The Dark Side of the Moon



 
PortalPrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
Zadnje teme
» Predstavljanje vaših sajtova
Pon Jun 22, 2015 1:28 am od Ana81

» Priče za laku noć ;)
Pon Jul 28, 2014 5:53 pm od radioaktivna

» Urbane legende
Pon Jul 28, 2014 5:50 pm od radioaktivna

» Ljubavne asocijacije
Ned Feb 09, 2014 4:57 pm od maja

» Asocijacije
Ned Feb 09, 2014 4:57 pm od maja

» Kaladont
Ned Feb 09, 2014 4:56 pm od maja

» Kaladont imena
Ned Feb 09, 2014 4:55 pm od maja

» Najlepša reč
Ned Feb 09, 2014 4:55 pm od maja

» Oceni avatar..
Ned Feb 09, 2014 4:54 pm od maja

» Brojimo po 1 pa dokle stignemo....
Ned Feb 09, 2014 4:54 pm od maja

» Brojanje u slikama
Pet Sep 13, 2013 7:37 pm od Hanna..

» R
Čet Jan 31, 2013 5:15 pm od Flanders

» Koje su boje Vaše oči?
Sub Jan 26, 2013 2:35 am od vanja

» Trenutno slušam...
Uto Jan 08, 2013 1:13 am od Kaktussic

» Ja sam zadnja...
Sre Dec 26, 2012 1:31 pm od maja

Ključne reči
Ceca ljubav osećate balašević pisma priče volim trenutno pesme Ljubavna urbane horoskop NOVE kaladont verujem Stihovi momenta legende erotske slici Kako slike 2011 ovog stihu osecam
Prijatelji foruma
SENSUAL BannerFans.com Image hosted by servimg.com BannerFans.com PASSION
S1

Share | 
 

 Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:24 pm

KNJIGA ZA SVAKOGA I NI ZA KOGA
PRVI DEO

ZARATUSTRIN PREDGOVOR
1.
Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao
je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset
godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred
sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš
onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje
svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali
svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa
svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni
ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade
opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram
se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu
poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu.
ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da
gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i
na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a
Zaratustra hoće da opet postane čovek.«
– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:25 pm

2.
Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred
njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac
ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on
ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar
nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je
Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač!
Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod
onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da
izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim
ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše
voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav
prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon
nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima
skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne
daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim
milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti
gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo
da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u
svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad
pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama?
Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to
radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći
pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i
gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je
Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me
da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i
čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra
sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još
ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:25 pm

3.
Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na
pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori
svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati.
Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar
hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da
prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće
čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u
vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego
ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali
ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek!
Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin!
Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o
nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji
izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula
na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je
sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin!
Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da
ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta
je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali
i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i
jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti
već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da
vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje.
Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i
vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta
je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća
opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on
za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u
kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim.
Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno
zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da
sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga
milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe
nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah,
kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo,
vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim
plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim
šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika
neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod
smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:27 pm

Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako: Čovek je konopac,
razapet izmedu životinje i natčoveka, – konopac iznad ambisa. Opasan je pogled preko,
opasan put onamo, opasan pogled unatrag, opasno oklevanje i zastajanje. Što je veliko na
čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se može voleti na čoveku, to je da je on i prelazak i
prolazak. Ja volim one, koji ne umeju da žive drukčije nego prolazeći, jer su to oni koji
prelaze. Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom
obalom. Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da propadnu i da budu žrtvovani:
nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natčovekova. Ja volim onog, koji živi da
bi došao do saznanja, i koji hoće da dode do saznanja, da bi jednom počeo da živi natčovek.
Te na taj naćin hoće svoju propast. Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za
propadanjem i strela čeznuća. Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću
nazidao i za nj zemlju, životinju i biljku pripremio: jer na taj način hoće on svoju propast. Ja
volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako
prelazi on u vidu duha preko mosta. Ja volim onog, koji od svoje vrline načini sebi nagon i
zao udes: tako on svojoj vrlini za ljubav hoće još da živi a i neće vise da živi. Ja volim onog,
koji nije rad da ima odviše mnogo vrlina. Jedna je vrlina više vrlina nego dve vrline, jer je
više čvor za koji se hvata zao udes. Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu
hvala niti sam kaže hvala: jer on uvek daje i neće da se sačuva. Ja volim onog, koji se stidi
kad kocka padne u njegovu korist, i koji tad pita: zar sam ja varao u igri? – jer hoće da
propadne. Ja volim onog, koji baca zlatne reči ispred svojih dela a uvek još više drži nego što
je obećao: jer taj hoće svoju propast. Ja volim onog, koji opravdava one koji dolaze a
iskupljuje one koji su bili: jer taj hoće da propadne sa onima koji su tu. Ja volim onog, koji
huli na svoga boga, zato što voli svoga boga: jer će taj propasti od gneva svoga boga. Ja volim
onog, čija je duša duboka i u pregorevanju, i koji je u stanju da propadne i usled malog
doživljaja: tako taj ide rado preko mosta. Ja volim onog, čija je duša prepuna, tako da
zaboravlja sam na sebe, a da su sve stvari u njemu: tako će njegovo propadanje nastupiti usled
sviju stvari. Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo
utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast. Ja volim sve one, koji su kao pune kapi
što padaju jedna po jedna iz crnog oblaka koji se nadvio nad ljudima: one oglašuju da je blizu
munja, i odlaze u propast kao glasnici. Evo, ja sam jedan glasnik munjin, i jedna puna kap iz
oblaka: a munja, to je natčovek.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:27 pm

5.
Kad je Zaratustra ove reči izrekao, pogleda opet po narodu, i zaćuta. »Eto, stojte tu reče u srcu
svom, i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove uši. Treba li im možda prvo razbiti
uši, da bi naučili slušati očima? Treba li zveketati kao što čine talambasi i propovednici po
crkvama? Ili, veruju li možda oni samo onima koji mucaju? Oni imaju čime se ponose. Kako
li zovu samo to što ih čini ponosnima? Obrazovanošću zovu ga, ono ih odlikuje od čobana.
Nerado stoga slušaju kad se s njima u svezi spomene reč 'preziranje'. Ja ću dakle da govorim
njihovoj ponositosti. Ja ću im govoriti o onom što je najdostojnije preziranja, a to je poslednji
čovek.« I Zaratustra stade ovako govoriti narodu: Vreme je, da čovek postavi sebi svrhu.
Vreme je, da čovek zasadi klicu svoje najviše nade. Još je njegovo tle dosta plodno za to. Ali
to će tle postati neplodno i šturo, i iz njega neće moći više nići visoko drvo. Vaj! Doći će
doba, kad čovek neće više moći prebaciti strelu svoga čeznuća preko čoveka, i kad neće više
umeti da zatreperi žica na njegovu luku! Evo vam kažem, treba imati u sebi još kaosa pa moći
roditi treperavu zvezdu. I kažem vam: vi imate još kaosa u sebi. Vaj! Doći će doba, kad čovek
neće više rađati zvezde. Vaj! Doći će doba čoveka koji je najviše za preziranje a koji se sam
neće više umeti prezirati. Evo! Ja ću vam pokazati šta je to poslednji čovek. »Šta je to, ljubav?
Sta je to, stvaranje? Šta je to, čežnja? Šta je to, zvezda?« – tako pita poslednji čovek, i žmirka
očima. Tada će zemlja postati mala, i po njoj će skakutati poslednji čovek koji sve čini malim.
Njegov soj ne daje se istrebiti, kao soj zemljine mušice, poslednji čovek živi najduže. »Mi
smo pronašli sreću« – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima. Oni su napustili predele gde je
mučno živeti: jer im treba toplote. Oni još ljube bližnjega i taru se o njega: jer im treba
toplote. Biti bolestan i biti nepoverljiv, čini im se greh: mnogo paze kako će i šta će. Lud im
je, ko se još spotiče preko kamenja ili preko ljudi! Kadikad pomalo otrova: to daje prijatne
snove. Naposletku mnogo otrova, da bi umiranje bilo lako. Rade još, jer je posao zabava. Ali
paze, da zabava ne napregne odviše. Ne postaju više bogati niti ostaju siromašni: i jedno i
drugo napreže. Ko bi još vladao? Ku bi još slušao? i jedno i drugo napreže odviše. Ne treba
pastira a stado je jedno! Svaki hoće isto, svi su jednaki: ko drukčije misli, ide svojevoljno u
ludnicu. »Nekada je bio ceo svet u zabludi« – kažu ponajfiniji, i žmirkaju očima. Mudri su, i
znaju sve što se dogodilo: te se mogu potsmevati do mile volje. Još se svade, ali se brzo mire
– da ne bi pokvarili želudac. Imaju svoje sitno zadovoljstvo za dan, i svoje sitno zadovoljstvo
za noć: ali čuvaju zdravlje. »Mi smo pronašli sreću« – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima.
I tu se završava prvi govor Zaratustrin, koji se može nazvati i »predgovorom« jer tu ga
prekide vika i veselje gomile. »Daj nam te poslednje ljude, o Zaratustra, – tako su vikali –
načini nas tim poslednjim ljudima. A mi ti poklanjamo natčoveka!« I sav narod klicaše od
radosti i udaraše jezikom o nepce. A Zaratustra posta tužan i reče u svom srcu: »Ne razumeju
me: ja nisam usta za ove uši. Suviše sam dugo živeo u gorama, suviše sam mnogo slušao šta
govore potoci i drveće: ovi me sad, kad, govorim slušaju kao što slušaju čobane. Neuzburkana
je moja duša i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam hladan, i da sam podrugivač
koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i smejući se još me i mrze. Ima leda u
njihovom smehu.«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:28 pm

6.
Tada se dogodi nešto, da sva usta zanemeše a sve se oči unezveriše. Jer se međutim igrač na
konopcu dao bio na svoj posao: izašao je kroz jedna vratanca, pa se uputio preko konopca
razapela između dva tornja, tako da je visio s jednog kraja na drugi kraj pijace nad glavama
ljudi. Baš kad je igrač prispeo do sredine svoga puta, otvoriše se ponovo vratanca i iza njih
iskoči jedno šareno čeljade, lakrdijaš šta li, i pođe brzim skokom za onim napred. »Brže,
kljakonogo, uzvikivao je svojim strašnim glasom, brže lenštino, uštvo, beskrvniče! Sad ću te
zagolicati svojom potpeticom! Šta ćeš ti tu izmedu tornjeva? U toranj s tobom, treba te
zatvoriti jer prečiš puta boljemu od sebe!«
– I sa svakom rečju prilazio mu je bliže: a kad je bio samo još jedan korak iza njega, tada se
dogodi nešto strašno, što je učinilo da sva usta zaneme i svačije se oko unezveri: – prodera se
kao vrag i preskoči onog što mu je stajao na putu. A ovaj, kad vide gde ga suparnik pobedi,
izgubi i glavu i konopac; odbaci od sebe motku i brže nego ona strovali se u dubinu, kao
klupko od ruku i nogu. Pijaca i narod izgledahu kao more kad njime iznenada zavitla oluja:
sve se razbeže kojekuda i kako ko stiže, a ponajviše odonud gde je trebalo da padne telesina.
Zaratustra pak ostade, i baš pored njega pade telesina, isprebijana i izmrcvarena ali još ne
mrtva. Posle nekog vremena povrati se razdrobljenomu svest, i on vide Zaratustru gde kleči
kraj njega. »Šta ćeš ti tu? reče naposletku, – ja sam već odavna znao, da će mi hromi daba
podmetnuti nogu. Sad će me odvući u pakao: zar hoćeš da ga sprečiš?« »Tako mi časti,
prijatelju, odgovori Zaratustra, svega toga nema, ne postoji to o čemu ti govoriš: niti ima
đavola niti pakla. Duša će tvoja pre još biti mrtva nego tvoje telo: ne boj se već ničeg više!«
Čovek ga pogleda s nepoverenjem. »Ako istinu zboriš, reče tad, onda ne gubim ništa ako
izgubim život. Ja nisam mnogo više nego zverka koju su naučili da igra, batinama i puštajući
je da gladuje.« »A ne, reče Zaratustra, ti si od opasnosti načinio sebi poziv, to nije nešto što
treba prezirati. A sad te tvoj poziv upropašćuje: zato ću te ja svojim rukama zakopati.« Kad je
Zaratustra ovo rekao, čovek na umoru nije vise odgovarao; ali je micao rukom, kao da traži
ruku Zaratustrinu, da bi mu se zahvalio.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:28 pm

7.
Međutim se spusti veče, i pijaca utonu u suton: tada se raziđoše svi, jer i radoznalost i strah
najzad se umore. A Zaratustra osta sedeći na zemlji pokraj mrtvaca, i zaduben u misli: tako
zaboravi na vreme. Ali naposletku dođe noć, i hladan vetar poče duvati preko usamljenoga.
Tada se podiže Zaratustra i reče u svome srcu: »Odista, lep je ribolov imao danas Zaratustra!
Nije ulovio čoveka ali je ulovio lešinu. Neprijatno tajanstven život je ljudski, i uvek još bez
smisla: jedan lakardijaš može da mu bude sudbonosan. Ja bih da naučim ljude šta je smisao
njihova bića: to je Natčovek, munja iz crnog oblaka Čovek. Ali još sam ja daleko od njih, i za
moj smisao oni još nemaju smisla. Još sam ja za ljude nesto posredi između lude i lešine.
Mračna je noć, mračni su puti Zaratustrini. Hodi, hladni i ukočeni druže! Poneću te onamo
gde ću te zakopati svojim rukama.«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:28 pm

8.
Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari lešinu na leđa i pođe. Ali nije išao ni sto
koraka, a privuče se uza nj jedan čovek pa mu poče šaputati na uho – i gle! Taj što je tu
govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te premnogi mrze.
Mrze te poštenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i prezriteljem; mrze te
ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnošću za gomilu. Imao si sreće, što su ti se smejali: i
odista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Imao si sreće, što si se pridružio onome mrtvom psu;
zato što si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz ovoga grada – ili ću sutra tebe
preskočiti, ja živ tebe mrtvoga.« I kad je to izrekao, nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje
kroz mračne ulice. Na kapijama grada sretoše ga grobari što kopaju rake: oni mu prinesoše
plamen svetiljke uz lice, poznadoše Zaratustru, i mnogo ga ismevahu, »Zaratustra nosi mrtvog
psa: lepo je što je i Zaratustra postao grobarem! Jer naše su ruke odviše čiste za takvu divljač.
Da li Zaratustra hoće možda da ukrade đavolu njegov zalogaj? Nama je pravo! I prijatan
ručak! Samo, biće da je đavo bolji kradljivac od Zaratustre! – on može ukrasti i jedno i drugo,
i može pojesti i jedno i drugo.« I oni se smejahu skupa i šaputahu nešto na uho jedan
drugome. Zaratustra ne reče na to ni reči, i iđaše svojim putem. Kad je išao tako dva sata,
pokraj šuma i močvara, nasluša se dosta zavijanja gladnih vukova, pa i sam ogladne. Zastade
pred jednom osamljenom kućom u kojoj je gorela svetiljka. »Glad navaljuje na me, reče
Zaratustra, kao kakav razbojnik. U gori i sred močvara spopade me moja glad, i u dubokoj
noći. Čudne je ćudi moja glad. Često mi dolazi tek posle ručka, a danas mi nije dolazila po
čitav dan: gde je to zaostala?« I Zaratustra zakuca na vrata od kuće. Pojavi, se jedan starac; on
je nosio sveću, i zapita: »Ko dolazi k meni i k mome nevaljalome snu?« »Jedan živi i jedan
mrtvac, reče Zaratustra. Dajte mi da jedem i pijem, zaboravio sam da to učinim preko dana.
Onaj koji gladna nahrani, osvežiće svoju rođenu dušu: tako kaže mudrost.« Starac ode ali se
ubrzo vrati, i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. »Rđav je ovo kraj za one koji gladuju, reče;
zato sam se ovde i nastanio. Zverovi i ljudi dolaze k meni, pustinjaku. Nego, pozovi i tvoga
pratioca da jede i da pije, on je umorniji od tebe.« Zaratustra odgovori: »Mrtav je moj pratilac,
teško da ću ga moći nagovoriti.« »To se mene slabo tiče, reče starac gunđajući; ko kucne na
moja vrata, mora uzeti što mu dajem. Jedite i nasitite se! « Zatim je Zaratustra opet išao dva
sata, poveravajući se stazi i svetilu zvezda: jer on je bio stari noćnik, i voleo je da zagleda u
lice svemu što spava! Ali kad je zora zazorila, nađe se Zaratustra u gustoj šumi, i ne vide više
staze kojom bi išao. Tada metnu mrtvaca u jedno šuplje drvo, sebi iznad glave – da bi ga
sačuvao od vukova – a sam leže na tle i na mahovinu. I nabrzo zaspa, umoran telom ali
neuzburkane duše.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:31 pm

9.
Dugo spavaše Zaratustra, i nije samo zorina rumen prešla preko njegova lica, nego je prešlo i
prepodne. Naposletku, otvori se njegovo oko: začuđeno gledaše Zaratustra u šumu i u tišinu,
začuđeno gledaše u svoju dušu. Tada se podiže hitno, kao mornar koji odjedared ugleda
kopno, i uskliknu glasno: jer vide jednu novu istinu. I on ovako stade govoriti u svome srcu:
»Svanulo mi je pred očima: potrebni su mi saputnici i to živi, - ne mrtvi saputnici i leševi koje
mogu da nosim sa sobom kuda ja hoću. Svanulo mi je pred očima: ne treba Zaratustra da
govori narodu, već pratiocima! Ne treba Zaratustra da bude i pastir stadu i njegov pas! Da
odmamim od stada - zato sam došao. Neka se ljute na mene narod i stado: Razbojnikom hoće
da postane pastirima Zaratustra. Ja kažem pastiri: a oni se nazivaju poštenjacima i
pravednicima. Ja kažem pastiri: a oni se nazivaju vernima prave vere. Vidi te poštenjake i
pravednike! Koga mrze najvećma? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijača,
razbojnika: – a to je onaj koji stvara. Vidi verne sviju vera! Koga mrze najvećma? Onoga, koji
im razbija tablice vrednosti, razbijača, razbojnika: – a to je onaj koji stvara. Saputnike traži
onaj koji stvara a ne mrtvace, i ne stada ni verne. Saradnike traži onaj koji stvara, one koji će
nove vrednosti pisati na nove tablice. Saradnike traži onaj koji stvara, i sažeteoce: jer je kod
njega sve zrelo za žetvu. Ali mu nedostaju stotina kosâ: zato on kida vlaće i zle je volje.
Saradnike traži onaj koji stvara, i to takve koji će umeti da naoštre svoje kose. Uništiteljima
zvaće njih ostali, i prezriteljima dobra i zla. Ali to su oni koji žanju i slavu slave. Saradnike
traži Zaratustra, sažeteoce, i svečare, s kojima će slavu slaviti, traži Zaratustra; što će njemu
stada i pastiri i mrtvaci! A ti, moj prvi saputniče, ostaj zbogom! Dobro sam te zakopao u tom
tvom šupljem drvetu, dobro sam te skrio od vukova. Hoću da stignem ka svojem cilju, da
idem svojim putem; preko onih što zastajkuju i oklevaju preskočiću. Moj prolazak biće njihov
prolazak, njihova propast.«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:31 pm

10.
To je rekao Zaratustra u svome srcu kad je sunce pokazivalo podne: tada pogleda ispitujućim
pogledom u vis – jer je iznad svoje glave čuo oštri krik jedne ptice. I gle! jedan orao kružio je
naširoko po vazduhu, a o njemu visila je jedna zmija, ne kao plen već kao prijatelj: jer mu se
beše obavila oko vrata. »To su moje zveri!« reče Zaratustra, i radovaše se od srca.
»Najponosnija zver pod suncem, i najmudrija zver pod suncem – oni su poleteli po svetu, da
vide šta se radi. Hoće da vide da li je Zaratustra još u životu. Odista, da li sam još u životu?
Opasnije mi je ići među ljudima nego među životinjama, opasnim putem ide Zaratustra. Neka
mi budu vođom moje zveri!« Kada je Zaratustra to izrekao, padoše mu na um reči sveca iz
šume, te uzdahnu i progovori ovako u srcu svom: »O kad bih mogao biti lukaviji! kad bih
mogao biti lukav iz dna duše, kao moja zmija! Ali ja evo ištem nemoguće: molim dakle jedino
moj ponos, da uvek ide skupa sa mojom mudrošću! A ako me jednom moja mudrost izneveri:
– ah, ona tako rado hoće da odleti! – neka onda moj ponos bar leti skupa s mojom ludošću!« –
- Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:32 pm

ZARATUSTRINI GOVORI

O tri preobražaja
Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i
naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun
strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita
duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je
najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, – da bih to uzeo na sebe te da uživam u
svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju
ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad
slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitelja? Ili je ovo: hraniti se žarom
i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti,
ni drugovati s gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu
ako je to voda istine, i ne goniti od sebe hladne žabe i tople krastavice. Ili je ovo: voleti one
koji nas preziru, i pružati ruke prema sablasti kad hoće da nas zastraši? Sve to što najteže
uzima duh voljan da nosi na sebe: kao što natovarena kamila hita u pustinju, tako hita on u
svoju pustinju. A u najusamljenijoj pustinji dešava se drugi preobražaj: tu lavom postaje duh,
slobodu hoće da dograbi kao plen, i da gospodarem bude u svojoj rođenoj pustinji. Svoga
poslednjeg gospodara tu on traži: hoće da mu postane neprijateljem, njemu i svome
poslednjem bogu, hoće da se bori o pobedu sa velikim zmajem. Ko je taj veliki zmaj što ga
duh neće više da naziva gospodarem i bogom? »Ti treba da« zove se veliki zmaj. A duh lavlji
govori »Hoću«. »Ti treba da«, leži pred njim na stazi, blistajući se u zlatu, zver s krljuštima a
na svakoj krljušti sjaji se zlatno »ti treba da!«. Tisućugodišnje vrednosti sjaju se na tim
krljuštima, a ovako zbori najsilniji od svih zmajeva: »sva vrednost što je imaju stvari – sjaji se
na meni.« »Sva vrednost stvorena je već, i sva stvorena vrednost – ja sam. Odista, ne treba da
bude više nikakvog 'Hoću'.« Tako kaže zmaj. Braćo moja, čemu je potreban lav u duhu? Zašto
nije dovoljna teretna životinja, koja se odriče svega a puna je strahopoštovanja? Stvarati nove
vrednosti – to ne može još ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje – to može snaga
lavova. Da bi stvorio sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dužnošću: za to je, braćo moja,
potreban lav. Prisvajati sebi pravo na nove vrednosti – to je najstrašnije prisvajanje za duh
voljan da nosi i duh bogobojažljivi. Zaista vam kažem, to je za nj grabljenje i posao grabljive
zveri. Nekad je on, kao nešto što mu je najsvetije, voleo ono »ti treba da«: a sad treba taštine i
samovolje da nade i u onom što je najsvetije, da bi ugrabio sebi slobode od onoga što voli: lav
je potreban za takvo grabljenje. Ali recite mi, braćo moja, šta je to još što može dete a što ni
lav nije mogao? Što to mora grabeći lav da se pretvori još i u dete? Nevinost je dete i zaborav,
jedno počinjanje snova, jedna igra, jedan točak koji se iz sebe kotrlja, jedan prvi kret, jedno
sveto Da. Jeste, za igru stvaranja braćo moja, potrebno je jedno sveto Da: jer svoju volju hoće
sad duh, svoj svet osvaja sebi za-svet-izgubljeni. Otkrio sam vam tri preobražaja duha: kako
se duh pretvorio u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. –
Tako je govorio Zaratustra. A tada se nalazio u gradu koji se zove: Šarena krava.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:32 pm

O propovedaonicama vrline
Hvalili su pred Zaratustrom jednog mudraca, kako ume lepo da govori o snu i o vrlini: mnogo
ga, rekoše, poštuju i nagrađuju za to, i svi mladi ljudi sede pred njegovom govornicom.
Zaratustra ode k njemu, i sa svim mladim ljudima seđaše pred njegovom govornicom. A
ovako govoraše mudrac: Čast snu i stid pred njim! To pre svega! I sklanjajte se s puta svima
koji rđavo spavaju i noću bdiju! Stidljiv je čak i lopov pred snom: uvek se krade tiho kroz
noć. Ali bestidan je stražar noćni, i bestidno nosi svoj rog. Nije mala veština spavati: jer ceo
dan zatim treba provesti budan. Treba deset puta na dan da se sam savladaš: to stvara dobar
umor, i to je mak za dušu. Deset puta treba da se ponovo izmiriš sa samim sobom, jer
savlađivanje je gorčina, i rđavo spava onaj koji se nije izmirio sa sobom. Deset istina treba da
nađeš na dan; inače ćeš tražiti istinu još i noću, jer je tvoja duša ostala gladna. Deset puta na
dan treba da se smeješ i da budeš veseo: inače ti noću ne da mira želudac, taj otac nevolje.
Malo njih to znaju: ali, treba imati sve vrline da bi se moglo dobro spavati. Da li ću se krivo
zakleti? Da li ću činiti preljube? Da li ću poželeti devojku bližnjega svoga? Sve se to ne bi
slagalo s dobrim snom. Pa čak kad se i imaju sve vrline, treba još jedne umeti: i same vrline
poslati u dobar čas da spavaju. Da se ne bi među sobom svadile, gizdave ženice! I to zbog
tebe, nesrećniče! Mir s Bogom i sa susedom: to traži dobar san. I mir čak još i sa susedovim
đavolom! Jer će inače noću tumarati po tvojoj kući. Čast vlasti i poslušnost, pa i nakrivo
nasađenoj vlasti! Tako to ište dobar san. Šta ja mogu zato, što vlast rado ide na krivim
nogama? Za onog ću uvek reći da je najbolji pastir, koji svoju ovcu tera na najzeleniju livadu:
tako se to slaže sa dobrim snom. Neću mnogo počasti, niti velika blaga: to raspaljuje žuč. Ali
rđavo se spava bez dobra imena i malog blaga. Više volim malo društvo nego društvo zlih: ali
treba da ga ima i da ga nestane u dobar čas. Tako se to slaže s dobrim snom. Mnogo mi se
svide i oni koji su nišči duhom: oni san lakšim čine. Blaženi su oni, naročito kad im se uvek
daje za pravo. U tome protiče dan onome koji je pun vrlina. A kad dode noć, tad se dobro
čuvam da ne zovem san! On neće da ga zovu, san koji je gospodar vrlina! Nego premišljam,
šta sam preko dana radio i mislio. Prežvaćući pitam se, strpljivo kao kakva krava: koji su bili
deset tvojih savlađivanja? I koji su bili deset pomirenja i deset istina i deset smehova, kojima
si se naslađivao u srcu svom? Premišljajući o tom, i ljuljuškan od četrdeset misli, prepadne me
odjedared san, nezvani gost, gospodar vrlina. San zakuca na moje oko: i ono oteža. San
dodirne moje usne: i one ostanu otvorene. Odista, u mekoj obući prilazi k meni, najmiliji od
svih kradljivaca, i ukrade mi moje misli: i stojim tad nem kao ovaj sto. Ali ne stojim tad više
dugo: i već sam legao. – Kad je Zaratustra čuo mudraca ovako besediti smejao se u sebi: jer je
njemu u taj mah svanulo nešto pred očima. I on ovako poče govoriti u svom srcu: Ludak je
ovaj mudrac sa svojih četrdeset misli: ali držim, da se dobro razume u spavanje. Srećan je već
i ko boravi blizu ovoga mudraca! Jer takav je san zarazan, i zaražuje šak i kroz debeo zid. I
sama njegova govornica ima čari. Nisu uzalud sedeli mladići pred propovednikom vrline.
Njegova je sva mudrost: ostati budan, da bi se dobro spavalo. I odista, kad život ne bi imao
smisla i kad bih se morao privoleti besmislu, onda bi bio ovo i meni besmisao kojemu bih se
najlakše privoleo. Sad mi je jasno, šta su pre svega nekad hteli kad su tražili učitelje vrline.
Hteli su dobra sna, a uza nj još i uspavljivih vrlina. Svi su ti hvaljeni mudraci sa govornica
gledali mudrost u spavanju bez snova: oni nisu znali za bolji smisao života. I danas zacelo ima
još više njih koji su kao ovaj propovednik vrline, i ne uvek tako poštenih: ali njihovo je vreme
prošlo. Neće stojati više dugo: i već će ležati. Blaženi su ovi sanjivci: jer oni će skorim usniti
snom.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:32 pm

O onima koji veruju u zagrobni život

Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi oni koji veruju u
zagrobni život. Delo jednog bolnog i napaćenog boga izgledaše mi tada svet. San mi izgledaše
tada svet, i spev jednog boga: šaren dim pred očima jednog božanskog nezadovoljenika. I
dobro i zlo i radost i žalost i ja i ti – šaren dim činjaše mi se sve, pred stvaralačkim očima.
Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, – pa je stvorio svet. Opojna je radost za
onoga što pati, da okrene glavu od svoje patnje i da zaboravi na sebe. Opojna radost i
samozaborav činjaše mi se nekad svet. Ovaj svet, večito nesavršen, slika i prilika jedne
protivrečnosti, i to nesavršena slika i prilika opojna radost za svog nesavršenog tvorca: –
takav mi se činjaše nekada svet. Tako sam dakle i ja nekad bacao svoje praznoverje s one
strane čoveka, kao svi koji veruju u zagrobni život. Da li zaista s one strane čoveka? Ah,
braćo, taj Bog što sam ga ja stvorio, bio je delo ruku čovečijih i nerazuma čovečijeg, kao i svi
bogovi! Bio je čovek, tek jedno jadno parče od čoveka i od Ja: iz rođenog pepela i rođene žari
došla je k meni, ta sablast, – i zaista vam kažem. Nije došla k meni. S one strane! I šta bi tad,
braćo moja? Ja sam savladao sebe, svoje patnje, poneo sam svoj rođeni pepeo na breg,
pronašao sam jasniji plamen za sebe. I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za
mene, i muka meni koji sam ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene,
i poniženje. To ja eto kažem onima koji veruju u zagrobni život. Patnja i nemoć – oni su
stvorili sve verovanje u zagrobne živote; i onaj kratki ludi zanos sreće, koji pozna samo onaj
koji najvećma pati. Umor, koji jednim skokom hoće da se surva, jednim strmoglavim skokom
bedan neznalački umor koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve živote
posle smrti. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava samo o sebi – ono je stalo da
se odupire prstima zaluđenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, braćo moja! To je telo
počelo da očajava o zemlji – ono je čulo kao da utroba bića njemu progovara. I tada je
pokušalo da glavom probije poslednje zidove, i ne samo glavom, – da bi stiglo preko u »onaj
svet«. Ali »onaj svet« je dobro sakriven za čoveka, onaj nečovečanski nečovečni svet koji je
jedno nebesko ništavilo; a utroba bića i ne govori ništa čoveku, ili govori kao i čovek. Zaista
vam kažem, teško je dokazati da ikoje biće,postoji, i teško ga je nagoniti da progovori. Recite,
braćo, zar nije najčudnija od sviju stvari još ponajbolje dokazana? Da, ovo Ja, i protivrečnost i
zbrka toga Ja, govore još ponajpravije o svome opstanku; to delatno, svesno, određujuće Ja,
koje je mera i vrednost sviju stvari. I to najpravije što postoji, to Ja – ono govori o telu, i ono
želi još telo sve i kad mudrije i sanja i poleće na skrhanim krilima. Sve pravije govori, to Ja: i
što više govori, tim više ume da nađe reči i pohvale za telo i za zemlju. Novome ponosu
naučilo me je moje Ja, njemu hoću da naučim ljude: da ne zagnjuruju više glavu u pesak
nebeskih stvari, već da je nose uspravno, svoju zemaljsku glavu koja stvara smisao zemljin!
Novoj volji hoću da naučim ljude: da žele da idu onim putem kojim je slepo išao čovek, i da
kažu da je to dobar put, i da ne slaze više s njega i ne polaze stranputicama kao bolesnici i
umirući! Bolesni i umirući počeli su prezirati telo i zemlju, i pronalaziti svetove nebeske i kap
krvi koja isceljuje: pa još i te slatke i smrtonosne otrove, uzeli su od tela i od zemlje! Hteli su
da pobegnu od svoje bede, ali su im bile zvezde predaleko. Tad zavapise: »O, bar da ima
nebeskih puteva, da bi se moglo odmileti u drugi život i u drugu sreću!« – i tada pronađoše
sebi svoje mudrolije i krvave napitke! Mislili su, da su izmakli svome telu i ovoj zemlji,
nezahvalnici. A kome su imali da zahvale za zanos i nasladu toga svog izmicanja? Svome
telu, i ovoj zemlji. Blag je prema bolesnima Zaratustra. Odista, on se ne ljuti ni na njihove
pokušaje utehe i nezahvalnosti. Neka same počnu ozdravljati i prevlađivati sebe, i stvarati sebi
jedno više telo! Ne ljuti se Zaratustra ni na onog, koji se diže od bolesti pa se još nežno osvrće
za svojim praznoverjem, i noću u ponoć obilazi potajno grob svoga Boga: ali bolest i bolno
telo za mene su još i suze njegove. Mnogo bolešljivoga sveta bilo je oduvek među onima,koji
maštaju i nadahnuti su Bogom, žučno mrze oni onoga koji ide za saznanjem, i onu najmlađu
vrlinu što se zove: slobodno priznanje. Oni se osvrću unatrag u tamna vremena: tada su
dabome praznoverje i vera drukčije stajali; ludilo razuma bila je sličnost božanstvu a sumnja
greh. Vrlo dobro poznajem ja te obraze i ta podobija božanstva: oni hoće da se u njih veruje a
da je sumnja greh. Vrlo dobro znam i to, u šta oni sami najviše veruju. Zaista vam kažem, ne
u živote iza smrti, i u kaplje krvi kuje isceljuju: nego i oni najviše veruju u telo, i njihovo
rođeno telo za njih je stvar po sebi. Ali za njih je ono bolesna stvar: i rado bi iskočili iz kože.
Stoga osluškuju da li će čuti gdegod kakvog zapovednika smrti, a sami propovedaju o
životima posle smrti. Bolje vi slušajte, braćo moja, glas zdravoga tela: to je pošteniji i praviji
glas. Poštenije govori zdravo telo, i jasnije, telo savršeno i uspravno: a ono kaže, da
zemlja,ima smisla. – Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:33 pm

O prezriteljima tela

Prezriteljima tela hoću da kažem šta mislim. Ne ištem da okrenu s učenjem i s poučavanjem,
već samo da se odreknu svoga tela – te tako zaćute. »Telo sam i duša« – kaže dete. I što ne
bismo govorili kao deca? Ali onaj koji je progledao, koji zna nešto, kaže: telo sam i samo telo,
i ništa druga sem toga; a duša je samo reč za nešto na telu. Telo je jedan veliki um, jedinstvo u
množini, rat i mir, stado i pastir. Pa i taj tvoj mali um, brate, koji ti nazivaš »duhom«, nije
drugo do oruđe tvoga tela, malo oruđe i igračka tvoga velikog uma. »Ja« kažeš ti za sebe, i
gord si na tu reč. Ali veći su – što ti nećeš da veruješ – tvoje telo i njegov veliki um: taj ne
govori Ja, nego tvori Ja. Što čulo oseti, što duh pozna, u tome nikad nema krajnje tačke. A
čulo i duh hteli bi da te obmanu da su oni krajnja tačka svega: toliko su tašti oni. Oruđe su, i
igračka su čulo i duh: iza njih leži tek tvoja suština. Ta suština i gleda i očima čula, i osluškuje
i ušima duha. Jednako osluškuje suština i gleda: upoređuje, savlađuje, osvaja, razorava. Ona
vlada, i njoj je i Ja podložno. Za tvojim mislima i osećajima, brate moj, stoji silan gospodar,
neznan mudrac – taj se zove sopstvenost. U tvom telu stanuje on, tvoje je telo on. Više je
pameti u tvome telu, nego u svoj tvojoj mudrosti. I da li ko i zna, čega radi će tvome telu ta
tvoja najveća mudrost? Tvoja se sopstvenost smeje tvome Ja i njegovim oholim skokovima.
»Šta su mi ti skokovi i. letovi misli? kaže ona sebi. Zaobilazni put k mojoj svrsi. Ja sam ta
koja vodim na uzici Ja i koja ga nadahnjujem pojmovima.« Sopstvenost kaže čoveku: Sad
oseti bol. I njegovo ga Ja oseti, i bolujući premišlja kaku će ga preboleti – radi toga je
potrebno da čovek ume misliti. Sopstvenost kaže: Sad oseti radost. Ja je oseti, i radujući se
premišlja kako bi se još često radovalo – i radi toga je potrebno da čovek ume misliti.
Prezriteljima tela hoću da kažem još nešto. Oni preziru zato što poštuju. Šta je to, što je
stvorilo i poštovanje i preziranje i vrednost i volju? Stvaralačka sopstvenost stvorila je za se i
poštovanje i preziranje, stvorila je radost i žalost. Stvaralačko telo stvorilo je sebi duh, kao
ruku svoje volje. Još i u svojoj ludosti i u svome preziranju, prezritelji tela, vi služite
sopstvenosti. Evo vam kažem: sama vaša sopstvenost htela bi da umre i okreće se od života.
Ona ne može više ono što bi joj bilo najmilije: – stvarati više od sebe. To bi joj bilo najmilije,
to je njena najživlja želja. Ali joj je prekasno stalo do toga: – zato hoće vaša sopstvenost da je
nestane, prezritelji tela. Hoće da propadne vaša sopstvenost, i zato ste postali vi prezriteljima
tela! Jer ne možete da stvarate više od sebe. I zato ste sad kivni na život i na zemlju. Nevesela
zavist krije se u razrokom pogledu vašeg preziranja. Ja neću ići vašim putem, prezritelji tela!
Vi niste za me mostovi koji vode ka natčoveku! –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:33 pm

O radosnim i rđavim strastima


Dragi brate, ako imaš kakvu vrlinu, tvoju vrlinu, onda je ona samo tvoja i ničija više. Ali ti bi,
naravno, da joj daš ime, i da joj tepaš; ti bi da je smeš povući za uho, i da se možeš poigrati s
njom. A gle! Tad je i puk zove kao što je zoveš ti, i ti si postao puk i stado sa tvojom vrlinom!
Bolje bi bilo da si rekao: »ne daje se iskazati, i ne može se krstiti imenom ono što mojoj duši
zadaje bola i što joj godi, i čega je gladna još i moja utroba«. Tvoja vrlina stoji isuviše visoko
za poverljivost koju daje ime: a ako baš moraš o njoj govoriti, nemoj se stideti da o njoj
mucaš. Reci i promucaj: »To je moje dobro, to volim, samo tako mi se dopada, samo tako
hoću ja ono što je dobro.« Ja ga neću u obliku božje zapovedi, niti u obliku čovečijeg zakona i
pravila: ne trebam ga da mi bude vođ u zemlje nadzemaljske i u rajeve. Zemaljska je vrlina,
koju ja volim: malo je u njoj dosetljivosti, a ponajmanje uma sviju. Ali ta je ptica kod mene
gnezdo svila: zato je volim i milujem, – ona sad leži kod mene na svojim zlatnim jajima. Tako
treba da mucaš i da uzdižeš svoju vrlinu. Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima. Ali sad
imaš samo još tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti. Svoj glavni cilj poverio si ovim
strastima: i one se tad pretvoriše u tvoje vrline i u dobre strasti. I ma ti bio od roda naprasitih
ili od roda sladostrasnih ili do ludila pobožnih ili osvetljivih: Naposletku su sve tvoje strasti
postale vrlinama, i svi tvoji đavoli anđelima. Nekada si imao divlju paščad u tvome podrumu:
ali se ona naposletku pretvori u ptice i mile pevačice. Iz svojih otrova skuvao si sebi melem;
muzao si svoju kravu čamotinju, – sad piješ slatko mleko iz njenih vimena. I ništa zlo neće
više iz tebe nići, osim možda zla koje niče iz borbe tvojih vrlina. Dragi brate, ako imaš sreće
onda imaš jednu vrlinu a ne više: tako ćeš preći lakše preko mosta. Odlikuje među drugima
kad se imaju mnoge vrline, ali to je teško snositi; i mnogi je već otišao u pustinju i ubio se
zato što je sustao da bude i boj i bojište vrlina. Dragi moj, da li su rat i bojak zlo? Ali to zlo je
potrebno: potrebna je zavist, i potrebna su nepoverenja i klevetanja među tvojim vrlinama.
Pogle, koliko svaka tvoja vrlina gramzi za onim što je najviše: ona traži sav tvoj duh, da njoj
bude glasnikom, ona ište svu tvoju snagu u gnevu, mržnji i ljubavi. Surevnjive su jedna na
drugu sve vrline, a strašna je stvar surevnjivost. I vrline mogu propasti usled surevnjivosti.
Koga zahvati plamen surevnjivosti taj okreće naposletku otrovnu žaoku, kao škorpion, protiv
samoga sebe. Ah, dragi brate, zar nisi još nikad video vrlinu kako sama sebe kleveta i
probada? Čovek je nešto što treba prevladati: i zato treba da voliš svoje vrline – jer ćeš usled
njih propasti. –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:34 pm

O bledome zločincu

Vi ne ubijate, sudije i žreci, dok živinče glavu ne obori? Evo, bledi je zločinac oborio glavu:
iz oka mu govori veliko preziranje. »Moje je Ja nešto što treba prevladati: moje mi je Ja
veliko preziranje čovekovo«: tako govori iz toga oka. To mu je bio najuzvišeniji čas, – što je
sam sebi sudio: ne dajte da se uzvišeni sroza opet u svoju niskost! Nema spasenja za onog koji
toliko pati od sebe sama, do što brža smrt. Vaše ubijanje, sudije, treba da je sažaljenje a ne
osveta. I, ubijajući pregnite da vi sami opravdate život! Nije dosta da se izmirite s onim kojeg
ubijate. Vaše žaljenje neka bude ljubav prema natčoveku: tako ćete opravdati što ste još u
životu! Recite »dušman«, ali ne »zlikovac«; recite »bolesnik«, a ne »varalica«, recite »ludak«,
a ne »grešnik«. A ti, krvavi sudijo, kad bi glasno hteo reći šta si već sve uradio u mislima: ceo
bi svet povikao: »Dole s tim pogancem i otrovnikom!« Nego, drugo je nešto misao a drugo
delo, drugo slika dela. Točak razloga ne okreće se među njima. Slika je učinila da pobledi
ovaj bledi čovek. Dorastao je bio svome delu dok ga je vršio: ali sliku njegovu nije mogao
izdržati kad je bilo izvršeno. Jednako je video u sebi izvršioca dela. To ja zovem ludilom:
iznimak obrnuo se i postao je za nj sama stvar. Crta povučena uokrug opčini kokoš te ne ume
više maći; tako je potez koji je on povukao opčinio njegov jadni um, – to ja zovem ludilom
nakon dela. Počujte, sudije! Ima još jedno drugo ludilo: to je ludilo pre dela. Ah, vi mi se
niste dosta duboko uvukli u dušu! Počujte, sudije! Ima još jedno drugo ludilo: to je ludilo pre
dela. Ah, vi mi se niste dosta duboko uvukli u dušu! Krvavi sudija kaže: »zašto je ubijao ovaj
zločinac. Ta hteo je da otima«. Ali ja vam velim: duša njegova iskala je krvi, ne pljačke: on je
žedneo za srećom noža! Nego njegov jadni um nije shvatao to ludilo pa ga je nagovarao na
drugo. »Što će ti krv! rekao mu je on; treba ujedno i da otimaš nešto! Da se svetiš nekom!« I
on je poslušao svoj jadni um: kao olovo ležale su na njemu njegove reči, – i on je ubijajući u
stvari, pljačkao. Jer nije hteo da izgleda da je njega stid svoga ludila. I sad opet leži olovo
njegove krivice na njemu, i opet je jadni mu um tako krut, tako vezan, tako težak. Kad bi bar
mogao da zavrti glavom, spao bi teret s njega: ali šta bi zavrtelo tu glavu? Šta je taj čovek?
Hrpa boleština što kroz duh zahvataju svet: tu bi da sebi nađu plen. Šta je taj čovek? Klupko
divljih zmija koje teško mogu da se smire jedna uz drugu, – i one se razmile svaka na svoju
stranu, i traže plen po svetu. Pogledajte ovo jadno telo! Što je patilo i za čim je ginulo, to je
jadna duša htela da razume i shvati, – i shvatila je kao želju za ubijanjem i žeđ za srećom
noža. Ko danas oboli tog spopadne zlo koje je sad zlo: hoće da zadaje bol onim što njega boli.
Ali je bilo drugih vremena i drugog dobra i zla. Nekada je bila sumnja zla, i zlo volja za
samoodržanjem. Tada se za bolesnika reklo da huli, i da je veštac: kao jeretik i veštac patio je,
i hteo da zada je patn je drugima. Ali to ne ide u vaše uši: kažete mi, da to škodi dobrima
među vama. Ali, šta je meni stalo do dobrih među vama! Mnogo što na dobrima među vama
izaziva u meni gađenje, i, uveravam vas, ne ono što je zlo na njima. Voleo bih da im dođe
ludilo koje bi ili satrlo, kao ovog bledog zločinca! Zaista vam kažem, voleo bih da se to
njihovo ludilo zove istina ili vrednost ili pravdoljublje: ali oni imaju svoju vrlinu da bi što
duže poživeli, i to u svom bednom zadovoljstvu. Ja sam ograda uz brzu reku: neka se hvata ko
me može uhvatiti! Ali ja nisam vaša štaka, –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:35 pm

O čitanju i pisanju

Od svega što je napisano volim samo ono što je ko krvlju svojom pisao. Piši krvlju: i ti ćeš
uvideti da je krv duh. Nije lako razumeti tuđu krv: ja mrzim besposličare koji čitaju. Ko
poznaje čitaoca taj se za čitaoca više ne trudi. Još jedan vek čitalaca – pa će i sam duh
zaudarati. To što svaki sme da nauči čitati, pokvariće naposletku ne samo ono što se piše nego
i ono što se misli. Nekad je duh bio bog, pa je onda postao čovekom a sad kao da će postati
čak još i pučinom. Ko piše krvlju i u izrekama, tog nije dosta samo čitati, već ga treba naizust
učiti. U brdima je najpreči put od vrha, k vrhu: ali zato moraš imati duge noge. Izreke treba da
su vrhovi, a oni kojima se upućuju, veliki i stasiti. Providan i čist zrak, bliska opasnost, i duh
pun nestašne pakosti: to se lepo slaže. Hoću da imam oko sebe vragove, jer sam srčan.
Srčanost, koja goni sablasti, dozira sama sramove, – srčanost hoće da se smeje. Ja ne osećam
više s vama: taj oblak sto ga vidim pod sobom, to tamnilo i vodnilo kojima se smejem, – baš
taj oblak nosi vama buru. Vi gledate gore kad hoćete da se uzvisite. Ja gledam dole, jer sam
uzvišen. Ko međ vama može da se smeje, i da je uzvišen u isti mah? Ko se penje po najvišim
brdima, taj se smeje svima žalosnim igrama i žalosnim zbiljama. Bezbrižne, podrugljive,
nasilničke – takve nas želi mudrost: ona je žena, i voli uvek i svuda ratnika. Kažete mi: »teško
je snositi život«. A našto vam je tad pre podne vaša gordost a večerom vaša pokornost? Teško
je snositi život: – što se zanosite! Ta mi smo svi skupa dobri magarci i magarice za nošenje
tereta. Zar imamo mi što zajedničko s ružnim pupoljkom, što drhće kad mu kap rose padne na
list? Jeste: mi volimo život, ne što smo navikli na život, već što smo navikli da volimo. U
ljubavi uvek ima malo ludila. Ili i u ludilu ima uvek malo uma. I meni, koji volim život, čini
se da leptiri i babuci od sapunice, i što je njima slično među ljudima, najbolje znaju šta je
sreća. Gledati kako se leprsaju te budalaste gizdave okretne dušice – to tronjava Zaratustru do
suza i do pesama. Ja bih verovao samo u boga koji zna igrati. A kad sam video svoga đavola,
izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svečan: duh težine, on čini da sve stvari padaju. Ne
ubija se gnevom, već smehom. Daj da ubijemo duh težine! Ja sam naučio ići: i otada trčim. Ja
sam naučio leteti: i otada ne treba da me tek gurnu pa da se maknem s mesta. Sad sam lak, sad
letim, sad se premećem pravim obruče, sad igra bog u meni.
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:35 pm

O drvetu na bregu

Zaratustrino je oko zapazilo, da ga jedan mladić izbegava. Kada je jedne večeri išao sam po
bregovima što okružuju varoš koja se zove »Šarena krava«: gle, u hodu nađe onog mladića
gde sedi na slonjen na jedno drvo, i gleda umornim pogledom u dolinu. Zaratustra obuhvati
rukama drvo kod kojeg je mladić sedeo, i reće: »Kad bih hteo ovo drvo da zatresem ovim
rukama, ne bih mogao. A vetar koji ne vidimo kinji ga i povija kako mu je volja. Najgore nas
povijaju i kinje nevidljive ruke.« Tada se podiže mladić zbunjen, i reče: »Čujem Zaratustru
gde govori a baš sam mislio na njega.« Zaratustra odgovori: »Pa što si se poplašio? – Nego,
čovek je kao i drvo. Što bi on više u vasionu i u svetlost, tim jače naginju njegove žile k
zemlji, na niže, u pomrčinu, u dubinu, – u zlo.« »Da, u zlo! kliknu mladić. Kako je mogućno
da si otkrio moju dušu?« Zaratustra se osmehnu i reče: »Mnoga se duša ne može nikad otkriti,
dok je ćovek prvo ne pronađe.« »Da, u zlo! poviče još jednom mladić. Ti si istinu rekao,
Zaratustra. Ja nemam vise vere u sebe otkad težim u visinu, i niko nema više vere u mene, –
otkuda je to? Ja se menjam odviše brzo: moje danas pobija moje juče. Ja često, penjući se,
preskočim po koji stepen, – to mi ne prašta ni jedan stepen. Stignem li gore, uvek vidim da
sam sâm. Nike ne razgovara sa mnom, drhćem od mraza usamljenosti. Šta tražim ja u visini?
Moja preziranja i moje čežnje rastu naporedo; što se više penjem tim više prezirem onog koji
se penje. Šta traži on u visini? Kako me je stid moga penjanja i moga spoticanja! Koliko me
izaziva na podsmeh moje ubrzano dihanje! Kako mrzim onog što leti! Koliko sam umoran u
visini!« Tu zaćuta mladić. A Zaratustra posmatraše drvo kod kojeg su stajali, i reče: »Ovo
drvo stoji usamljeno ovde u bregovima; ono je izraslo visoko iznad ljudi i životinja. I kad bi
htelo da govori, ne bi našlo nikog ko bi ga razumeo: tako je visoko izraslo. I ono eto čeka i
čeka, – na što čeka? Boravi i suviše blizu legla oblačjeg: da li čeka možda na prvi grom?«
Kad je Zaratustra to rekao, povika mladić mašući živo rukama: »Da, Zaratustra, ti govoriš
istinu. Meni se htelo da propadnem kad sam težio u visinu, a ti si grom na koji sam čekao!
Eto, šta je još od mene ostalo od kad si nam se ti javio? Uništila me je zavist prema tebi!« –
To reče mladić i plakaše gorko. A Zaratustra ga obgrli rukom i povede za sobom. Pa kad su
išli tako skupa neko vreme, poče Zaratustra ovako govoriti: Srce mi se cepa. Više nego što
kažu tvoje reči, kazuje mi tvoje oko svu tvoju opasnost. Ti još nisi slobodan, ti još tražiš
slobodu. Odviše noćnikom, i prebudnim načinilo je tebe tvoje traženje. Ti bi u slobodnu
visinu, tvoja je duša žedna zvezda. Ali i tvoji zli nagoni žedne za slobodom. Još si ti za me
zatočenik koji smišlja kako će se dohvatiti slobode: o, mudra postaje duša takvih zatočenika,
ali i lukava i pokvarena. I oslobođeni duhom mora još da se pročisti. Još je mnogo memle i
tavnice zaostalo u njemu: razbistriti se još mora njegovo oko. Da, ja poznajem tvoju opasnost.
Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu! Još osećaš
da si blagorodan, i još osećaju da si blagorodan i ostali, koji su kivni na te i koji te nemilo
gledaju. Znaj, da je svima na putu onaj koji je blogorodan. I dobrima je na putu onaj koji je
blagorodan sve kad ga i nazivaju dobrim, to je stoga da bi ga tako gurnuli u stranu.
Blagorodni stvara novo i hoće novu vrlinu; a dobri hoće staro, i da ostane sve po starom. Ali
nije to opasnost za blagorodnog da bi mogao postati dobrim, nego da bi mogao postati
bezobzirnim, podrugljivcem, rušiteljem. Ah, ja sam poznavao blagorodne koji su izgubili
svoju najlepšu nadu. I tada su govorili zlo o svima lepim nadama. Otada su živeli bezobzirno,
u kratkim pustim ćefovima, i slabo su još isticali cilj svojim danima. »I sladostrašće je duh« –
govorahu. I duhu se njihovu tad skrhaše krila: i eno ga gde gmiže po zemlji, i prlja zabadajući
zube svuda. Nekad su mislili da će postati herojima: sad su slađostrasnici. Heroj je njima
zazor i jeza. Ali, tako ti moje ljubavi i nade: ne odbacuj od sebe heroja u svojoj duši! Neka ti
sveta bude tvoja najlepša nada! –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:36 pm

O propovednicima smrti

Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onih kojima treba propovedati odvraćanje od života.
Puna je zemlja izlišnih, pokvaren je život mnogima. Treba ih »večnim životom« odmamiti iz
ovog života! »Žutima« zovu propovednike smrti, ili »crnima«. Ali ja ću vam ih pokazati još i
u drugim bojama. Tu su Strahoviti, koji u sebi još nose divlju zver, i nemaju drugog izbora, do
puste ćefove ili razdiranje sama sebe. A i njihovi ćefovi u stvari su još razdiranje sama sebe.
Oni nisu još postali ni ljudima, ti Strahoviti: neka propovedaju odvraćanje od života pa neka i
sami odu otkud su došli! Tu su sušićavi dušom tek što su se rodili već počinju da umiru, i
čeznu za naukom o umiranju i o odricanju. Oni bi rado bili mrtvi, i ištu da im odobrimo volju
njihovu! Čuvajmo se da ne razbudimo te mrtvace, i da ne povredimo te žive kovčege! Izađe li
njima nasusret bolesnik, ili starac, ili mrtvac, oni odmah kažu: »jasno je, život nema smisla! «
A u stvari, jasno je samo da nema smisla to što oni kažu i što oni vide, jer oni vide samo jedno
lice života. Zavijeni u tešku turobnost, i željno prateći sitne slučajeve koji donose smrt: tako
sede oni i čekaju, i stiskaju zube i vilice. Ili: uzimaju šećerleme a sami se smeju svojoj
detinjastoći: vise o svojoj slamci životu a smeju se što se vešaju i o slamku. Njihova mudrost
glasi: »lud je ko ostane da živi, zato i jesmo mi pravi ludaci! I to baš i jeste najluđe na
životu!« – »Život je samo patnja – kažu drugi, i ne lažu: pa učinite da vi prestanete! Učinite
da prestane život koji je samo patnja! Evo kako treba da glasi nauk vaše vrline: ubi sebe
sama! Ukradi potajno iz života sebe sama! – »Sladostrasnost je greh, – kažu jedni koji
propovedaju smrt – hajdmo u stranu i nemojmo začinjati decu!« »Rađati je mučno, – kažu
drugi – našto još rađati'? Što se rodi i tako je nesrećno.« I ovo su propovednici smrti.
»Samilost je potrebna – kažu treći. Uzmite što imam! Uzmite što sam! Utoliko će me manje
držati život.« Da su oni uistinu milosrdni, oni bi zagorčavali život svojim bližnjima. Biti zao –
to bi bila njihova prava dobrota. Ali oni bi da se otresu života: šta je njima stalo do tog što će
druge svojim lancima i svojim darovima još čvršće privezati! – Pa i vi za koje je život plah
posao i nemir: zar niste i vi presiti života? Zar niste već sasvim zreli za propovedanje smrti?
Svi vi koji volite plahi posao, i sve što je brzo, novo, još neokušano – vi se ne slažete među
sobom, vaša je vrednoća bekstvo, i želja da zaboravite na sebe same. Kad biste imali više vere
u život vi biste se manje predali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadržine za čekanje – pa
ni za samo lenjovanje! Svuda se čuje glas onih što propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih
kojima treba propovedati smrt. Ili: »večni život«: to je za mene jedno isto, – samo da ih što
pre ponestane!
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:36 pm

O ratu i ratnicima

Nećemo da nas štede naši najbolji dušmani, a ni oni koje volimo iz dubine duše. Dopustite
dakle da vam kažem istinu! Braćo moja u ratu! Ja vas volim iz dubine duše, ja jesam i uvek
sam bio što i vi. I ja sam vam vaš najbolji prijatelj. Dopustite mi dakle da vam kažem istinu!
Ja znam za mržnju i zavist vašeg srca. Vi niste dosta veliki da ne poznajete mržnje i zavisti.
Ali budite dosta veliki da vas nije stid njih! Pa kad već ne možete biti sveci saznanja, budite
mi bar njihovi ratnici. To su pratioci i preteče te svetosti. Ja vidim mnogo vojnika: daj da
vidim mnogo ratnika! »uniforma« zove se ono što oni nose: samo neka ne bude jednog oblika
i ono što se u njoj krije! Treba da ste mi takvi da vam oko traži uvek dušmanina – vašeg
dušmanina. A u nekih od vas javlja se mržnja već na prvi pogled. Svog dušmanina treba da
tražite, svoj rat treba da vodite, i za svoje misli! A ako vaša misao podlegne, vaša čestitost
treba i tada još da slavi pobedu! Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. I više
kratki mir nego dugi. Ne kažem vam ja da radite, već da se borite. Ne dajem vam ja savet da
mirujete, već da pobeđujete. Vaš rat treba da je borba, vaš mir treba da je pobeda! Samo kad
se ima strela i luk uza se može se ćutati i sedeti mirno: inače nastaje razgovor i svađa. Vaš mir
treba da je pobeda! Vi velite da dobra stvar čini i rat blogoslovenim? A ja vam kažem dobar
rat čini blogoslovenom svaku stvar. Rat i hrabrost izvršili su više velikih dela nego ljubav
prema bližnjem. Ne vaša samilost, nego vaša hrabrost spasavala je dosad stradalnike. »Šta je
dobro?« pitate vi. Dobro je, biti hrabar. Pustite devojčice da govore: »biti dobar znači, ono što
je lepo i dirljivo u isti mah«. Kažu da ste bez srca: ali vaše je srce pravo, i ja volim stid vaše
srčanosti. Vi se stidite svoga priliva, a ostali se stide svoga odliva. Vi ste ružni? Pa dobro,
braćo moja! Bacite na svoja pleća uzvišeno, ogrtač za sve što je ružno! Kad vaša duša bude
velika postaće obesna a ima pakosti u vašoj uzvišenosti. Ja vas poznajem. U pakosti se
susreću obesni i slabi. Ali oni ne razumeju jedni druge. Ja vas poznajem. Vi smete imati samo
dušmane koje treba mrzeti, ne dušmane koje treba prezirati. Treba da možete biti gordi na
svog dušmanina: tako će uspesi dušmanina vašeg biti i vaši uspesi. Pobuna – to je otmenost za
roba. Vaša otmenost neka bude poslušnost! I samo vaše zapovedanje treba da je pokoravanje!
Dobrom ratniku prijatnije je čuti »moraš« nego »hoću«. I sve što rado činite treba prvo još da
pustite da vam se zapovedi. Vaša ljubav prema životu neka bude ljubav prema vašoj najlepšoj
nadi: a vaša najlepša nada neka je najviša misao života! Svoju najvišu misao, najzad, pustite
da vam ja propišem – ona glasi : čovek je nešto što treba prevladati. Živite dakle životom
poslušnosti i ratovanja! Šta je stalo do dugog života! Zar ima ratnika koji bi da ga štede! Ja
vas ne štedim, ja vas volim iz dubine duše. braćo moja u ratu! –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:36 pm

O novom lažnom božanstvu
Negde na svetu ima još naroda i stada, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima država. Država?
Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti naroda. Državom se naziva
najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta:
»Ja, država, ja sam narod.« To je laž! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad
njima jednu veru i jednu ljubav: tako su poslužili životu. Razornici su, koji nameštaju klopke
za mnoge a nazivaju ih državom. oni vešaju nad njih mač, i stotinu pohlepnih želja. Gde još
ima naroda tu, nema razumevanja za državu, i ona je omražena, kao pogled od uroka, i kao
greh prema običajima i pravima. Dajem vam ovaj znak za raspoznavanje: svaki narod govori
svojim jezikom dobra i zla: njega ne razume sused. Svoj je jezik pronašao sebi on u običajima
i pravima. A država laže na svima jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i štogod ima,
ukrala je. Sve je lažno na njoj; ukradenim zubima jede, zajedljivica. Lažna joj je čak i utroba.
Zbrka jezika dobra i zla: taj vam znak za raspoznavanje dajem kao znak države. Zaista vam
kažem, iz toga se znaka daje iščitati volja za smrću! Zaista vam kažem, on je stvoren za
propovednike smrti! Mnogi se premnogi rađaju: za izlišne pronaćena je država! Vidite samo
kako ih k sebi mami, te mnoge premnoge! Kako ih guta i žvaće i prežvaće! »Na zemlji nema
ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red« – tako urliče neman. I ne samo dugouhi i
kratkovidi padaju na kolena pred njom! O, i u vas, velike duše, mumla ona potrnulo svoje
mračne laži! O, ona pogađa gde su srca od obilja, koja se rado rasipaju! Da, pogađa ona gde
ste, i vi pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, i sad vaša umorenost služi još i novom
lažnom bogu! Heroje i poštenjake hteo bi da poređa oko sebe, novi lažni bog! Rado se sunča
na suncu čistih savesti – hladna neman! Sve će dati vama, ako ga vi obožavate, novi lažni bog:
tako kupuje za sebe sjaj vaših vrlina, i pogled vaših ponosnih očiju. Hoće da s vama hvata na
udicu mnoge premnoge! Da, on je igračka i pronalazak pakla, trojanski hat smrti iz kojeg
zveči nakit božanskih časti! Da, to je pronalazak da bi se njime umorili mnogi, dok on sebe
sama veliča kao život: zaista vam kažem, najbolja usluga svima propovednicima smrti! Ja
zovem državom gde se svi opijaju otrovom dobri i zli: državom gde niko ne zna za sebe sama,
ni dobri ni zli: državom gde se lagano samoumorstvo sviju naziva – »životom«. Pogledaj te
samo te izlišnike! Kradu za sebe dela pronalazača, i blaga mudraca: Obrazovanošću zovu oni
tu krađu – sve se kod njih pretvara u bolest i muku. Pogledajte samo te izlišnike! Uvek su
bolesni, bljuju svoju žuč, i to zovu novinama. Gutaju jedan drugog a nisu u stanju ni da se
svare. Pogledajte samo te izlišnike! Stiču bogatstva a utoliko su siromašniji. Traže silu, i pre
svega polugu sile, mnogo novaca – ti nemoćnici! Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni!
Veru se jedan preko drugog, i vuku se tako u blato i u ponor. Svi hoće k prestolu: to je
njihovo ludilo, – kao da sreća sedi na prestolu! Često sedi blato na prestolu – a često i presto
na blatu. Svi su oni za mene sumanuti, i majmuni što se veru, i vreli prevreli. Zaudara mi
njihov lažni Bog, hladna neman; zaudaraju mi svi skupa, ti poklonici lažnog božanstva. Draga
braćo, zar hoćete da se zadavite u pari iz njihovih ždrela i pohota? Ta bolje razbijte prozore, i
skačite napolje. Uklonite se ispred smrada! Klonite se službe izlišnika lažnome božanstvu!
Uklonite se ispred smrada! Klonite se dima od tih ljudskih žrtava! Još je i sad zemlja otvorena
velikim dušama. Prazna još su mnoga mesta za pustinjake, same i udvoje, a oko njih širi se
miris tihih mora. Još je velikim dušama otvoren slobodan život. Zaista vam kažem ko sâm
malo ima i njega tim manje imaju: slava maloj siromaštini! Onde gde država prestaje tu tek
počinje čovek koji nije izlišan: tu počinje pesma potrebnoga, pesma jedanput pevana, i
nezamenljiva. Onde gde država prestaje, – eto, pogledajte samo, draga braćo! Zar je ne vidite,
tu šarenu dugu, i mostove natčovekove? –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:37 pm

O mušicama u čaršiji

Beži, prijatelju, u svoju samoću! Vidim da si oglunuo od vike velikih muževa, i da si izboden
od žaoke malih. Pristojno umeće da ćute s tobom šuma i breg. Budi opet sličan drvetu koje
voliš, drvetu granatome: mirno, i kao da osluškuje nadvilo se nad morem. Gde samoća
prestaje tu počinje čaršija: a gde počinje čaršija tu počinje i vika velikih glumaca, i zuka
otrovnih mušica. U svetu ne vrede ni najveće stvari bez nekoga ko će ih prikazati: velikim
ljudima zove puk te prikazivače. Slabo shvata puk ono što je veliko, a to je: ono što stvara. Ali
on ima čula za sve izvođače i prikazivače velikih stvari. Oko pronalazača novih i vrednosti
okreće se svet; – nevidljivo se okreće. Ali oko prikazivača okreće se puk i slava: takav je tok
sveta. Prikazivač ima duha, ali malo savesti duha. Uvek misli samo na ono čime će najviše
razbuditi veru, – veru u sebe! Za sutra ima novu veru, a za prekosutra još noviju. On ima hitra
čula, kao i puk, i kod njega vetar uvek duva s druge strane. Izvrnuti – to kod njega znači:
dokazati. Zaludeti – to mu znači: uveriti. A krv je za nj najjači od svih razloga. Istinu, koja
nečujno ulazi samo u fine uši, naziva on lažju i ništavilom. Zaista vam kažem on veruje samo
u bogove koji dižu što veću graju po svetu! Puna je čaršija svečanih lakardijaša – a puk se
ponosi svojim velikim ljudima! To su za nj gospodari trenutka. Ali njima je trenutak skup: i
oni navaljuju na te. I ti treba da im kažeš da ili ne. Avaj, ti zar hoćeš da sedneš između za i
protiv? Ne budi surevnjiv na te opredeljene i navalju-]uće, ljubitelju istine! Nikad se još nije
istina obesila o rukav jednog opredeljenog.Zbog tih trenutnih povuci se u svoj zaklon: samo
nasred čaršije navaljuju na čoveka sa Da? ili Ne? Lagani su doživljaji svih dubokih kladenaca:
dugo moraju čekati dok saznaju .šta je palo u njihovu dubinu. Van čaršilije i van slave događa
se sve što je veliko: van čarši je i van slave živeli su oduvek pronalazači novih vrednosti.
Beži, prijatelju, u svoju samoću: vidim kako su te poizbadale otrovne mušice. Beži onamo gde
je vazduh oštar i snažan! Beži u svoju samoću! Živeo si odviše blizu sitnih i bednih. Beži
ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu drugo do samo osveta. Ne diži više na
njih ruku! Nebrojeni su a ti nisi stvoren da budeš mašica za mušice. Nebrojeni su ti sitni i
bedni; a kišne su kapi i korov već mnogo ponosnih zgrada upropastili. Ti nisi kamen a već su
te izdubile mnoge kapi. Još ćeš mi se razbiti i raspući od mnogih kapi. Vidim da su te izmorile
otrovne mušice, vidim gde ti vrca krv iz sto grebotina; a tvoj ponos neće ni da plane gnevom.
Krvi traže od tebe u svoj svojoj nevinosti, krvi su žedne njihove malokrvne duše – i oni bodu
stog, u svoj svojoj nevinosti. Ali ti koji si dubok, ti patiš odviše duboko i od malih rana: i, pre
nego što si se izlečio od jedne, već ti je prešao isti crv preko ruke. Suviše si mi gord a da bi
ubijao te oblapornike Ali se čuvaj, da ti ne dođe glave to što nosiš na sebi svu njihovu otrovnu
nepravdu! Oni i svojom hvalom obleću oko tebe: nametljivost je njihova hvala. Oni traže
blizinu tvoje kože i tvoje krvi.Oni ti laskaju kao kakvom bogu ili đavolu; oni se uvijaju pred
tobom kao pred kakvim bogom ili đavolom. Ali, ne osvrći se na to! Laskavci su to i ulizice, i
ništa više. A često se prave pred tobom predusretljivima To je bila oduvek dosetljivost
kukavica. Da, kukavice su dosetljivi! Oni ti se čude mnogo u svojoj uskoj duši, – uvek im
izgledaš čudan! Sve što izaziva mnogo čuđenja, postaje čudno. Oni te kažnjavaju za sve tvoje
vrline. Oni ti praštaju od srca rado samo – tvoje pogreške. Zato što si blag i prave ćudi, veliš:
»nisu oni krivi za svoj sitni život«. A njihova uska duša misli: »Kriv je svaki veliki život.« I
kad si blag prema njima osećaju oni da ih prezireš: i oni ti vraćaju dobročinstvo skrivenim
zločinstvima. Tvoja nema gordost protivi se uvek njihovom ukusu; oni kliču od radosti ako si
jedared toliko skroman da si sujetan. Ono što poznamo na čoveku to i raspaljujemo u njemu.
Dakle, čuvaj se od sitnih! Oni se osećaju sitni pred tobom, i njihova je niskost sva zažarena, i
bukti protiv tebe u nevidljivoj osveti. Nisi li zapazio kako često zaćute kada im pristupiš, i
kako ih uznemirava snaga, kao dim vatre koja se gasi? Jeste, prijatelju, ti si zla savest tvojim
bližnjima: jer oni tebe nisu dostojni. Oni te stoga mrze, i rado bi krv tvoju sisali. Tvoji će
bližnji ostati uvek otrovne mušice; ono što je veliko na tebi – to ih čini još otrovnijima, i sve
sličnijima mušicama. Beži prijatelju, u samoću, i onamo gde je vazduh oštar i snažan! Nisi ti
zato stvoren da budeš mašica za mušice. –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:37 pm

O čednosti

Ja volim goru. U gradovima je zrak zagušan: tu je i suviše bludnih. A nije li bolje pasti u ruke
ubice nego u snove bludne žene? I vidi samo te ljude: iz oka im čitaš – za njih nema veće
sreće na zemlji do ležati sa ženom. Kal je na dnu njihove duše; i tim gore ako je u tome kalu
još i duha! Da ste bar savršeni kao što su savršene životinje. Ali životinja je bar nevina. Ne
velim vam da umrtvite svoja čula. Velim vam, da čula svoja načinite nevinima. Ne velim vam
da budete čedni. Čednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih pre porok. Ti su doduše često
uzdržljivi, ali iz svega što čine viri zavidljivo kučka pohota. Do na vrhunce njihove vrline, i
do u sami njihov hladni duh ide za njima to živinče, i njegovo nespokojstvo. I kako pokorno
ume kučka pohota da prosi za parče duha, ako su joj uskratili parče mesa. Vi uživate u
žalosnom pozorištu, i u svemu što srce para. Ali ja sam nepoverljiv prema vašoj kučki. Vaše
oči su mi odviše svirepe, i vi tražite željnim pogledom one što pate. Da nije to samo vaša
sladostrasnost što se prerušila pa prozvala milosrđem? I još ću vam reći i ovo: Nije ih malo
koji su, izgoneći iz sebe đavola, ušli i sami u svinje. Ko teško podnosi čednost taj treba da je
se okani da ga ne povede putem u pakao – da ne postane kalom i bludom duše. Jesu li to
prljave stvari o kojima govorim? To još ne bi bilo najgore. Onaj koji ide za saznanjem ne
ulazi nerado u vodu istine kad je istina prljava, nego kad je plitka. Zaista vam kažem: ima ih
koji su čedni iz dubine duše: u njih je bolje srce, oni se više i slade smeju nego vi. Oni se i
čednosti smeju, i pitaju: »šta je to čednost!« Biće da je čednost ludost! Ali ta je ludost došla k
nama, a nismo mi išli k njoj. Mi smo ponudili gostu konak i srce, i on se nastanio kod nas, –
neka ga nek ostane dokle ga volja!«
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:37 pm

O prijatelju

»Ima oko mene uvek jedan više nego što treba« – tako misli pustinjak. »Jednako jedan put
jedan – čini naposletku dva! « Ja i moje mene uvek su u odviše živu razgovoru: kako bi bilo
da se pokuša izdržati bez prijatelja? Za pustinjaka je prijatelj uvek treći: treći je pluta koja
sprečava da razgovor dvojice potone u dubinu. Ah, ima i suviše dubina za svakog pustinjaka.
Zato i čeznu toliko za prijateljem i za njegovom visinom. Naša vera u druge izdaje u onom u
čemu bismo mi u nama samima rado verovali. Naša je čežnja za prijateljem naš izdajnik. S
ljubavlju se često tek hoće da preskoči zavist. I često čovek napada, i stvara sebi neprijatelje,
samo da bi sakrio da bi i sam trebalo da bude napadnut. »Budi mi bar neprijatelj!« – tako
govori pravo poštovanje, koje se ne usuđuje da traži prijateljstvo. Ko hoće da ima prijatelja
mora biti spreman da za nj pođe i u rat: a da bi se moglo ratovati, mora čovek umeti biti
neprijatelj. Treba još neprijatelja poštovati u svom prijatelju. Možeš li svome prijatelju da
priđeš blizu a da mu ne priđeš? U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja.
Treba da si mu onda najbliži srcem kad mu se protiviš. Ti pred prijatelja nećeš da izlaziš u
odeći? Ti hoćeš da ukažeš čast prijatelju time što si pred njim onakav kakav si? Ali, baš zato
će te se ratosiljati! Ko ne skriva sebe, buni protiv sebe: imate dakle puno razloga da se bojite
nagote! – Dabogme, da ste bogovi, tada biste se mogli stideti svojih haljina! Ne možeš se
dosta lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da si za nj strela i čežnja ka natčoveku. Da li
si već video prijatelja svog kad spava, da bi saznao kako izgleda? Šta je uostalom lice tvoga
prijatelja? To je tvoje rođeno lice, u hrapavu i nesavršenu ogledalu. Da li si već video
prijatelja svog kad spava? Zar se nisi poplašio što tvoj prijatelj tako izgleda? O, prijatelju,
čovek je nešto što treba prevladati. U naslućivanju i u ćutanju treba da je oproban prijatelj:
nemoj da hoćeš da sve vidiš. San neka ti odaje šta tvoj prijatelj na javi radi. Naslućivanje neka
je tvoje milosrđe: da prvo saznaš da li hoće tvoj prijatelj milosrđa. Možda on voli na tebi
nepomućeno oko i pogled u večnost. Milosrđe prema prijatelju treba da se sakrije u tvrdu
ljusku, o njega treba zub jedan da polomiš. Tako će ono dobiti finoću i slast. Da li si ti svež
zrak i samoća i hleb i lek za svog prijatelja? Mnogi ne umeju da skinu lance sa sebe samih a
ipak su osloboditelji svojih prijatelja. Jesi li rob? Onda ne možeš biti prijateljem. Jesi li
tiranin? Onda ne možeš imati prijatelja. U ženi je i suviše dugo ostao skriven rob, i skriven
tiranin. Zato žena nije još sposobna za prijateljstvo: ona zna samo za ljubav. U ljubavi ženinoj
ima nepravde i slepila protiv svega onog što ona ne ljubi. Pa i u svesnoj ljubavi ženinoj ima
još uvek kolebanja i munje, i noći pored svetlosti. Još nije žena sposobna za prijateljstvo. Ali
recite mi, i svi vi muževi, ko je i od vas sposoban za prijateljstvo? Kud ćete s vašom
sirotinjom, muževi, i s vašom tvrdoćom duše! Ono što vi dajete prijatelju daću ja i svome
neprijatelju, i neću postati usled toga siromašnijim. Ima drugovanja: ali treba da bude
prijateljstva!
Tako je govorin Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:38 pm

O tisuću i jednom cilju

Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: te je tako mogao otkriti mnogih naroda
dobro i zlo. Nikakve veće sile nije Zaratustra video na zemlji do dobra i zla. Ne bi mogao
živeti nijedan narod koji ne bi prvo umeo da određuje vrednosti; a, ako hoće da se održi, ne
sme određivati kao što sused mu određuje. Mnogošta što je jednom narodu dobro služi
drugome na podsmeh i porugu: tako sam iskusio. Video sam mnogošta čega se na jednom
mestu klone i nazivaju ga zlim a što na drugom obasipaju purpurnim počastima. Nikada nije
razumevao jedan sused drugoga. oduvek se iščuđavao u svojoj duši kako mu je sused zloban i
u zabludi. Tablica dobara visi nad svakim narodom Vidiš, to je tablica njegovih savlađivanja;
vidiš, to je glas njegove volje za moći. Pohvalnim naziva on ono što drži da je teško; ono što
je neophodno i teško, za to kaže da je dobro; a što još i iz najveće nevolje oslobađa, ono što je
izuzetno, što je najteže, – to veliča kao sveto. Što učini da vlada on, i da pobeđuje, i da stoji u
svom sjaju, na strah i zavist susedu svom. to mu je uzvišeno, prvenstveno određujuće,- ono
što daje smisao svim stvarima. Odista, dragi brate, ako si poznao, pre svega nevolju, i zemlju i
nebo, i suseda jednoga naroda: onda ćeš pogoditi zacelo i zakon njegovih prevlađivanja, i
zašto se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi. »Uvek treba da si prvi i da si pred drugima:
Nikoga ne treba da voli tvoja surevnjiva duša, osim prijatelja« – takve su misli dovodile u
uzbuđenje dušu svakog Grka: tako je išao svojim putem veličine. »Istinu govoriti a znati
vladati lukom i strelom« – tako je bilo drago i činilo se teško u isti mah onome narodu od
kojeg potiče moje ime – ime koje mi je drago i teško u isti mah. »Poštovati oca i mater, iz dna
duše raditi sve po njihovoj volji«: tu tablicu prevlađivanja obesio je bio nad sobom drugi
jedan narod, i postao je silan i večan zbog nje. »Biti veran, i vernosti za ljubav izlagati čast i
krv i za rđave i opasne stvari«: u tome učeći se savladao se drugi jedan narod, i tako
savladujući se zatrudneo je, i poneo u sebi velike nade. Zaista vam kažem, ljudi dadoše jedni
drugima sve svoje dobro i zlo. Zaista vam kažem, oni ga ne uzedoše, niti ga nadoše, niti im
pade kao glas sa nebesa. Vrednosti je uneo u stvari tek čovek, da bi se održao, – on je tek
stvorio smisao stvari, čovečiji smisao! Stoga se nazvao »čovek«, što znači: onaj koji
procenjuje. Procenjivati znači stvarati: počujte vi koji stvarate! Samo procenivanje jeste blago
i dragocenost sviju procenjenih stvari. Tek procenjivanje daje vrednost: i, bez procenjivanja
bio bi šupalj orah života. Počujte, vi koji stvarate! Menjajte vrednosti, – to je menjanje onog
koji stvara. Uvek uništava, onaj kome je suđeno da bude tvorac. Stvaraoci su bili prvo narodi
pa tek posle, mnogo kasnije, pojedinci; zaista vam kažem, sam je pojedinac najmlađa još
tvorevina. Narodi su nekad vešali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav koja bi da vlada, i ljubav
koja bi da se pokorava, stvorile su zajednički takve tablice. Starije je zadovoljstvo biti u stadu
nego zadovoljstvo od svoga Ja: i dogod se dobra savest naziva stadom samo će rđava savest
govoriti: Ja. Zaista vam kažem, lukavo, tvrdokorno Ja, koje traži svoju korist u koristi drugih:
ono nije postanak stada, ono znači njegovu prolaznost. Uvek su oni koji su imali ljubavi, i koji
su stvarali, stvorili Dobro i Zlo. Plamen ljubavi bukti u imenu svih vrlina, i plamen gneva.
Mnoge je zemlje poznao Zaratustra, i mnoge narode: nikakve veće sile nije Zaratustra video
na zemlji od dala onih u kojih ima ljubavi: »dobro« i »zlo« je ime njihovo. Zaista vam kažem,
pravo je čudovište sila toga hvaljenja i toga kućenja. Neka se javi ko će okovati tu zver i
njenih tisuću vratova? Tisuću ciljeva bilo je dosad, jer je bilo tisuću naroda. Nedostaju samo
još okovi za tisuću vratova, nedostaje taj jedan cilj. Još čovečanstvo nema svoga cilja. Nego,
recite mi, draga braćo: kad čovečanstvu još nedostaje taj cilj, zar me nedostaje onda još i –
ono samo? –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Danas u 3:18 am

Nazad na vrh Ići dole
 
Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 5Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
 Similar topics
-
» Damjan Note od mene

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
The Dark Side of the Moon :: Ljubavna litaretura :: Filozofija-
Skoči na: