Miroslav Antić

Parafraze
Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.


Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.


Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, čuvati, čuvati.
a vetrovi će oduvati.


Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak se izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubeći se ubiti.


Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro, treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to će me možda pozlatiti.


Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,
u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
zoru sa usana srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
i ceo život progutati.


Parafraza VII

Proteći, proteći, proteći,
sa nekom nadom o sreći.

Proteći, proteći, proteći,
i sve životu reći.

Proteći, proteći, proteći,
u sebe duboko leći.

Proteći, proteći, proteći,
i iz sebe isteći.


Parafraza VIII

Rukama, rukama, rukama
mukama, mukama, mukama.

A bure, bure, te bure,
ne čekaju me već žure.

A juga kipe duga.
A maestrali stali.

Mukama, mukama, mukama,
mukama, mukama, mukama.


Parafraza IX

Išao, išao, išao
i sebe uvek obišao.

Išao, išao, išao
i svakom prišao, prišao.

Išao, išao, išao
pa se utišao, stišao.

Išao, išao, išao
pa mirno sa duge sišao.


Parafraza X

Svitanja, svitanja, svitanja.
Hitanja, kuda ta hitanja.

Svitanja, svitanja, svitanja
i samo pitanja…pitanja…

Svitanja, svitanja, svitanja
skitanja, skitanja, skitanja.

U meni stalno sviće.
Da l’ će me biti?
Da l’ biće?


Parafraza XI

Popiti, popiti, popiti,
i život popiti, popiti…

Popiti, popiti, popiti
i u sve se uklopiti.

Popiti. Ruke sklopiti.
pa se u svet utopiti.

Popiti. Potajno popiti,
pa se od zvezda opiti.


Parafraza XII

Kidati, kidati, kidati,
sa već gotovog skidati.

Kidati, kidati, kidati,
pa onda ponovo zidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Vidati. Vidati. Vidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Ridati. Ridati. Ridati.


Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti.
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.
Al’ volim te. I čekaću, čekaću.


Parafraza XV

Ogromno, domno, ogromno.
Uvis, a vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Ogromno. Ogromno.
Pa vikni. Ustani. Šikni.


Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al’ ćuti, molim te, ćuti.


Parafraza XVII

Jeseni, jeseni, jeseni…
A mi iz breza doneseni.

I s lišćem polako padali,
a još se uporno nadali.

Al’ ako se već vene?
koji će da nas smene?

Da li ću ikada pristati?
Ko će za mene olistati?


Parafraza XVIII

Veje, veje, veje…
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje…
To me mećava greje.

Bos gazim sneg a sve je:
aleje srebra! Aleje…

Veje, veje, veje…
Tražim joj stope. Gde je?


Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Sve u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati.
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.


Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?

Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.

Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.

I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.


Parafraza XXI

Žubore, žubore zore.
Zemlja je negde gore.

Bole me zvezde, bole.
Nebo je negde dole.

Planine gmižu, gmižu.
Mora se uvis dižu.

Žubore, žubore zore.
Sve bolje mi je, a gore.


Parafraza XXII

Svanulo, svanulo, svanulo.
U oko mi je kanulo.

Serenade bez nade.
Neko mi noći krade.

Nek rade tambure, rade.
Neko mi dušu krade.

Videćeš opet: bićemo.
Iz sebe u zoru svićemo.


Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.
Voleću. I ona voleće.

Ne znam da na?em gde mi je.
A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.
Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.
Tražim je čitavo proleće.


Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižeš iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine. Violine.


Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
Sa samim sobom se boriti.

Pretvoriti u sunce vrhunce.
Ne gurati se. Dogurati.

Otvoriti, otvoriti, otvoriti
a strašno se umoriti.

Ne uzaludan. Već čudan.
Otvoriti, pa se zatvoriti.

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Sto kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

Poruka


Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Usne


Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.
Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima...
Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru...
Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,
rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,
što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra...
Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem.

Kafana - ne više od pet stolova.
Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,
a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.
Veruju: možda ću im nešto pomoći.
Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,
a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.
I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,
obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:
da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim...
tek - kažem ja njima:
- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.
I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.
- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?
- Znam - kažem. - Samohrana.
- Đavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.
- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate...
Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...
A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.
Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,
i milicija i poreznici, i reforma i otkup...
Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:
"Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".
I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,
spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,
crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.
- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim nekako,
ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.
Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.
Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?
A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.
Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?
- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,
ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada
- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.
Pa neka nosi zemlju ko hoće.
Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,
duvana, soli i tamjana...
U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.
Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,
očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.
Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,
pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,
samo me nemojte opominjati da sam čovek...

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,
i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!
A oni me gledaju sažaljivo:
- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...
- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.
Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,
a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.
Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,
pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.
- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.
Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes..

...Ne vjeruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak
nije herojsko doba.
Ne vjeruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak
nije ni čudesan ni pravi.

Svaki je trenutak istina,
samo što poneki ima lažnog čovjeka..

...Gospođice,
dalje zaista nemam više šta da vam kažem.
Osim, možda..
Da ste ostali najlepša medalja iz najlepšeg rata
u kom su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za vama bio onako obično,
gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano...

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

Mesečevo srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

IV

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim...