The Dark Side of the Moon



 
PortalPrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
Zadnje teme
» Predstavljanje vaših sajtova
Pon Jun 22, 2015 1:28 am od Ana81

» Priče za laku noć ;)
Pon Jul 28, 2014 5:53 pm od radioaktivna

» Urbane legende
Pon Jul 28, 2014 5:50 pm od radioaktivna

» Ljubavne asocijacije
Ned Feb 09, 2014 4:57 pm od maja

» Asocijacije
Ned Feb 09, 2014 4:57 pm od maja

» Kaladont
Ned Feb 09, 2014 4:56 pm od maja

» Kaladont imena
Ned Feb 09, 2014 4:55 pm od maja

» Najlepša reč
Ned Feb 09, 2014 4:55 pm od maja

» Oceni avatar..
Ned Feb 09, 2014 4:54 pm od maja

» Brojimo po 1 pa dokle stignemo....
Ned Feb 09, 2014 4:54 pm od maja

» Brojanje u slikama
Pet Sep 13, 2013 7:37 pm od Hanna..

» R
Čet Jan 31, 2013 5:15 pm od Flanders

» Koje su boje Vaše oči?
Sub Jan 26, 2013 2:35 am od vanja

» Trenutno slušam...
Uto Jan 08, 2013 1:13 am od Kaktussic

» Ja sam zadnja...
Sre Dec 26, 2012 1:31 pm od maja

Ključne reči
horoskop ljubav osecam 2011 pisma balašević stihu momenta Ceca osećate Ljubavna erotske ovog NOVE verujem slici legende urbane slike volim Kako priče trenutno pesme Stihovi kaladont
Prijatelji foruma
SENSUAL BannerFans.com Image hosted by servimg.com BannerFans.com PASSION
S1

Share | 
 

 Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 3:59 pm

6.
O braćo moja, ko je prvenac, toga uvek prinose na žrtvu. A mi smo prvenci. Svih nas krv teče
sa potajnih žrtvenika, svi mi gorimo na vatri i pečemo se u slavu starih božanstava. Ono što je
na nama najbolje, još je mlado: to draži stara nepca. Naše je meso nežno, naša je koža tek
koža od jagnjeta: – kako da ne dražimo stare idolopoklonike! Još je u nama samina stari
idolopoklonik: koji za gozbu sebi peče najbolje što je na nama. Ah, braćo moja, kako ne bi
prvenci bivali prinošeni na žrtvu! Ali to i traže oni koji su kao mi: ja volim one koji ne žele da
se sačuvaju. One koji propadaju i prolaze volim ja svom ljubavlju svojom: jer to su oni koji
prelaze. –
7.
Biti istinit – to umeju malo njih! Pa i oni koji umeju, ti to neće da su! A panajmanje još umeju
to oni koje zovu dobrima. O ti dobri! Dobri ljudi ne govorite nikad istinu; biti tako dobar, za
duh je prava bolest. Oni popuštaju, ti dobri ljudi, oni se podaju, njihovo srce ponavlja što mu
se kaže, njihovi razlozi slušaju: a ko sluša, taj ne čuje sam sebe! Sve što dobri nazivaju zlim,
mora se udružiti, da bi se iz svega toga rodila jedna istina: o braćo moja, da li ste vi doista zli
za tu istinu? Smiono pregalaštvo, dugotrajno nepoverenje, svirepo odricanje, zasićenost,
sečenje u živo meso – kako se retko to sve udružuje! A tek u tom semenu – zaćinje se istina!
Uz nemirnu i zlu savest rasla je dosad svest i niklo sve znanje! Razbijte, razbijte, vi koji do
znanja dolazite, te stare tablice!
8.
Ako ima u vodi gredâ, ako prelazi i ograde skaču s jedne strane reke na drugu: onda, odista,
niko neće verovati onome koji kaže: »Sve je u toku«. Čak će i glupaci da mu protivreče.
»Kako? reći će glupaci, otkud je sve u toku? Pa tamo su grede i ograde nad tokom vodenim! «
»Nad tokom vodenim sve je čvrsto, sve vrednosti stvari, mostovi, pojmovi, sve 'Dobro' i sve
'Zlo': sve je to čvrsto!« – A kad dode tvrda zima, ukrotiteljka rekâ: tada i najpametniji postaju
nepoverljivi; i tada, zaista vam kažem, ne govore samo glupaci: »Kao da će sve prestati – da
se miče?« »U osnovi, sve je nepomično« –, to je pravi zimski nauk, dobrodošao neplodnome
dobu, dobrodošao kao uteha za spavače i zapećnjake. »U osnovi je sve nepomično« .– ali
protiv toga diže svoju propoved južnjak vetar! Južnjak bik, ali ne bik za ralo i oranje, – besan
bik, koji sve ruši, i koji krha led gnevnim rogovima! A led – led krha prelaze! O braćo moja,
zar nije sad sve u toku? Zar nisu sve ograde i svi prelazi pali u vodu? Ko bi se još držao za
»Dobro« i za »Zlo«? »Teško nama! Blago nama! Dunuo je južnjak!« – Tako mi propovedajte,
braćo moja, kroz sve ulice!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:00 pm

9.
Ima jedna stara ludost, koja se zove dobro i zlo. Oko vračara i zvezdoslova okretao se dosad
točak ove ludosti. Nekada se verovalo u vračare i zvezdoslove: i zato se verovalo da je »sve
sudbina: treba da činiš zato što moraš da činiš!« Posle opet počelo je da se ne veruje u vračare
i zvezdoslove: i zato se verovalo da je »sve slobodno: možeš zato što hoćeš«! O braćo maja, o
zvezdama i o budućnosti dosad se samo nagađalo, a nije i znalo: pa zato se i o dobru i zlu
dosad samo nagađalo, a nije i znalo!
10.
»Ne kradi! Ne ubij!« – takve su reči nazivali nekad svetima: pred njima se priklanjala kolena i
savijale glave, i svlačila obuća. Ali ja vas pitam da li je ikad gde na svetu bilo boljih
kradljivaca i ubojica nego što su bile takve svete reči? Zar ne sadrži sâm svačiji život – krađe i
ubijanja? I to što su se takve reči nazivale svetima, zar se time nije samo istina – ubijala? Ili,
beše li to možda propoved smrti, koja je nazivala svetim sve što je protivrečilo i što se
protivilo svemu životu? – O braćo moja, razbijte, razbijte mi stare tablice!
11.
U tome je moje sažaljenje prema svemu što je prošlo, što vidim. da je predato na milost i
nemilost, – – osećanju, duhu, ludilu svakog pokolenja koje pristiže, i koje sve što je bilo
pretvara u most za sebe! Može doći kakav silnik, domišljata neman, koji će milošću i
nemilošću svojom sve šta je prošlo ugnjetati i stisnuti: dok mu ne bi postalo mostom, i
predznakom, i glasnikom, i petlovim kukurekom. A evo u čemu je druga opasnost, i moje
drugo sažaljenje: ko je iz gomile, njegovo sećanje ide unazad do očeva oca, – ali sa očevim
ocem prestaje i vreme. Na taj je način sve što je prašlo napušteno: jer, može,se desiti da
gomila nekad postane gospodarom, te da sve vreme potopi u plitkim vodama. Zato je, o braćo
moja, potrebno novo plemstvo, koje će biti protivnik svemu što je gomila, i svemu gospodstvu
na silu, i koje će na nove tablice napisati nanovo reč »plemenit«. Treba mnogo plemenitih i
mnogovrsnih plemenitih, da bi bilo plemstva! Ili, kako sam jednom govorio u slici: »U tome i
jeste božanstvenost da ima bogova ali da nema jednoga boga!«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:00 pm

12.
O braćo moja, ja hoću da vas posvetim za novo plemstvo i u novo plemstvo: vi da budete
roditelji i odgojitelji, i sejači budućnosti, – – zaista vam kažem, ne plemstva koje se može
kupiti, kao što ga kupuju ćifte, i sa novcem ćiftinskim: jer malu vrednost ima sve što ima
cenu. Ne to otkud ste došli, treba da je odsad čast vaša, već ono kuda idete! Volja vaša i korak
vaš, koji hoće da prestignu vas same, – u tome neka bude nova čast vaša! Zaista vam kažem,
ne u tome što ste možda služili kakvog vladaoca – šta je stalo još do vladalaca! – niti u tome
što ste nečemu što već postoji poslužili da se još bolje učvrsti! Ne u tome što bi vaš rod na
dvorovima postao dvorski, te što biste naučili da, šareni, kao ptica flamingo, stojite duge sate
u plitkim ribnjacima: – jer umeti stojati računa se u zaslugu kod dvorana; i svi dvorani misle
da u blaženstvo posle smrti spada i to da se – sme sedeti! – Ne ni u tome što je neki duh koji
nazivaju svetim poveo bio možda pretke vaše u obećane zemlje, koje za mene nisu obećane:
jer zemlja u kojoj je poraslo najgore od svih drveta, krst, – kakva mi je to obećana zemlja! – –
i verujte, ma kud da je taj »sveti duh« vodio vitezove svoje, uvek su takvim pohodima
pređnjačili – prednjakali raznovrsni stvorovi, četvoronogi i dvonogi, krštenici i nekršteni! O
braćo moja, vaše plemstvo ne treba da gleda unazad, nego unapred! Izgnanici treba da ste iz
svih otadžbina i pradedovina! Svoje dece zemlju treba da ljubite: ta ljubav neka bi bila vaše
novo plemstvo, – zemlja neotkrivena, u najudaljenijim morima! Onamo, onamo neka vaša
jedra zabrode, da je tražite i nađete! Na deci svojoj traba da popravite što ste deca svojih
otaca: tako treba da iskupite sve što je prošlo! Te nove tablice postavljam iznad vas!
13.
»Čemu živeti? Sve je sujeta! Živeti – znači mlatiti praznu slamu; živeti znači izgoreti a ne
zagrejati se.« – Tako starodrevno naklapanje važi još jednako kao neka »mudrost«; a zato što
je starinsko i što zaudara na pljes, utoliko se više poštuje. I pljes može da oplemeni. – Deci je
bilo dopušteno tako govoriti: ona se plaše od vatre, jer ih je opekla! Ima mnogo detinjarija u
starim knjigama mudrosti. Ali ko večito »mlati slamu«, kako sme taj da proklinje mlaćenje
slame! Takvim budalama trebalo bi zavezati usta! Oni sedaju za sto a ne ponesu sa sobom
ništa, čak ni gladi: – i onda psuju i proklinju: »Sve je sujeta!« A dobro jesti i piti, to, braćo
moja, zaista nije sujetna veština! Razbijte, razbijte mi tablice večno namrgodenih.
14.
»Čistome je sve čisto« – tako kaže narod. A ja vama kažem: svinjama je sve svinjsko! Stoga i
propovedaju zanešenjaci i klimoglavci, u kojih je i srce rasklimatano: »sâm svet je jedno
pogano čudovište«. Jer svi su oni nečista duha; a poglavito oni za koje nema mira ni odmara
dok nisu sagledali svet odostrag, – ti stražnjaci i zagrobnjaci! Njima ću reći u lice, iako ne
zvući baš odviše ljupko: svet je u tome sličan sa čovekom što ima stražnjicu, – toliko imaju
pravo! U svetu ima mnogo pogani: toliko imaju pravo! Ali zato sam svet još nije pogano
čudovište! Ima mudrosti u tome što na svetu mnogo šta smrdi: samo gadenje stvara krila i
snagu koja vodi k izvoru! I na najboljemu ima još što izaziva gađenje; i najbolji je još nešto
što treba prevladati! O braćo moja, mnogo je mudrosti u tome što na svetu ima toliko pogani.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:01 pm

15.
Evo kakve sam izreke slušao gde govore zagrobnjaci savesti svojoj, i, zaista vam kažem,
bezlobno i bez pritvorstva, – iako uistinu nema od toga ništa pritvornije na,svetu, niti zlobnije.
»Pusti svet nek ide svojim tokom! Nemoj ni prstom maknuti protiv toga!« »Pusti neka ko god
hoće ljude kolje i davi i dere do kože: nemoj ni prstom maketi protiv tega! Tako će onda
naučiti da se odreknu sveta.« »A svoj rođeni razum – njega treba ti sâm da gušiš i daviš; jer to
je razum od ovoga sveta, – tako ćeš onda naučiti i ti sâm da se odrekneš sveta.« – – Razbijte,
razbijte mi, braćo moja, te stare tablice smirenjaka. Razreknite mi te izreke opadača svetskih!
16.
»Ko mnogo uči, taj se oduči svih živih želja« – tako šapuću danas jedni drugima u uši po svim
mračnim uilicama. »Mudrost umora, nema ničeg što bi vredelo; ne treba da želiš!« – tu novu
tablicu našao sam gde visi i na javnim tržištima. Razbijte mi, braćo moja, razbijte mi i tu novu
tablicu! Sveta-siti obesili su je onde, i propovednici smrti, a i okrutnici: jer pogledajte bolje, to
je ujedno i propoved koja poziva na ropstvo: – Što su loše učili, i najbolje nenaučili, što su sve
učili prerano, i prebrzo: što su se pretovarili, otuda im pokvaren želudac njihov, – – pokvaren
želudac, to je njihov duh: on preporučuje smrt! Jer, zaista vam kažem, braćo moja, duh i jeste
želudac! Život je izvor radosti: ali iz koga govori pokvaren želudac, otac turobnosti, za tog su
svi izvori otrovani. Saznanje, u tome je radost za onoga koji ima lavlju volju! Ali ko se
umorio, taj je i sâm tek predmet volje, i s njim se igraju svi talasi. I to je oduvek svojstvo
slabih ljudi: oni se izgube na putevima svojim. I na kraju puta još pita umor njihov: »Zašto
smo uopšte i polazili na puteve! Sve je isto!« Njima je prijatne čuti kad se propoveda: »Ništa
se ne isplati. Ne treba da hoćete!« Ali takva propoved poziva na ropstvo. O braćo moja, kao
svež vihor-vetar dolazi Zaratustra za sve umorne od puta; on će učiniti da još mnogi nosevi
stanu kijati! Slobodni dah moje duše i kroz zidne, unutar u tamnice i u tamne duhove! Volja
oslobađa: jer, hteti znači stvarati: tako učim ja. I jedino čega radi treba da učite, to je da biste
stvarali! Ali, i kako se uči, treba tek da naučite od mene, kako se dobro uči! – Ko ima uši,
neka čuje!
17.
Evo ovde čun, – a onamo preko plovi se možda u veliko Ništa. – Ali, ko hoće da ude u to
»Možda«? Niko od vas neće da uđe u čun smrti! Kako hoćete onda da ste umorni od sveta!
Sveta – siti! A niste se još ni sa zemlje pomakli! Ja sam vas viđao uvek žudne zemlje,
zaljubljene još u rođeni svoj umor zemaljski! Nije vam uzalud usnica otromboljena: – još na
njoj sedi mala jedna zemaljska želja! A u oku – zar ne pliva tuda oblačak jedan još
nezaboravljene zemaljske radosti? Ima na zemlji mnogo dobrih pronalazaka, jedni su korisni a
drugi prijatni: njih radi treba voleti zemlju. A mnogo štošta na njoj tako je dobro pronađeno,
da je kao i nedra ženina: i korisno i prijatno u isti mah. Nego, vi sveta.siti! Vi od zemlje
tromi! Vas treba prutevima šibati! Šibama vas treba opet dići na hitre nege! Jer: ako niste
bolesnici i preživeli kukavci, kojih je zemlja sita, onda ste lenji lukavci, ili oblaporni pritajeni
mačori i strasnici. Pa ako vam nije više u strasti da potrčite, a vi – putujte u nepovrat!
Neizlečive ne treba pokušavati lečiti: tako uči Zaratustra: – putujte dakle u nepovrat! Nego,
treba više hrabrosti da se načini kraj, nego stih s početka: to znaju svi lekari i svi pesnici.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:01 pm

18.
O braćo moja, ima tablica koje je stvorio umor, i ima ih koje je stvorila lenjost, gnjilost: mada
one jednako govore, ne treba ih jednako slušati. – Pogledajte ovog žednika! Jedva još pedalj
ima do mete svoje, a toliko je umoran da je prkosmo legao posred ove prašine: junačina! Od
umora hoće da proguta i put i zemlju i metu i sama sebe: a ni koraknuti neće dalje, – junačina!
Eno ga sunce peče, a psi mu ližu znoj sa udova: ali on leži prkosan i ne miče se, i pre će
svisnutli od žedi: – – svisnuti na pedalj daljine od mete svoje! Zaista vam kažem, još ćete ga
morati vući za kose u nebo njegovo, – toga deliju. Ali je bolje da ga ostavite da leži gde je
legao, te da mu dođe san, utešitelj, s osvežavajućim pljuskom kiše: Ostavite ga da leži dok se
sâm ne probudi, – dok sâm ne oporekne sav umor i sve šte je umor iz njega govorio! Jedino,
braćo moja, razgonite pse oko njega, lenje oblizice, i sav taj uzrujani gad od muha i mušica: –
– sav taj uzrujani loj »obrazovnih«, koji se sladi i hrani od znoja svakoga junaka! –
19.
Ja povlačim oko sebe krugove i svete međe; sve se manje njih penju sa mnom na sve više
bregove: ja gradim planinu od sve svetijih bregova. Ali ma kuda se peli sa mnom, o braćo
moja, pazite da se ne bi koji parazit sa vama popeo! Parazit: to je crv, gmizavi, pripijeni crv,
koji bi da se nasiti rijući po vašim bolnim ranjavim kutićima. A veština njegova je u tome, da
na dušama koje se penju pronalazi gde su umorne: u vaš jed i u vašu zlovolju, u vaš osetljivi
stid, svija gadno gnezdo svoje. Onde gde je jaki slab a blagorodni premilostiv, – tu on svija
svoje gadno gnezdo: parazit se širi onde gde na velikome nađe njegove male ranjave kužiće.
Šta je najviša vrsta svih bića, a šta najniža? Parazit je najniža; a onaj koji pripada najvišoj
vrsti, taj daje hrane najvećem broju parazita. Jer, kako i ne bi sedeo najveći broj parazita na
duši koja ima najviše stupnjeva, i koja najdublje silazi? – na duši koja sve obuhvata, i koja
najdalje trči i luta i šeta po sebi; koja je najneophodnija, i koja se od drage volje baca u
naručje slučaju: – – na duši koja postoji a koja tone u postajanju; koja ima, a koja hoće da
hoće i da želi: – – koja beži od same sebe, i koja sebe samu sustizava u najširem krugu: koja
je najmudrija, i kojoj se ludost najslađe dodvoruje: – koja sebe samu najviše voli, u kojoj sve
stvari odmenjuju kao priliv i odliv, kao plima i oseka: – kako i ne bi bili na najvišoj duši
najgori paraziti?
20.
O, braćo moja, jesam li možda svirep? Ali ja kažem: što pada, treba još i odgurnuti! Sve što je
od danas – pada, propada: ko bi ga zadržao! Ali ja – ja hoću još da ga i odgurnem! Da li ste
poznali slatko uživanje: survavati kamenje u provaliju bez dna? – Pogledajte samo ove ljude
od danas, kako se survavaju u moju provaliju! Ja sam tek predigra boljih igrača, o braćo moja!
Igra za primer! Činite po mome primeru! Pa koga ne možete naučiti da leči, toga naučite – da
što brže padne!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:01 pm

21.
Ja volim hrabre: ali nije dosta, biti smeo na udarcu, nego treba i znati na koga valja udariti! A
često ima više smelosti u tome da se čovek uzdrži i prođe mimo: da bi sebe štedeo za
dostojnijega neprijatelja! Vaši neprijatelji treba da su takvi da ih možete mrzeti, ali ne da ih
morate prezirati: treba da se možete ponositi neprijateljem svojim: takav sam nauk jednom
već davao. Treba, o braćo moja, da štedite sebe za dostojnijeg neprijatelja: stoga prolazite
mirno mimo mnogošta, – – poglavito mirno mnogi ološ, koji vam puni uši grajom o pučini i o
narodima. Ne dajte da vam pomuti oko njihovo Za i njihovo Protiv! Mnogo je u tome pravo,
mnogo nepravo: ko u to zagleda, gnev ga spopada. Ko zagleda, ne može a da ne udari posred
svega toga: stoga prođite i idite u šume, i ostavite mač svoj neka miruje! Idite svojim
putevima! A narod i narode ostavite neka idu svojima! – putevima mračnim, zaista vam
kažem, koje ne osvetljava ni s vremena na vreme više ni jedna jedina nada! Ostavite sitničare
neka vladaju tuda, gde je sve što se još sjaji – talmi-zlato! Prošlo je doba kraljeva: što se danas
naziva narodom, ne zaslužuje da ima kraljeve. Pogledajte samo, kako ovi narodi sada sami
podražavaju sitničarima; i najmanju dobit čeprkaju sebi iz svakog đubreta! Oni uhode jedni
druge, i uhodeći uzimaju jedni od drugih, – i to zovu »dobro susedstvo«. O blaženo staro
doba, kada je narod govorio u sebi: »Ja hoću nad narodima – da gospodarim!« Jer, braćo
moja, ono što je najbolje treba da gospodari, ono što je najbolje i hoće da gespodari! A gde se
uči drukčije, tu – nema onog što je najbolje.
22.
Kad bi ti – imali hleba badava, teško njima! Za čim bi takvi onda vikali! Zarada njihova – to
je ujedno i zabava njihova; pa i treba da im teško pada! Grabljive su to životinje: u njihovu
»radu« ima još grabljenja, u njihovu »zarađivanju« – podvaljivanja! I zato treba da im teško
pada! Treba da postanu još bolje grabljive životinje, finije, mudrije, čoveku sličnije: jer čovek
je najbolja grabljiva životinja. Svima životinjama oteo je čovek vrline njihove: na taj je način
od svih životinja za čoveka bilo ponajteže. Samo su još ptice iznad njega. Te kad bi čovek još
i leteti naučio, avaj! koliko bi visoko – poletela njegova želja za grabljenjem?
23.
Muškarca i ženu želim ovakve: muškarca sposobna za rat, ženu sposobnu za rađanje, a oboje
sposobne za igru i glavom i nogama. Izgubljen neka nam izgleda dan u koji se nije bar
jedanput igralo! Lažna neka bude za nas svaka istina uz koju nije bilo bar malo smeha!
24.
Vaše sklapanje brakova: pazite dobro, da ne bude rđavo sklopljeno! Vi sklopiste odviše brzo,
te mora sledovati – brakolomstvo! Ali, bolje je brak i lomiti nego brak savijati, u braku
izvijati! – Evo šta mi reče jednom žena jedna: »odista, izvršila sam brakolomstvo, ali je prvo
brak slomio – mene! « Video sam da su zlo-spareni uvek najosvetoljubiviji: ceo svet mora da
oseti te da svako od njih ne ide više za sebe. Stoga bih želeo da pošteni ovako govore među
sobom: »mi se volimo: daj da se postaramo da se i dalje volimo! Ili da uvidimo da smo bili u
zabludi?« – »Dajte nam vremena i mali brak, da bismo videli da li smo sposobni za veliki
brak! Velika je stvar, biti uvek udvoje!« Taj savet dajem ja svima poštenima; i šta bi bila
ljubav moja za natčoveka, i za sve što ima da dođe, kad bih drukčije svetovao i govorio! Ne
samo po broju da se plodite, nego uvisinu – u tome, braćo moja, neka vam bude na pomoći vrt
braka!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:01 pm

25.
Onaj koji je postao mudar ispitujući stara vrela, evo vam kažem, taj će na kraju krajeva
potražiti izvore budućnosti i nova porekla. – O braćo moja, neće trajati dugo a novi će se
narodi pojaviti, i novi će izvori zažuboriti dole u nove dubine. Jer, gde se javi zamljotres – taj
zatrpa mnogo bunara, i stvara mnogo žeđi: on izdiže na videlo i unutarnje snage i
tajanstvenostli. Zemljotres otkriva nove izvore. Iz potresa starih naroda izbijaju novi izvori. I
ko usklikne: »Pogle, evo bunar za mnoge žedne, srce za mnoge koji čeznu, volja za mnoga
oruđa«: – oko toga se iskuplja narod, a to znači: mnogo onih koji bi da pokušaju. Ko ume da
zapoveda, ko mora da se pokorava – to ima tu da se pokuša! Ah, i koliko tu treba kušanja i
nagađanja i neuspeha i ponovnog kušanja! Društvo ljudsko: to je jedan pokušaj, tako ja učim,
– jedno dugo kušanje i traženje: a traži se onaj koji će zapovedati! – – pokušaj, o braćo moja!
Ne »ugovore«! Razbijte, razbijte takve reči bolećivih i polutana!
26.
O braćo moja! U kojima leži najveća opasnost za svu budućnost roda čovečanskog? Zar ne u
poštenima i pravednima? – – u njima koji govore i koji misle u srcu svom. »mi već znamo šta
je dobmo i pravedno, mi to i činimo; teško onima koji to tek traže!« Ma koliko da je šteta od
onih koji su zli: šteta od ovih dobrih najštetnija je šteta! I ma kolika da je šteta od onih koji
opadaju ovaj svet, šteta od dobrojih najštetnija je šteta. O braćo moja, dobrima i pravedni
zagledao je jednom u srce jedan koji je rekao: »To su fariseji«. Ali ga niko nije razumeo.
Dobri i pravedni nisu ga ni smeli razumeti, jer je duh njihov zarobljen u njihovoj čistoj
savesti. Glupost dobrog je bezgranično oprezna. A istina je u ovome: pošteni moraju biti
fariseji, – oni ne mogu da biraju. Pošteni moraju na krst razapeti onog koji sam svoju vrlinu
pronalazi! To je istina! Drugi pak jedan koji je otkrio zemlju njihovu, zemlju, srce i carstvo
poštenjaka i pravednika, to beše onaj koji je zapitao: »koga mrze najviše?« Najviše mrze onog
koji stvara: Onog koji razbija tablice i stare vrednosti, razbijača, – njega nazivaju
razbojnikom. Jer dobri – oni ne umeju da stvaraju: oni su uvek početak kraja: – – oni
razapinju na krst onog koji piše nove vrednosti na nove tablice, oni žrtvuju sebi budućnost, –
oni razapinju na krst svu budućnost roda čovečanskog! Dobri – oni su uvek bili početak
kraja.
27.
O braćo moja, da li ste dobro razumeli ovu reč moju? I sve što sam jednom rekao o
»poslednjem čoveku«? U kojima leži najveća opasnost za svu budućnost roda čovečanskog?
Zar ne u dobrima i pravednima? Razbijte, razbijte dobre i pravedne! – O braćo moja, da li ste
dobro razumeli ovu reč moju?

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:02 pm

28.
Vi bežite od mene? Vi ste zastrašeni? Vi drhćete od ove reći moje? O braćo moja, pozivajući
vas da razbijete poštenjake i tablice njihove, ukrcao sam samo čoveka na široko more
njegovo. A sada tek dolazi za njega veliki strah, velika pogledanja uokolo, velika bolest,
veliko gađenje, velika morska bolest. Dobri su vam pokazali lažne obale i lažna utočišta; u
lažima ste dobrih vi rođeni i sklonjeni. Dobri su sve do temelja u laž umočili i utopili. Ali onaj
koji je otkrio zemlju »čovek«, otkrio je i zemlju »budućnost roda čovečanskog«. Odsad ćete
mi biti moreplovci, čestiti, strpljivi moreplovci! Idite uspravno za vremena, o braćo moja,
naučite ići uspravno! Na moru je bura, Mnogi bi hteli da se s pomoću vas i oni usprave. Na
moru je bura: sve je u moru. Na posao dakle! Vi oprobana srca moreplovačka! Kakva
otadžbina! Onam' onamo naša će krma gde je postojbina naše dece! Onam' onamo, burnije
nego morska bura, nosi nas bura velike čežnje naše! –
29.
»Što si tako tvrd! – govorio je jednom kuhinjski ugalj dijamantu; zar nismo nas dvoje bliski
srodnici? « – Što ste tako meki? O braćo moja, tako ja pitam vas: zar niste vi – moja braća?
Što ste tako meki, tako neotporni i popustljivi? Zašto ima toliko odricanja, poricanja u srcima
vašim? Tako malo sudbine u pogledu vašem? Ako nećete da ste sudbonosni i neumitni kao
sudbina: kako ćete sa mnom – pobeđivati? A ako vaša tvrdokornost neće da seva i poseca i
raseca: kako ćete jednom sa mnom – stvarati? Jer, oni koji stvaraju su tvrdi. I mora da vam
izgleda blaženstvo, da ruku svoju pritisnete na tisuću godina kao na vosak, – – blaženstvo, da
pišete na volji tisuće godina kao po čeliku, – čvršće od čelika, blagorodnije od čelika. Sasvim
tvrdo je samo ono što je sasvim blagorodno. Tu novu tablicu, o braćo moja, postavljam iznad
vas: postanite tvrdi! –
30.
O ti voljo moja! Ti prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Sačuvaj me od svih malih
pobeda! Ti uređenje duše moje, koje ja nazivam proviđenjem! Ti koja si u meni, i nada
mnom! Sačuvaj me i očuvaj me, da budem jedno veliko proviđenje! A poslednju tvoju
veličinu, voljo moja, ostavi za poslednji podvig tvoj, – da budeš neumitna u pobedi svojoj!
Ah, ko još dosad nije podlegao pobedi svojoj! Ah, čije se još oko nije zamračilo u tom
opojnom sutonu! Ah, čija još noga nije pokleknula, i nije se u pobedi odvikla da – stoji čvrsto!
– – O, da bih jednom o Velikom podnevu bio spreman i sazreo: spreman i sazreo kao uzavreo
čelik, munjevit oblak, i vime nabubrelo od mleka, – – spreman za sama sebe i za svoju
najskriveniju volju: l?k koji žudi za svojom strelom, strela koja žudi za svojom zvezdom: – –
zvezda, spremna i sazrela u svome podnevu, goruća, probodena, blaženo ispružena na
domaku ubitačnih strelâ sunčanih: – – sámo sunce, i neumitna volja sunčana, spremna da
uništi pobeđujući! O voljo, prepreko svake potrebe, ti moja preka potrebo! Očuvaj me i
sačuvaj za jednu veliku pobedu! – –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:02 pm

