Gijom Apoliner

Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Lorelaj

U Bahari živela veštica jedna plava
Sve muško poče zbog nje da pati očajava

Sam biskup pozvavši je pred sudije svoje
Jer beše tako lepa oslobodio je

O Lorelaj prelepa alemastih zena
Čijim li si činima reči opčinjena

Život moj je pretežak uklete mi oči
Ko me gleda biskupe taj u propast kroči

Nisu mi od alema oči već od vatre
U vatru ih bacite da te čini zatre

Taj plam o Lorelaj žeže moje grudi
Ti si me opčinila nek ti drugi sudi

Ne smejte se biskupe već molite za me
Bog s vama a mene neka guta plamen

Moj je dragi otišo i tuđinom luta
Ništa mi se ne mili nek me plamen guta

Srce mi je bolesno pa moram da umrem
Ako sebe ugledam moraću da umrem

Srce mi je bolesno jer on nije ovde
Srce mi je bolesno otkada on ode

I biskup tri viteza pozva na presudu
U manastir vodite ovu ženu ludu

Idi Loro mahnita Loro vatrooka
Da ko duvna u crnom čekaš kraj svog roka

I evo sve četvoro sada cestom jezde
Lorelaj ih preklinje oči su joj zvezde

Pustite me vitezi na vrh one hridi
Da svoj lepi zamak još jedanput vidim

Da se još jedanput u reci ogledam
Pa se udovištvu manastirskom predam

Gore joj u vetru kose lepršahu
Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu

A dole se na Rajni u brodiću svome
Moj dragi pojavio Zove Video me

Dragi stiže donosi mir srcu i duši
Ona se tad saže i u Rajnu sruši

Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se
Očiju boje Rajne i sunčane kose

Lula

Staza je što do zvezda vodi
Čista ni senčena ni svetla
Hodah no nigde ni pokreta
Što tome Mlečnom Putu škodi

Često zbog pertle na sandali
Ili zbog zemnog cveta nekog
Od smisla zvezdanog daleko
Moji bi saputnici stali

A stada porfirogeneta
Klečahu kao bezazleni
Hor od svetaca i poeta

Što su u svodu izgubljeni
No sova beše vodič meni
I ja sam bio nepokretan

Ljubav, Prezir i Nadanje

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće

Tuga jedne zvezde

Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš

I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane

U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom