Urbane legende

Kada se posvađao sa svojom devojkom, jedan momak u toku noći shvati da je preterao i, želeći da joj se izvini, na zidu preko puta njenog prozora na prvom spratu napiše veliki grafit "Dobro jutro, Irina!" Znači, čim ujutro digne zavesu, ova rečenica će biti prvo što će ugledati! Ovaj natpis postao je i jedan od poznatijih beogradskih grafita (ulica Ivana Milutinovića).

Desetak godina kasnije, ovu priču ispriča jedan dramaturg jednom austrijskom režiseru, i on napravi kratak film o Beogradu čiji je naslov bio ovaj grafit. To kaže priča.

Druga priča kaže da je momak koji je napisao grafit u stvari bio zaljubljen u dotičnu. Treća priča ide predaleko, pa je ovom prilikom ostavljamo na strani. Kada je reč o filmu, mi ga nismo pronašli na Internetu. Možda je i to deo legende...

U jednom selu na Trinidadu živela je mala porodica: otac, majka i sin.

Jednoga dana sin dođe do oca, želeći da razgovara sa njim.

- Tata, moram nešto da ti kažem!
- Šta, sine?
- Tata, ja sam se zaljubio!
- Pa to je sjajno, sine, a u koju devojku?
- U jednu iz susednog sela - reče sin navevši potom i njeno ime.
- Ooo, ne! – izusti otac kada je čuo o kome je reč. – Sine moj, molim te, nemoj ništa da imaš s njom. Znaš, ta devojka je u stvari tvoja sestra, samo tvoja mama to ne zna!

Na ove reči sin se pokunjio, patio je nedelju dana, a onda je rešio da razgovara s majkom.

- Mama, moram da ti kažem nešto!
- Kaži, sine moj!
- Mama, zaljubio sam se!
- Stvarno, sinčiću? To je divno! A u koju devojku si se zaljubio, ako smem da znam?

Sin joj navede ime devojke i doda:

- Ali, tata mi je rekao da ne smem ništa da imam s njom. Jer, ona je u stvari moja sestra. Samo ti to ne znaš!

Na ove sinovljeve reči majka se samo nasmeši i kaza mu:

- Nema nikakvnih problema. Slobodno se zabavljaj s tom devojkom. Odmah je izvedi negde. Znaš, tvoj tata u stvari nije tvoj otac – samo, on to ne zna!

Olimpijske igre u Melburnu 1954. godine. Korpulentni jugoslovenski atletičar sedi za stolom u restoranu Olimpijskog sela. Klopa li klopa. U jednom momentu poželi da popije čaj, ali kelnerice nema pa nema. Ugledavši je na drugom kraju sale, on joj doviknu: "Ej, ti!" Kada to nije pomoglo, isti uzvik ponovi nekoliko puta. I, konačno, posle desetak minuta kelnerica se pojavi pred njim i na sto mu spusti ravno osam čajeva (eight tea je vrlo slično uzviku "ej, ti").

Legenda govori o prvim Anglosaksoncima koji su kročili na tlo Australije. Lokalne Aboridžine odmah su upitali kako se zove ona simpatična životinja koja skakuće. Ovi su im odgovarali rečju "kangaroo" (izgovara se "kenguru") što je na njihovom jeziku značilo "ne razumemo vas". Međutim, ni došljaci nisu razumeli Aboridžine, pa je kengur tako dobio ime.

Kokoška se na slovenačkom kaže "kurca", a šankerica je "natakarca", što je rodilo bar deset urbanih legendi (pretpostavljate već kako bi mogle da izgledaju). "***" (curva) na italijanskom znači: krivina. "Ortak" na arapskom ima značenje muških polnih organa, a "ks, ks" (popularni ulični poziv u Beogradu) je veoma neuputno uzvikivati u Libanu ili Egiptu.

Na poljskom jeziku "pravo" znači "desno", dok se za naše "pravo" koristi reč "prosto". Možda neki naši turisti, koji se vode kao nestali u Poljskoj, još lutaju po putevima ove zemlje.

Čačanska priča

Ova prica se odvija u Cacku kod skole Milice Pavlovic kada su cetiri devojcice isle kuce za docek nove godine... Zvale su se: Bojana, Tatjana, Jelisaveta i Aleksandra... Pricale su, smejale se... i odjednom su u nesto udarile, kao u neki nevidljivi zid... Odjednom su videli veliko ogledalo pred sobom! Bilo im je zanimljivo i Bojana je prisla uz njega. Stavila je na njega ruku i gledala svoj odraz. Naravno, odraz ruke i ruka su bili 'jedna uz drugu'. Bojana se smesila, a njen odraz se, nekako, zlockasto nasmejao i... povukao je u ogledalo! Odraza i Bojane vise nije biilo. Devojke su preplasene stajale i gledale u ogledalo... Mislile su, ako se okrenu i potrce, sta ako ih pojuri? Ako zaobidju, sta ako i tamo ima ogledalo? I najvaznije, sta je bilo s Bojanom? Culi su neko lupanje... Tatjana se saginjala ka zemlji, dok su se Aleksandra i Jelisaveta uhvatile sa suzama u ocima... Kada je nesto najjace udarilo, Tatjana je potrcala na drugu stranu. Iza je bilo jos jedno ogledalo. Gledala ga je, a Jelisaveta je stajala par koraka iza nje. Aleksandra je stajala na ivici ogledala, kako ne bi videla svoj odraz. Kada je nastavilo lupanje, Jelisaveta je videla da se ogledalo trese. Odjednom se stvorio Bojanin odraz u ogledalu... Lupala je, vristala... I odjednom se smirila. Naravno, nije ona to htela, nesto ju je nateralo da stane. Ali, devojke su videle da su joj oci pune bola. Pokazala je glavom ka zemlji i svi su pogledali... noz... Kada su Tatjana i Jelisaveta pogledali u Bojanu, drzala je noz u ruci, pokazivajuci im ga. Alesandra je uzdahnula videvsi da noz sa poda nestaje. Istom tom rukom je Bojana krenula ka svom vratu da se rasece, a desnu ruku je podigla da nesto dotakne. Tatjana je naglo osetila njenu ruku na levom ramenu. Okrenula se i videla... Levi deo njeno vrata je bio rasecen, a glava pognuta na desnu stranu. Vrisnula je, a druge dve nisu videle Bojanu. Jelisaveta je povukla Tatjanu i dala joj znak da hoda. Sve su se okrenule i otisle kada je Bojanin odraz nestao u ogledalu... Samo je Tanja znala da li je noz zavrsio na vratu. I kada su odlazili, okrenula se i pogledala zadnji put.. Videla je Bojanu u istom polozaju kako se smesi i pokazuje joj da nije zavrseno...

Četvrtog maja 1980. javljeno je da je umro Tito. Dopisnik "Politike" koji je živeo u mestu pedesetak kilometara udaljenom od Beograda, obuče odelo i odmah se uputi vozom u glavni grad. Pretpostavio je da će biti mnogo posla u izveštavanju koje sledi i želeo je da pomogne redakciji. Na beogradskoj železničkoj stanici naumi da uzme taksi.

Sačeka na ulici i čim ugleda jedan, iskoči ispred njega s podignutom rukom. Vozilo stade, a on uđe i reče osobi za volanom: "Do Makedonske, molim!" Automobil krene i on začuđen vide kako se vozač uputio prema autoputu, a onda pored Sajma nastavio za Banovo brdo. "Kuda ste to krenuli? Rekao sam da idete u Makedonsku ulicu", obrati se novinar taksisti. "Ali, ja ne znam gde je Makedonska!", odgovori mu vozač.

"Kako može taksista da ne zna gde je Makedonska?" "Nisam ja taksista, nije ovo taksi!" Zbunjeni novinar zatraži od vozača da stane. Onda izađe za trenutak iz kola, pogleda krov i tamo zaista ne ugleda oznaku za taksi. Valjda je odblesak sunca učinio svoje i prevario ga, kada je pomislio da je taj znak video na krovu automobila.

Ponovo sedne na zadnje sedište i upita čoveka za volanom: "Pa dobro, ako niste taksista, zašto ste me onda primili u kola i potom krenuli da vozite?" Odgovor koji je dobio: "Pa, Tito je umro!"

Ozbiljan čovek. Bečlija. Sredovečan. Nikada nije osuđivan. Miran i tih. Okolina ga poštuje. Međutim, jednoga dana, sasvim razuzdan i pomahnitao, upada u sobu kćerke svoje gazdarice. Ne časeći ni trenutka strgne peškir kojim je bila pokrivena zgodna dvadesetogodišnjakinja i krene da joj prstima dodiruje stražnjicu. I ne staje. Njegovi prsti su podrobno opipali svaki kvadratni milimetar devojačke guze. I...

Na sudu je dotični objasnio da je strastveni filatelista. Veoma poznat u krugovima obožavalaca i sakupljača poštanskih maraka. Pomenutog dana on je u kadi ostavio izuzetno vrednu staru marku da se namače. Kada je došao da je uzme, utvrdio je da je nema, a takođe – shvatio je da se gazdaričina kćerka malo plaknula u međuvremenu. I desilo se to što se desilo. Sud ga je oslobodio krivice, a mlada dama verovatno nikada više neće doživeti tako strasnu ljubavnu predigru.

Dva policajca ugledaju šator u šumarku na periferiji grada. Noć je, a iz šatora se čuju uzvici. Odluče da priđu. Stariji vikne: "POLICIJA!" i razmakne ulazno krilo. Unutra ugleda dvoje (očigledno) maloletnika kako vode ljubav. Po njegovom naređenju, momak izađe napolje da objasni šta se dešava.

Policajci rekoše da to moraju da prijave njihovim roditeljima. Mladić ih zamoli da to ne čine, jer će izbiti velika frka. Stariji policajac na to reče: "Možda bismo mogli da se nagodimo. Evo, ćutaćemo ako nam dozvoliš da vodimo ljubav s tvojom devojkom. Nakon dva minuta "šatorskih konsultacija" momčić izađe i nevoljno klimnu glavom. Stariji policajac uđe pod platno otkopčavajući kaiš. Posle nekoliko minuta izađe i obrati se kolegi: "Sada ti probaj – ovo uvek upali, Uvek se ogrebemo sa snošaj!" Drugi policajac uđe u šator lagano raskopčavajući košulju... A unutra – njegova četrnaestogodišnja kćerka!

Bila jednom dva brata. Jedan od njih otišao je u na služenje vojnog roka, a drugi koji je ovaj dug otadžbini već odradio, zaputio se u pečalbu – pravo u Kanadu. Kada je tamo stigao poslao je svom burazeru razglednicu Toronta uz prateći tekst na poleđini: Tetka je dobro stigla. Kruške su na putu! Razlednicu je stavio u koverat i adresirao na vojnu poštu broj (da ne preterujemo sa brojem,a?), dakle broj »taj i taj«.

Naravno, vojni bezbednjaci su otvorili poštu i iste večeri u zabitom delu kasarne dešavala se sledeća scena: Mračna prostorija. Na sred iste je jednostavan drveni sto. Na stolu lampa. Uključena. Abažur lampe je izvrnut tako da svetlo pada na lice mladića zavezanog za stolicu koja se nalazi tik kraj stola.

Iza lampe, povremeno, oštar glas se obraća zarobljeniku: NEMOJ DA SE PRAVIŠ LUD! SVE ZNAMO! RECI SAMO GDE STIŽU KRUŠKE!
I tako satima...

Dakle, jednoga dana prilazi Draganu Nikoliću u pozorišnom bifeu jedan mladić i zamoli ga za uslugu: »Znaš, mnogo mi se sviđa jedna devojka i smislio sam kako da je osvojim, ali mi je potrebna tvoja pomoć. Danas ću da je odvedem u kafanu u koju ti često izlaziš i trebalo bi da mi priđeš i osloviš me imenom, potapšeš me po ramenu, kažeš nešto lepo – ona te obožava i posle takvog događaja značajno ću »skočiti u njenim očima«. Postaću za nju autoritet i svako udvaranje će biti mnogo lakše!« Draganu se ovaj predlog svideo i po sistemu »sve za ljubav« on te večeri dođe u svoju omiljenu kafanu, pogleda po sali i za jednim stolom ugleda dotičnog mladića i devojku u njegovom društvu.

Po dogovoru, Dragan priđe njihovom stolu srdačno potapše momka po ramenu i reče: »Gde si, Nebojša, dugo te nisam video. Šta radiš, prijatelju moj?« Momak za stolom naglo se okrenu, drsko pogleda poznatog glumca i odbrusi mu: »Koliko sam ti samo puta rekao da mi se više ne obraćaš?! Ne želim više da te vidim u svom društvu! `Ajde sada, gubi se!!!«

Čovek izlazi iz restorana u kojem je imao zakazan poslovni sastanak u ranim večernjim satima. Razočaran je. Njegov poslovni partner je u poslednji čas otakazao viđenje. Odlučuje zato da uzme taksi i vrati se kući. Tamo ga čeka žena koju je pre nepunih sat vremena razočarao iznenadnim odlaskom. Sada će je prijatno iznenaditi brzim povratkom, razmišljao je. Na jednoj raskrsnici on podigne ruku i pred njim se zaustavlja taksi vozilo. On ulazi.

Taksista: Dokle idemo, gospodine?

Putnik: Novi Beograd.

Taksista: Novi Beograd? Odlično. Savršeno mi odgovara!

Putnik: Stanujete tamo?

Taksista (posle nekoliko sekundi ćutanja prigušeno se nasmeja): Ne baš. Ali, tamo živi gospođa koju povremeno posećujem onako, rekreativno.

Putnik (i on se smeši): Mislite na ljubavnicu. Lepo, lepo...

Taksista (odjednom provali iz njega bujica): Ma to je žena neviđena. Ni sa kim u životu nisam imao bolji seks. Slučajno sam je upoznao baš u ovom vozilu, ima već nekoliko godina. Udata je, ali je muž neki ***, neki od onih tipova koji glume veliki biznis, a u isto vreme ne znaju da j... , da prostite. I tako, ona je usamljena, vreme joj prolazi, rešila je da nešto preduzme i da se potpuno pusti u promet! Razumete, ja mu dođem kao dobročinitelj, u stvari! Baš...

Putnik (i dalje se smeje i upada mu u reč): ...To znači da sam i ja dobročinitelj pošto vas sada vodim baš u tom smeru!

Taksista: Da, da. Baš maločas smo se čuli. Pozvao je ja telefonom i ona reče da joj je baš maločas muž negde izašao. Neće doći celo veče. Prilika za još jedan nezaboravni doživljaj. Ima da se trese celi sprat! Nego, gde idemo u Novi Beograd, gospodine? Da znam gde da skrenem posle mosta.

Putnik: Oprostite, zaboravih da vam kažem. Idemo u blokove. Blok 70, tačnije.

Taksista: Sedamdeseti blok?! Pa to je neverovatno. I ona tamo živi. Vi ste gospodine moja srećna zvezda večeras. Kažite mi ulicu – Brigade ili Gagarina?

Putnik: Do Jurija Gagarina 167!

Taksista: 167?! Pa mi ćemo zajedno da izađemo.

Putnik: Šta?! Nije valjda taj broj. Pa možda je poznajem. Na kom spratu živi?

Taksista: Deveti sprat, gospodine. Devet je moj srećan broj.

Putnik (odjednom ućuta, a onda nesigurno promuca): Da li se zove Dana?

Taksista: Dana, vala! Znaš je? Nemoguće! Jesi li je i ti kresao?

Putnik: To mi je žena!!!

eograd pre dvadesetak godina. Noćni gradski prevoz. U ponoćni autobus ulazi mladić obučen u odelo, veoma uredno ispeglano, sa novim crnim cipelama koje blešte u polumraku vozila. Mladić stoji na zadnjoj platformi leđima oslonjen na zadnji prozor autobusa. Odjednom, u vozilo ulazi neki klošar koji zaudara na alkohol iz sve snage. Nesigurnim koracima prilazi šipki na zadnjoj platformi i hvata se za nju. A onda je, za svaki slučaj gotovo zagrli. Glava mu poput periskopa šeta levo – desno, a vodnjikave oči pokušavaju da shvate šta se oko njega događa.

Odjednom, autobus iznenada kreće. Pijanica gubi ravnotežu, inercija ga vuče prema zadnjem prozoru autobusa i on svom snagom prosto pada u zagrljaj pomenutog mladića. A onda, s obzirom da je iznenadni pokret učinio svoje, pijani čovek izbljuje sadržaj svog stomaka na mladićevo odelo. Zapanjen i revoltiran, ovaj počinje da viče: "Vidi... Vidi šta si mi uradio...Pa jesi li ti normalan, svinjo jedna!!!" Na ove njegove reči "gospodin Maligan" ga pogleda i namah mu odgovori: "Ne znam ko je svinja – pogledaj na šta ličiš!"

Čovek vozi automobil. Žuri. Dolazi do raskrsnice. Trebalo bi da skrene desno, a na semaforu mu je uslovno zeleno (zelena strelica koja pokazuje da može da skrene desno ukoliko nema saobraćaja sa leve strane). Vozač skreće prilično brzo i odjednom ugleda kako mu u susret dolazi kamion koji ide levom trakom jer upravo obilazi autobus u desnoj traci. Sudar je bio neizbežan. Vozač automobila ostaje na mestu mrtav.

U isto vreme nekoliko stotina kilometara dalje još jedan vozač na sličnoj raskrsnici skreće desno. Odjednom ugleda kamion koji je bez razloga prešao u levu traku i koji mu dolazi u susret ogromnom brzinom. Sudar je bio neminovan. Vozač automobila gine.

Kasnije će se ispostaviti da su vozači oba automobila bila blzanci. Reč je o braći koji su poginuli maltene u istom trenutku, na gotovo isti način. Delilo ih je samo nešto više od 200 km prostora. Inače, ovi slučajevi su se dogodili u dva manja mesta u Nemačkoj.

I tu se priča ne završava. Vozači oba teretna vozila (kamion i kamionet) takođe su bila braća, doduše ne i blizanci. Oba su preživela. Prvi je tvrdio da mu je to prvi put u životu da je pokušao da obiđe autobus na raskrsnici, a drugi nije mogao da objasni zašto je odjednom sa svojim vozilom prešao na levu stranu.

Ni ovde se priča ne završava. Utvrđeno je da su očevi i poginule i preživele braće bili pripadnici nemačke vojske koja se 1944. godine povlačila pred savezničkim snagama. Jedan od njih je u bici na Ardenima poginuo pod sumnjivim okolnostima – smatralo se da je nastradao od tzv. "prijateljske vatre" (metka koji je ispalio neki drugi nemački vojnik). Drugi vojnik (otac braće koja su vozila automobile) se nekoliko godina posle rata ubio ostavljajući iza sebe oproštajno pismo u kojem je priznao da je u vreme rata učinio neoprostiv zločin, ne objašnjavajući tačno šta se dogodilo. Ispalo je da "grehovi otaca padaju na sinove" baš kao što često tvrde pripadnici crkve.

Devojka želi da ode na jednu proslavu na kojoj će biti i dečko u kojeg je zaljubljena. Međutim, roditelji je ne puštaju. Ona uspeva da se iskrade iz kuće i da krišom ode na proslavu. Ostaje tamo ne više od pola sata, a onda je spopada griža savesti zbog toga što nije poslušala majku i oca i ona moli dotičnog dečka da je odbaci do njene kuće. On je prilično popio, ali ipak pristaje. Na putu ka kući oni se sudare sa vozilom koje im je dolazilo u susret. Mladić pogine, a devojka ostane živa. Dvoje putnika iz drugog automobila takođe poginu – bili su to roditelji devojke koji su otkrili njeno bekstvo iz kuće i potom pošli da je traže.

Na adresu jednog Amerikanca pre 30-tak godina stiglo je pismo sledeće sadržine: U večerašnjoj utakmici između Boston Seltiksa i Njujork Niksa pobediće Seltiksi. Zaista, to se i dogodilo. Samo tri dana kasnije stiglo je novo pismo sa novom prognozom ishoda duela jedne košarkaške utakmice NBA lige. I opet – prognoza je bila dobra. Nekoliko dana kasnije stiže i treće pismo. Nova prognoza – ponovo tačna. Prekosutra stiže pismo, a u njemu sledeći tekst: Da biste i dalje bili obaveštavani o ishodima utakmica uplatite na sledeći poštanski fah 20 dolara!

Čovek je uplatio traženu sumu očekujući da se potom obogati na kladionici, ali više mu nikada nije stiglo nijedno dodatno pismo. Šta se zapravo dogodilo. Osoba koja je smislila ovu igru poslala je na 20 hiljada adresa prognozu ishoda utakmice između Bostona i Njujorka. Na 10 hiljada adresa prognoza je bila da će pobediti Boston, a na drugu polovinu adresa stizao je Njujork kao pobednik. Nakon završene utakmice u kojoj je pobedio Boston, pismo sa sledećom prognozom uputio je samo na onih 10 hiljada adresa kojima je stigla tačna prognoza. Isti sistem nepoznati je zadržao i za drugu utakmicu. Na pet hiljada “Seltiks” adresa prognozirao je pobedu jednog, a na drugu polovinu adresa poslao je prognozu sa pobedom drugog tima. Posle završene druge utakmice ostalo mu je da pošalje, po istom sistemu, dve različite prognoze na po 2500 adresa koje su do sada dobijale tačna predviđanja.

Poslednje pismo sa “predlogom” za uplatu novca poslao je na dobitnih 2500 adresa i teorijski, posle uplata, zaradio 50 hiljada dolara. Naravno, nikada nećemo saznati koliko je novca prevarant zaradio, da li je ponovo pokušao svoju igru sa nekim novim adresama, da li se oprobao i u nekoj drugoj zemlji. U svakom slučaju, ovaj istinit događaj je poslužio za lavinu urbanih legendi – na raznim krajevima sveta javljali su se razni ljudi koji su tvrdili da su dobili ovakvo pismo, ali da nisu bili ludi da uplate traženu sumu. Caka koju je smislio prevarant se prepričavala, a onda je jedno vreme zaboravljena taman toliko da nastupe plagijatori i pokušaju da na isti način steknu bogatstvo.

Dva sata posle ponoći. U perifernoj četvrti američkog gradića sve kuće su u mraku. Totalna tišina. U jednoj od tih kuća nalazi se lopov koji vredno radi - odabrane stvari iz kuće trpa u vreću. Potpuno je opušten jer alarma nema. Kada završi sav posao otići će do frižidera i častiti sebe najlepšim delom njegovog sadržaja. To mu je običaj, neka vrsta potpisa, koji upražnjava kada je siguran da se stanari neće iznenada vratiti. U tom obredu na kraju posla on pronalazi veoma ukusne sendviče u frižideru. Seda za sto i lagano ih jede. Šteta što ne može da uključi televizor - previše je rizično. Ugleda neke novine na kraju stola. Uzima ih i vidi ukrštenicu - baš slatko, rešavaće ukrštene reči u kući koju je upravo orobio. To još nije radio!

Dve sestre se vraćaju sa piknika, ulaze u kuću i shvataju da su opljačkane. Lopov je harao po kući i uzeo im nekoliko vrednih stvari. Ipak, šteta nije veća od desetak hiljada dolara. Primećuju otvorene novine na stolu. Shvataju da je lopov uspešno rešio veoma tešku nagradnu ukrštenicu. Odlučuju da rešenje pošalju magazinu i - nedelju dana kasnije nakon izvlačenja imena najsrećnijih među najpametnijima, dobijaju specijalnu nagradu od 20 hiljada dolara. Da li je lopov čitao izveštaj iz novina i zažalio što sam nije poslao rešenu ukrštenicu autorima nagradne igre - to nikada nisu saznale. U svakom slučaju ove dve sestre su jedne od retkih žrtava pljačke koje mogu da se pohvale da su profitirale tako što su opljačkane.

re desetak godina čovek odluči da sa ženom ode na Zlatibor preko leta. Rezon: na moru je gužva, na planini nema mnogo ljudi. Osim toga, pobeći će malo od ljudi koje poznaje i koji mogu pomalo i da ti dosade tokom godine, a moći će i da izbegne Beograđane, nadao se. Bilo mu je potrebno da se malo druži sa ljudima koji nisu stanovnici njegovog rodnog grada.

Što je namerio - to je i učinio. Žena i on pojavili su se jednog dana oko podneva na recepciji zlatiborskog hotela da uzmu ključeve rezervisane sobe. U fotelji, nedaleko od recepcije, ugledali su svog komšiju sa sedmog sprata. Nedugo zatim seli su da ručaju, a za stolom su ih dočekali najbolji prijatelji ženinog brata. U istom hotelu su odseli i ženina frizerka sa porodicom, porodični lekar, dva njegova poslovna partnera sa porodicama, još dve porodice iz njihove ulice i dvoje ljudi koje su nedavno upoznali na svadbi svojih prijatelja. U narednih nekoliko dana utvrdili su da mnogo njima poznatih osoba boravi u nekim susednim hotelima. Takođe, lokalni meštani su tvrdili da ne pamte da je ikada toliko Beograđana odlučilo da preko leta svrati na Zlatibor. Usput, da li ste čuli za reklamu jednog italijanskog hotela: POSETITE NAS I IMAĆETE IZVANREDNU PRILIKU DA UŽIVATE U SAMOĆI. LJUDI IZ CELOG SVETA DOLAZE KOD NAS DA BI UŽIVALI U SAMOĆI!

Znate li onaj grafit „Mama i tata su rešili da obnove sećanje na medeni mesec i da ponovo negde otputuju posle 20 godina - mama putuje u avgustu, a tata u septembru“? Nešto slično dogodilo se bračnom paru iz Beograda još pre više od dve decenije. Plan je bio da odu na odmor u Rovinj i to u prvoj nedelji avgusta. Muž reče ženi da će on poslednju nedelju jula da ode na službeni put u Zagreb i da će odande da ode direktno u Rovinj - neka ga ona tamo sačeka. Žena reče da će ona nedelju dana da provede sa drugaricom u Dubrovniku i da će potom da ode do Rovinja da ga tamo sačeka.

On „odlazi na službeni put“, ali to je Makarska! Tamo je planirao da se zabavi sa svojom ljubavnicom nedelju dana. Žena odlazi „da se nađe sa drugaricom u Dubrovniku“, ali u stvari odlazi da se nađe na jednonedeljnoj uživanciji sa svojim ljubavnikom - da li treba da pominjem da je destinacija bila Makarska!? Da li ste već pretpostavili da su oba para odseli u istom hotelu? Kako biste vi završili ovaj zaplet? Dogodilo se sledeće: ljubavnica i ljubavnik bračnih drugova upoznali su se u hotelu i zakazali zajedničku večeru u obližnjem restoranu. Prvi su stigli muž i njegova ljubavnica. Žena i ljubavnik nedugo zatim dolaze za sto! Šok i sve ostalo!!

Letnje veče. Pljusak u Beogradu. Junak ove priče je mladić koji je na glavu navukao kapuljaču svoje jakne i kreće se centrom grada. Odjednom, on oseti strahovit pritisak u stomaku. Očigledno, pod hitno mora da nađe neki toalet. Međutim, kao za inat, ne može da se seti nijednog u blizini. Creva pritisla i u očaju on ulazi u jedan haustor, odlazi do najtamnijeg mesta u prolazu, brzo spušta pantalone, čučne i počne da se olakšava. U tom momentu otvaraju se jedna vrata na metar od nesrećnika. Holivudski bleštava svetlost obasja njegovu čučeću (ne)priliku, a kroz vrata nahrupi mnoštvo ljudi - naime, u bioskopu je upravo završena predstava i posetioci izlaze na stražnja vrata!

Šta radi naš junak. U magnovenju, ne mogavši da prestane sa svojom „radnjom“ on podigne kapuljaču preko glave i nastavi sa pražnjenjem creva. Da li možete da zamislite kako to radite dok desetine ljudi, lepo obučenih, doteranih, namirisanih, prolazi pored vas i zagleda vas kako čučite i stenjete, „ostavljajući deo sebe“ ispred izlaza iz bioskopa? Bar vas nisu prepoznali, i to je nešto! Nije to bio prvi put da neko obavlja nuždu u ovom prolazu, ali je bila premijera ovakvog događaja baš u trenutku kada je završen film!

Starija gospođa iz grada u Kaliforniji vraća se sa sedeljke koju je provela u priči sa svojim drugaricama. Otvara vrata kuće, pali svetlo, ulazi, zatvara vrata. Hoda na prstima jer njen muž (te večeri oslobođen dužnosti razmene novih tračeva) verovatno već spava. Gospođa otvara vrata spavaće sobe, osluškuje dobro poznati mrak, pali svetlo, baca pogled na bračni krevet i – doživljava nervni slom i srčani udar u istom trenutku! Na krevetu je, umesto njenog muža, ležalo odvratno, dozlaboga ružno, čudovište! Sledi hitna pomoć, šok soba, aparati za održavanje u životu...tek, trećeg dana gospođa dolazi k svesti.

Šta se u stvari dogodilo? Odvratno čudovište sa kreveta je zapravo bio njen muž koji je pokušao da svojoj bračnoj saputnici pokaže kako ona izgleda svake noći pred spavanje kada na lice natrpa svakojake kreme, majonez, krastavce i ostale nedužne biljčice koje bi trebalo da joj sačuvaju ten. Ova noćna maska bila je pravi izazov za nesrećnog muškarca koji je već godinama spavao pored »čudovišta« i budio se s njim. Čim mu je supruga otišla na redovnu sedeljku, prihvatio se posla i na svoje lice natrpao sve što je stigao. Nije ni sanjao da će na ovaj način svoju ženu dovesti na rub smrti.

Priča kaže da je Tito imao unuka koji se isto zvao Josip (a naravno, prezivao se Broz). Dok je još bio maloletan naučio je da vozi kola mada još nije položio vozački ispit. Jednoga dana izvezao je tako kola na ulicu i posle nekoliko stotina metara zaustavila ga je saobraćajna patrola. "A, vozimo bez dozvole, komentarisao je tadašnji milicioner (danas bi bio poicajac što za ovu priču i nije tako bitno), da čujem kako se zoveš?" Dečko mu naravno odgovori: Josip Broz! "Opa, još me zaje....š, reče milicioner i udari mu jednu vaspitnu ćušku, da čujem, kako se stvarno zoveš?" Opet isti odgovor, opet jedna ćuška, nanovo isto pitanje, pogađate - isti odgovor, onda sledi šamarčina i tako nekoliko krugova.

U jednom momentu, priveden u milicijsku stanicu i dosta izbubecan i išamaran, mali zamoli da telefonom pozove roditelje. Pošto su milicioneri pristali on okrene broj neke od »specijalnih policija« i brzo reče: Milenko, Joška Broz je ovde, u toj i toj sam milicijskoj stanici, dođi, molim te... Milicioner sa početka priče, koji je umislio kako je uhvatio nardonog neprijatelja koji ismeva lik i delo voljenog predsednika, prekide vezu i ozbiljno se naljuti: Šta, nastavljaš da me zaje....š? Sad ću da ti pokažem šta mi radimo sa takvima! I, nastavilo se vaspitno batinanje, a onda, posle samo tri-četiri minuta, nekolicina crnih automobila zaustavila se pred stanicom. Iz njih su izašli veoma autoritativni ljudi (sećate se onoga – Kako zovete slona sa heklerom? Naravno, zovete ga "Gospodine"!) koji su razrešili ovaj "mali nesporazum". Mali Joška je ubrzo dobio vozačku dozvolu (da li je i polagao, ne znamo), a šta se dogodilo s našim milicionerom? Legenda kaže da je raspoređen da reguliše saobraćaj na centralnoj raskrsnici u Han Pijesku.

Pravni fakultet. Amfiteatar. Junski ispitni rok. Studentkinja odgovara i stalno zamuckuje. Očigledno da je gradivo naučila napamet. Profesora to nervira, pa joj ponekad postavi dodatno pitanje ne bi li se uverio u njeno stvarno znanje. U jednom momentu on joj se obraća pitanjem: Koleginice, recite mi ko je napisao Dušanov zakonik? Ona zaćuta i nemoćno se zagleda u profesora. Dakle, ko ga je napisao, ponavlja on. Ona ćuti. Tup i lepljiv pogled uprt je u profesora. Koleginice, pobogu, pa to je kao kada bih vas pitao koja reka prolazi ispod savskog mosta, pokušava da joj pomogne profesor. Na ove njegove reči, njeno bespomoćno lice se u trenu ozari, pogleda pobedonosno u ispitivača i reče: Dušanov zakonik je napisao Sveti Sava!

Niš. Čovek i žena u savršenom braku. On je direktor važne firme i kreće na seminar u Novi Sad. Pretposlednjeg dana seminara planira izlet do Beograda, gde Radnički iz Niša gostuje Zvezdi na Marakani.

Službenim automobilom odlazi na seminar i šofer ga istim kolima, dotičnog dana, vozi na utakmicu. Naš junak kreće ka blagajni stadiona i na parkingu odjednom zastaje u šoku. Pred njim se nalazi, uredno parkiran, njegov lični automobil! U neverici obilazi oko kola. Jeste, njegova su. I registarski broj tablica je odgovarajući. Niški. Mora da su kola ukradena!! Naš junak ni ne sumnja u ovu činjenicu. Očigledno je i da je lopov došao na utakmicu! Šta sad da se radi?

Čovek pravi sledeći plan - izaći će sa utakmice desetak minuta ranije i sačekati lopova pored automobila! Biće to prvorazredno iznenađenje za lopinu! Što je naumio, to je naš junak i uradio. Pre nego što se utakmica završila, on reče šoferu firme da se vrati sam u Novi Sad i - eto njega u zasedi pored vlastitog automobila.

Čeka. Prolaze ljudi, neki odlaze do svojih vozila, neki se sa stadiona vraćaju peške ili autobusima, ali nema nikog da otvori vrata njegovog automobila. Čovek počinje da nervozno obilazi oko kola i u momentu primeti da ga posmatra neko nepoznato lice. Bilo je to lice čoveka koji se smeškao i koji ga odmah i oslovi: Brale, što se bre motaš oko mog auta, je l` bi da ga apiš možda?

Naš junak se netremice zagleda u čoveka i namah mu odgovori u naletu inspiracije: Ne, nego vidim da su niške tablice, a ja sam iz Niša i propustio sam autobus zbog utakmice pa sam mislio da zamolim za prevoz... Nema problema, sve za zemljake – odgovori nepoznati, otključa automobil i njih dvojica krenuše put Niša. Srdačni vozač zabavljao je našeg junaka pričom: Dobra kola, brale, je l` mi zavidiš, a? Moram da priznam da nisu moja... A ovaj naš Radnički dobro se držao poluvreme, ali je jaka Zvezda... Ja sam od skora u Nišu, bio sam u Nemačkoj dugo... ti si neki dobar čovek, brale, moramo da popijemo po jednu u Nišu... da ti priznam, ovo su kola muža moje ljubavnice. Otišao čovek na put, ja je malko zabavljao i bio sam dobar. Toliko dobar da mi je dala ključeve auta svog muža da dođem na utakmicu. Ali da se odmah vratim i da noćas opet budem samo njen...ima da te upoznam s njom, dobra je ona, u formi je, možda joj se svidiš pa ti dopusti da je zvekneš dva -tri puta, onako komšijski...a? Šta bi ti falilo...

Naš junak je samo sedeo stisnutih zubiju na mestu suvozača. I prihvatio je poziv za pićence. Čovek za volanom ga je odvezao do njegove kuće, pažljivo je parkirao kola, iz džepa je izvadio ključeve od njegovog stana, otvorio vrata, uveo ga u dnevnu sobu, smestio ga na njegovu omiljenu fotelju uz šeretski osmeh "Tu sedi rogonja" i glasno pozvao njegovu ženu: Dušo, ja dođo`! I prijatelja sam doveo, da ga upoznaš!

Začuo se glas njegove žene iz kupatila: Sad ću ja! Samo vi sedite! Perem kosu! Ljubavnik je bio toliko ljubazan da svoga gosta ponudi i pićem iz bifea, dok čekaju gazdaricu. Da li treba da napominjemo da je to bilo baš omiljeno piće našeg junaka. A onda, otvoriše se vrata kupatila, iz njega izađe žena našeg junaka, izgovori srdačno "Zdravo", poljubi svog ljubavnika i okrenu se prema fotelji u kojoj je sedeo "njegov prijatelj"! Totalni šok!

Godina je 1787. Ruska carica Katarina Velika uputila se na Krim kako bi posetila nove ruske teritorije otete od Turaka. Njen miljenik knez Potemkin učinio je sledeće: pozorišne dekore u obliku fasada kuća premeštao je stalno, duž puta, u mesta kroz koja je prolazila vladarka, tako da su „iste kuće“ i po nekoliko puta sačekale nju i njenu pratnju. A sve to u cilju uveravanja carice da je teritorija naseljenija nego što je bila. Od ovog trenutka svi slični pokušaji „lažiranja“, zarad nekog interesa, nazivaju se „Potemkinova sela“. Koliko ste puta čuli taj izraz? Ili ga upotrebili?

A evo šta se zaista dogodilo! Jedan nemački mondenski novinar po imenu G. A. W. von Helbig, koji je često posećivao dvor u Sanktpeterburgu, uvređen što nije bio pozvan da zajedno sa svitom prati caricu na njenom putovanju do Krima, odlučio je da svim sredstvima ismeje ovo „putešestvije“. Zato je reportažu o „selima napravljenim od kartona“ objavio u hamburškoj reviji pod nazivom „Minerva“. Naslov teksta bio je „Potemkin tavridski“. Ova smešna, izmišljena priča dopala se svima i, uprkos demantijima kneza Linja, u narednih 15 godina (naravno, tada su časopisi izlazili ređe) objavljena je još nekoliko puta na engleskom, francuskom i holandskom. Čak i na ruskom 1811. godine. Od tada je izraz „Potemkinovo selo“ ušao u sve rečnike u značenju „lažna fasada, prevara, podvala“. Ovo je jedan od najlepših istorijskih primera prevare koja je učinjena tako da se pripiše žrtvi.

Nemačka. Dnevni list male regije. Na poslednjoj, osmoj stranici, jednoga dana objavljena je sledeća priča:

Čovek došao kod lekara i kada ga je ovaj pitao koji je njegov problem, ovaj mu se požali da svakoga jutra pred ustajanje ima neki čudan osećaj da mu se pod krevetom nalazi krokodil. Lekar ga pogleda jednim od onih dugih, čudnih, izražajnih pogleda, prepisa mu ljubičaste tablete koje bi trebalo da pije svakoga dana. Posle mesec dana čovek opet dođe kod lekara sa istim problemom. I dalje, čim se probudi ima utisak da mu se pod krevetom nalazi krokodil. Kada potom pogleda ispod kreveta, tamo nema ničeg. Lekar uzdahnu i prepisa mu žute tablete – po tri dnevno. I zakaže mu pregled za mesec dana.

Prošlo je više od šest nedelja od kada je čovek poslednji put bio na pregledu. Lekar se prisetio toga i pozvao ga je telefonom da proveri jeli sve u redu, zašto se ne javlja. Na njegov poziv javila se nepoznata osoba koja se predstavila kao domar zgrade u kojoj je stanovao pacijent. Na lekarevo pitanje gde je njegov pacijent, dotični mu odgovori: "Nećete verovati, ali desilo se nešto suludo. Njega je pre tri nedelje napao i pojeo krokodil koji je pobegao iz zoološkog vrta i, ko zna kako, ušetao u njegov stan i sakrio se ispod kreveta!"