Najlepše ljubavne pesme poznatih

O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi, da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

Aleksa Šantić

NA DAN NJENOG VENČANJA



I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.


I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Velimir Rajić

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličinom prirode; a potom,
Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,
Ja ću ti draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati radom ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, na volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakić

Ti cvete moj tajanstveni



Ti cvijete moj tajanstveni, ti ružo čudesna,
tebe tražih ja,
mimo tebe prodjoh i pogledah na te,
duša trepnu sva.
Srce moje je tad naslutilo
tvoju tajnu moć,
srce moje je tad oćutilo
da se vedri noć.
Moja duša cvasti stala je
puna divnog blaga,
u svo biće čežnja pala je
za tobom...ti draga,
ti cvijete moj tajanstveni, ti ružo čudesna...
O bogatstvo to je -
pomozi, pomozi mi podići
blago duše moje!

Oton Župančić

Znaš, bilo je mnogo dobro.
Bilo je, bolje nego bilo šta.

Bilo je, kao nešto,
što možemo da podignemo,
držimo, gledamo i
onda se smejemo,
zbog toga.

Bili smo na Mesecu.
Bili smo u Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrtu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
i svetlo,
i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
glasno rekle volim,
sada, dok se ovi zidovi,
tako nečujno ljuljaju.

Čarls Bukovski

*
voleo sam je
i sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kada sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

*
Tražim te praznom glavom praznim srcem
Iza nade iza poslednjeg stiha
Kada rastem prema praznini
I zemlju dodirujem samo stopalima

Tvoja se praznina igra mojim ključevima
Otvara nove praznine srce mastionice
Sve reči koje znam da te dozovem
Kada se pamćenje pomeša sa tuđim danom

*
Ko da ukroti tu biljku
Što raste suprotna vetru
Iz moje glave iz moje senke
Iz mojih pomešanih misli

*
Ni ta ipak konvencionalna biljka
Ruža izrasla iz čula
Stabljika očarana prazninom i usklikom
Ljubav
Ništa me ne može približiti

*
Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam
Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana

To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje

Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.

Branko Miljković

U junu zevanjem počinje tvoje godišnje doba
duhovno
pričom odgovarajućeg sadržaja tvome malome
njuhu,
čitanjem lepih doživljaja ljubavnih i tajanstvenih.
Nešto je iza tebe, kad
i sama želiš da sačuvaš pozadinu svojih misli,
kad tvoja sopstvena senka videći te kao proleće
misli da je ona zima.

Ispovedati da je kiša neprijateljica nespokojstva,
reći ''dobro sam'' i uplašiti se glasa svoga,
biti tužan u času kada se otvaraju snovi,
to otkriva tvoju želju da izbrišeš uspomenu svoju,
da uskratiš mojoj tajni svoj život.

Jednostavna je istorija sveta, kao ova priča.
Ali sad počinješ da vičeš u tišini,
bez vatre da pališ cigarete,
da se gledaš bez ogledala.
Kao da ja ne čujem, ženo, kroz tvoje telo
straha tvoga zaglušnu buku.
Kao da ne osećam da nas šiba ona ista slepa
vetruština,
jer možemo
pridržati svojim sklopljenim rukama glavu vremena,
koja pada kao njihanje šetalice,
jer u junu cvetaju uspomene i sazrevaju snovi,
jer već znamo šta stoji između moje snage
i slabosti tvoje,
jer smo iza svojih sopstvenih misli;
doživljaj ljubavni i tajanstveni ponovo čitamo.

Hoakin Pasos

Tetovirana jesen - Miladin Berić

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće


Gijom Apoliner

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.


Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.


Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.


Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.


Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Vesna Parun

Ne pitaj više


Ne pitaj više zašto te ljubim. Pitaj
zašto raste trava i zašto je nemirno more.
Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
i bijelom lađom snova tko krmani
kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.


Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.
Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti
ali ti živiš daleko od glasa valova.
Tvoja je misao strma pećina
o koju se uzalud razbija moj život.


Ne pitaj zašto te ljubim.
Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta
na visokoj planini zaborava.


V.Parun

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka

Da volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

Dok od sebe samo nagoveštaj da.



Ne,nemoj mi prići!Ima više draži

Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži

O čemu se samo tek po slutnji zna.



Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.


Desanka Maksimović

Vezala me tuga svojim koncima
trazila sam ljubav na krivim mjestima
sto samoca cini ja najbolje znam
covjek nije rodjen da bi bio sam
zarobi me svojim usnama
i ne daj mi da potonem do dna

I reci da ce ovog puta
biti sve sto zelim ja
kazi da si mene cekala
i reci kako ovog puta
nema roka trajanja
prava ljubav nije potrosna, nije potrosna

Lomio sam grane od zivota svog
ko da necu umrijet', da sam iznad tog
bilo me je svuda, a sad sam kraj tebe
jos vjerujem u cuda i u nas oboje

Zarobi me svojim usnama
i ne daj mi da potonem do dna

SANJAR


Uz note osluškujem,
tamna noć mi misli para,
tiho lomi pokušaje
u raskoraku
od tame do sjaja.

Zapleši samnom.
Neočekivano.
Trenutak je pravi,
zima mi na misli pala,
za svim tragam do detalja,
ne dam oku da se sklopi,
da mi duša ne zasanja.

Put sanjara, put bez kraja
a ozeblo srce,
hoće da se zgreje,
da ne prosi trunčice od snova,
nevidljivom da više ne klanja,
zalud više kroz prazninu
u nedogled putovanja.

Zapleši samnom.
Neočekivano.
Zapleši,
onom ljubavlju iz mašte
koju sam uzgajala,
zapleši,
želim da se rastanem
od sebe sanjara.

Zorica Brkić

Ljubavi moja. Trazim te ponovo
tamo gdje sve prestaje: u jednom trenu
izmedju snijega sto pada i vatre umiruceg
na tvome licu, ispod tvoje haljine,
u zraku koji izgovaras.

Amor mio. Nema imena koje ti ne pripada:
tu je kisno ljeto, godina, grana tresnje,
tu je tvoje tijelo od voska na kome je more
ostavilo svoj sjenoviti kriz. Gorcina,

prazno nebo, tjeskoba, lude rijeci
na koje ne pristajem dok silazim
izmedju tvojih ruku i trazim
nagi plac sto ispunjava moja usta.

Ljubavi moja, uzdrhtala na kisi, ona
koja spava na mojoj postelji, prekrivena
mojom rukom, ona koja ne razlikuje vise
to sto sam stvorio i to sto me napusta.

I moju zedj sa tragovima bezumne soli.


Zvonimir Golob

SRCE

Srescemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni -
mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
sto ne osta vise od negdasnjih snova
ni kaplja gorcine, ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer sto srce hoce to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.


Jovan Ducic

Tri sibice upaljene u noci
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oci
Poslednja da ti vidim usta
I citava tama noci da bih se setila svega toga
Stezuci te u zagrljaju.

Žak Prever...

...pripremola je veceru
mirisna od nekih sjecanja
i naslonila se znacajno na mene

oci nam se dodiruju
pod krilima mraka
i nedam da joj usne dodju do zraka

jer zivot je kratak
a toliko je zelim ljubiti
Zeljko Krznarici

Tvoje su usne slasna medovina
tažiš mi žeđi osjećajem mota
kako mi godi ta tvoja blizina
u porivu strasti
u ritmu života

uzimaš me srećo
prepuštam se tebi
tebi u zanosu moja ljubav tepa
u tvoje zamke ničice upadam
o kako si dobra
o kako si lijepa

ponesen nutrinom tvog mirisnog loga
izgaram u tebi erupcijom lave
a oko nas pada zvijezdana prašina
o milosna srećo
o dubine plave.

Augustin AGO Kujundžić

Tu si da me učiniš sretnom,
duši si mojoj što i kiša zemlji žednoj,
zbog tebe se uvijek osjećam bolje
ti si onaj koji vjeran ostaje,
u sve dane nevolje moje.

Praštaš mi – i dopuštaš da ti oprostim,
prihvaćaš me onakvu kakva ja uistinu jesam,
sa svim mojim manama i vrlinama,
usponima i padovima.

V.Milicevic
Ostavila bih te ja

Ostavila bih te ja
konacno,
da to zavisi od mene,
ali od mene ne zavisi
nista
osim,mozda,da li ce sutra
granuti sunce
ili ce se prosuti dazd
iz mojih ociju.

Otisla bih ja,
daleko ,
u potragu
za Atlantidom
ili za Nedodjijom,
u Legiju casti
ili u hodocasnike,
kada bih bila sigurna
da te bar tamo
necu sresti.

Zaljubila bih se ja,
ponovo,
da je to u mojoj moci,
da nije svaki deo ovog tela
obelezen mojom ceznjom
za tobom
pa zapecacen sa devet pecata
koje jedino tvoje usne
mogu rastopiti.

Predala bih se ja,
drugom,
da sam te bar u snu poljubila,
da me je tvoja ruka milovala
bar jednu noc,
i znala bih,
ma gde bila,
kome pripadam sva,
od vrha do dna,
od nastanka do nestanka.

Ostavila bih te ja,
zauvek,
kada bi se oni golubovi
vec jednom odselili
sa susednog krova,
jer bi sa njima
odletela i moja dusa
koja jedino zbog tebe
na zemlji obitava.

TI SI MOJE SVE
Ti si moje sve.
Moje raščupano ‘Dobro jutro’,
moja prva jutarnja kafa,
moj partner u zločinu,
moja briga,
moja jača polovina.

Ti si moje ‘Volim te’.
Moje ‘Do kraja života’,
moje ‘Bolje sutra’ u koje se kunem,
moja budućnost,moj oslonac,
neko bez koga ne umem.

Ti si moje ‘Nerviraš me’.
Moj večiti krivac,
moje ‘To bi ti trebao da umeš’,
moje ‘Zar to ne umeš?’
moje ‘Pusti me,ja ću,smotani stvore’.

Ti si moje,ipak samo moje.
I volim sve tvoje.
Tvoje ‘Lako ćemo’,
tvoje ‘Ne brini’,
tvoje ‘Na mene osloni se’,
tvoje ‘Hajde,ne slini,ne histeriši’,
tvoje ‘Meni prepusti se’.

Ti si moje,kakvo god da si.
Moje ‘Uvek tu si’,
moje ‘Zauvek’,
moje ‘I u dobru i zlu’,
moj prijatelj,moj drug,
moj ljubavnik,moj muž.

Marija Mihajlović

Da ste je sinoć vidjeli sada me ne bi osuđivali.
Hoćete li da kažete kako je trebalo da joj odolim?
Ako mislite da je bilo moguće onda vam nešto fali
Naprosto je sijala …
Ne,
njenu ljepotu ne mogu da prebolim.

Srce je njeno i svi ste nevidljivi kada je ona u vidokrugu.
Urazumiti se neću sve da se nebo prevrne
dok me ne nestane bit ću u začaranom krugu.
Volim je,
pa taman da me svi pljuju i prokunu.

Svi ste ništavni …
Draža mi je tuga sa njom nego sreća sa vama.
Znam bolje od vas sve njene mane i sva lica.
Ljubili smo se i pored svega što stoji među nama
Neka je hijadu puteva, izbor srca je stranputica.

Aleksandar Ilić

MOJE LICE U TVOJIM RUKAMA

Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sjedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dvije ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htjela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nježnosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledaš! Izgledaš više djetinjasta.
I gledaš me.
I smiješiš mi se.
Što li tražiš kada me, pružajući ruke, nijema,
dotičeš?
Osjećam žar sjene, dima što živahan stiže.
Kakva ljepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti šutiš a ja osjećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u djevojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakašnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, djetinjastu, koja pjeva
slušana.
Ljubav kao cjelov. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.

Vicente Aleixandre

Ne misli
da sam samo tvoja
i da će tako
zauvek biti.
Ne veruj
kako dušu mi znaš,
a misli čitaš.
U zabludi si duboko,
vatru i oganj,
radost, prostranstvo,
bezdan, želju,
snagu, slobodu,
strast i
mladost,
krije mi oko.
A ti si samo umorni borac,
u nemoći,
na ivici plača,
ratnik ostareli
koji davno
nije se latio mača.
Sva svetla tvoja
su zatamnjena senom
i ne znaš,
ti ne znaš
šta bi
sa davno ulovljenim plenom.
Ostao je kavez
da u glavi ti drema,
ali u njemu
već davno, davno
ptice nema.
Slobodu želim!
Slobodu!
Jedra su moja
u zamahu puna,
a srce mi
i duša
od harfe struna.
Uzalud,
ti svirač nisi,
i za tebe to je samo
suvenir - instrument.
Stazu do mene nemaš,
ja sam ti
daleki kontinent.
I živi u svome
svetu samoće,
tame, obmane,
predaje, poraza,
prekora,
ljubomore i tuge.
Ostavi me!
Ostavi!
Svoja sam samo!
Svoja!
Ne trebam ni druge.
Ostavi me!
Ostavi!
Za mene nemaš ključe
i više ništa, ništa
isto nije.
Sada je danas,
danas,
a ti,
ti bi da
zauvek
ostane juče.

(Vesna Mitrović, "Magija" )