Miroslav Antić

Probaš i uspeš...
I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Krov sveta
Ako hoces da pobedis divlju zver,
kaze klovn,
ne govori joj rezanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokci na krokodila.

Pevaj im.
Sapuci.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Cim cuje jezik risa
- ris kolje.
Cim cuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoc svih divljih je u tome
sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.

Borac snage se plasi tudje vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I sarlatan.
On pobedjuje neozbiljnoscu.

Zubi su meksi od usana.
Cuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo zivot.

Poznajem neke kapetančine
-sve same surove morske vučine.
Nose bradurine.
Puštaju brčine.
Puštaju obrve.

Sto čuda načine.
Na sve bi načine da su muškarčine.
Sve bi da učine da su mangupčine,
da su mornarčine,
da su junačine.
Al’ sve su ove kapetančine
za mene obične trice i učine.


***

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i prečih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.
More je ogromna muška sloboda.


***

Mornari znaju: more se plavi
samo u sećanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lađe
i samo daleka putovanja.

More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.


***

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
I miluju mu kovrdže zelene
i u svetlost ga umotavaju,
I menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepšeg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj šlingeraja
od algi zelenih i bele pene.


***

Oblaci što se nad njim roje
Nad kolevkom mu kroz večnost stoje.

Mlekom ga od munje i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
šlagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rođaci
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rođaci
more i ogromna vasiona.


***

Možda i ne znaš:
Svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.


***

Šta čekaš ?
Šta gnjaviš ?
Šta metiljaviš ?

Prodaj šta imaš i kupi vreću.
Natrpaj u nju svu svoju sreću.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
-pravo na more.

Isprazni džepove.
Sve živo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Šta čekaš ?
Idi u mornare.


***

Idi i vidi što su mornari
divna dečurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrči poneku psovku slanu.
Istuširaj se u orkanu.

Postaćeš luđi od svake bure.
Postaćeš mlađi od svakog proleća.
Doživećeš za deset godina
što neko ne može za tri stoleća.

Mornari i zvezde čudesno znaju
Da večno namiguju
i večno traju.


***

Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku čaroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.


***

Njemu ne objasne,
njega ne uče
kako kroz svetlost da se provuče.

I niko ne može da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to čudno ume,
kako to čini u tišini.

Duša mu pitomo zamiriše
ko maslinjaci posle kiše.

I misliš: gotovo !
Nema ga više.

A on i dalje u vetru diše.


***

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.

Možda bih njihove tajne prećutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naučio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.

Kad vidiš mornara,
-ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i - kad god hoće
stvori parčence divne samoće.


***

O, more surovo !
O, nebo plavo !
O, moja čvornovata mornarska glavo !
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio !

Sad i sam shvatam kako se hoće,
kako se želi,
kako se može
i u samoću i van samoće:
dalje od svoje tesne kože.

Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe učinim za osmeh dužim.
Da sebe učinim za pamet dužim.
da srce svoje van sebe držim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.


Prvi deo

O tome kako sam prestigao brzinu

Znao sam jednog kapetana
iz onih mojih mornarskih dana.
Pleća mu kao vrata ormana.
Šake mu kao dva buzdovana.
A duša pileća,
duša meka
kao od hleba i od mleka.

Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna,
duboka,
a kad je besan i kad psuje
to se čak preko mora čuje
i odjekuje…
odjekuje…

Čim sam ga sreo - sav sam se spleo.


***

Taj je kapetan bio jak.
staviš mu, recimo, na leđa džak
- on odmah doda dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i šest mornara, jakih momaka.

Pa kad sve lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
dok kažeš britva,
dok kažeš keks,
popije bure mleka na eks
i smaže za užinu dva para volova
i još pokupi mrve sa stolova.

Odmah sam video da mi se svideo.


***

Rekoh mu: čuj me, vučino stara,
bi li me primio za mornara ?

Naučio sam šta je to more,
šta su prostranstva
i šta skitanja.
Naučio sam sve odgovore.
Sad bih da naučim samo pitanja.

Šta vredi da živiš i da se diviš
i da preteruješ dok svemu veruješ,
pa su ti samo oči bogatije,
a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je.

Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna ?
Naučio sam hiljadu znanja.
Sad moram da naučim to što se ne zna.


***

Na brodu odjednom nastade muk.
Ko ima brk - uvrće brk.
Ko nema brk - uvrće žvrk.

Stoje mornari silni i moćni
kao balavci bespomoćni.
Kapetan protrlja na čelu bore.
Pogleda dole.
Pogleda gore.
Pripali lulu.
Pljune u more.
I reče: pre svega - dobro veče !
Skidaj tu kapu i daj mi šapu.

Da čujem, poštovani stvore,
Kakva te morska pitanja more.


***

Gledam te, rekoh, pa mi je žao
na kakve si mornare spao.
Mnogo su tupavi.
Mnogo glupavi.
Po licu im se razvlači dosada.
Oči krmeljive.
Musavi.
Čupavi.
Zar su to vukovi ?
Zar je to posada ?

Ti nisi neki levi kapetan.
Ti nisi neki desni kapetan.
Ti si pametan.
Ti si spretan.
Okretan. Pokretan. I brzometan.

Daj se za bure ruma potrudi
i sedi da pričamo kao ljudi.


***

On reče: neka te nosi đavo,
bezobrazan si,
al imaš pravo.
Ja nisam običan kapetan lađe.
Ja morem plovim sebe da nađem.
Ja morem plovim i sebe lovim

Posada voljno !
Bukvar u ruke !
Svako da nauči do prve luke
kako se piše sa obe ruke:

“Nije mi dosadno.
Ja sam radoznao
da doznam, sve što nisam doznao.”

Odgegaše se morski junaci
da sriču bukvar kao prvaci.


***

Šta sam sve učio kod tog čoveka
- svi će da mi se dive doveka.
Šta sam sve učio kod te lude
- svi da mi zavide i da se čude.

Bio sam pre toga buba lenja.
Vrućina…more…okolo ništa…
Samo se noć sa danom menja
od pristaništa do pristaništa.
Ploviš i spavaš,
zevaš i živiš,
a ništa, u stvari, ne doživiš.

U luci dva dana voljno dobiješ.
Obavezno se sa nekim pobiješ.
Samo se biješ i piješ…
piješ…

Celoj ulici piće platiš
i na lađu se još gluplji vratiš.


***

Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?


***

On reče:
sedi drvo na drvo
i širom otvori to gluvo uvo.

Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si,
moraš pod palubu, vrag da te nosi !
Pogledaj kakva ti je kosa.
Pale ti šiške preko nosa.
Pospremi krevet.
Oribaj pod.
Nije to hotel ! Ovo je brod !
Operi uši i nokte skrati.
Onda se trkom ovamo vrati.

Naučiću te da se setiš
kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš…

Al’ prvo moraš da znaš da hodaš.


***

Probaš da korakneš, pa se sapleteš.
O, ljudi moji !
O, beli svete !
Šta si ti: mornar ili dete ?

Da ne gnjavimo: biću kratak !
Prvi i poslednji zadatak:
ne gegaj mi se kao patak !

O, ljudi moji,
o, dajte vina !
Šta si ti: mornar il’ balerina ?

Prvi se u zoru probudi.
Dobićeš jedan ljubak dubak.
Do večeri se muški potrudi
da znaš da koračaš ko drugi ljudi.


***

U tom sam dupku hodao, eto,
da vas ne lažem - čitavo leto.

Kapetan gleda s komandnog mosta
i stalno poručuje: još nije dosta !
Pušta me da se ko stoka mučim
i sam od sebe sve da učim.

Pita me: kako je, moj golube ?
Ja samo ćutim i stiskam zube.
Onda on priđe i, kao drugu,
čvrgne mi jednu poveću čvrgu
i kaže:
upamti, luckasti sine,
ko hoće u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je večna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.

Inače, marš sa moga broda !


***

Pet godina sam kod njega učio.
Kao puž sam se u duši skvrčio.
Neverovatne sam stvari umeo,
a ništa od svega nisam razumeo.

I posada se čudom čudi.
Zvirkaju u mene kao ludi.

Miljama okolo - sve sama voda.
Ja siđem i šetam oko broda.
Zarežim kao četiri tigra.
Malo se mazim.
Malo igram.
I u rukama ajkule nosim.
i odozdo im svima prkosim.

Pitaju: čime hodaš ?
Kako ?
Ja lažem.
Kažem: ja to - onako.


***

A nije prosto.
Nije lako.
Časnu reč, nije to tek onako.

Svašta sam radio.
Svašta sam smeo.
Jedino sam se dva puta spleo.

Prvi put kad sam na kita seo.
Drugi put: kad more beše rovito,
od bure džombasto,
strašno brdovito.

Da se za vetar nisam uhvatio,
u nebo bih se sunovratio.
Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio.


***

Al’ nije bio kraj mojim mukama.
Naredio mi kapetan grubi
da učim kako se hoda na rukama
i da na trepavicama dubim.

Opasno se na mene okomio.
Nokte sam lomio.
Prste sam lomio.
Bio sam trapav kao slonovi.
Na dlanu mi izrasli đonovi.

Stanem, pa gledam:
mogu da biram
- rukama konzerve da šutiram
ili da čizme pendžetiram.

Stvarno se nisam tome nadao.
Ali sam junački sve savladao.
Sve mi je krenulo od ruke,
al’ ne od talenta, nego od muke


***

Kapetan reče:
dobar si đak.
Marljiv si, uporan, spretan i jak.
Došlo je vreme da se setiš
čime bi mogao da proletiš
bar jedan metar,
bar pola metra
na onu stranu munje i vetra.

Mornari samo misle da plove.
U stvari:
ne mogu da se sete
da dublje zavire u svoje snove.

Mornari ne plove.
Mornari lete.

U maštu sam se sasvim zagnjurio
i odjednom sam strašno pojurio
pravo sa ove stare planete
negde ka zvezdama poput rakete.


***

Posle se znalo:
u svakoj luci
skupe se oko nas morski vuci.
Trepću i mrmljaju poluglasno.
Kako to lebdim ?
Nije im jasno.

O, kapetani svetla lica !
O, velikani kopna i broda.
Ja sam vam poslednja neznalica.
I sam se pitam:
šta je to voda ?

Šta je to vazduh ?
Šta je to tvrdo ?
Šta nije čudo ?
I šta je čudo ?


***

Probaću tajnu da vam odam:

Ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku.
Ni trunku više.
Pa onda zinem i vetar dišem.

Daljinu dišem.
Blizinu dišem.

Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…

Sanjajte !
To je divno i lako !
Sanjajte !
To bar može svako.


***

Onda pokazujem kako sam jak.
Stavim na leđa jedrenjak.
Stavim u zube pola kita.
I sto šampita.
I sto krempita.
I povrh svega još - parče brega.

Malo se žurim.
Malo zažmurim.
Raširim ruke, pa se vinem.
Visoko se u nebo sjurim.
Poneku pticu usput uštinem.
Po neku zvezdu usput skinem.
Poneku sunčanu nit prekinem.

Svi oni zaneme i samo zinu.
Ne mogu da shvate takvu brzinu.


***

Prelećem polja.
Prelećem bregove.
Dlanom dodirujem šume i snegove.

Dodirujem stenu: iz nje procveta
dva cveta…
tri cveta…
četiri cveta…

Raznesem proleće širom sveta.

Nadletim tako sva mora duga.
I mnogobrojna mora treća.
I mnogobrojna mora peta.

O, nebo plavo !
O, moja prazna mornarska glavo !
Sve što sam probao
- odmah sam umeo,
pa ipak: ništa ja nisam razumeo.

Stvarno je bilo lepo kad letim,
al’ ja sam hteo da se setim
kako ja letim,
čime ja letim,
zašto ja letim,
kuda ja letim.

Svega sam mogao da se setim.
Toga nisam mogao da se setim.

Dođe mi da od muke puknem.
Da kukam.
Da promuknem.
Pa da crknem.


***

Rastu iz mene kao strela
ogromna krila,
čudesna,
bela…

Rastu iz ramena, meka i duga.
Rastu sva prozirna kao duga.

Rastu do juga.
Dalje od juga.
i oko zemlje dva - tri kruga.

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.

Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Odkud mi svila za takva krila ?


***

Onda se opet nađem na obali.

Mnogi su mornari to isto probali.
I mnogi ćurani kapetani.
I kapetani velikani.
I kapetani lepotani.

Strašne su žuljeve na srcu dobili.
Strašne su žuljeve u mozgu dobili.

Umalo nisu pošašavili
i umalo se nisu podavili.

Nikad se više nisu pojavili.


***

Razmišljao sam hiljadu dana:
odkuda vetru druga strana ?
Odkuda naličje svemu što znamo ?
Možda ga i mi sami imamo ?

Možda još negde isti postojim,
sa mojom dušom i likom mojim ?

Zar nismo sa iste zvezde sišli ?
Zar nismo sa iste svetlosti došli ?
Zbog čega smo se mimoišli ?

Oj, kapetane, ljudino jaka,
što si me uzeo za đaka
kad imam mozak ko zrno maka ?

Oj, kapetane, kako da znamo
jesmo li ovde ili smo tamo ?


***

Al’ nema više mog kapetana.
Godinama je sve bleđi bio.
Tako je,
bleđi,
jednoga dana
nekuda potpuno izvetrio.

Mornari nisu ni “a” izustili.
Brzo su čamac u more spustili
i do poslednjeg brod napustili.

Zbunio ih je taj kapetan.
Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ?
Kako da izvetri kao para ?
Kakve su ovo strašne čarolije ?

Nisu to vradžbine.
Nisu čuda.
Taj kapetan je divna luda.
Lepo se snašao i - sebe našao.


***

Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukčije brzinu stizao ?
Zašto se ne bih unatrag vratio ?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete ?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?


***

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.


***

Docnije,
u igri,
jednog dana,
kad bejah dečak među dečacima
prepoznao sam svog kapetana.
Javio mi se tajnim znacima.

Klopave uši.
Čupava kosa.
I iste pege oko nosa.

Ipak su to samo naše stvari
to - da smo nekad bili stari,
to - da smo nekad bili mornari
i probisveti
i drugari.

Neka to ostane za nas samo.
Dosta je da pamtimo.
I sve znamo.


***

Sad skupa rastemo,
a mira nemamo,
jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

Kad sam bio garav
U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Parafraze
Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.


Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.


Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, čuvati, čuvati.
a vetrovi će oduvati.


Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak se izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubeći se ubiti.


Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro, treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to će me možda pozlatiti.


Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,
u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
zoru sa usana srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
i ceo život progutati.


Parafraza VII

Proteći, proteći, proteći,
sa nekom nadom o sreći.

Proteći, proteći, proteći,
i sve životu reći.

Proteći, proteći, proteći,
u sebe duboko leći.

Proteći, proteći, proteći,
i iz sebe isteći.


Parafraza VIII

Rukama, rukama, rukama
mukama, mukama, mukama.

A bure, bure, te bure,
ne čekaju me već žure.

A juga kipe duga.
A maestrali stali.

Mukama, mukama, mukama,
mukama, mukama, mukama.


Parafraza IX

Išao, išao, išao
i sebe uvek obišao.

Išao, išao, išao
i svakom prišao, prišao.

Išao, išao, išao
pa se utišao, stišao.

Išao, išao, išao
pa mirno sa duge sišao.


Parafraza X

Svitanja, svitanja, svitanja.
Hitanja, kuda ta hitanja.

Svitanja, svitanja, svitanja
i samo pitanja…pitanja…

Svitanja, svitanja, svitanja
skitanja, skitanja, skitanja.

U meni stalno sviće.
Da l’ će me biti?
Da l’ biće?


Parafraza XI

Popiti, popiti, popiti,
i život popiti, popiti…

Popiti, popiti, popiti
i u sve se uklopiti.

Popiti. Ruke sklopiti.
pa se u svet utopiti.

Popiti. Potajno popiti,
pa se od zvezda opiti.


Parafraza XII

Kidati, kidati, kidati,
sa već gotovog skidati.

Kidati, kidati, kidati,
pa onda ponovo zidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Vidati. Vidati. Vidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Ridati. Ridati. Ridati.


Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti.
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.
Al’ volim te. I čekaću, čekaću.


Parafraza XV

Ogromno, domno, ogromno.
Uvis, a vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Ogromno. Ogromno.
Pa vikni. Ustani. Šikni.


Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al’ ćuti, molim te, ćuti.


Parafraza XVII

Jeseni, jeseni, jeseni…
A mi iz breza doneseni.

I s lišćem polako padali,
a još se uporno nadali.

Al’ ako se već vene?
koji će da nas smene?

Da li ću ikada pristati?
Ko će za mene olistati?


Parafraza XVIII

Veje, veje, veje…
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje…
To me mećava greje.

Bos gazim sneg a sve je:
aleje srebra! Aleje…

Veje, veje, veje…
Tražim joj stope. Gde je?


Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Sve u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati.
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.


Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?

Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.

Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.

I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.


Parafraza XXI

Žubore, žubore zore.
Zemlja je negde gore.

Bole me zvezde, bole.
Nebo je negde dole.

Planine gmižu, gmižu.
Mora se uvis dižu.

Žubore, žubore zore.
Sve bolje mi je, a gore.


Parafraza XXII

Svanulo, svanulo, svanulo.
U oko mi je kanulo.

Serenade bez nade.
Neko mi noći krade.

Nek rade tambure, rade.
Neko mi dušu krade.

Videćeš opet: bićemo.
Iz sebe u zoru svićemo.


Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.
Voleću. I ona voleće.

Ne znam da na?em gde mi je.
A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.
Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.
Tražim je čitavo proleće.


Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižeš iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine. Violine.


Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
Sa samim sobom se boriti.

Pretvoriti u sunce vrhunce.
Ne gurati se. Dogurati.

Otvoriti, otvoriti, otvoriti
a strašno se umoriti.

Ne uzaludan. Već čudan.
Otvoriti, pa se zatvoriti.

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Sto kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

Poruka


Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Usne


Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.
Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima...
Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru...
Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,
rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,
što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra...
Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem.

Kafana - ne više od pet stolova.
Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,
a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.
Veruju: možda ću im nešto pomoći.
Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,
a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.
I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,
obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:
da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim...
tek - kažem ja njima:
- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.
I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.
- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?
- Znam - kažem. - Samohrana.
- Đavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.
- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate...
Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...
A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.
Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,
i milicija i poreznici, i reforma i otkup...
Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:
"Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".
I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,
spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,
crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.
- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim nekako,
ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.
Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.
Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?
A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.
Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?
- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,
ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada
- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.
Pa neka nosi zemlju ko hoće.
Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,
duvana, soli i tamjana...
U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.
Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,
očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.
Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,
pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,
samo me nemojte opominjati da sam čovek...

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,
i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!
A oni me gledaju sažaljivo:
- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...
- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.
Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,
a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.
Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,
pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.
- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.
Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes..

...Ne vjeruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak
nije herojsko doba.
Ne vjeruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak
nije ni čudesan ni pravi.

Svaki je trenutak istina,
samo što poneki ima lažnog čovjeka..

...Gospođice,
dalje zaista nemam više šta da vam kažem.
Osim, možda..
Da ste ostali najlepša medalja iz najlepšeg rata
u kom su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za vama bio onako obično,
gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano...

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

Mesečevo srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

IV

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim...