Poučne priče

Ponekad,naletimo na priče koje nas, bile istinite ili ne, dogodile se nama lično ili nekom drugom, nateraju da se zamislimo ..barem za trenutak...




Kad je čovek stvaran, prvo je stvorena jedna duša. Onda je shvaćeno da to nije dovoljno, da tu nešto nedostaje, pa je stoga prepolovljena ta duša na dve polovine. Svakoj polovini duše dato je njeno telo i poslate su na različite strane sveta. Zadatak koji im je dat je da se traže, a kao nagradu kada se pronađu dat im je najdivniji osećaj koji ljudsko srce i duša mogu osetiti, osećaj pripadanja jedno drugom i spajanja dve razdvojene polovine duše u jedno.
Eto tako otprilike ide ta priča.

A najzanimljivije priče piše život. Napisao ih je bezbroj, lepih i ružnih, sa sretnim ili tužnim krajem. Ova koju ću vam ja ispričati je istinita i spada u ove lepe, a priča je to o ljubavi...

Ona se zvala Ona, a on On.Imena neću pominjati.

Dan kojim počinjem priču bio je običan. Jedna slučajana poruka koja nije mirisala ni na šta posebno, nije ličilo da bi ta poruka i upoznavanje dvoje dotadašnjih stranaca mogla dovesti do toga da priča krene u interesantnom smeru. Sve se jako brzo razvijalo, puno poruka i Njegovih pogleda koje bi uhvatila ponekad na msn-u, dali su joj premalo podataka da joj se sviđa. Tek posle nekoliko nedelja shvatila je da joj je dan kad je upoznala Njega, promenio život. Nije se nadala ali počela je osećati da joj se On polako uvlači pod kožu, da osvaja deo po deo njenog srca, poput nekog dvorca na brdu koga je trebalo osvajati polako ali sigurno.

Ona nije bila poverljiva prema muškarcima, mislila je da ima razrađenu taktiku kada su muškarci u pitanju, kako da ostane nepovređena. A On, on je nju otključavao malo po malo, delić po delić njenog davno izgrađenog obrambenog zida padao je pred njegovom ljubavlju. Slično je bilo i sa Njegove strane. Iskrenost je bila ono što je uspelo da pobedi barijere nepoverljivosti. Pričali su o svemu, otvoreno, bez imalo straha da bi onaj drugi mogao to iskoristiti. Otkrivali su jedno drugom neke stvari koje nisu govorili nikome do sada.

Tada još puno stvari koje su im se dešavale nisu imale smisla. Ustvari ni dan danas nisam siguran da njih dvoje shvataju šta se to desilo, šta ih je toliko snažno ponelo i jedno i drugo. Nije više morala sanjati nekoga ko će je razumeti u potpunosti, u čijem će se društvu osećati sigurnije nego igde. Pokušavao je da joj objasni da kad razgovara s njom, vreme stane u tom trenutku. Ništa drugo ga ne zanima, niko drugi ne postoji osim njih dvoje.

Nikada do sada nije jače osećala. Nikada joj nije bilo jasnije da je to njena druga polovina. Nije bilo sumnje. Ako bi i posumnjala dovoljno je bilo da čuje njegov glas i sluša ga kako diše i kako joj priča da je voli jako, da je nikad neće povrediti, da će uvek biti uz nju, ma šta da se desi da će je voleti. Bilo je prekrasno osećati toliku ljubav u ovom svetu prepunom mržnje, nasilja, smrti. Čak toliko lepo da ponekad više nije znala da li sanja ili je to stvarnost , previše dobro da bi bilo istinito. A ipak je stvarnost.

Ona sada živi svoje snove. Našla je svoju drugu polovinu duše i sad ima za nagradu svaki dan onaj predivni osećaj s početka ove priče. Nije ovo kraj priče. Niko ne zna kada će taj kraj doći, a do tada to je deo sna koji se živi i udiše punim plućima, deo života za koji vredi živeti....

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sledjenim poljima Flandrije, da me je pokosio srapnel - ti nemoj da budes tuzna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znas da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove...

To je sve jedna obicna literarna konstrukcija, a da ne pricamo o tome sto ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kazu da sam se u svojim posljednjim casovima junacki drzao, da sam neustrasivo gledao smrti u oci, da sam je cak i zacikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dzelatu dao kesu dukata uz rijeci: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vjesala, ti bi morala znati da je to jedna obicna izmisljotina, izmisljotina onih koji ne znaju sta je to zivot a sta smrt znaci. Ti me dobro znas: znas kako ja cesto umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki sum, kako mi se celo cesto orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znas da se bojim proviriti kroz spijunku na vratima bojeci se ne znam ni sam cega, bojeci se nekoga ko ce mi s nadmocnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:

PREDAJ SE!, JOS NIKO NIJE NASAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU!

Sjecas se kako sam se bojao kad si trebala da me predstavis svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijedis da ''nisam bas toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom moze proci ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...

Ja pamtim ono vece kad smo otisli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rodjendan, sjecam se svakog vica koji sam ispricao i sjecam se pogleda drustva koje je u meni gledalo neku egzoticnu zivotinju, sjecam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pacijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne bas cistim carapama...

Pamtim kako sam to vece, ponesen strahom, popio tri flase "Fruskogorskog bisera", litar i po domace rakije (vise je nije bilo) i zavrsio sa 'Mandarinetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je drzalo.

Onda smo izasli na Vilsonovo setaliste i ti si se propela na prste i poljubila me evo, bas ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da pocnem plakati...Prolazila su neka djeca i cuo sam ih kako kazu: "Vidi pedera!!!"

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene...

Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima...:
TO TI JE ZIVA ISTINA.

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovek duboko razmisli i reče:
- Evo vec dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmeja i reče:
- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

Neki je starac skupljao u šumi drva za zimu. Jednog dana
nosio je na sebi teško breme. Umorio se pod teretom.
Konačno je odložio drva na zemlju da se malo odmori i
predahne.

“O, kad bi me već jednom i smrt uzela” – jecao je.
“Na ovoj zemlji samo podnosim muku i bol.”
I smrt se nađe pokraj njega.
“Šta želiš od mene?” – upita ga smrt.
“Samo da mi ovaj moj teret podigneš opet
na ramena” – odgovori starac žurno.

Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet niz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe niz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.

Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima.

Svakih 5 godina, članovi drevnog reda tibetanskih sveštenika skupljaju se na jednoj tajnoj lokaciji visoko u Himalajima radi svetog rituala. Za samo jedan dan, svakom svešteniku se nudi prilika za prosvjetljenjem. Sve što treba da urade je da prođu cijelim putem kroz sobu poznatu kao “Soba sa 1000 demona” i da izađu iz nje živi!

Problem je samo u tome što se unutar “Sobe sa 1000 demona” demoni pojavljuju u obliku tvojih najvećih strahova…zmija, paukova, dubokih provalija ili čega god drugog.

Uvijek idi u pravcu u kom raste tvoj strah.




Postoje samo dva pravila: prvo, jednom kada uđete u sobu, niko ne može ući i spasiti vas; drugo, nemoguće je izaći iz sobe kroz vrata kroz koja ste ušli.

A za one hrabre duše koje usuđuju da se suoče sa svojim strahovima u potrazi za prosvjetljenjem, postoje samo dva savjeta:
1. Upamti, šta god da misliš da se nalazi oko tebe, to je samo projekcija tvog sopstvenog uma,
2. Bez obzira šta misliš da vidiš, čuješ, misliš ili osjećaš, nastavi da hodaš.

Jer samo ako nastaviš da hodaš, doći ćeš do izlaza.

Sveštenik G. Mahel sjedio je tog dana u vagonu podzemne željeznice. Vožnja je bila uobičajena. Nekolicina putnika je čitala ili drijemala. Sveštenik priča kako se udubio u knjigu, i nastavlja:
Na sljedećoj stanici ušao je jedan čovjek s više male djece. Nije prošao ni minut i vagon je postao dječije igralište. Djeca su trčala kroz prolaze, vikala i vrištala. Nastao je opšti metež. Od čitanja ništa, jer sam morao da pazim da se neko dijete ne zajuri u mene. Otac za to vrijeme nije pokazivao nikakvu volju da se umiješa. Sjedio je ne mičući se.
Takvo ponašanje je počelo da smeta i drugim putnicima. Čekao sam da se čovjek prene, da uspostavi red i mir. I meni je već bilo dosta. Obratio sam se ocu:

“Ne biste li mogli da kažete djeci da budu malo tiša i da sjednu?”
“Znam da bih to trebalo da učinim”, odgovorio je, “ali upravo dolazimo iz bolnice. Prije sat vremena umrla im je majka. Jednostavno ne znam šta da radim.”
Ostao sam bez riječi. Odjednom mi više nije smetala jurnjava djece. Na njihovo ponašanje počeo sam da gledam iz sasvim drugog ugla. Shvatio sam oca i upitao se:

Šta bih ja učinio da sam na njegovom mestu?

