Radmila Lazić

Nevoljena. Nemažena dugo.
Zaboravljena kao rublje na žici,
Ni ludača ni štreberka -
Cura sam,
Zarđale pice, postriženog koječega.
Oblačim crne gaćice,
Prekrivam još neolinjalu ćubu.
Mažem usne, pirlitam kosu,
Na štikle se penjem.
Spremna sam za tebe.
Za tebe koga još nisam srela.
Još samo usku haljinu da obučem,
Pa da pretrneš,
Da ti se noge odseku,
Kada me ugledaš takvu.
Srešćemo se slučajno- namerno
Tamo gde jedino mogu biti,
Tamo kuda inače ne idu takvi kao ti.
A takav mi treba, takav ti,
Koji će me odmah povesti kod sebe
Znajući zašto to čini.
Nisu mi potrebne nikakve žvake,
Tipa: jesi li čitala tog i tog ?
Da ti pustim klasiku ili bluz ?
Toga se naslušah,
Ko vremenske prognoze i tačnog vremena.
Nego da pređem na stvar:
Dajem ti vizu
Za moje telo-moju domovinu.
Nekad dobro parče,
Ni sad nisam za bacanje.
Koža mi je iznutra plišana,
Kao u perunike.
Pomiriši. Probaj.
Čim zaključaš vrata
Stisni me uz njih,
I počni da me ljubiš
Sve niže i niže.
Ako to ne učiniš ti, učiniću ja.
Moje do maločas zimsko telo
Sad je grm pun divljih pčela.
Proćerdah štošta.
Al sad znam što znam:
Dvanaesti je čas, hvata me frka.
Brzim stigle godine
Natovarene svakojakim prtljagom.
Još romansa ili dve, i poneki flert,
Pa u starudije ili antikvitet.
Ti si mi potreban, šećeru,
Dajem ti šansu.
Potri, precrtaj!
Kao kredu sa školske table,
Obriši dane tmurne i dane prazne.
Tu gde sam stavila tačku
Dopiši šta treba.
Otključaj gde bejah zamandaljena.
Ne treba mi nikakvo piće,
Nikakva muzika, ni bla-bla-bla.
Ono što hoću to je dobra ševa,
Mrak ili svetlo, svejedno.
Ispisujem svoj život sat po sat.
Fućka mi se za tuđe priče, torokanja,
Ćef mi je da grabim i grebem,
Kao ona mačka na limenom krovu
Usijanom od želja.
O, ne umem da držim jezik za zubima,
Mnogo brbljam o ličnim stvarima.

SMEJAĆU SE SVUDA, PLAKAĆU GDE STIGNEM

Govore da sam lakomislena,
Da mnogo zujim i zunzaram.
Da ne marim za rad i red.
Da bazam i landaram,
Da na sedeljkama osvanjivam,
Da se danju unaokolo vozikam,
Da s nogu đžin ispijam,
Da tako i piskaram.
Govore da sam brbljiva,
Da povazdan toročem,
Da jezikom kao zmija palacam.
Da mi ga već jednom treba otfikariti.
Da me treba po njušci zveknuti.
Da me treba ko muvu prikucati.
Govre da mora da imam dobra “leđa”
Kad ne prezam ni od čega.
Govore da sam namiguša,
Da flertujem bez pardona
Sa tuđim momcima i muževima,
A da mi i žene nisu mrske.
Jedna opajdara i jedna kuja pričaju
Da šetam žutokljunce a matorce čerupam,
Da nikom ništa ne dajem za džabe.
Govore da sam prolupala,
Da se na sav glas smejem,
Da se cerekam kao da sam šenula.
Ako mi šta nije po volji
Da plačem kao trogodišnje dete,
Gde god da se zateknem.
Smejaću se svuda, plakaću gde stignem.
Život je kandirano voće & ocat,
U stihove ih umećem u jednakim dozama.
Moja je sintaksa štimovanje orgulja u venama.
Gorim sa srcem od 500W,
Istina, ne grejem, al mogu da opečem,
Kao i jezikom -
Koga ne perem i ne stružem Vimom,
Al što zgotovim to i kusam redovno,
Toliko puta se oprljih, a ne zaceli niko.
Ipak, nisam riba na suvom,
Iako na suvom pecam muškarce,
Krajičkom oka, dužinom suknje.
Somići tovljeni požudom
Tu su da bi ih neko ćapio.
Što i činim, ne poričem.
Ali ni ne hajem, za sve te trice i kučine,
Što se oko moga imene spliću
Kao u plićaku čkalj oko trske.
Iznad mene je nebo, u njega gledam,
U zvezde rasute, koje ne mogu skupiti,
Niti hoću.
Nek se umnožavaju.
Nek se pare i nek se umnožavaju,
Neka bude tako.