Najlepše ljubavne pesme poznatih

Boli.


Kad dolazim, pitam se cekas li me.

Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.

Bojim se praznog stubista bez mirisa, bez zvuka,
svjetla.


A nisam ti rekla:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.
A ja kasnim.


Volim te.
I volim sve sto si ti.


Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.


Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.


Bore na tvom licu i moje su.


I u tom trajanju ne znam da li sam ucinila sve za tebe
ljubavi moja.


Iskra Tanodi

Gde


Gde to ljubav umire,
da umrem i ja
na tom svratištu tuge,
u koje me guraš
svakim danom iznova.

Gde to čovek ponovo živi,
da oživim i ja
na tom suncu,
da probudim reči
i strasti zaspale naše.

Kaži mi draga,
ti koja si kao igla ljubavi
zauvek zabodena
u moju venu, srce i dušu.


(Dalibor Djokić)

TI NISI SAMA

Ne, ti nikada nisi sama.
Mozda ne znas, ili ne zelis.
Priznajem ti, iako ne smem.

Kradem ti osmeh
kada ti se otme pod umornim ocima.

Ja ti ljubim usne umesto vetra,
ovog sanjivog proleca.
Ti gazis moju senku
i ne osecas u vetru koliko ima strasti
i ne brojis suze u kisnim kapima.
Ti me ne prepoznajes u oblaku
pod kojim stojis.

Ne vidis mi lice u smiraju dana.
Ti mislis da si sama! Ja gorim od ceznje.
Ne mogu ti prici.
Ne mogu - jer boli
ovo isto srce u koje si,
nesvesno utisnula trag.

Ne smem ti reci
jer bih vise patio.
A patnja sta je?
Ti bi se smesila i molila
da ti ispunim san.
Ne, ti nisi sama. Ja sam tu.
Tako je bolje.

MOLITVA LJUBAVI

Kad me ispunis
postajem svijetao iznutra
i svijetleci obasjavam prostor
u koji te unosim

kad te nestane
odjednom potamnim

tvoje useljavanje i iseljavanje
preobrazava me
kao sto mijene preobrazavaju godine
ako sam godina koja po tebi ima svoja doba
daj u trenutku moga djela
ostani prisutna u meni

tek tako bih
nestvaran za zivot
sjao
iz krute skamenjene proslosti
u nedodirnute zrakama njeznosti
tamne ponore dusa


Josip Pupacic

CXXXIV
Ja nemam mira, a u rat ne hrlim;
led sam, a gorim, plašim se i nadam;
po nebu letim, a na zemlju padam;
ne hvatam ništa, a svijet čitav grlim.

Ona što me kazni da sred uza stojim,
nit' omču driješi, nit' okove steže;
nit' da me smakne Amor, nit' odveže,
neće me živa, ne drži me svojim.

Bez vida vidim, nijem glasa ne gubim;
poginut' žudim, a pomoći tražim;
sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit' mi se mrije, niti mi se živi;
smijem se plačuć' žalošću se snažim:
za ovo stanje vi ste, gospo, krivi.


Autor :

Francesco Petrarca

Ti, što oči imaš
k’o dva jezera bistre
i ruke dobrotom čiste.
…
Ti, što duboko
u dušu me diraš
i po mojoj harfi
prstima nježno prebiraš.

Ti, što mi
na horizontu plavom
crtaš šarenu dugu
i u radost pretvaraš
svaku moju tugu.

Ti, što mi u srce
sreću sadiš
i dugotrajne mostove
ljubavi gradiš.

Samo ti
smiješ da me snivaš
i u snovima mojim
srećan prebivaš.

Slavica Lukić-Kolb

SAMO TI
Ti, što oči imaš
k’o dva jezera bistre
i ruke dobrotom čiste.
…
Ti, što duboko
u dušu me diraš
i po mojoj harfi
prstima nježno prebiraš.

Ti, što mi
na horizontu plavom
crtaš šarenu dugu
i u radost pretvaraš
svaku moju tugu.

Ti, što mi u srce
sreću sadiš
i dugotrajne mostove
ljubavi gradiš.

Samo ti
smiješ da me snivaš
i u snovima mojim
srećan prebivaš.

Slavica Lukić-Kolb

Kristalni brod


Prije nego što pređeš granicu svijesti,
poljubi me još jednom
da okusim blistavo blaženstvo
još jednog poljupca.

Dani su vedri i prepuni bola.
Obavij me svojom mekom kišom,
dani bez tebe su ludilo bez kraja
sve dok se ne sretnemo ponovo.

Reci mi gdje se krije tvoja sloboda,
ulice su polja koja nikada ne umiru,
oslobodi me razloga zbog kojih
ti radije plačeš, a ja radije letim.

Kristalni brod se sprema na putovanje,
sa hiljadu djevojaka, sa hiljadu drhtaja,
vrijeme se ubija na milion načina.
Kada se vratim, napisaću jedan stih.

Džim Morison

Trenutak samo


Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.
Horhe Luis Borhes

IDENTITET:
MB2302977151132

Pitate šta sam?
Rođen kao
želja, dijete, pričalo, sanjar,
crven, plav, partizan, žut,
budala, ljubav,
ne mržnja

rastao sam i bio
tragač, plivač, samoubica,
izgovor, zločin, sedam riječi,
sto riječi, koliko god trebaš
riječi, pokret, nikad brz, laž,
laž zbog istine, obećanje,
drug koji sluša, muzika

sad sam
more i nebo, oblak i kiša,
dva oblaka, vjetar koji ih tjera,
prašina zaboravljenog jutra,
kupina kraj puta

nisam mržnja
ne umijem spavati
tražim što ne mogu biti
bježim od čekanja
čekam
znam

trenucima postajem
ime, broj, sjena, marihuana,
gorka voda, dobitnik, planina,
gubitnik, tišina, uspomena,
krug, riječ, kraj da bih
ostao početak,
ne mrzim

To sam
i još nekoliko sitnica.


Mehmed Begić

Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Stol, mastilo, polica
I na prozorima moje zavjese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para voljela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mjestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Dževdet Kudret Solak

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u daljini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju ni zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

Pablo Neruda...

Mala kavana

Mala kavana. Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje-
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece ljubav je u meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noći,
Da ću ti meko šaptati riječi,
Sanjane u samoći?

I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?


Dobriša Cesarić

POVRATAK

Ti i ne slutis
moj povratak i moju blizinu

U noci kada sumi u tvom uhu tiha mjesecina
znaj:
ne koraca mjesecina oko tvoje kuce
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu

Kad koracajuci cestom kroz mrtvo svijetlo podne
stanes
preplasena krikom cudne tice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala

I kad kroz suton vidis crnu sjenku sto se mice
s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koracam uspravan i svecan
kao pored tebe

AB.Š,

Naslov: Re: Najljepše pjesme...poznatih i "nepoznatih" autora čet vel 18, 2010 3:24 pm
Smrt nije izvan mene. Ona je u meni
od najprvog pocetka: sa mnom raste
u svakom casu
Jednog dana
ja zastanem
a ona raste dalje
u meni dok me cijelog ne proraste
i stigne na rub mene.
Moj svrsetak
njen pravi je pocetak:
kad kraljuje dalje sama

A.B.Š.

Bilo je nekoć

Bilo je nesto lijepo pa proslo
- Il tek je sanja to bila -
Ljepse od zvijezda, ljepse od ruza
I smijeska planinskih vila.

Bile su noci mjesecne, lijepe
I pune radosti vrele.
Bile su basce mirisa pune,
I ruze cvale su bijele.

Bilo je smijeha, pogleda dugih
Sto sve no izeci znaju,
Bilo je srece, uzdaha sjetnih,
I himna carobnom maju.

Bila je dusa prepuna sunaca
I plamne ceznje, sto sine
Kadkad ko nebom krijesnica sjajna
Pa onda umre i zgine.

Bilo je nekoc. Mrak je sad svuda
I bol sto pali i pece.
Bila je sanja, bila je prica
U jedno najljepse vece.

A.B.Š.

RETURN TO MAIN PAGE
UTJEHA KOSE

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

ANTUN GUSTAV MATOŠ

Goran Bare

Sve više uz tebe sam sam,
sve više, uz mene, sama si ti,
neki drugi ljudi
mi smo postali.
Nikog nisam volio,
tako kao tebe,
nikom nisam dao
kao tebi, sebe.
I svakim danom,
sve te manje ima,
sve si tiša,
sve si dalja...
Dok ja svom silinom srca,
koje dok kuca,
koje dok traje
ljubav ti šalje.
I svakim danom
sve te manje ima
sve si tiša,
sve si dalja...
Oko srca naših, ograde kao žice,
više nismo sretni,
više nismo sretni...
Možda smo se previše voljeli,
možda smo izgorjeli,
ali to više nisam ja,
ali to više nisi ti.
Gdje smo pogriješili?
Ako znaš, reci mi,
možda smo u plamenu
ljubavi izgorjeli, možda smo u plamenu
ljubavi izgorjeli...

ЕРОТИКА

Још осећам мирис косе твоје
и кус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

а још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне и меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове!...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна. -

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцеп'о,
опијен од твог врућег даха сласти!...

О дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ' се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младост буктећи изгоре!...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

(Вељко Петровић, 1906)

NE VERUJ MI



Ne, ne veruj mi, kad zbog ćudi preke,
Kažem da ljubav tebi ne uzvraćam,
Ni u izdaju mora zbog oseke:
Ono se uvek zaljubljeno vraća.

Negdašnje strasti pun, evo, žudeći
Već hitam natrag – sa žuborom vala,
Slobodu svoju opet ti nudeći –
U topli stisak voljenih obala!


Aleksej Tolstoj

Hajde da se sretnemo ponekad.
Iako se nikada nismo sreli…
…Hajde da pronadjemo hlad,
Gde bismo zaljubljeni seli…

Mozda bi te voleo prejako,
Kad bih te samo sreo…
… ali ti mozes biti svako,
Ili samo jedna koju sam hteo.

Hajde, da prodjes pored mene.
Iako ne znam nista o tebi…
… Granice su moje pomerene,
Ka tebi, o tebi; kako I ne bi.

Mozda smo se I sreli ranije.
Iako to nismo ni znali…
…Mozda, te sudbina sakrije,
Da se ne bi upoznali?

Hajde da se sretnemo mladi.
Zanosa naseg nek bljesne trag…
…vreme nam vise ne kradi,
Dovoljno nam ga ukrade vrag!!!

vladimir petrovic

I carry your heart with me

I carry your heart with me (I carry it in My heart)
I am never without it (anywhere I go you go, my dear;
and whatever is done by only me is your doing, my darling)

I fear no fate (for you are my fate, my sweet)
I want no world (for beautiful you are my world, my true)
And it's you are whatever a moon has always meant
And whatever a sun will always sing is you

Here is the deepest secret nobody knows
(Here is the root of the root and the bud of the bud
and the sky of the sky of a tree called life;
which grows higher than soul can hope or mind can hide)
And this is the wonder that's keeping the stars apart...

I carry your heart (I carry it in my heart)...

E.E.Cummings

Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Ducic

'Nepovratna pesma


Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad podješ - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume nista malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

Miroslav Antić

Čeznem da ti kažem


Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznam da ti kazem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
sto imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

Rabindranath Tagore