Zapitajmo se: ko smo mi da drugog osuđujemo?

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao.

Zato je čovjek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovjek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumio da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure neophodne, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Inače nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli letjeti.

Jednog dana u parku uz dječije igralište jedna žena sjede na jednu klupu pored jednog čovjeka.

“Ono tamo je moj sin”, reče žena pokazujući prstom na malog dječaka u crvenom džemperu koji se je upravo spuštao niz tobogan u pijesak.

“Imate divnog sina”, odgovori muškarac. “A ono tamo na biciklu u bijeloj haljinici je moja kćerka.”

A zatim, pogledavši na sat, pozva svoju kćerku: “Je li vrijeme da krenemo kući, Melisa?”

Djevojčica je negodovala, “Još samo pet minuta, tata. Molim te, još samo pet minuta.”

Otac je klimnuo glavom i Melisa je na svoje opšte zadovoljstvo nastavila da vozi biciklo.

Minuti si prošli i otac ju je još jednom pozvao: “Je li sada vrijeme, Melisa?”

I Melisa je opet negodovala: “Još pet minuta, tata. Još samo pet minuta.”

Otac se samo nasmijao i rekao, “Ok.”

“O bože, vi ste sigurno jedan jako strpljiv otac”, reče žena koja je posmatrala njegove reakcije.

Čovjek se okrenu prema njoj i reče joj: “Njen stariji brat prošle godine vozio je biciklo u blizini ovog parka. Pijani vozač je naišao, udario u njega i ubio ga. Nikada nisam provodio mnogo vremena sa Tomijem…a sada bih dao sve na svijetu za još samo pet minuta sa njim. Zakleo sam se da neću ponoviti istu grešku i sa Melisom.”

“Ona misli da ima još pet minuta da vozi biciklo, a ustvari ja imam još pet minuta da je gledam kako se igra.”

Magarac
Jednog je dana seljakov magarac pao u bunar. Zivotinja je satima sazaljivo plakala dok je seljak pokusavao dokuciti sto mu valja uciniti. Napokon je odlucio - buduci da je zivotinja stara a bunar ionako treba prekriti - nije vredno truda spasavati magarca.

Pozvao je sve susede da mu pomognu. Svi su zgrabili lopate i poceli nabacivati smece u bunar. Na pocetku je magarac shvatio sto se dogadja i poceo ocajnicki plakati. Tada se na opste cudjenje primirio.

Nakon nekog vremena seljak je napokon pogledao u bunar. Bio je zapanjen onim sto je video. Sa svakom lopatom smeca koje je pogodilo njegova ledja, magarac je radio nesto zadivljujuce. Istresao bi ledja i popeo se jedan nivo vise. Kako su seljak i susedi nastavili ubacivati smece na zivotinju, on bi ga otresao i popeo se. Uskoro, svi su zadivljeno posmatrali magarca koji je zakoracio preko ivice i sretno iskocio!

Zivot na nas istresa smece, razne vrste prljavstine. Magarac nam je pokazao trik – otreses se i popnes preko toga jedan nivo vise.

A sada ...

Magarac se kasnije vratio, i ugrizao seljaka koji ga je hteo zakopati. Posekotina od ugriza se inficirala i s vremenom je seljak umro u agoniji od sepse. Zakopali su ga u bunaru.

Kada uradis nesto lose i pokusas sacuvati svoju „pozadinu“, to se uvek vrati i ugrize te.

Prica o dva grada
Priblizavajuci se jednom velikom gradu, putnik upita zenu koja je sedela kraj puta:

- Kakvi su ljudi u ovom gradu?

- Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?

- Uzasni, odgovori putnik. -Zli, nepouzdani, antipaticni.

- Ah, rece zena - iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom.

Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.

- Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem, rece drugi putnik.

Mudra zena mu odgovori:

- Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom.

"Čovek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi."


Jovan Dučić, "Blago Cara Radovana"

Strah od srece

Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno.
Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja,koje nije ni sreca ni nesreca.....vec neka tupa potistenost i gorcina,jer se tako osecamo sigurnijim.
Mozda se odricemo srece jer ne zelimo da se odreknemo prezira prema svemu sto nas okruzuje.......a srecan covek nista ne prezire!Mozda sebi zabranjujemo srecu jer smo navikli da sebe kaznjavamo.Mozda se bojimo srece jer se bojimo sebe samih.....a sreca je stapanje sa sobom.....osecanje jedinstva i punoce.
Ne zazirimo od srece.Necemo zbog srece biti kaznjeni.......niti ce nam ona navuci na vrat neku veliku nesrecu.Necemo sebe srecom ni unistiti.....ni uciniti plitkim i povrsnim.....a prezir je i onako bedna zamena za punocu zivota......dok je sebe kaznjavati besmisleno.
Dobro otvorite oci...sreca je bas mozda ispred vas...ne dozvolite da vam promakne!

Ne molim Te, Gospodine, za čuda i videnja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primijetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene čovjeka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umijeću malih koraka.
Antoan de Sent-Egziperi

Bio jednom jedan dječak po imenu Dječak.
Dječak je bio krupan, zgodan dasa…
I Dječak je bio zaljubljen.
Dječak je bio zaljubljen u djevojčicu po imenu Djevojčica.
Ali Djevojčica za to nije željela da zna.
Vidite, Djevojčica je bila ljupko, lijepo, majušno, slatko stvorenje…
i Dječaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Dječak prosto nije znao šta da radi.
Vidite, dok Djevojčica nije naišla Dječak prosto nije mogao da se odbrani od drugih djevojčica…
Trenutni problem bio je da je Dječak do ušiju bio zaljubljen u Djevojčicu,
a da nije znao kako da je obrlati.
I tako je jednog dana dječak pitao svog prijatelja, Prijatelja, za savjet.
Poslije dugog razmišljanja, Prijatelj je posavjetovao Dječaka
da zaigra igru “Ne dam ti se” na koju bi Djevojčica ubrzo morala da padne.
Dječak je prihvatio Prijateljev savjet…
I ne lezi vraže…
Djevojčica je uskoro izgubila glavu.
Počela je da sanja Dječaka.
Neprestano je smišljala slučajne susrete s Dječakom.
Nije prestajala da mu piše ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za Dječakom.
Ali sada Dječak za to nije želio da zna, zato što je igrao igru “Ne dam ti se”.
A ni Djevojčica nije znala šta da radi… jer je bila zaljubljena u Dječaka… a Dječak ju je prosto ignorisao.
I tako je Djevojčica otišla do svoje prijateljice, Prijateljice, po savjet.
Prijateljica je rekla Djevojčici da treba da igra igru “Ne dam ti se” na koju bi Dječak ubrzo morao da padne.
Djevojčica je prihvatila Prijateljičin savjet i zaigrala igru “Ne dam ti se”.
Ali pošto je Dječak već igrao igru “Ne dam ti se”, nije ni primijetio da i Djevojčica igra igru “Ne dam ti se”.
I tako se ništa nije ni desilo.
E sad je to kraj ove tužne priče.
I Dječak i Djevojčica igrali su igru “Ne dam ti se”…
I nikada se više nisu ni vidjeli ni sreli.
Ali su zato oboje poslije toga živjeli…veoma daleko jedno od drugog.
Robert Gros

Eho

Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,
dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" De-
čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti
se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-
van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali
još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-
la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razume-
vaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća
ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo
tvojih dela."

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovek duboko razmisli i reče:
- Evo vec dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmeja i reče:
- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

Jednog dana, zena sa umornim izrazom na licu, sa sjetom u ocima usla je tiho u jednu radnju.Zamolila je na kasi da joj dozvole da uzme na veresiju nekoliko namirnica.Trgovac je dosao i poceo objasnjavati kako oni ne mogu davati stvari na veresiju.Sasvim tiho zena se pocela pravdati, imamo sedmoro djece a muz mi je tesko bolestan i ne moze da radi.Nemamo jednostavno prihoda sada trenutno, a da im je hrana potrebna za djecu.

Trgovac ju je drsko pogledao i rekao, molim vas napustite radnju, mi nemamo ovdje nista za vas, ne dajemo namirnice na veresiju.U tom trenutku jedan covjek koji je stajao u redu na kasi rece: sta god ona treba dajte joj, ja cu platiti.

Kada je to cuo sef radnje zapita zenu: imate li listu namirnica, sta vam sve treba? Ona tiho odgovori:da imam.Dajte mi taj listic, stavicemo na vagu i koliko god da je papir tezak, ja cu vam dati u namirnicama.

Zena otvori torbu, zapisa nesto na papir i dade trgovcu.Spustene glave, polozi papir na vagu.Trgovac a i covjek koji je zelio platiti njene namirnice pogledase u cudu.Vaga se spustala i spustala do samog kraja.Ne mogu da vjerujem rece trgovac.Poceo je stavljati namirnice na drugu stranu vage, ali nikako da prevagne, papir je jos uvijek bivao tezi.Stavljao je sve vise i vise namirnica i na kraju nije vise bilo mjesta, ali nikako da prevagne jedan papiric.

Napokon, ljut i iznerviran trgovac uze papir, da vidi sta pise.Zaprepastio se kada je vidio da to nije bila lista sa namirnicama, nego dova upucena Allahu te'ala.

Na papiru je pisao: Dragi Boze, ti znas moje potrebe i ja prepustam sve u Tvoje ruke.

Trgovac je suteci pokupio namirnice i pruzio zeni.

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je:
,,Ko bi zeleo ovu novcanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.
On rece:
,,Dacu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo."
A nastavi guzvati novcanicu. Potom upita:
,,Ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?"
Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
,,Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?"
Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu.
,,A sada, ko je jos uvijek zeli?"
Opet su se ruke podigle u vazduh.
,,Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!”

Povratak sebi...

Istinski napredak u današnje vreme sastoji se u povratku sebi. Bolje je doneti pogrešnu odluku, nego ne doneti odluku uopšte. Jer iz grešaka svojih postupaka možeš da učiš. A ako ne donosiš odluke zbog prisustva straha, ti treniraš svoj um da beži od odlučivanja.
Ako ne sumnjate u ono što želite postići, a pritom uporno vežbate i učite iz vaših neuspjeha, vi ćete
doći do tačke gdje će se vaš cilj sam od sebe ispuniti.
Mnoge naše najlepše želje i ideje ostaju samo zato neispunjene, jer nismo doneli čvrstu odluku
da ćemo istrajati do kraja.
Kada u životu imaš konkretan cilj i plan i trudiš se da to i ostvariš, tada svoj život možeš graditi kao
piramidu. Svaki dan jedan kamen. I kada pri svakoj odluci imaš u vidi celu piramidu, ti sa svakim
sledećim kamenom jačaš samog sebe. Uvek ćeš znati zašto nešto radiš. To tvom životu daje snagu
da prevaziđeš bilo koju prepreku.
Ko ne zna šta je za njega važno ili manje važno, on će uvek sumnjati u svoje odluke.
I najbolji plan neće vam biti od koristi, ako u njega duboko ne verujete.
Vera je moć koja te pokreće.
Sumnja je moć koja te sputava. Kada sumnjaš, ne veruješ.
Tamo gde ima sumnje, tu vera ne stanuje.
I uvek će ti faliti ona snaga koja bi te dovela do cilja.
Ako ne poznaješ uzrok problema, nisi u stanju da izmeniš posledice.

Ono u šta ne veruješ, ne možeš ni postići. Ono što sebi ne možeš predstaviti, u to moraš da veruješ.
Verovati u sebe tako snažno, da ta vera bude jača od sumnje je osobina retkih koji će dostići vrhunac u svemu.
Svaka prirodna potreba koju dugo potiskujemo u sebe, vodi nas do depresije i bolesti.

POUKE O LJUBAVI
Ljubav nema ništa sa znanjem, obrazovanjem ili moći, ona je iznad ponašanja.
To jedino u životu što stvarno možemo dati.



CELOVITOST i POTPUNOST

moraju doći iz vas. Oni su u vama i čekaju da budu otkriveni.
Nema ništa loše da želimo suputnika u životu, ali postoji razlika između želje za radosnim odnosom i potrebe za nekim ko će vas učiniti cijelim.


POUKE O SNAZI

Naša prava snaga izraz je autentičnosti u nama, naše snage, integriteta i milosti ... Važno je ono što ti misliš. Nemaš moć druge učiniti srecnima, ali imaš moć sebe učiniti sretnom.
Prava moć, sreća i blagostanje temelje se na finoj


UMETNOSTI ZAHVALNOSTI.

Biti zahvalan za ono što imamo, za stvari onakve kakve jesu. Zahvaljivati za ono što si ti, za one stvari koje si donela na svet svojim rođenjem. Svojom jedinstvenošću…
Prava moć dolazi od saznanja ko smo mi i koje je naše mesto u svetu. Naša moć dolazi od znanja da je sve u redu i da se svako razvija baš onako kako bi trebao.


POUKE O STRAHU

Strah je sena koja blokira sve: našu ljubav, naše prave osećaje, našu sreću, celo naše biće.
Da bismo prerasli strah, moramo se emocionalno preseliti negde drugde, moramo se preseliti u ljubav…
Svaki nam trenutak pruža mogućnost odabrati ljubav ili strah. I mi neprestano biramo.
SADA je jedini pravi trenutak kojeg imamo i LJUBAV je jedina prava emocija,
zato što je jedina koja se pojavljuje u sadašnjem trenutku.



POUKE O LJUTNJI

Kao i svi naši osećaji ona je oblik komunikacije, ona nam nosi poruku.
Ovde smo da bismo izlečili i proživeli svoje osećaje. Mala deca plaču i onda to prođe, ljute se i onda to prođe. I mi možemo naučiti biti mnogo pošteniji i izraziti svoju ljutnju. Možemo naučiti živeti živote u kojima je ljutnja osećaj koji prolazi, a ne stanje u kojem živimo.

POUKE O STRPLJIVOSTI

Ključ strpljivosti jeste znati da će sve biti dobro, to je razvijanje nade da postoji plan.
Imati strpljenja znači imati vere.



POUKE O PREPUŠTANJU

Ostavimo se svog načina. Naučimo verovati u Boga, u svemir kada se prvi put u našim životima počinjemo opuštati … Prihvatamo ono što nam svemir donosi. Prihvatamo da mi zapravo ne znamo kakve bi stvari trebale biti … Uteha i snaga u prepuštanju znanju da je sve dobro, da je sve zbrinuto. "Biću srećna sada! Neću odgađati!"

POUKE O SREĆI


Sreća ne zavisi od onoga što se događa, već od toga kako se mi nosimo s tim što se događa.
Sreća je stanje uma koje vrlo malo ima veze s onim što se događa oko nas.
Sreća je naše prirodno stanje, ali mi smo zaboravili kako je to biti srećan jer smo se izgubili u našim idejama kako bi stvari trebale izgledati. Ti, a ne ono što se događa oko tebe, određuju tvoju sreću … Uspoređivanje s drugima je verovatno najduži put do sreće…


KADA je SADA

Moramo zapamtiti da smo ovde kako bismo pokušali zapamtiti svoju dobrotu, podsetiti jedni druge kako smo dragoceni i na čudo koje svako od nas predstavlja.



POSLJEDNJA POUKA

Osnovna pouka koju nas uče oni koji umiru jeste da svaki dan živimo potpuno.

Tako bih volela da spustim glavu na necije grudi
tako bih voelela da ljudi budu zaista ljudi....

Prica o jednom coveku i ljubavi njegove majke prema njemu.......



Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.

U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.

Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!

Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...

I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...

Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.

Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.

S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek...

Tvoja Majka...

Leptir

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

TI JEDINI
Znamo se vec mesecima.
Nakon jedne svadje smo se jos bolje razumeli.
Postali smo najbolji prijatelji.
Kada sam ti rekla, da sam bolesna, plakao si zamnom.
Usla sam u avion, da se izlecim, ali ti prijatelju nisi dosao da mi kazes:
"vidimo se opet".
Imala sam srecu, nasli su novo srce za mene.
Kada sam se vratila opet, trazila sam te svuda; ali mi nitko nije reko, gde si ti?!
Pitala sam svoju majku: gde je moj najbolji prijatelj?

"Kceri draga, zar ti nisu rekli, od koga si srce novo dobila?!

Tezi da budes srecan!

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srećan!

Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat