Ivo Andrić

San o Mariji

Ja nisam nikada video tvoga lica
A pregršt sunca
Jedino što je palo na moj put
Bješe iz tvoje ruke

Sudbina.Snijeg i vetar i strah.
Jedna jedina radosna
Vijest,što je pala u moj kut
Biješe iz tvojih usta

Praštaju se putevi tamom i zaboravom
Jedan čas je stala uboga duša
neznajući kuda s očima
i drhtala

Tako je prošao život
I nikad nisam video tvoga lica

-U ljubavi ima mnogo bola,nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi,koju nikada dovoljno ne poznajemo ,možda je tolika da se i to što nama izgleda kao bol,nered i nepravda ispravlja i poravnava negde ,na nekom višem planu koji mi ne vidimo.

-Ono što mora biti i ne biti uvek se,na kraju krajeva,pokori onome što mora biti.

-Bez oproštaja se sa sveta odlazi.

-Čini mi se kad bi ljudi znali ,koliki je za mene bio napor živeti,oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim,i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

-Ne smrt,zaborav rešava sve.Zaborav,i to ne samo pojmova,reči i lica,nego svega što postoji i živi.Zaborav tela i zaborav vremena.Zaborav,da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja,sa duhom bez imena.Zaborav,smrt sa pravom na nadu.

-Ljudi su u velikoj većini jadna stvorenja.Svoju sreću grade na varkama,a zlim očima gledaju oko sebe.

-Noću prošlost u čoveku najbolje govori.

-Niko ne zna odakle dolaze njegove reke.
niko im nikad nije naslutio izvore,niti će im videti ušće.

-Sneg ima boju nevinosti,ali ipak često pada.

U sumrak

U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.

Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Šetnja

A jutros su me izveli na sunce.

Jarboli nekog broda iza zida,
puni i dobri sunčani minuti,
i ništa više ne vidješe oči.
Al' samo misô da tim istim suncem
blješte i tvoji obasjani puti -
i ko topljeno zlato očnjeg vida.
suza za suzom stade da se toči.
Zaklopih oči.

Mračna i vlažna, kad se vratih, bješe
ćelija moja, a stražar sa mačem
i licem onih koji nekog tješe -
mišljaše, jadan, da od sunca plačem.

Kad god čovek oseti potpuno zadovoljstvo sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim što je bilo i što će biti, to predstavlja za njega opasan trenutak, potpunu demobilizaciju onog najnužnijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i održavanjem svakog živog bića. u takvom trenutku pune euforije, kada osećate potrebu da prema svakom budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetno sitne ili krupne neprijatnosti.

BLAGA I DOBRA MESEČINA



Blaga i dobra mesečina,
što pada, kô molitve matera naših
po grobovima zaboravljenih
milostiva je uteha onih,
koji nerado pod suncem hode.
Mesečina.
Kad prožme sivi i snuždeni oblak
i on bude beo i lep,
ko latice divnoga cveta.
I sivi, snuždeni oblak!
I licima usedelih devojaka
daje lepotu zaboravljenih noći,
mladosti snova i cveća
i očima tužnim sjaj strasnih
davnih ašikovanja.
Mesečina. Majka nevoljnih,
sestrica onih koji se vole,
ulazi u srca paćenika
i diže stare, suzne spomene,
kô svele ruže iz prašnih knjiga.

Svi koji mnogo stradaju
ne vole obesno sunce.
Mesečina. Njina je molitva srebrena
nad grobovima onih
koji su žalosno umrli.
Ko miris neznana cveća
ona je bolesnim,
ko bledi prsti devojke
miluje obraze samotnim,
ko ritam starih, starih pesama
zvoni u srcu nesrećnih.

Blaga mesečina, sestrica ljubavi,
milosno zove sebi turobne.

LANJSKA PESMA



Mirišu silno bijeli cv'jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.

O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.

U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.

Silno mirišu bijeli cv'jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

LEPA MLADA ŽENA GOVORI





Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.

Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.

Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava

JAKOB I RAKELA



Sedam je godina Jakob pastir bio
Labanu, ocu brđanke divne Rakele;
ne ocu, već njoj je služio dane cijele
i samo nju je kao nagradu htio.

S nadom u dan jedini tekli su dani i sati,
čim pogleda je, sretniji je od sviju:
ali se otac njezin lukavstva lati,
mjesto Rakele dao mu je Liju.

Vidjevši tužan pastir kako je varkom
obmanut tako pastiricu svoju izgubio,
kao da je nije zaslužio dvorbom žarkom

sedam godinanovih produžio je zadatak,
rekavši:"Služit ću i dalje, ako ne bude bio
za tako dugu ljubav život kratak."

Šta sanjam i šta mi se događa

Iza predgrađa, daleko, na kraj šuma,
koje bojažljivo kruže oko grada,
na strmoj i neplodnoj ravni,
bez imena i ljepote,
opet te nađoh.

Zarobljen u jedva čujnom zvuku,
koji prolazi osamljen ovim krajem,
to si ti, smislu i zaboravu,
svih puteva i snova.
Bez snova. Bez riječi.
Same zvijezde silaze
u skut zaspalu prosjaku.

To mi se opet javljas ti,
u zvuku,
i ovo se čudo neće objaviti nikad,
nego će uvijek ćutke rasti u meni,
dok me ne ispuni svega
i ne ponese
kao najsnažnija krila...

Jelena, žena koje nema

Tako ona dolazi uvijek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan,
mirisom cijelog jednog predjela ili sjeverca koji nagovještava prvi snijeg.)

Ali ja sam navikao da je i ne očekujem,
da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to što se ne pojavljuje, što ne postoji,
to sam prebolio kao bolest
koja se boluje samo jednom u životu.

Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu
od kraja aprila pa do početka novembra.
Preko zime vrlo rijetko, i tada opet u vezi sa suncem i svjetlošću.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve češća i življa.
U maju rijetka i neredovita.
U julu, augustu gotovo svakodnevna.
A u oktobru, kad je sunce žitko
i kad ga čovjek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ,
ona se gotovo ne odmiče od mene dok sjedim na terasi.

...Poučen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj sjenci
kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano,
po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj.
Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja
koje je žena i avet.

...Eto tako se javljala zimus.
Tako se javila maloprije na prozoru,
sa proljetnim vjetrićem.
Pod kakvim vidom ću je još sresti?
Kuda će me odvesti to priviđenje, draže od svega
i opasnije od svake opasnosti stvarnog života?
Hoće li kad to vrijeme dođe i nju
priložiti sa mnom u grob?...

Ne postoje četiri strane svijeta, nego samo jedna,
a ta nema ime...
Ne zna se i ne pita se više šta je dolje, a šta gore,
šta iza, a šta ispred...
Živim sam, ali u svijetu poremećenih odnosa i dimenzija,
bez mjere i vidjela!

I Ona je prisutna,
ali samo utoliko što znam da negdje pruža ruku
kojom hoće nešto da mi doda...
I ja živo želim da podignem desnicu i primim
sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi!

Tako ostajemo dugo, u tom bolnom položaju
jednog započetog i jednog nerođenog pokreta,
a ne znamo gdje smo, ni na čemu smo, ko smo, ni kako se zovemo...

Ono što je živo i jasno u mojoj svijesti,
to je naša želja,
koja je jedna!

Po toj želji i znam da postojimo...
Ona je jedino što nas vezuje
i sve što znamo jedno od drugoga...

"U zdrava čoveka je centar mišljenja: život i njegova patnja, a u melanholika: smrt i njene tajne."

"Teško je za dušu što osećaji koji su vezani uz dogadjaje našeg života, ne umiru zajedno sa njima, nego i kada nestane lica i krajeva, oni ostaju živi i sveži, istiniti i moćni kao u dan doživljaja. A kako su izgubili svaku realnu podlogu, bude bol i čežnju, tresu dušom kao nezaštićenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadašnjost i truju budućnost."

"Najteže je čoveku kada sam nad sobom oseti samilost."

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!

- Šta si video u letnji dan, sine moj?

Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.

- Šta si video, sine moj, u letnji dan?

Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim."

"Ponekad čovek preživljava takve stvari, da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo. Jedno ponovno, radosno rodjenje - po naročitoj milosti viših sila."

"Svi su pokojnici, u stvari - zaboravljeni!"

"Kad jedno odredjeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemohte stajati u mestu jer bolje neće biti, još manje pomišljajte da bežite natrag jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasili - idite napred! Terajte do vrhunca! Do apsurda! Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek!"

"Toliko je bilo u životu stvari kojih sam se bojao - a nije trebalo. Trebalo je živeti."

"Budite radosni kad god vam se za to ukaže prilika i kad god za to nalazite snage u sebi; jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minuti čiste radosti ostaju u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti."