Na početku svog psihičkog razvoja novorodjenče se nalazi se u takozvanoj autistinkoj fazi. Zbog nezrelosti čula, dete prihvata samo one doživljaje koje oseća na svom telu. Već od drugog meseca ono primećuje okolinu i stvara prve socijalne kontakte smešeći se.
Čvrsta unutarmaterična veza plod-posteljica-majka nastavlja se nakon rodjenja vezom majke i deteta preko dojke. Taj prisan dodir za dete znači mnogo više od ishrane. Ono je tada mirno, zadovoljno, u bliskom dodiru s majkom, koja ga hrani, tepa mu, smeši se i mazi ga.
Povezanost majke i deteta vremenom se povećava. Njihova medjusobna emotivna veza dnevno jača, pa dete s majkom počinje da predstavlja malu zajednicu. Tako u psihičkom razvoju deteta faza simbioze smenjuje fazu autizma.
Oko desetog meseca života odojče, postupno, prelazi u fazu odvajanja (faza separacije). U tom periodu razvija se njegova individualnost - postaje nezavisnije od majke jer već mnogo toga može samo da učini. To je period u kojem je dete još uvek neodlučno da li da prihvati svoj put, put samostalnosti, ili da ostane vezano uz majku, koja ga voli, štiti, hrani i daje mu sigurnost. Ti unutrašnji sukobi izraženi su fazom negativizma. Tada se dete prvi put susreće i sa majčinim zabranama i njenim autoritativnim: ne, ne možeš. Pa i samo, oponašajući majku, počinje da govori: ne, ne.
Svesno svoje ličnosti, oko osamnaestog meseca, dete se sve više osamostaljuje, ali se još uvek dvoumi da li da ostane vezano i zavisno od majke ili da postane svoje. Iz straha od gubitka majčine ljubavi, ono reaguje na okolinu prkosom i negativizmom.
Psihički čvršća deca, koja su postala stabilna uz majčinu ljubav i brigu okoline, bezbolno će proći kroz fazu autizma i separacije (odvajanja) od majke. Odvajanje deteta od majke je neminovno, jer se majka mora vratiti svojim drugim obavezama (poslu). To će biti lakše ako je dete već uvedeno u društvo svojih baka i deka, i ako je i otac bio uključen u detetovu negu.
Za razliku od takvog, stabilnog deteta, dete u potpunoj simbiozi s majkom, koje se samo s njom druži, s njom poistovećuje, s krhkim egom, frustrirano odvajanjem od majke, doziveće povratak u autističku fazu, a ponekad i u autističku psihozu. Takvu decu treba timski da leče lekari i psiholozi, uz veliko angažovanje roditelja.
Krajem druge i početkom treće godine života dete stiče higijenske navike. Tada se postiže kontrola sfinktera, a time, uz stimulaciju okoline, i kontrola defekacije i uriniranja. To će pomoći da se dete osamostali i u tom pogledu.
S tri godine ono je već naviklo da bude odvojeno od majke bez straha da će izgubiti njenu ljubav, pa je tada spremno i za odlazak u vrtić. U tom periodu razne fobije (mrak, samoća, grmljavina, divlje životinje) optrećuju psihu deteta jer sve burno doživljava. Rodjenje brata ili sestre još više doprinosi emocionalnoj neravnoteži u tom dobu, u kojem se večno prisutni osećaj ljubomore ne može kontrolisati razumom.
Treba znati da odlučujuću ulogu u razvoju deteta u psihički stabilnu ličnost imaju roditelji. Takodje, ne treba nijednog trenutka zanemariti činjenicu da traume iz ranog detinjstva imaju dalekosežne posledice po psihu odrasle osobe - sreća i zdravlje zrelog čoveka zavise od njegovih najranijih doživljaja i iskustava, čak i od onih pre rodjenja.
Izvor Mondo