Ozdravljenik
1.
Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje postelje kao
manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko u postelji pa neće
da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplašene dotrčale, i da
su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine pećine, sve ptice i zverinje
pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god koje od svojih nagu i krila
stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj
petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj će te jasni kukurek već
razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde
je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju
svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se
jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih
onda pustim da – dalje spavaju! Ti se mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi
stenješ – nego da govoriš! Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik
života, zatočenik patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao!
Blago meni! Ti dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo
sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – – ha! Pusti! Haha! – – Gad, gad, gad – – –
teško meni!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:02 pm

2.
Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo
tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne htede zadugo ništa
da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri ne napuštahu ga ni danju
ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi naotimao i doneo, to je metao
Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra ležao među samim žutim i rumenim
zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu
njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je orao s teškom mukom oteo od njihovih
pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku
jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo
doba da s njime govore. »O Zaratustra, rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa
sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet
te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi
da trče za tobom. Sve travke žude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi
napolje iz pećine svoje! Sve tvari hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo
saznanje, nesvarljivo i teško? Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući
počela da prelazi sve ograde svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo
tako, i pustite me da vas slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži
svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i
glasovi dúge i zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši
pripada drugi svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je
najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je
preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to
zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu stvarima
dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija;
njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka laž
glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – – »O Zaratustra, rekoše na
to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se
za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak
bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred godina bića. Sve se krha, i sve,se opet
sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje, i sve se opet sastajući zdravlja; večno
veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta
tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori
Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za
sedam dana: – – i kako mi se crno čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam
mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu?
Ja pak ležim evo, još umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog
spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite
veliki bol moj, kao što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on
dosad na zemlji ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na
krst; a kad je pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki
čovek poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog
uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik – kako
vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz sveg
optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si zaljubljen u
mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema samom sebi
čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i »krstonosci« i
»isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog tuženja i optuživanja! A
ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad
naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, – – da u
onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi kamen za onoga koji najviše zida i
stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, što sam
znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je
ono što je najgore na njemu tako odviše malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako
odviše malo!« Velika zasićenost čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u
ždrelo: i ono što je vrač prorekao: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan
suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je
zevajući govorila. »Večno se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja
turobnost, vukući nogu za sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja
čovekova, grudi joj upadoše u nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i
trošna prošlost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više
podići; uzdisaji moji i pitanja moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah,
čovek se večno vraća! Mali se čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje,
najvećega čoveka i najmanjega čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog
još i najvećega medu njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I
večno vraćanje i najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako
je govorio Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne
dadoše mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše
njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i
pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih pevati!
Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaželi
pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi lakrdijaši i
verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim zverima. Kako vi
dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam,
– tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i od toga opet načiniti odmah
pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo njegove zveri; bolje još, ti od
bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, slušaj
Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra,
leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog
čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš:
čuj, ti si učitelj večitog vraćanja svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi
treba da širiš ovaj nauk, – kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i
bolest! Čuj samo, mi znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo
mi već večno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina
postajanja, jedna čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se
okrene, da bi ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u
najvećemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u
najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to
znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti bi
govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli sa tebe
veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i
za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti čvor uzrokâ u koji
sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke večnog povraćaja. Ja ću
opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne u novi
život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj i isti život, u najvećemu i
u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – – da opet govorim reč o Velikom
podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč
svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće moj večiti udes –, kao glasnik propadam i
nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd
Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto
prozbori: ali Zaratustra nije čuo da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao
neko koji spava, iako nije spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i
orao, kad su ga videli tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se
digoše i odoše.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:02 pm

O velikoj čežnji

O dušo moja, naučio sam te da kažeš »danas« kao što se kaže »jednom« i »nakad«, i da igraš
kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova,
iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine. O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i
vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim. Burom koja se zove
»duh« duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve
oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove »greh«. O dušo moja, dao sam ti pravo, da
kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Dâ kao što vedro nebo govori Dâ: mirna kao svetlost
stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih. O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad
onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što
poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći?O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje
ne dolazi kao što dolazi crvotočina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše
ljubi ono što najviše prezire. O dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi
budu uvereni u ono što ti kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k
njemu u visinu. O dušo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i
udvaranje; ja sâm nadenuo sam ti ime »prepreka potrebâ«, i »sudbina«. O dušo moja, davao
sam ti nova imena i šarene igračke, nazivao sam te »sudbinom« i »obuhvatom sviju
obuhvataja« i »neraskidnom vezom svega vremena« i »azurnim zvonom«. O dušo moja,
zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim
jakim vinima mudrosti. O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim
ćutanjem i svakom čežnjom: – tako da si mi rasla kao čokot vinove loze. O dušo moja,
prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenirna, i nabubrelim
mrko-zlatnim grozdovima: – – nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje, očekujući u
izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga. O dušo moja, nema nigde više duše koja bi bila
punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su još budućnost i
prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe? O dušo moja, sve sam tebi dao, i dajući tebi moje se
ruke isprazniše: – a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom a tako tužno: »Ko od
nas dvoje treba da kaže hvala? – – zar ne treba onaj koji daje da kaže hvala onome koji je
primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje –
primanje iz sažaljenja?« – O dušo moja, ja razumem tužni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje
pruža sad ruke pune čežnje! Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora tražeći i
iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih očiju tvojih! I odista, o dušo moja!
Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami anđeli tope se u suzama od
predobrote osmeha tvog. Dobrota i predobrota tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo
moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem. »Zar nije svako
plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuživanje?« Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se
ti, o dušo moja, radije osmehuješ nego što bi izlila jad svoj; – u groznim suzama izlila jad svoj
nad obiljem svojim nad svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim! Ali, ako
nećeš da plačeš, i da isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! –
Pogle, ja se smešim i sâm dok ti ovo govorim: – da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne
zamuknu sva mora, da bi slušala čežnju tvoju, – – dok se na tihim rastuženim od čežnje
morima ne pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: –
– i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po
ljubičastim stazama, – – ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu, a to
je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci, – – tvoj veliki spasilac, o dušo moja,
bezimeni – kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah tvoj pesmama
budućnosti, – – već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara utehe punih dubokih
odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti! O dušo moja, evo sam ti sve
dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve ruke moje: – to što sam ti rekao
da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao! Što sam ti rekao da pevaš, reci sad samo,
reci: ko od nas treba sad – da kaže hvala? – Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo
moja! A ostavi mene da zahvaljujem! –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:03 pm

Druga pesma uz igru
l.
»U oko tvoje zagledao sam nedavno, o živote: zlato videh gde sija u oku tvome dubokom kao
noć, – srce mi presta kucati od tog slatkog uživanja: – zlatan čun videh gde sija na noćnim
vodama, ljuljaška od zlata, koju bi vali zagnjurivali, zapljuskivali i opet otkrivali! Na nogu
moju, žudnu za igrom, bacio si pogled, nasmejan upitan nagovoran ljuljuškav pogled: Dvaput
samo okrenuo si svoje daire malim ručicama – a već je noga moja poklekla od žudi za igrom
Pete na nogama mojim digoše se u vis, prsti sluktahu, da te čuti mogu: jer igračevo je uho – u
prstima od nogu! Priskočih do tebe: ali ti ustuknu trkom ispred mene: i na mene suknu jezik
kose tvoje vetrom povijene! Odskočih od tebe i od tvojih zmija: i ti već zastade, s pola lica k
meni, a iz oka želja ti izbija. Krivim pogledima – učiš me ići krivim putevima; na krivim
putevima uči se noga moja – podlostima! Bojim te se blizu, volim daleko od sebe; svojim me
bežanjem mamiš, svojim traženjem okivaš: – ja patim, ali šta ne bih rado prepatio za tebe!
Kad hladnoćom stežeš, i mržnjom zaludiš, bekstvom bolje veže, podsmehom – uzbudiš: – ko
da te ne mrzi, velika veziljo, sve čvršće steziljo, svud s nama hodiljo, u svemu vodiljo! Ko da
te ne voli, tebe milu, čednu, uvek čilu, lakokrilu, bezazlenu a grešnu! Kuda me vučeš sad, ti
nenamire i nezamore? A sad opet bežiš od mene, ti slatki vetropire i bezobzire! Ja igram za
tobom, i idem za tobom, zvan il' nezvan. Gde si? Pruži mi ruku! Ili bar prst jedan!
Zalutaćemo, ja vidim peštere i šiprag oko nas svud! – Pogle, sovuljage i šišmiši proleću ovud!
Sovuljago? Šišmišu jedan! Šalu sa mnom zbijaš? Gde smo? Od psa li nauči da kevćeš i
zavijaš. Keziš na me zubiće svoje bele, zdrave; buljiš u me oči ljute iz grive kudrave! U
divljem plesu preko drvlja i kamenja; ja sam lovac, – šta si, divokoza moja ili hrt moj ti? Uza
me sad! Plesačice divlja, da si brza znam! Sad gore! Sad preko! – Avaj! U skoku sam eto pao
sam! I k tebi vapim sad, obesna, smiluj se, o smiluj! Rado bih išao s tobom – po lepšim
stazama, čuj! - po ljubavnoj stazi, kroz tihi šaren lug! – Il' kraj jezerca gde ribice zlatne
plivaju uokrug! Umorna ti si! Gle janjce onde, i sunce na smiraju: kako bi lepo bilo spavati tu,
dok pastiri sviraju? Zar si toliko umorna? Poneću te ja, samo ću ti ruke sklopiti! A jesi li
žedna, – ja imam nešto, ali se bojim nećeš hteti popiti – – O ta prokleta okretna spretna zmija i
šindivila! Kud ode? Gle, na licu mom rumene mrlje kazuju da je tu bila! Al' odsad drugi nek
bude budala i pastir tvoj, da gleda kud se vereš! Dosad sam tebi ja, veštice, pevao, odsad ćeš
meni ti da se – dereš! Po taktu moga biča igraćeš i vikati da svak čuje! Da nisam zaboravio
bič? – Ne, tu je!«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:03 pm

2.
Na to mi život ovo odgovori, držeći pri tome zapušene male uši: »O Zaratustra! Ne švićkaj
tako strahovito tim svojim bičem! Ta ti znaš da graja ubija misli, – a baš mi dolaze tako nežne
misli. Mi smo oboje prave i dobričine i štetočine. S one strane dobra i zla našli smo mi naše
obećano ostrvo i našu zelenu livadu – samo nas dvoje! Već zato treba da smo dabri jedan
prema drugom! Pa ako se i ne volimo baš iz temelja – zar se mora biti kivan na nekoga, kad se
ne voli iz temelja? A da sam dobar prema tebi, pa često i suviše dobar, to ti znaš: uzrok je
tome, što sam surevnjiv na mudrost tvoju. O, ta sumanuta stara budala mudrost! Ako bi ikad
mudrost tvoja pobegla od tebe, ah! tada bi brže-bolje i moja ljubav pobegla od tebe.« Zatim se
život zabrinuto obazre iza sebe i oko sebe, pa reče polako: »O Zaratustra, ti mi nisi dosta
veran! Ti me ne voliš ni blizu toliko koliko kažeš da me voliš; ja znam da ti smišljaš da me
skorim ostaviš. Ima jedno staro teško vrlo teško zvono: brujanje se njegovo čuje noću gore do
u tvoju pećinu: –– kad ti čuješ kako to zvono otkucava ponoć, onda ti izmedu jedan i dvanaest
na to misliš – – ti na to misliš, o Zaratustra, znam ja dobro, kako bi me skorim ostavio!« –
»Da, odgovorih ja okolišeći, ali ti i to znaš. – « I ja mu rekoh nešto na uho, pasred njegovih
zamršenih žutih budalastih čuperaka od kose. »Ti to znaš, o Zaratustra? To ne zna niko. – «
Mi se zgledasmo, i pogledasmo u zelenu travu, preko koje je baš preletalo hladno veče, i
plakasmo jedan s drugim. – Tada pak beše mi život miliji nego ikad sva mudrost moja. –
Tako je govorio Zaratustra.
3.
Jedan!
»O čoveče! pazi!
Dva!
»To ponoć tiha k tebi prilazi!
Tri!
»Iz duboka sna –
Četiri!
»Budim se ja, i svest mi silazi: –
Pet!
»Dubok je svet, bez dna,
Šest!
»Dublji nego Dan što zna.
Sedam!
»Dubok je njegov jad –,
Osam!
»Radost još dublja nego vaj:
Devet!
»Jad kaže: Prođi sad!
Deset!
»A radost: Večno traj –,
Jedanaest!
»Večno traj, i večnost daj!«
Dvanaest!
Sedam pečata
(Ili pesma: Tako je i tako neka bude.)

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:03 pm

1.
Ako sam prorok i pun onog proročanskog duha koji hodi po visokom grebenu izmedu dva
mora, – hodi kao težak oblak između onoga što je bilo i onoga što će biti, – dušmanin
zaparnim nizinama, i svemu što je umorno te niti može da umre niti da živi: u mračnim
grudima svojim spreman da sevne, da pusti spasonosni zrak svetlosti, bremen munjama koje
kažu Da, koje smejući se kažu Da! spreman da pusti proročanske zrake munje i groma: – – a
blažen je koji tako breme nosi! Jer odista, dugo mora kao teška nepogoda oko brda visiti onaj
koji će jednom da zapali luču budućnosti! – o, kako ne bih bio žudan večnosti, i svadbenoga
prstena nad prstenima, – prstena vraćanja! Još nikad nisam našao ženu od koje bih da imam
dece, osim možda ove žene, koju volim. jer ja te volim, o večnosti! Jer ja te volim, o
večnosti!
2.
Ako je ikada gnev moj skrnavio grobove, pomerao pogranično kamenje, i survavao stare
tablice razbijene u ponore, ako je ikada porug moj razduvao gnjile reči, te ako sam došao kao
metla za paučine i kao vihor-vetar za zagušne kosturnice: ako sam ikada sedeo kličući onde
gde leže zakopani stari bogovi, blagosiljajući i ljubeći svet pokraj spomenika starih opadača
sveta: – – jer ja volim i hramove i grobove bogova, ali tek kad kroz razbijene pokrove njihove
gleda nebo čistim okom svojim; rado sedim na razbijenim crkvama kao trava i crveni turčinak
– o, kako ne bih bio žudan večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja?
Još nikad nisam našao ženu od koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim. jer
ja te volim, o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!
3.
Ako je ikada dospeo do mene dah od tvoračkoga daha, i od one nebeske nužde koja je u stanju
da primora i slučaje da igraju u kolu zvezdanom: ako sam se ikada smejao smehom tvoračke
munje, za kojom ljutito ali pokorno sleduje dugi grom dela: ako sam se ikada za božanskim
stolom na zemlji sa bogovima kocke igrao, da je zemlja drhtala i krhala se i plamene reke iz
dubina dahom dizala: – – jer zemlja je sto božanski, i drhće od tvoračkih novih reči i od hitaca
božanskih kocaka: – o, kako ne bih bio žudan večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, –
prstena vraćanja? Još nikad nisam našao ženu od koje bih da imam dece, osim možda ove
žene, koju volim: jer ja te volim o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:03 pm

4.
Ako sam ikada pio punim gutljajem iz onoga bokala u kojem se penuše razni začini i biljke, u
kojem su dobro smešane sve stvari: ako je ikada ruka moja dolila od onog što je najudaljenije
onome što je najbliže, i plamena duhu, i radosti patnji, i onoga što je najgore onome što je
najbolje: ako sam i sâm jedno zrnce one spasonosne soli koja učini da se sve stvari u bokalu
mešavina dobro smešaju: – – jer pastoji so koja vezuje dobro i zlo; a još i ono što je najgore
dosta je dobro da začini i načini poslednju penu koja će se preliti: – o, kako ne bih bio žudan
večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja? Još nikad nisam našao ženu
od koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim: jer ja te volim, o večnasti! Jer
ja te volim,o večnosti!
5.
Ako sam naklonjen moru i svemu što je kao more, i još ponajviše naklonjen onda kad mi
ljutito protivreči: ako ima u meni one radosti u traženju koja okreće jedrila prema onome što
je još neotkriveno ako ima u mojoj radosti moreplovačke radosti: ako je ikada kliktanje moje
kliknulo: »nestalo je obale – sad mi i poslednji okov pade s ruku – – bezgraničnost huji oko
mene, daleko ispred mene sjaje se prostor i vreme, napred! ne stoj! staro srce!« o, kako ne bih
bio žudan večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja? Još nikad nisam
našao ženu, od koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim: jer ja te volim o
večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!
6.
Ako je moja vrlina ígrâčka vrlina, i ako sam često uskakao s obe noge u zlatno i biserno
ushićenje: ako je moja zluradost nasmejana zluradost, koja raste skupa sa bokorima ruža i po
lejama od ljiljana: – jer u smehu je sve zlo na okupu, ali osveštano i oslobođeno usled svoga
rođenog blaženstva: – i ako su u tome moje az i ižica, da sve što je teško treba da postane
lako, i svaki trup igrač, i svaki duh ptica: a zaista vam kažem, u tome jeste moje az i ižica! –
o, kako ne bih bio žudan vezanosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena vraćanja?
Još nikad nisam našao ženu od koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju volim: jar
ja te volim, o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!
7.
Ako sam ikada razapinjao nad sobom tiha neba, i na rođenim krilima uzletao u rođena nebesa:
ako sam igrajući se plivao po dubokim svetlosnim daljinama i ako je slobodi mojoj dolazila
mudrost ptičija: – – a ovako zbori mudrost ptičija: »Poslušaj, nema onog što se zove gore ni
onog što se zove dole! Preturaj se uokolo, van, unatrag, lakokrilče! Pevaj, ne gavori više! –
zar nisu sve reči načinjene za trome i teške? Zar nisu za lakoga sve reči laž? Pevaj, ne govori
više! – o, kako ne bih bio žudan večnosti, i svadbenoga prstena nad prstenima, – prstena
vraćanja? Još nikad nisam našao ženu od koje bih da imam dece, osim možda ove žene, koju
volim: jer ja te volim, o večnosti! Jer ja te volim, o večnosti!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:04 pm

ČETVRTI I POSLEDNJI DEO
Tako je govorio Zaratustra.
Ah, gde su na svetu činjene veće ludosti nego među milosnima? I šta je na svetu zadavalo više
patnje nego ludost milosnima? Teško svima koji imaju ljubavi, ako nemaju još i visine koja
nadvisuje njihovu samilost! Ovako mi jednom govoraše đavo: »i Bog ima svoj pakao: to je
ljubav njegova prema ljudima«. A nedavno, čuh ga gde reče ovo: »Bog je mrtav; Bog je umro
od svoje samilosti prema ljudima«.
Tako je govorio Zaratustra II

Žrtva od meda
– I opet prolažahu meseci i godine preko Zaratustrine duše, a on se na to ne osvrtaše; ali mu
kosa osede. Jednoga dana, dok je sedeo na jednom kamenu pred svojom pećinom, i tiho
gledao u daljinu – a otud se baš izgleda na more, preko izvijenih provalija –, obilažahu
njegove zveri zamišljene oko njega, i najzad stadoše pred njega. »O Zaratustra, rekoše, da li ti
to izgledaš sreću svoju?« – »Šta je stalo do sreće, odgovori on, odavno već ne težim ja za
srećom, nego težim za delom svojim.« – »O Zaratustra, progovoriše ponovo zveri, ti to kažeš
kao neko koji pliva u izobilju dobroga. Zar ne ležiš ti posred nebesnog plavetnila jezera od
sreće?« – »Šaljivci jedni, odgovori Zaratustra smešeći se, dobro li izabraste poređenje! Ali vi
dobro znate da je moja sreća teška, a ne kao kolebljivi talas vodeni: potiskuje me a ne miče se
od mene, i pritiskuje me kao istopljena smola.« – Na to obilažahu opet zveri zamišljene oko
njega, i stadoše tad ponovo pred njega. »O Zaratustra, rekoše, otuda dakle postaješ sâm ti sve
žući i zagasitiji, iako tvoja kosa počinje da sedi i dobija izgled lana? Ta pogle samo, ti si seo
posred smole svoje!« – »Šta to kažete, zveri moje, reče Zaratustra i smejaše se, odista, grešio
sam dušu govoreći o smoli. Kao sa mnom sad, tako je sa svakim plodom kad sazre. To je med
u žilama mojim što čini krv moju gušćom i dušu moju tišom.« – »Biće da je tako, o
Zaratustra, odgovoriše zveri priljubljujući se uza nj; ali ne bi li se danas popeo na koje visoko
brdo? Zrak je čist, i danas se može videti od sveta više nego ikad.« – »Dobro, zveri moje,
odgovori on, vaš je savet izvrstan i govori mi iz duše; hoću da se popnem danas na kakvo
visoko brdo! Ali pobrinite se, da mi tamo bude pri ruci meda, žutog i belog, slatka, ledena i
sveža zlatnog meda iz saća. Jer znajte, hoću gore da prinesem žrtvu od meda.« – A kad je
Zaratustra bio gore na visini, posla kući zveri koje ga dopratiše, i uveri se da je ostao sam –
tada se nasmeja od sveg srca, pogleda uokolo i progovori ovako: Što sam govorio o
prinošenju žrtve i o žrtvi od meda, bilo je tek lukavstvo moga govora i, odista, potrebna
ludost! Ali ovde na visini već smem slobodnije govoriti nego pred usamljeničkom pećinom, i
pred usamljeničkim domaćim zverima. Kakva žrtva! Ja rasipam što god mi se daruje, ja
rasipnik sa tisuću ruku: kako bih to još – žrtvom nazvao! A što sam iskao meda, to sam u
stvari iskao mamac i slatke sluzi, na što se oblizuju i gunđavi međedi, i ćudljive durljive ptice
zloslutnice: – najbolji mamac, koji treba lovcima i ribolovcima. Jer ako je svet kao neka
mračna šuma puna zverinja, i vrt naslada za sve divlje lovce, meni izgleda on još pre i više
kao prebogato more, bez dna, – prepuno šarenih riba i rakova, kojeg bi se i sami bogovi
zaželeli, da bi postali po njemu ribari i lovci mrežama: tako je bogat svet udesima, velikim i
malim! Poglavito svet ljudi, more ljudi: – u njega bacam evo svoju zlatnu udicu, s rečima:
otvori se, ljudski ambisu! Otvori se, i izbaci mi amo ribe svoje i svoje ruse rakove! Najboljim
mamcem svojim hoću da namamim danas najčudesnije ljudske ribe! – samu sreću svoju
baciću u pučine i u daljine, među istok, podne, i zapad, ne bi li mnoge ljudske ribe naučile
nagrizati i nanizati se na moju sreću, na šiljastu udicu moju, koja će ih izvući k meni u moju
visinu, najšarenije morske na-dnu-plovce k najzluradijemu od svih ribolovaca na ljude. Jer ja
sam to, sav i od iskoni; vučem, privlačim, izvlačim navlačim i navijam, – izvijač, navijač i
vaspitač, koji nije uzaman sâm sebe jednom nagovarao: »Budi ono što si!« Neka dođu ljudi k
meni gore: jer ja još čekam znak, da li je vreme za poslednji moj silazak; još neću ja sam da
se siđem, kao što ću morati, i da propadnem među ljudima. Na to čekam ovde na visokim
brdima, lukav i podrugljiv, niti nestrpljivo, niti strpljivo, naprotiv, kao neko koji se i od
strpljivosti odučio, – zato što više ne »trpi«. Jer sudbina moja ostavlja mi vremena: da me nije
zaboravila? Ili sedi možda u hladu kakvog velikog kamena, pa hvata mušice? Ali verujte, ja
sam joj zahvalan na tome, večnoj sudbini svojoj, što me ne goni i što ne navaljuje, i što mi
daje vremena da teram lakrdije i pakosti: tako da sam mogao poći danas u ribolov na ovo
visoko brdo. Je li još iko od ljudi hvatao ribe po visokim brdima? Ali, iako je ludost to što ja
ovde gore tražim i radim: ipak je bolje ovako nego da tamo dole od čekanja postanem svečan,
i pozelenim, i požutim – narogušen goropadnik od čekanja, sveti leti vihor iz planina, što
nestrpljivo urliče u nizine: »Čujte me, ili ću da vas šibam bičem božijim«. Ne ljutim se ja
zbog toga na takve goropadnike! jer su mi oni taman dobrodošli za smeh! Oni i moraju biti
nestrpljivi, ti veliki bubnjevi, jer će ili danas ili neće nikad doći do reči! A ja i moja sudba –
mi ne govorimo za danas, a ne govorimo ni za nikad: mi imamo za govor strpljenja i vremena
i prevremena. Jer jednom mora doći, i ne sme proći mimo. Ko mora jednom doći i ne sme
proći mimo? Naš veliki Iznenad, a to, je naše veliko daleko ljudsko carstvo, carstvo
Zaratustrino od tisuće godina. Koliko je daleko to »daleko«? šta me se tiče! Ali ipak zato stoji
ono ne manje čvrsto –, i obema nogama stojim ja pouzdano na tom temelju, na jednom
večnom temelju, na tvrdom prakamenju, na ovome najvišem, najtvrđem prstenju, ka kojemu
dolaze svi vetrovi kao na kakvo raskršće vetrova, pitajući gde su? i otkuda dolaze? i na koju
će stranu? Smej se ovde, smej se od srca, vedra, zdrava zluradosti moja! Sa visokih brda bacaj
dole varljive svoje podsmehe i poruge! Namami mi varljivim sjajem svojim najlepše ljudske
ribice! I što iz svih mora meni pripada, što je moje rođeno na svim stvarima – to mi ulovi, to
mi dovedi amo gore: na to čekam, ja najzluradiji od svih ribolovaca. Napolje sa tobom,
udičice moja! Unutra s tobom, u dubinu, mamče sreće moje! Kapaj najslađu rosu svoju, među
duše moje! Ugrizi, udice moja, za trbuh svaku crnu turobnost! Napolje, u svet, oko moje! O
kolika li su mora svud oko mene, koliko se ljudskih budućnosti ukazuje na obzorju! A nada
mnom – kakva ružičasta tišina! Kakvo razvedreno ćutanje!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:04 pm

Povik za pomoć

Idućega dana sedeo je opet Zaratustra na kamenu svome pred pećinom, dok su zveri lutale
napolju po svetu da bi donele kući nove hrane, – i nova meda: jer je Zaratustra potrošio bio i
rasuo stari med do poslednje kapi. Sedeći tako, sa štapićem u ruci, crtao je po zemlji sen tela
svog, i premišljao je, no ne o sebi i o svojoj seni – kad ali se odjednom trže i zadrhta: jer vide
uz svoju sen još jednu drugu sen. Pa kako brže pogleda oko sebe i ustade, gle, pred njim
stajaše prorok, onaj isti kojega je jednom za stolom svojim nahranio i napojio, glasnik velikog
umora koji učaše: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, svet nema smisla, znanje davi«. Ali se
sad lik njegov bio izmenio, i kad Zaratustra zagleda u oči njegove, srce mu ponovo zadrhta:
toliko zlih obavesti i opaljenih munja igrahu na liku tom. Prorok koji je opazio šta se dešava u
duši Zaratustrinoj, prebrisa rukom preko lica, kao da bi da ga zbriše; isto to učini i Zaratustra.
Pa kad su se oboje na taj način pribrali i osnažili, pružiše ruke jedan drugom, u znak da
priznaju i pristaju da se već znaju. »Dobro mi došao, reče Zaratustra, ti proroče velikog
umora, neka nisi bio uzaman nekad gost za stolom mojim i u kući mojoj. Jedi i pij kod mene i
danas, i prosti što će i jedan zadovoljan star čovek sedeti s tobom za stolom« – »Zadovoljan
star čovek odgovori prorok mašući glavom: ma ko da si, ili hteo da si, o Zaratustra, došao je
kraj boravku tvome ovde gore, – čun tvoj uskoro neće više biti na suvu!« – »Zar sam ja na
suvu?« – zapita smejući se Zaratustra. – »Oko brega tvoga dižu se vali, odgovori prorok, dižu
se sve više i više, vali velike nevolje i turobnosti; oni će uskoro podići i čun tvoj i tebe poneti
sobom.« – Zaratustra je ćutao i čudio se. – »Zar ti još ništa ne čuješ? nastavi prorok: zar ne
čuješ kako bruji i tutnji iz dubine?« - Zaratustra je još uvek ćutao i osluškivao: tada začu dug,
vrlo dug povik, koji su provalije prihvatale i dalje bacale, jer ga nijedna ne htede zadržati:
tako je zloslutno odjekivao. »Nevaljali glasniče, progovori najzad Zaratustra, to je povik za
pomoć, i povik čoveka koji dolazi zacelo iz kakvog crnog mora. Ali šta se mene tiče ljudska
nevolja! Poslednji greh moj koji mi još ostade, da li znaš kako se zove?« – »Samilost!
odgovori pretskazivač prepuna srca i diže obe ruke u vis – o Zaratustra, ja sam evo došao da
te zavedem na poslednji greh tvoj!« – A tek što je bio izustio te reči, odjeknu ponova povik,
duži i očajniji od prvog, i već mnogo bliže. »Čuješ li? Čuješ li, o Zaratustra? uzviknu prorok,
tebi je namenjen povik taj, tebe zove: dođi, dođi, dođi, vreme je, krajnje je vreme!« –
Zaratustra je ćutao, zbunjen i uzbuđen; najzad zapita, kao neko koji okleva pred samim
sobom: »Pa ko je to što me odonud zove?« »Ta ti to znaš, odgovori ljutito pretskazivač, što se
kriješ? To je viši čovek, koji te zove u pomoć!« »Viši čovek? uzviknu Zaratustra sav
prestravljen: šta hoće taj? Šta hoće taj? Viši čovek! Šta on tu traži?« – i po koži ga obli znoj.
Ali prorok ne odgovaraše na strah Zaratustrin, već osluškivaše napregnuto da li će čuti što iz
dubine. A kad je onde dugo vremena sve ostalo mirno, obrnu pogled svoj, i vide Zaratustru
gde stoji i drhće. »O Zaratustra, prozbori tužnim glasom ti mi ne izgledaš kao neko kome će
sreća da zavrti mozak: moraćeš poigrati, da mi se ne bi stropoštao! Ali sve i da poigraš preda
mnom, i da poskočiš svojim neobičnim skokovima, neka mi ipak niko ne pokuša reći:'Pogle,
evo ovo sad igra poslednji veseli čovek!' Uzaman bi neko dolazio amo na ovu visinu da
takvoga ovde nađe: Našao bi pećine i peštere, skrovišta za skrivene, ali majdane sreće i
riznice, i nove zlatne izvore sreće, ne bi našao. Sreće – otkud sreće kod ovakvih zakopanih
usamljenika! Treba li da pođem tražiti još poslednju sreću na blaženom ostrvlju, i daleko
među zaboravljenim morima? Ali, sve je isto, ništa se ne isplaćuje, ne pomaže nikakvo
traženje, nema već više ni blaženog ostrvlja! « – – Tako je uzdisao pretskazivač; ali pri
poslednjem uzdahu njegovu, Zaratustra se opet razvedri i oseti pun pouzdanja, kao neko koji
iz dubokog ambisa izađe na svetlost sunčevu. »Ne! Ne! I po treći put ne! uzviknu snažnim
glasom, i pogladi bradu svoju. – Ja to bolje znam! Ima još blaženog ostrvlja! O tome ti ćuti,
plačljivi žalopevče! Prestani o tome da pljuskaš, ti kišni oblače pred podne! Zar nisam evo već
sav mokar od tvoje turobnosti, i pokisao kao pas? Sad ću da se stresem i da pobegnem od
tebe, da bih se opet osušio: nemoj se tome čuditi! Izgledam ti neučtiv? Ali ovo je ovde moje
dvorište. A što se tiče tvoga višeg čoveka: neka bude! potražiću ga još ovoga časa u onim
šumama: jer otud dopiraše povik njegov. Možda je navalila na nj kakva divlja zver. On je na
mome domahu: neću da mu se tu što desi! A zaista ti kažem, kod mene ima mnogo divljih
zverova.« – Rekavši to, htede Zaratustra da pođe. Tada progovori pretskazivač: »O Zaratustra,
ti si prepredenjak! Znam šta hoćeš: hteo bi da me skineš s vrata! Milije ti je još, da juriš po
šumama i goniš divlje zverove! Ali šta ti to pomaže? Uveče ćeš me opet imati pred sobom,
sedeću u tvojoj rođenoj pećini, strpljivo i teško kao kakav panj – i čekaću na tebe!« »Neka
bude! odvrati glasno Zaratustra odlazeći: i što je moje u pećini mojoj, to je i tvoje, gosta
mojega! A nađeš li u njoj još meda, drži samo! nategni i poliži ga sveg, ti gunđavi međedu,,da
bi nasladio dušu svoju! Jer večeras treba da budemo oboje dobre volje, – dobre volje i puni
radosti što je ovaj dan prošao! A ti sâm treba da igraš kao méda moj uz moju pesmu. Ne
veruješ? Klimaš glavom? Dobro dakle! Zdravo da si! Matori medvedu! Ali ti kažem, i ja – –
sam pretskazivač.«
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:04 pm

Razgovor s kraljevima
1.
Ne beše prošao još ni čitav sat otkako se Zaratustra uputio u svoje planine, kad ali vide
odjedared čudan jedan pohod. Baš stazom kojom je hteo da siđe, dolažahu dva kralja,
ukrašeni krunama i purpurnim pojasima, i šareni kao ptica flamingo: a pred sobom terahu
natovarena magarca. »šta traže ovi kraljevi u mome carstvu?« govorio je Zaratustra začuđen u
srcu svom, i hitro se sakri iza jednog žbuna. A kad kraljevi dospeše do njega, reče on
poluglasno, kao neko koji sâm sa sobom govori: »Čudno! Vrlo čudno! Kako se to slaže? Dva
kralja vidim – a samo jednog magarca!«. Tad zastadoše oba kralja, s osmehom na licu
pogledaše onamo otkud je glas dolazio, i pogledaše zatim jedan drugome u lice. »Tako se
zacelo i među nama često misli, reče kralj od desna, ali se ne kazuje glasno.« A kralj sleva
sleže ramenima i odgovori: »To je zacelo kakav kozar. Ili ie kakav pustinjak koji je predugo
živeo medu stenjem i drvećem. Jer i nikakvo društvo kvari dobre navike.« »Dobre navike?
odgovori zlovoljno i gorko drugi kralj: a od čega to hoćemo da pobegnemo? Zar ne od,dobrih
navika? Od 'dobrog društva' našeg? Bolje je, zaista, živeti među pustinjacima i kozarima nego
sa našim pozlaćenim lažno premazanim pukom, – mada on sebe naziva 'dobrim društvom', –
mada on sebe naziva 'plemstvom'. Ali, na njemu je sve lažno i trulo, pre svega krv, hvala budi
starim opakim bolestima, i još opakijim veštacima lekarima. Ponajbolji mi je danas još, i
ponajmiliji, kakav zdrav seljak, grub, prepreden, tvrdoglav, izdržljiv: to je danas najotmeniji
rod. Seljak je danas najbolje što ima; i rod seljački trebalo bi da je gospodar! Ali je danas
carstvo pučine, – mene ne mogu više zavarati. A pučina, to znači: mešavina. Pučinamešavina:
u njoj je sve i u svima pravcima izmešano, svetac i probisvet, vlastelin i Jevrejin, i
svi rodovi životinja iz kovčega Nojeva. Dobre navike! Sve je kod nas lažno i trulo. Niko ne
zna više kako se poštuje: od toga smo baš i pobegli. Sve sami sladunjavi nametljivi kerovi,
koje pozlaćuje palmovo lišće. Gušim se od gađenja, što smo i sami mi kraljevi postali lažni,
pokriveni i pretovareni starim požutelim pradedovskim bleskom, taliri koje prevrću najgluplji
i najlukaviji, i svi oni koji danas kajišare s moći! Mi nismo prvi – a moramo da izgledamo da
smo: takvoga smo varanja najzad siti, ogadilo nam se. Pošli smo da se sklonimo od ološa, od
svih onih drekavaca i piskaračkih upljuvaka, od onog ćiftinskog smrada, od sveg što za
klasom strada, od gadnoga zadaha : – pfuj, živeti posred pučine, – pfuj, posred pučine
izgledati prvi! Ah, gad! gad! gad! Šta je stalo još do nas kraljeva!« – »Tvoja te stara bolest
spopada, jadni brate moj. Ali priberi se, znaš da neko sluša šta govorimo.« Smesta se diže
Zaratustra, koji beše otvorio i uši i oči da čuje ovakve govore, izađe iz svog skloništa, priđe
kraljevima, i progovori: »Onaj koji sluša šta gavorite, koji rado sluša šta govorite, vi kraljevi,
zove se Zaratustra. Ja sam Zaratustra, koji je nekad govorio: »Šta je stalo još do kraljeva!«
Oprostite mi, zaradovao sam se kad vas čuh gde međusobom govorite: »Šta je stalo do nas
kraljeva!« A ovo je ovde moje carstvo i moje gospodstvo: »šta to vi tražite u mome carstvu?
Ili ste možda vi našli uz put ono što ja tražim. a to je, višeg čoveka.« Kada to začuše kraljevi,
udariše se u grudi i rekoše u jedan glas: »Mi smo prozreni!« Mačem ove reči prosekao si duše
naše najgušću pomrčinu. Ti si otkrio nevolju našu, jer pogle! i mi smo pošli da bismo našli
višeg čoveka – – čoveka koji je viši od nas: iako smo mi kraljevi. Njemu hoćemo da
privedemo ovoga magarca. Jer najviši čovek treba da bude i najviši gospodar na zemlji. Nema
veće nesreće u celoj ljudskoj sudbini, do kad moćni na ovoj zemlji nisu ujedno i prvi među
ljudima. Usled taga sve pastaje lažno i izopačeno i naopako. A šta tek da se kaže, kad su oni
poslednji među ljudima, i više životinje nego ljudi: tada sve više skače cena pučini, i najzad
čak vrlina pučine progovara: »vidi, ja sam jedina vrlina!« – Šta to čuh? odgovori Zaratustra;
kolika mudrost kod kraljeva! Ja sam ushićen, i, zaista vam kažem, dobio sam volju, da
načinim na to stih: – – dabogme, stih koji neće biti za svačije uši. Odavna sam se već odvikao
da imam obzira spram drugih ušiju. Dobro dakle! čujte!
(Ali u taj mah, dogodi se da i magarac dođe do reči: razgovetno i zlovoljno reče on: J-a).
Prvoga leta po rođenju Spasa,
Sibila pjana bez vina zavapi iz glasa:
»Jaoj nama, jao!
»Još nikad nije tako nisko pao
»Svet! Rim posta kurva, i kurvinski stan,
»Car rimski – zver, a Žid – Gospod sâm!«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:04 pm

2.
Tim stihovima Zaratustrinim naslađivahu se kraljevi; a kralj od desna progovori i reče: »o
Zaratustra, kako smo dobro učinili što smo pošli da tebe vidimo! Jer dušmani tvoji pokazaše
nam lik tvoj u svom ogledalu: iz njega si gledao s iskeženim licem đavoljim, i podrugljivo:
tako da smo se tebe bojali Ali to ne pomaže! Ti bi nas uvek iznova ubô u uvo i u srce svojim
izrekama. Tako da najzad rekosmo: šta nas se tiče kakav izgleda! Moramo ga čuti, njega koji
uči: 'treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove, i to više kratki mir nego dugi mir!' Nikad
niko nije izgovorio ovako ratoborne reči:'Šta je dobro? Dobro je biti hrabar. Dobar rat
osveštava svaku stvar.' O Zaratustra, krv naših otaca prostrujala je pri takvim rečima kroz telo
naše: to je bilo kao da proleće progovara buradima starog vina. Kad su se ukrštali mačevi kao
guje krvlju poprskane, tada su očevi naši voleli što žive; sunce svakog primirja izgledaše im
nejako i mlako, a dug mir oblivaše stidom. Kako su uzdisali, očevi naši, gledajući gde po
zidovima rđaju svetli mačevi! Žedni behu rata i jedni i drugi. Jer mač bi da pije krv, i blista se
od žudi.« – – Dok su kraljevi govorili živo tako, i ćeretali o sreći otaca svojih, spopade
Zaratustru ne mala želja da se podsmehne živosti njihovoj: jer očevidno behu to vrlo
miroljubivi kraljevi što ih tu gledaše pred sobom kraljevi sa starim i finim crtama na licu. Ali
se uzdrža. »Dobro dakle! reče, eno onamo vodi put, onde je pećina Zaratustrina; a ovaj dan
danas imaće dugo veče! Ali sad me jedan povik za pomoć hitno zove, te vas moram ostaviti.
Biće čast za moju pećinu ako kraljevi hoće da sede u njoj i da čekaju: ali, dabogme, moraćete
dugo čekati! Nego šta to mari! Gde se može danas bolje navići na čekanje nego na
dvorovima? I sva vrlina kraljeva, što im još preostade, – zar se ne zove danas: umeti čekati?«
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:05 pm

Pijavica

I Zaratustra iđaše zamišljeno dalje i dublje, kroz šume i mimo močvarnih zemljišta; ali kao što
se dešava svakom koji premišlja o teškim stvarima, tako i on nagazi iznenada na jednog
čoveka. I gle, odjedared mu prsnuše u lice jedan krik od bola, i dve kletve, i dvadeset gadnih
psovki: tako da on onako poplašen podiže štap pa još i udarati stade po zgaženome. Ali se
odmah zatim pribra; i srce mu se u sebi smejaše ludosti koju baš beše učinio. »Oprosti, reče
zgaženome, koji se ljutito digao bio sa zemlje i seo, oprosti, i pre svega čuj jedno poređenje.
Kao što putnik, sanjajući o dalekim stvarima, na usamljenoj stazi iznenada nagazi na psa koji
se izvalio na sunce: – kao što tad oboje odskoče, i poskoče jedan na drugog, misliš
dindušmani su jedan drugome, a oboje se tek dušmanski poplašili: tako se desilo i nama. Pa
ipak, ipak! – zar nije tako malo nedostajalo pa da se stanu milovati, taj pas i taj usamljenik!
Ta zar nisu oboje – usamljenici!« – »Ma ko da si, reče još uvek ljutito zgaženi, ti mi i sa
poređenjem svojim odviše blizu stupaš, ne samo nogom svojom! Pogle, zar sam ja pas?« – i
pri tom se po diže od sedenja, i izvuče golu ruku svoju iz močvare. Jer isprva beše ispružen
ležao po zemlji, skriven i nevidljiv kao oni što vrebajući dočekuju vodenu divljač. »Ma šta
ti to radiš!« povika Zaratustra poplašeno, jer vide kako mnoga krv curi niz golu ruku, – »šta ti
se desilo? Da te nije ujela, nesrećniče, kakva zla zver?« Raskrvavljeni se smejao, još uvek
ljut. »Šta te se tiče! reče, i htede da pođe. Ovde sam kad svoje kuće i na svome zemljištu.
Neka me pita ko god hoće: ali ludaku mi se ne odgovara.« »Varaš se, reče Zaratustra
sažaljivo, i zadrži ga, – ti se varaš: ovde ti nisi kod svoje kuće, nego si u mome carstvu, a tu ja
neću da se ikome šta desi. Možeš me zvati kako ti je drago, – a ja sâm onaj koji treba da sam.
Ja sâm nazivam se Zaratustrom. Nego čuj! Onamo gore vodi put ka pećini Zaratustrinoj: nije
daleko, – ne bi li da kod mene vidaš rane) Zlo si prošao, nesrećniče, u životu ovomu; prvo te
ugrize zver, pa je zatim – zgazi čovek!« – Ali kad zgaženi ču ime Zaratustrino, preobrazi se.
»Šta se to sa mnom zbi? poviče, ta ko me se još tiče u životu ovom do ovaj jedini čovek, to
jest Zaratustra, i ona jedina zverka, što od krvi živi, pijavica. Pijavice radi ležao sam ovde kraj
ove močvare kao ribar, i već mi po deseti put posisa krv iz ispružene ruke, kad ali zažedne
krvi moje još lepši pijanac, sâm Zaratustra! O sreće! O čuda! Blagosloven ovaj dan koji me
domami ka ovoj močvari! Blagosloven najbolji i najživlji krvopija koji danas živi, i
blagoslovena najveća pijavica savesti, Zaratustra! « – Tako je govorio zgaženi; a Zaratustra se
radovao njegovim rečima, i finoći i poštovanju u njima. »Ko si ti? zapita pružajući mu ruku,
među nama ima mnogo da se raščisti i razbistri: ali se već, rekao bih, dan počinje da čisti i
vedri.«
»Ja sam savesni u duhu, odgovori upitani, i u stvarima duha teško da je ko stroži, uži i tvrdi
od mene, osim onog od kojega sam sve naućio, sâm Zaratustra. Bolje je ništa ne znati nego
znati mnogo upola! Bolje je biti lud na svoju ruku nego mudar po tuđem mišljenju! Ja idem
do dna: – šta je stalo do tog da li je ono veliko ili malo? da li mu je ime močvara ili nebo?
Pedalj dna, meni je dovoljno: samo ako je tu zaista dno i tle! – pedalj dna: to je taman dosta
da se na njemu može stajati. U pravoj svesnoj savesnosti ništa nije veliko i ništa malo.« »To si
možda ti onaj što traži saznanja o pijavici? zapita Zaratustra; i ti tragaš za pijavicom do na dno
dna, savesniče?« »O Zaratustro, odgovori zgaženi, to bi bilo preogromno, kako bih se smeo
toga poduhvatati! Ali, ono što znam i poznajem dobro, to je mozak pijavičin: – u tome je moj
svet! A to je veruj ceo jedan svet! Oprosti što tu ponos moj iz mene progovara, ali u tome mi
nema ravna. Zato sam i rekao: 'ovde sam kod svoje kuće'. Otkada tragam već za tim jedinim,
za mozgom pijavičinim, da mi se ljigava istina tu više ne izmigolji! Tu je moje carstvo! –
idući za tim odbacio sam sve drugo, idući za tim sve mi je ostalo postalo svejedno; i tik uz
znanje moje leži ispruženo crno moje neznanje. Moja savest u duhu traži to od mene, da jedno
znam a sve drugo ne znam: gadim se svih polutana u duhu, svih maglovitih, kolebljivih,
zanesenih. Gde poštenje moje prestaje, tu sam slep, i hoću da sam slep. Ali gde hoću da
saznam, hoću i da sam pošten, to jest tvrd, strog, tesnogrud, svirep, neumitan. To što si ti, o
Zaratustra, jednom rekao: 'Duh je život koji zaseca sam u život', to me je zavelo i navelo ka
tvojoj nauci. I, zaista, rođenom krvlju svojom kupio sam znanje svoje!« »Kao što se vidi«,
upade mu u reč Zaratustra; jer još jednako tecijaše krv niz golu ruku savesnoga. A deset
pijavica behu se zagrizle u nju. »O ti čudni čoveče, čemu me sve uči ovo što vidim, to jest ti
sâm glavom! Ne bih možda ni smeo sasuti sve to u tvoje stroge uši! Ali dosta! Rastanimo se
sad! Nego, voleo bih da te opet nađem. Onamo gore vodi put ka mojoj pećini: budi noćas
onde moj mili gost! Rado bih i na telu tvom popravio to što te je Zaratustra nogom gazio:
mislim se, kako ću. Ali sad me jedan povik za pomoć hitno zove, pa te moram ostaviti.« Tako
je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:05 pm

Čarobnik
1.
Tek što je Zaratustra zaobišao jednu stenu, vide, nedaleko pod sobom, na istoj stazi čoveka
koji mahaše rukama kao besomučan, i koji se najzad stropošta potrbuške na zemlju. »Stoj!
progovori tad Zaratustra u srcu svom, ono je zacelo viši čovek, od njega dolazaše onaj opaki
povik za pomoć, – daj da vidim da li se tu može pomoći.« A kad je pritrčao k mestu gde
ležaše čavek na zemlji, nade drhćućeg starca sa unezverenim očima; i ma koliko da se
Zaratustra mučio da ga podigne i ispravi na noge sve beše uzalud. Izgledalo je čak da jadnik i
ne opaža da ima koga blizu njega; naprotiv, on se osvrtaše jednako uokolo praveći nemoćne
pokrete, kao neko koga je ceo svet napustio te koji je sasvim usamljen. Najzad ipak, posle
dugog drhtanja i grčenja i previjanja, stade ovako jadikovati:
Ko će me zgrejat', da li me još voli ko?
Pružite tople ruke!
Pružite srca žar!
Prostrt, prestravljen,
samrtnik kom noge greju još –
dok telom tresu groze neznane
i ledni žmarci svud podilaze, –
progonjen tobom, Misli! skrivena,
nekazana, užasna!
ti lovče iza teških oblaka!
k'o gromom poražen od tebe, Oko
podrugljivo, što me iz mraka gleda – tako ležim;
svijam se, previjam, i mučim
u svakojakim večnim mukama,
pogođen
tobom, lovče svirepi,
ti nepoznati – Bože!
Udri, o udri!
udri jednom još!
probi, i prebi srce!
Čemu ubodi
ti, tupom strelom?
Opet zlurado,
još nesit muka ljudskih,
božanskim sevaš gromo-pogledom?
Što ne ubijaš,
zašto mučiš, mučiš?
što – mene mučiš,
o ti zluradi nepoznati Bože? –
Ha! Privlačiš se?
U tu crnu noć
šta hoćeš? Reci!
Pritiskaš me, stiskaš –
ha, preblizu si već!
Ta idi! Čuj!
Slušaš gde dišem,
srca mi otkucaj
osluškuješ, ti ljubomorni stvore –
no čemu ljubomor?
Odlazi! Čemu lestve?
Unutra.
u srce zar
hteo bi da se popneš, u najtajnije
pomisli moje?
Bestidni, nepoznati – kradljivče!
Šta želiš da polučiš?
šta misliš da dokučiš?
šta hoćeš da izmučiš,
o mučitelju!
o – Bože-dželate!
Il' zar kao pas,
da puzim pred tobom?
da ti predano, oduševljen sav
– ljubavno repom mašem?
Uzaman! Bodi samo
svirepom žaokom! Al' znaj,
ne pas – tek divljač ja sam za tebe,
svirepi lovče!
tvoj tamničar, al' gord,
ti razbojniče iza oblakâ!
Reci već jednom,
šta hoćeš sa mnom, pustahijo, ti?
Gromokrijo! Neznanče! Reci, de,
šta hoćeš, o ti nepoznati – Bože?
Šta? Otkup? – Šta ćeš
kao otkup, je l'?
Da išteš mnogo – ponos traži moj,
i kratko – traži drugi iz mene!
Haha!
Zar mene – hoćeš? Mene?
Mene – sveg?...
Haha!
A mučiš me, budalo, toliko
namuči ponos moj?
Daj, ljubavi – ko da me zagreje?
da l' me još voli ko? – daj ruke tople, pruži mi srca žar,
daj meni, meni najsamotnijem,
kog led, ah, još i led sedmostruki
uči da čezne
i za dušmanom,
daj, daj ti meni,
svirep dindušmane, –
daj sebe sâm! –
Ode! Gle!
sâm pobeže,
jedini, zadnji drug moj,
moj dušman veliki,
moj Nepoznati
i moj Bog-dželat! –
– Ne! Hodi natrag,
hodi, muke sve donesi opet!
zadnjemu, ah, od svih usamljenih
povrati se!
Potoci suza mojih,
svi k tebi teku!
i još i zadnji plamen srca mog –
za tebe će se on razgoreti!
O, hodi, vrati se,
neznani Bože moj! Bole moj! Poslednja
– srećo moja!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:06 pm

2.
– Tu se Zaratustra već nije mogao više ubrzati, nego dohvati svoj štap i stade iz sve snage
udarati po jadikujućemu. »Ta stani već jedared! dovikivao mu je u goropadnom smehu, stani,
komedijašu jedan! Kovaču lažnog novca! Lažljivče iz dna duše! Ja te prezirem! Ja ću ti već
zagrejati noge, opaki čarobniče, ja se razumem u tome kad takvima kao što si ti treba –
podložiti! « – »Prestani. reče starac i poskoči sa zemlje, ne udaraj više, o Zaratustra! Ja sam
samo šalu terao! To spada u zanat moj; hteo sam da tebe iskušam praveći ovaj pokušaj pred
tobom! Ali si me ti, odista, dobro prozreo! Nego i ti – dobro sam te okusio sad: ti si opor,
premudri Zaratustro! Oporo udaraš ti 'istinama' svojim, batine tvoje iznudile su od mene – tu
istinu!« – »Ne udvaraj se, odgovori Zaratustra još uvek uzrujan i mračan, ti komedijasu u dnu
duše! Ti si lažan: šta ti govoriš – o istini! Ti paune nad paunima, ti more sujete, šta si to
izigravao pređa mnom, opaki čarobniče, šta sam trebao da verujem, ko da si ti, dok si onako
jadikovao? « »Isposnika duha, reče starac, njega sam – izigravao: ti sam pronašao si nekad tu
reč – – pesnika i mađionika, koji se najzad okreće protiv sama sebe duhom svojim,
preobraženoga koji se smrzava usled zle svesti i savesti svoje. I priznaj samo: je li da je dugo
trajalo, o Zaratustra, dok si prozreo veštinu moju i laž moju! Ti si verovao da mi je do nevolje
dok si mi držao glavu obema rukama, – – čuo sam gde se vajkaš:,odviše su ga malo voleli,
odviše malo voleli!' Što sam te u tolikoj meri mogao prevariti, zbog toga je klicala u meni od
radosti zluradosti moja.« »Biće da si ti prevario već i obazrivije nego što sam ja, reče
Zaratustra oporo. Ja se ne čuvam od varalica, ja moram biti bez obazrivosti: tako ište udes
moj. Ali ti – ti moraš da varaš: toliko te poznajem! Ti moraš uvek biti dvosmislen, trosmislen,
četvorosmislen, petosmislen! I to što si mi sada priznao, nije mi bilo još ni blizu dovoljno
istinito niti dovoljno lažno! Opaka varalico, kako bi ti i mogao ikako! Ti bi još i bolest svoju
pokušao premazati kad bi pred lekara svog stao nag. Tako si sad baš premazivao preda mnom
laž svoju kad si rekao:'Ja sam samo šalu terao!' Bilo je tu pomešano i zbilje, jer ti jesi donekle
duhovni isposnik! Ja te dobro providim. Ti si opčarao sve, ali ti za tebe sama ne preosta više
obmanâ i laži, – ti si se sâm sebi raščarao! Požnjeo si gadenje, kao jedinu istinu koju imaš.
Nijedna reč tvoja nije više prava, prava su jedino još usta tvoja: to jest gađenje koje se lepi
oko usta tvojih.« – – »Ma, ko si ti! prekide ga povikom stari čarobnik prkosnim glasom, »ko
sme tako da govori sa mnom, sa najvećim koji danas živi?« – i zelenom munjom iz svoga
pogleda ošinu Zaratustru. Ali odmah zatim izmeni se, i reče tužno: »O, Zaratustra, ja sam sit
svega, gadim se čarolija svojih ja nisam veliki, šta se tu pretvaram! Ali, ti dobro znaš – ja sam
hteo da budem veliki! Hteo sam da me drže za velikog čoveka, i mnoge sam pridobio: ali ta je
laž nadmašala snagu moju. Ona će me skrhati. O Zaratustra, sve je na meni laž; ali što ću se
skrhati i da ću se skrhati – to je na meni pravo! « – »Služi ti na čast, progovori Zaratustra
mrko i gledajući dole u stranu, služi ti na čast što si hteo da budeš veliki, ali te to i izdaje. Ti
nisi veliki. Opaki stari čarobniče, to je na tebi najbolje i najpoštenije, i to i poštujem na tebi,
što si se zasitio sebe, i što si priznao: 'ja nisam veliki'. U tome poštujem na tebi duhovnog
isposnika: ma to bilo tek koliko dok si se pren'o i tren'o, taj jedan tren bio si – iskren. Ali reci,
šta tražiš tu po mojim šumama i gudurama? I kad si legao da meni preprečiš put, u kakva si to
iskušenja hteo da me dovedeš? – čime si ti hteo da iskušaš mene?« – Tako je govorio
Zaratustra, a u očima mu se blistaše vatra. Stari čarobnik ćutaše neko vreme, pa onda reče:
»Zar sam te ja iskušavao? Ja samo – kušam, tražim. O Zaratustra, kušao sam da nađem jednog
prâvog, pravog, jednostavnog, jednosmislenog čoveka, čoveka skroz poštena, sud mudrosti,
svetitelja po saznanju, jednog velikog čoveka! Ta zar ne znaš, o Zaratustra? Ja tražim
Zaratustru.« – I tu nasta dugo ćutanje medu obojicom; a Zaratustra se ?d?be duboko u sama
sebe, toliko da je zatvorio oči. Zatim vraćajući se sabesedniku svome uhvati čarobnika za
ruku i sušta učtivost i opreznost progovori i reče: »Neka bude! Eno onamo gore vodi put,
tamo je pećina Zaratustrina. U njoj pokušaj tražiti onog koga bi da nađeš. Za savet zapitaj
zveri moje, orla moga i zmiju moju: oni neka ti pomognu tražiti. A pećina je moja velika. Ja
sâm, dabogme – ja još ne videh velikog čoveka. Što je veliko, za te je danas nezgrapno i oko
najfinijih. Jer mi živimo u carstvu pučine. Mnogoga sam već video kako se razmahuje i
nadahnjuje, a narod viče: 'Gledajte, eto velikog čoveka!' Ali šta tu pomažu svi mehovi!
Najzad izađe iz njega vazduh. Najzad prsne žaba koja se odviše naduvala: iziđe vazduh iz nje.
Naduvenoga u trbuh ubosti, to je po mom mišljenju, lepa zabava. Upamtite, dečaci!
Današnjica pripada pučini: ko tu još zna šta je veliko šta malo! Ko bi još tu srećno i s
uspehom tražio veličinu! Jedino ludak: jer ludaci imaju uspeha. Ti tražiš velike ljude, ti čudni
ludače? Ko te nauči tome? Zar je danas tome doba? O opaki kušitelju, zašto hoćeš – da me
iskušaš?« – – Tako je govorio Zaratustra, umiren u duši, i ode dalje svojim putem smejući se.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:06 pm

Izvan službe
Ne zadugo pošto se Zaratustra bio oslobodio čarobnika, vide opet nekoga gde sedi na putu
kojim je on išao, i to jednog crna dugačka čoveka sa izdubljenim bledim licem: taj ga grdno
naljuti. »Teško meni, govoraše u srcu svom, evo ovde zakukuljene turobnosti, a čini mi se da
je od roda svešteničkog: šta traže ti ljudi u mome carstvu? Šta! Tek što sam umakao ispred
jednog čarobnika, zar već drugi jedan mađioničar da mi prepreči put, – – budikakav veštac
koji baje blagosiljajući, mračan čudotvorac po milosti božijoj, miropomazan opadač sveta, da
ga đavo nosi! Ali da, đavo nikad nije na mestu onde gde bi mu bilo mesto: uvek dođe dockan,
taj prokleti patuljak i-bogalj! « – Tako je proklinjao Zaratustra nestrpljiv u srcu svom,
premišljajući kako bi se negledajući na onu stranu, provukao pokraj crnog čoveka: ali gle,
desi se drukčije. Jer baš u isti čas opazio ga već beše čovek koji je tu sedeo; i kao neko kome
se dogodila nenadana sreća poskoči na noge i pođe pravo k Zaratustri. »Ma ko bio, o putniče,
reče, pomozi jednome zabludelom koji traži, jednome staru čoveku kojemu bi se ovde moglo
što desiti! Ovaj mi je svet ovde tuđ i dalek, a čuo sam i divlje zveri gde riču; onaj pak koji bi
me mogao zaštititi, njega više nema. Ja sam tražio poslednjeg pobožna čoveka, jednog
svetitelja i isposnika koji u šumi svojoj jedini još nije ništa čuo o onome što zna danas ceo
svet.« »Šta zna danas ceo svet? zapita Zaratustra. Možda to, da ne živi više stari bog, u koga
je ceo svet nekad verovao?« »Baš to, odgovori starac žalostivo. A ja sam služio tome starom
bogu do poslednjeg časa njegova. I sad sam evo ostao bez službe, bez gospodara, a ipak ne
slobodan, i ni za časak više veseo, osim možda u uspomenama. Zato sam se popeo na ove
planine, da bih najzad priredio sebi opet svetkovinu kao što pristoji jednome starom papi i
crkvenom ocu: jer znaj, ja sam poslednji papa! – svetkovinu pobožnih uspomena i službi
božijih. A eto, sad je i on mrtav, najpobožniji čovek, onaj svetitelj u šumi koji je neprekidno
pesmom i mumlanjem hvalio boga svog. Njega sama ne nađoh više kad nađoh kolibu
njegovu, – ali dva vuka u njoj, i oni narikahu za njim – jer sve su životinje njega volele. I ja
tad pobegoh. Zar sam dakle uzaman dolazio u ove šume i bregove? I ja se odlučih tad u srcu
svom da potražim drugog nekog, najpobožnijega među svima onima koji ne veruje u boga –,
da potražim Zaratustru! « Tako govoraše starac i posmatraše oštrim okom onoga koji pred
njim stajaše; a Zaratustra dohvati ruku staroga pape, i razgledaše je dugo s udivljenjem. »Vidi,
prečasni, reče tad, koliko lepa i duga ruka! To je ruka onoga koji je uvek delio blagoslov. A
sada ona drži onoga koga tražiš, mene, Zaratustru. Ja sam, bezbožnik Zzražustra, koji govori:
ima li ko bezbožniji od mene, da bih se radovao ako će me poučiti?« – To reče Zaratustra, i
pronicaše svojim pogledom u misli i primisli staroga pape. Najzad ovaj otpoče: »Ko je njega
najviše ljubio i imao, taj ga je sad najviše i izgubio : – – vidi, svakako sam ja sad od nas
dvojice veći bezbožnik? Ali ko bi se mogao tome radovati!« – »Ti si mu služio do posletka,
pitaše Zaratustra zamišljeno, posle duboka ćutanja, ti onda znaš, kako je umro? Je li istina ono
što kažu, da ga je sažaljenje udavilo, – da je video gde čovek leži razapet na krstu, pa to nije
mogao da podnese, da je ljubav prema čoveku postala za njega pakao pa onda najzad i smrt? «
– Ali stari papa ne odgovaraše, nego je gledao plašljivo u stranu, sa bolnim i namrštenim
izgledom na licu. »Neka ga, srećan mu put, reče Zaratustra posle duga razmišljanja, gledajući
još jednako starome čoveku pravo u lice. Neka ga, srećan mu put, – njega nema više. Pa iako
ti služi na čast što za tim mrtvacem samo dobro govoriš, ipak ti znaš isto tako dobro kao i ja,
ko je on bio; i da je išao čudnim putevima.« »Kad govorimo ovako u tri oka, reče veselije stari
papa (a bio je na jedno oko slep), u onome što se odnosi na boga, tu sam prosvećeniji nego
Zaratustra – a i smem da sam. Ljubav moja služila je njemu mnoge godine, ljubav moja išla je
za svakom voljom njegovom. A dobar sluga zna sve, pa i mnogošta što gospodar njegov sam
od sebe krije. Beše to jedan skriveni bog, pun tajanstvenosti. Zaista ti kažem, ni do sina nije
došao drukčije do stranputicom. Na vratima vere njegove stoji brakolomstvo. Onaj koji ga
slavi kao boga ljubavi, ne ceni dosta samu ljubav. Zar nije taj bog hteo da bude i sudija? A ko
ljubi, taj ljubi s one strane nagrade i naplate. Dok je bio mlad, taj bog sa Istoka, bio je okoran i
osvetoljubiv, i sazdao je sebi pakao za naslađenje ljubimaca svojih. Ali je najzad ostareo, i
postao mek i mlitav i sažaljiv, više sličan kakvom dedu nego ocu, a još ponajsličniji kakvoj
rasklimatanoj staroj babi. Uveo, sedeo je tako u zapećku svome, brižan zbog slabih nogu
svojih, sit sveta, sit volje, i jednoga dana ugušio se u prevelikom sažaljenju svom.« »Ti stari
papo, prekide ga tad Zaratustra, jesi li ti video to svojim očima? Može biti da se tako desilo:
tako, ili i drukčije. Kad bogovi umiru, oni umiru na razne načine. Ali neka! Tako ili tako, tako
i tako – njega više nema! On nije bio po ukusu mojih ušiju i mojih očiju, da ne bih što gore
rekao o njemu sad kad je umro. Ja volim sve što gleda vedro i govori pošteno. A on – ti to
znaš, ti stari svešteniče, bilo je u njemu nečeg kao ti što si, nečeg svešteničkog – bio je
mnogosmislen. Bio je i nerazgovetan. Koliko se samo gnevio na nas, gnevnik jedan, što smo
ga rđavo razumevali! Ali, zašto nije govorio čistije? A ako su uši naše bile krive, zašto nam je
dao uši koje rđavo čuju? Ako je bilo taloga u ušima našim, ko ga je metnuo u njih? Odviše
mnogo nije pogađao, taj lončar koji nije izučio zanat svoj. Ali, što se svetio na loncima i
stvorovima svojim zato što ih nije umeo da pogodi, – to je bio greh protiv dobra ukusa. Ima i
u pobožnosti dobar ukus: taj je najzad progovorio: »dole s takvim bogom! Bolje je i bez boga,
bolje je na svoju ruku graditi sudbinu, bolje je biti budala, bolje je sâm biti bog!« – »Šta to
čujem! reče tad stari papa naoštrenih ušiju; o Zaratustra, ti si pobožniji nego što misliš, sa
takvim tvojim neverovanjem! Neki Bog u tebi pridobio te je za tvoju bezbožnost. Da nije baš
sama pobožnost tvoja ono što ti ne da više da veruješ u jednoga boga? A tvoje će te preveliko
poštenje odvesti još i od one strane dobra i zla! Pogle samo šta tebe čeka! Ti imaš oči i ruku i
usta koji su od iskoni određeni da blagosiljaju. Jer, ne blagosilja se samo rukom U blizini
tvojoj, iako bi ti hteo da si najveći bezbožnik, osećam ja potajni kâd tamjana od dugog
blagosiljanja; to mi pričinjava i prijatnost i bol u isti mah. Pusti da budem gost tvoj, o
Zaratustra, za jednu jedinu noć! Nigde na zemlji ne bi mi sad bilo tako dobro kao kod tebe!« –
»Amin! Tako neka bude! reče Zaratustra s velikim udivljenjem, onamo gore vodi put, onde
leži pećina Zaratustrina. Rado bih te, zaista ti kažem, sam otpratio onamo, prečasni, jer ja
volim sve ljude pobožne. Ali me sad hitno zove nekud uzvik za pomoć, pa te moram ostaviti.
Dokle moje carstvo dopire, nikome se ne sme ništa desiti; moja je pećina dobro pristanište. A
ponajradije bih svakoga koji je tužan postavio opet na čvrstu zemlju i na čvrsto kopno. Ali ko
da tebi skine tvoju turobnost sa pleća? Zato sam i suviše slab. Zaista ti kažem, dugo bismo
čekali dok bi ti neko tvoga boga ponovo probudio. Jer taj stari bog ne živi više: taj je potpuno
mrtav.« –
Tako je govorio Zaratustra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:06 pm

Najružniji čovek

– I opet trčahu noge Zaratustrine kroz brda i šume, i njegove oči tražile su i tražile, ali nigde
ne beše onog koga htedoše da sagledaju – velikoga nevoljnika koji vikaše za pomoć. Ipak je
on celim putem klicao u srcu svom, i osećao zahvalnost. »Kako mi lape stvari, reče, darova
ovaj dan, u naknadu zato što je rđavo počeo! Na kakve čudne saputnike naiđoh! Sad ću dugo
imati da žvaćem reči njihove, kao zrelo zrnje; nasitno će ih smrviti i samleti zub moj, dok mi
ne poteku u dušu kao mleko!« – A kad staza skrenu opet oko jedne stene, izmeni se odjedared
predeo, i Zaratustra stupi u carstvo smrti. Crne su i crvene vrleti stršile tu u vis: ni travke, ni
drveta, ni ptičijieg glasa. Jer to beše dô od koga se klonjahu sve životinje, i grabljive životinje;
samo jedna vrsta gadnih gojaznih zelenih zmija pod starost su dolazile ovamo, da tu umru.
Zato su taj dô pastiri zvali, Zmijska smrt. Zaratustra utonu tad u crne uspomene, jer mu se
učini da se već jednom desio u ovome dolu. Mnoge teške misli ophrvaše mu duh: tako da je
išao sve lakše i lakše, i naposletku stade. Tada vide, otvorivši oči, nešto što na putu seđaše,
otprilike kao čovek a ipak ne kao čovek, nešto što se ne dâ iskazati. I jednim mahom spopade
Zaratustru veliki stid zato što je tako nešto sagledao očima: pocrvenevši čak gore do bele kose
svoje, obrnu pogled, i podiže nogu da napusti to pogano mesto. Ali tad zašumori mrtva
pustolina: iz tla stade da kulja nešto zagušeno i zapenušeno, kao kad se u noći guši i penuša
voda kroz zapušene cevi; i naposletku pretvori se u čovečiji zbor i govor: – a ovaj je glasio
ovako: »Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Progovori, i reci! Kako se sveti
svedoku? Ja te mamim unazad, tu je poledica! Pazi, pazi dobro, da ponos tvoj ovde noge ne
polomi! Ti misliš da si mudar, ponosni Zaratustra! De dakle, odgonetni zagonetku, ti tvrdi
lomioče oraha. – zagonetku koja sam evo ja! De reci: ko sam ja!« – A Zaratustra, kad ču ove
reči, – šta mislite da se tad dogodilo u njegovoj duši? Spopade ga sažaljenje; i jednim mahom
stropošta se, kao hrast koji je dugo odolevao mnogim drvosečama, – pade teško, iznenadno,
na ustravljenje čak i onih koji su hteli da ga obore. Ali se odmah i podiže sa zemlje, i crte mu
na licu ukrutiše se. »Vidim dobro ko si, progovori tad čeličnim glasom: ti si ubica božji! Pusti
me da idem. Ti nisi mogao da podneseš onoga koji je tebe video, – koji te je video uvek i
skroz, ti najružniji čoveče! I ti si izvršio osvetu nad tim svedokom!« To reče Zaratustra, i,
htede da ode; ali neiskazani stvor dohvati ga za skut od odela, i stade iznova da ga guši i da
traži reči. »Stani! reče naposletku – stani! ne prolazi! Ja sam pogodio koja te je sekira oborila
na zemlju: Slava ti, o Zaratustra, što si opet na nogama! Ti si pogodio, ja to dobro znam, kako
je onome koji je njega ubio, – ubici božijem. Stani! Sedi amo do mene, neće biti uzalud.
Kome bih išao ako ne k tebi? Ostani, i sedi! Ali nemoj da me pogledaš! Poštuj na taj način –
ružnoću moju! Mene teraju: sad si ti jedino pribežište moje. Ne mržnjom svojom, niti
oružnicima svojim. – o, ja bih se takvom teranju rugao, i bio bih gord i veseo! Zar nisi još
uvek dosad najviše terani najdalje doterali? A ko dobro tera, taj se daje lako i doterati, da
sluša: – ta on ide već ionako – za čovekom! Nego, ispred sažaljenja njihova – – ispred
sažaljenja njihova bežim ja, i hoću k tebi da pribegnem. O Zaratustra, zaštiti me, ti poslednje
pribežište moje, ti jedini koji si me pogodio – – ti si pogodio kako je onome koji je ubio
njega. Ostani! A ako baš hoćeš da ideš, nestrpljivče: ne idi putem kojim sam ja došao. Taj put
je rđav. Da li se ljutiš na mene što toliko sričem i naričem? Što ti dajem već i savete? Ali,
treba da znaš, ja, najružniji čovek, ja imam i najveće i najteže noge. Kud sam ja prošao, tu je
put rđav. Ja sve puteve izgazim na mrtvo ime, i pogazim. Po tome, što si hteo proći mimo
mene ćuteći; po tome, što si pocrveneo, a to sam dobro opazio: po tome sam video da si ti
Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju, sažaljenje svoje, pogledom i govorom. Ali ja
zato – nisam dovoljno prosjak, to si pogodio – – zato sam i odviše bogat, bogat onim što je
veliko, crnim što je strašno, onim što je najružnije, onim što se nikad ne da iskazati! Tvoja
sramežljivost, o Zaratustra, ukazala mi je čast! Jedva sam se iskobeljao iz navale sažaljivih –
da bih jedinoga našao koji danas uči: 'sažaljenje je nametljivo' – tebe, o Zaratustra! bilo
sažaljenje božije, bilo čovečansko: sažaljenje vređa stid. Ne hteti pomoći, može da bude
otmenije od one vrline koja pritrčava u pomoć. A to je danas prava vrelina za sve male ljude,
sažaljenje: oni nemaju strahopoštovanja za veliku nesreću, za veliku ružnoću, za veliki
neuspeh. Preko svih njih prelazi pogled moj i ne staje, kao što prelazi i ne staje pogled psa
preko grbina rojeva stada od ovaca. Sve su to mali punoruni dobroćudni sivi ljudi. Kao što
soko prezrivo prelazi pogledom preko plitkih ribnjaka, zavaljujući glavu: tako prelazim ja
pogledom i ne stajem preko svih tih rojeva sivih sitnih vodica i voljica i dušica. Suviše su im
dugo davali pravo, tim malim ljudima: tako su im najzad dali i moć – i sad oni uče: 'dobro je
samo ono što mali ljudi kažu da je dobro'. A 'istina', to je za njih danas ono što je govorio
propovednik, koji je i sam iz njih izišao, onaj čudni svetitelj i branitelj malih ljudi koji je za
sebe svedočio: 'ja – sam istina'. Taj neskromnik odavno već diže krestu malim ljudima – on
koji je učio veliku zabludu, učeći 'ja – sam istina'. Da li je ikad tolika neskromnost dobila
uljudniji odgovor? – A ti, o Zaratustra, ti si prošao mimo njenoga, i rekao: 'Ne! ne! ne po treći
put ne!' Ti si opominjao da se treba čuvati zablude njegove, ti si opominjao prvi da se treba
čuvati sažaljenja – ne sve, ne ni nikog, nego sebe i one koji su kao ti. Ti se stidiš sa stida
velikoga putnika; i odista, kad ti govoriš: 'od strane sažaljenja dolazi velik oblak, čuvajte se, o
ljudi!' – kad ti učiš: 'svi koji stvaraju tvrdi su, svaka je velika ljubav iznad svoga sažaljenja«: o
Zaratustra, kako mi izgleda da si dobro proučio znamenja vetra i vremena! Ali sâm ti –
opomeni i sâm sebe da se treba čuvati sažaljenja! Jer mnogi se nalaze na putu k tebi, mnogi
putnici, dvoumnici, očajnici, utopljenici, smrzlice – Ja te opominjem da se čuvaš i mene. Ti si
odgonetnuo moju najbolju, najgoru zagonetku, ko sam ja i šta sam učinio. Ja znam sekiru koja
te obara. Ali on je – morao umreti: on je gledao očima koje sve vide, – on je video čovekove
dubine i ponore, svu skrivenu sramotu i ružnoću njegovu. Sažaljenje njegovo nije znalo za
stid: on se uvlačio i u najprljavije uglove moje. Taj najveći radoznalac, najveći nametljivac,
najveći milosrdnik, morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim sam svedokom hteo
da izvršim osvetu – ili da sâm ne živim više. Bog, koji je sve video, video i čoveka: taj je bog
morao umreti! Čovek ne može da podnese da takav svedok ostane u životu.« Tako je govorio
najružniji čovek. A Zaratustra se podiže, i spremao se da pođe: jer je drhtao od zime do u
svoju utrobu. »Neiskazani, reče, ti si me opomenuo da se čuvam tvoga puta. Zahvaljujući ti na
tome, ja ti preporučujem da pođeš mojim. Pogle, onde gore stoji pećina Zaratustrina. Moja je
pećina velika, i duboka, i ima mnoge uglove; u njoj će i najskriveniji naći sebi skriveno
mestašce. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i zverinje što gmiže i leprša krili i
skakuće. Ti izgnaniče koji si se sâm izgnao, ti nećeš da stanuješ sa ljudima i sa ljudskim
sažaljenjem? Dobro dakle, radi što i ja! Tako ćeš se naučiti čemu od mene; a samo ko radi,
može da nauči. Ali prvo i pre svega, govori sa zverima mojim! Najponosnija zver i najmudrija
zver – to su taman za nas obojicu savetodavci kakvi nama trebaju! « – To reče Zaratustra, i
ode svojim putevima, zamišljenije još i laganije nego pre toga: jer on stavljaše sebi mnoga
pitanja, i ne mogaše lako dati odgavora. »Kako je bedan stvor čovek! mislio je u srcu svom,
kako ružan, kako zagušen, kako pun skrivenoga stida! Kažu mi da čovek voli sama sebe: ah,
kolika mora da je ta ljubav sama sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo
je sebe, i isto tako i prezirao sebe, – veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga još
nisam našao koji bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne beše možda to viši čovek
čiji sam povik čuo? Ja volim velike prezritelje. Ali čovek je nešto što se mora prevladati.«

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Sre Avg 24, 2011 4:07 pm

Dobrovoljni prosjak

Kada je Zaratustra napustio najružnijega čoveka, bilo mu je zima, i osećao se usamljen: to
jest, mnoge hladne i usamljene misli prolazile su mu kroz glavu, tako da su mu se usled toga i
udovi rashladili. Ali idući sve dalje i dalje, gore, dole, pa pokraj zelenih livada, ali i preko
divljih kamenih složišta, gde je pre toga zacelo kakav nestrpljiv potok legao da spava: njemu
odjednom postade opet toplije i prijatnije oko srca. »Šta se to zbi sa mnom? pitaše se u sebi,
nešto me toplo i živo zasvežava, mora da je tu u blizini mojoj. Već sam manje sâm; sadruzi i
braća kojih nisam svestan obleću oko mene, topao im dah dodiruje dušu moju.« A kad je
dobro zagledao svud oko sebe, da pronađe tešitelje u svojoj samoći: gle, to behu krave koje
stajahu iskupljene na jednom proplanku; blizina njihova i dah njihov uneli su toplotu u srce
njegovo. Nego, izgledaše da te krave pažljivo slušaju nekoga koji je govorio, jer i ne obraćahu
pažnju na onog koji prilazi. A kad je Zaratustra došao sasvim blizu njih, ču razgovetno gde iz
sredine krava progovara glas čovekov; i očevidno behu sve odreda okrenule glave svoje
onome koji je govorio. Tad potrča Zaratustra brže,bolje gore, i razdvoji životinje, jer se beše
poplašio da se nije tu kome neko zlo desilo, koje bi saučešće krava teško moglo popraviti. Ali
se, prevario; jer gle, tu na zemlji seđaše čovek, i kao da uveravaše krave da ne treba da ga se
plaše, miroljubiv čovek i propovednik iz gore iz čijih očiju propovedaše sušta dobrota. »Šta
ćeš ti tu?« povika Zaratustra začuđeno. »Šta ću ja tu? odgovori onaj: isto što i ti, ti
mirorušitelju! to jest tražim sreću na ovoj zemlji. Tome bih hteo da se učim od ovih krava.
Evo, znaj, već je pola jutra kako im govorim, i baš su htele da mi kažu što želim. Zašto si ih
sada smeo? Ako ne pođemo otkud smo i došli i ne budemo kao krave što su, nećemo doći u
carstvo nebesko. Jer ima da se od njih jednome poučimo, da preživamo. Zaista vam kažem,
sve kad bi čovek zadobio i ceo svet a nenaučio jedno, preživati: šta bi mu pomoglo! Ne bi se
otresao turobnosti svoje – velike turobnosti svoje: koja se danas zove gađenje. U koga nisu
danas puni gađenja i srce i usta i oči? I u tebe, i u tebe! A pogle samo ove krave!« Tako je
govorio propovednik iz gore, i upravi tad pogled svoj na Zaratustru, – jer dotle je s puno
ljubavi gledao u krave : – ali tad se preobrazi. »S kim ja to govorim? povika zastrašeno, i
poskoči sa zemlje. Ta to je čovek koji ne zna za gadenje, to je glavom Zaratustra, prevladalac
velikog gađenja, to je oko njegovo, to usta njegova, to je srce glavom Zaratustre.« I govoreći
tako ljubljaše onom kome je govorio ruke, a oči su mu se prelivale suzama, i držao se u
svemu kao neko kome je iznenadno s neba pao u krilo kakav skupocen i dragocen poklon.
Krave su ipak sve to gledale, i stajale začuđene. »Ne govori o meni, čudni prijazni čoveče!
reče Zaratustra, braneći se od njegova obasipanja nežnostima, govori mi prvo o sebi! Nisi li ti
onaj dobrovoljni prosjak koji je nekad odbacio od sebe veliko bogatstvo, – – koji se stideo
bogatstva svoga i bogataša, pa je pribegao siromašnima da njima pokloni obilje svoje i srce
svoje? Ali ga oni ne primiše.« »Ali me oni ne primiše, reče dobrovoljni prosjak, ti to već znaš.
Tako odoh najzad medu životinje i među krave.« »I tu si naučio, prekide ga Zaratustra u
govoru, kako je teže pravo dati nago pravo uzeti, i da je veština umeti pokloniti, poslednja
najlukavija majstorska veština dobrote.« »Osobito danas, odgovori dobrovoljni prosjak:
danas, kad je ustalo sve što je nisko, i postalo unezvereno, i pogospodilo se na svoj način: to
jest na prostački način. Došao je naime čas, ti to znaš, čas velikog zlog predugog i
dugotrajnog ustanka pučkog i rabotničkog: taj ustanak raste i širi se, sve više i više! Sad
uzbunjuje one koji su nisko svako dobrotvarstvo i sitno poklanjanje; oni koji su odviše bogati
neka se dobro paze! Ko danas, kao ono trbušate boce, jedva kaplje iz uskog grlića: – takvim
bocama mogu danas lako da zavrnu šiju. Pohotljiva gramzivost, žučna zavist, zagrižena želja
za osvetom, prostačka oholost: sve to prsnulo mi je u lice. Nije više istina da su siromašni
blaženi. A carstvo nebesko treba tražiti među kravama.« »A zašto ne među bogatašima?«
zapita Zaratustra kušajući, i zadržavajući krave koje su miroljubivoga poverljivo njuškale.
»Što me kušaš? odgovori ovaj. Ta ti to još bolje znaš nego ja. Šta me je i oteralo među
najsiromašnije, o Zaratustra? Zar ne gadenje od naših najbogatijih? – od zločinaca bogatstva,
koji dobit svoju trebe iz svakog đubreta, dok su im oči hladne a misli otužno pohotne, od toga
ološa čiji smrad dopire na nebo, – od toga pozlaćena lažnog puka, čiji su oci bili dugoprsti ili
lešinari ili krpokupe, pohotni na žene i pokorni ćudima njihovim. – jer svi oni nisu daleko od
trgovine bludom. – Puk ozgo, puk ozdo! Šta je danas još 'siromašno' šta 'bogato'! Odvikao
sam se da pravim razliku između toga dvoga – i odbegao sam, dalje, sve dalje, dok ne dođoh
do ovih krava.« Tako je govorio miroljubivi, duvajući i sam, i znojaše se pri tim rečima, tako
da su krave ponovo stajale začuđene. A Zaratustra je gledao jednako u lice njegovo smešeći
se, dok je ovaj govorio tako okrutno, i samo je ćuteći vrteo glavom. »Ti se usiljavaš, ti
propovedniče iz gore, kad govoriš tako okrutne reči. Za toliku okrutnost nisu stvoreni usta
tvoja, ni oko tvoje. A, kako mi se čini, ni sâm želudac: taj ne može da svari svu tu ljutnju i
mržnju i zapenušanost. Tvoj želudac ište lakše stvari: ti nisi mesožder. Naprotiv, izgledaš mi
pre da si biljojed, i da voliš korenje. Možda grickaš zrnje. Ali pouzdano je da se kloniš mesnih
i telesnih uživanja, i da voliš med.« »Dobro si me pogodio, odgovori dobrovoljni prosjak
lakšeg srca. Ja volim med, a grickam i zrnje, jer tražim sve što je prijatno za usta i što čisti
disanje: – a i što dugo traje, po čitav dan, u ustima pitomih bespasličara i danguba. Najdalje su
u tome doterale ove ovde krave: one pronađoše preživanje i izležavanje na suncu. Uz to se još
uzdržavaju od svih teških misli koje nadimaju srce.« – »Pa dobro! reče Zaratustra: ali ti treba
da vidiš i moje životinje, orla moga i zmiju moju, – njima ravnih nema danas na svetu. Pogle,
onamo vodi put u moju pećinu: budi joj gost za ovu noć. I govori sa zverima mojim o sreći
među životinjama, – – dok se ja sâm doma ne vratim. Jer mene zove hitno nekud povik za
pomoć, pa te moram ostaviti. Naćićeš kod mene i nova meda, hladna ledena sveža zlatna
meda iz saća: jedi od njega! A sad se oprosti brzo sa kravama tvojim, čudni čoveče! prijazni
čoveče! iako će ti teško pasti. Jer to su najtopliji prijatelji i učitelji tvoji!« – – »Osim jednog,
koga još više volim nego njih, odgovori dobrovoljni prosjak. Ti sâm, o Zaratustra, ti si dobar,
i bolji još nego što je krava!« »Dalje, odavde! dalje s tobom! opaki laskavče! povika
Zaratustra zlurado, zašto me kvariš takvom hvalom i medenom laskom?« »Dalje odavde,
dalje od mene!« povika još jednom, i poteže štapom na ljubaznoga prosjaka: ali ovaj bržebolje
pobeže.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA   Danas u 3:31 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 4 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
 Similar topics
-
» Damjan Note od mene

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
The Dark Side of the Moon :: Ljubavna litaretura :: Filozofija-
Skoči na: