The Dark Side of the Moon



 
PortalPrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
Pristupi
Korisničko ime:
Šifra:
Pristupi automatski pri svakoj poseti: 
:: Zaboravio sam šifru
Zadnje teme
» Predstavljanje vaših sajtova
Pon Jun 22, 2015 1:28 am od Ana81

» Priče za laku noć ;)
Pon Jul 28, 2014 5:53 pm od radioaktivna

» Urbane legende
Pon Jul 28, 2014 5:50 pm od radioaktivna

» Ljubavne asocijacije
Ned Feb 09, 2014 4:57 pm od maja

» Asocijacije
Ned Feb 09, 2014 4:57 pm od maja

» Kaladont
Ned Feb 09, 2014 4:56 pm od maja

» Kaladont imena
Ned Feb 09, 2014 4:55 pm od maja

» Najlepša reč
Ned Feb 09, 2014 4:55 pm od maja

» Oceni avatar..
Ned Feb 09, 2014 4:54 pm od maja

» Brojimo po 1 pa dokle stignemo....
Ned Feb 09, 2014 4:54 pm od maja

» Brojanje u slikama
Pet Sep 13, 2013 7:37 pm od Hanna..

» R
Čet Jan 31, 2013 5:15 pm od Flanders

» Koje su boje Vaše oči?
Sub Jan 26, 2013 2:35 am od vanja

» Trenutno slušam...
Uto Jan 08, 2013 1:13 am od Kaktussic

» Ja sam zadnja...
Sre Dec 26, 2012 1:31 pm od maja

Ključne reči
ljubav trenutno pesme Stihovi Ceca osećate ovog NOVE erotske volim osecam kaladont pisma Ljubavna priče verujem slici momenta 2011 slike horoskop stihu legende balašević Kako urbane
Prijatelji foruma
SENSUAL BannerFans.com Image hosted by servimg.com BannerFans.com PASSION
S1

Share | 
 

 Urbane legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:36 am

Grad bez smrti

Kažu da će smrt posjetiti svakoga, od okrutnoga tiranina do najvelikodušnijega čovjeka na svijetu. A baš to je bio Ivica Marinović, velikodušan i ljubazan mladi seljak i svi za njega kažu da nije zaslužio ništa drugo, nego samo najbolje u životu.

Živio je sa svojom ženom, u koju je bio zaljubljen već od djetinjstva, u jednom malom selu u brdima. Bili su poprilično siromašni, ali su bili veoma sretni i nisu se nikad žalili. Jedina stvar koju su željeli je ta da ostanu zajedno zauvijek.

Jedne zime u selo je došla jedna teška bolest i njegova se žena razboljela. Svaki dan joj je bilo sve gore i gore. Nakon mjesec dana borbe s bolesti, jednog jutra se nije probudila.

Seljani su pokopali njegovu ženu na mjesnom groblju. Ivica je znao da ne može ostati u selu jer je puno njihovih uspomena. Nedugo nakon smrti, u proljeće je Ivica spakirao stvari i otišao zauvijek iz sela.

Išao je preko planina i dolina, prolazio kroz krajeve koje nikad nije vidio, prolazio je kroz šume, gdje je često čuo zastrašujuće zvukove koji su dolazili od iza mračnih drveća. Na putovanju je jeo samo ono što je našao na putu, poput raznih životinja, šumskih plodova i slično. Nakon 3 mjeseca lutanja Ivica se zaželio ljudskog društva. Jednoga dana je došao do jednog brda sa kojeg je vidio jednu prekrasni nizinu u kojoj je bio jedan grad u kojemu je vidio lijepe nove kuće. Ivica je krenuo u grad i na ulazu je stajala ploča s natpisom:

''Dobrodošli u Ličku Rječicu, svi su dobrodošli''. Ivica je ušao u grad i u gradu je vidio ono što svaki grad ima: crkva, trgovina, restoran i mali hotel. Ali se začudio kad je vidio u da u gradu nedostaje nešto veoma važno. Lička Rječica nije imala groblje.

Došao je do jednog mještanina i pitao ga: ''Oprostite gospodine, možete li mi reći gdje je vaše groblje?''

Na to pitanje čovjek se počeo smijati i rekao ''U našem gradu nema groblja.''

Ivica se začudio kako u gradu nema groblja na što mu je čovjek odgovorio da ovom gradu ne treba groblje zato što ovdje nitko ne umire, svi su ljudi zdravi i sretni.

Čovjek mu je pokazao malu rječicu i rekao je da je puna mineralima koji su ljekoviti, zato što rijeka dolazi iz jedne špilje koja ja sveta. I rekao je da u ovom gradu nitko se ne razbolijeva i nitko ne umire!

Čovjek je pogledao čovjeka i rekao mu je: ''Sigurno si gladan, dođi danas navečer u restoran na večeru, obećajem da će biti puno hrane za tebe.

Ivica nikad nije čuo tako ludu priču i razmišljao je da ne prihvati ponudu, ali je bio preumoran od puta i pregladan da odbije. I na kraju ipak je prihvatio ponudu.

Čovjek je dao Ivici da se okupa i dao mu je neku svoju odjeću da odjene, zato što je njegova bila pokidana od puta.

Ivica je došao u restoran i bilo je baš kao što je rekao čovjek, stol pun razna hrane: voća, povrća, kruha i mesa. Ivica se dobro najeo i rekao je da nikad nije jeo bolje meso od ovoga i pitao je o koje je to životinje, a nitko mu nije htio reći.

Ivici je odlučio da mu Lička Rječica postane novi dom. Našao je posao kod jednog farmera. Svaku večer nakon posla, Ivica je išao u restoran i tamo ga je svaki dan čekao pun stol hrane.

Nakon nekog vremena Ivica je počeo vjerovati da tu nitko ne umire. Svi su izgledali sretni i zdravi. Ivica je čak pomislio da je tijekom putovanja umro i da je ovo sve raj.

Ali jedne noći Ivica se probudio iz dubokog sna i čuo je neki čudan zvuk. Zvuk je dolazio iz mračne šume koja je okruživala grad. U početku on je samo čuo cvrčke i vukove, ali onda bi čuo nešto poput šaputanja. Mnogo glasova je dolazila iz mračne šume. Ivica to nije mogao shvatiti što je to. Nakon nekog vremena bi zvukovi prestali i on bi ponovno zaspao.

To se ponavljalo svakog dana, nakon posla odlazio je na večeru i onda je otišao kući spavati gdje je čuo zvukove. Nakon nekog vremena više nije ni mogao prestati jesti tu ukusnu hranu.

Stravični, nerazumljivi glasovi dopirali su iz mračne šume, pojačavajući se kao da ga okružuju, tada nestajali brzo kao što su i došli. Ivica je shvatio da mu nešto iz hrane daje te lude snove ali mu to nije puno smetalo zato što mu je ta hrana bila toliko neodoljiva da nije mogao prestati jesti.

Jedne noći kad se probudio čuo je glasove, ali sada iz kuće njegovog šefa. Pogledao je kroz prozor i kroz zavjesu od šefove kuće je vidio tri sjene. To mu je bilo veoma čudno, zbog toga što je šef bio budan tako kasno u noći, a još je imao i društvo. Ivica je čuo kako oni govore: ''Taj momak postaje sve bolesniji svaki dan'', rekao je njegov šef. ''Ako čekamo još puno, on će bit prebolestan za nas da jede.''

''Postao je dosta velik za sada'', rekao je drugi. ''Jesi li ga vidio nedavno? Od njega možemo dobiti 3-4 dobrog ručka od njega.''

''Samo gledajući ga kako radi, već počnem sliniti'', rekao je treći.

Ivičin šef je tada odgovorio: ''Dobro, ubit ću ga sutra, ali mi vi morate pomoći ovaj put. Neću da opet moram ostati budan cijelu noć, kuhajući ga, kao prošli puta.''

Kada je to čuo smučilo mu se i sada zna zašto u Ličkoj Rječici nema groblja. On je jeo tijela mrtvaca i što je najgore, on je sljedeći!!!

Znao je da nema izbora i da mora pobjeći. Istrčao je iz kuće i otrčao je u šumu. Prolazio je u sred noći kroz mračnu šumu, nije ništa vidio, ali je samo trčao ravno da dođe do nekog tko mu može pomoći. Trčao je dokle je mogao. Nakon nekog vremena srušio se, u ušima je čuo otkucaje svoga srca.

Počeli su se čuti oni glasovi ponovno. Glasovi su postajali sve glasniji i glasniji, i napokon je uspio čuti što to glasovi govore:

''Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!''

To je bilo u trenutku kada je mjesečeva svijetlost prodrla kroz grane drveća i tako na mjesečini je mogao vidjeti prizor od kojeg mu se krv sledila. Šuma je bila puna ljudskih kostiju, lubanja, ruka, nogu i prstiju. Možda su oni bili samo putnici poput Ivice. Šaputanje je postalo još glasnije:

'' Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob! Iskopaj nam grob!''

Kao što sam rekao, Ivica je bio dobar čovjek i htio je pomoći njihovim dušama. Ivica je bio prestravljen, umoran i bolestan, ali je znao što treba učiniti. Našao je veliki kamen i iskopao je jedan veliki grob. Nakon nekoliko sati kopanja, njegove ruke su bile izrezane i krvarile su. Stavio je kosti u grob i zatrpao ga je sa zemljom.

Nakon što je pokrio sve kosti sa zemljom, glasovi su odjednom prestali i noć je postala ponovno tiha. Ivica je tada nastavio dalje trčati i nestao je u mraku šume.

Nakon nekoliko dana Ivica je stigao u jedan grad, gdje je odmah potražio šerifa. Ispričao je cijelu priču jednom policajcu, koji mu naravno nije odmah povjerovao, ali je posumnjao da bi to mogla biti istina zato što su i prije neki ljudi odlazili u taj grad, a nitko se nikad nije vratio. Policajac je pristao s njime otići natrag u grad.

Kada su došli u grad, ulice grada su bile prazne. Pokušavali su nekoga dozvati, ali se nitko nije javio. Kada su otvorili vrata restorana, vidjeli su zastrašujući prizor. Bila je jedna večera odjednom smrznuta u vremenu. Stolovi su bili puni pokvarene, smrdljive hrane. Na stolcima su sjedili mrtvi građani Ličke Rječice, na njihovim licima se moglo vidjeti da su umrli u velikim bolovima, njihova koža je bila ljubičaste boje.

Tada se policajac okrenuo prema Ivici i rekao: ''Ti su se ljudi sigurno otrovali hranom.'', i uzeo je jedan dio mesa da ga ispita u laboratoriju.

Došli je još ljudi iz drugog grada koji su pomogli zakopati tijela pokojnika da se ne bi širila bolest, stvorivši tako prvo groblje Ličke Rječice.

Ivica je znao da se nisu otrovali hranom, nego da pokopavši kosti iz šume, njihove duše su se osvetile njihovim ubojicama prije odlaska na posljednje počivalište.

Ivica se odselio u drugi grad, koji je imao groblje, i Ivica je shvatio da od smrti ne možeš pobjeći i da svatko od nas jednom mora umrijeti.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:36 am

Crkva


Ova se priča dogodila davno prije automobila, autocesta ili motela. Ljudi su putovali sporo i dugo na konjima ili kočijama. I vagoneri – kako su prije zvali ljude koji često putuju, bili su jako umorni od puta i željeli su naći mjesto gdje mogu prespavati.

Jedan vagoner – Božo Nikolić je krenuo na jedno dugo putovanje. Vozio je potrepštine za jednu farmu u Ličkoj Rječici. To putovanje je trebalo trajati 2 dana. Kada je počela padati noć, postajalo je hladno, a i Božo je postajao umoran i gladan. Stoga je on odlučio negdje stati da odspava.

Vidio je jednoga farmera koji se vraća sa polja i Božo ga upitaše ga gdje može naći neko mjesto da odspava. Starac mu odgovori da nema nikakvog odmorišta u blizini ali zna jednu prečicu do Ličke Rječice, ali mu preporučava da tamo ne ide po noći. Kada ga Božo pitao zašto, on mu odgovori da je taj put uklet.

Ali Božo je bio preumoran i rekao je starcu da će ipak ići tim putem. Rekao je da se ne boji da tamo ima duhova i da je putovajući Likom čuo mnogo takvih legendi i da nijedna nije bila istinita.

Božo je ipak otišao prečicom i nakon nekoliko sati je shvatio da ta ''prečica'' ustvari nije prečica. Oko njega je bilo samo mračno, zastrašujuće drveće i čuli su se zastrašujući zvukovi iz šume. Nakon nekog vremena Božo je uočio s lijeve strane malu bijelu crkvicu. Božo je zaključio da su vjerojatno otključana vrata crkvice i da u crkvici može prespavati, a ujutro nastaviti s putovanjem. Došao je do crkve, otvorio škripava vrata i ušao u crkvu.

Crkva je bila prazna. Nije mogao vjerovati kako je imao sreće što je našao tako mjesto u sred šume. Božo je legao na klupu u stražnjem dijelu crkve i ubrzo je zaspao.

Sat vremena poslije Božu je probudio čudan zvuk iz prednjeg dijela crkve. Čuo je zvuk ponovno, ali ovaj put glasnije. Božo je našao svijeće, ali nije našao šibice da ih upali. Duboko je udahnuo i krenuo u prednji dio crkve. Kada se približavao u mraku je vidio nešto bijelo da se polako kreće. ''Tko je to?'', upitao je Božo. Jedini odgovor koji je dobio, bilo je glasno, bolno stenjanje.

Božo je našao šibice u svome džepu i pokušao je zapaliti svijeću, ali neuspješno. Sada se već bio jako prestrašio kada je vidio da mu se to približava. Kada mu se više približila, mogao je vidjeti da je to žena u dugoj, bijeloj haljini, njezina duga, neuredna kosa prekrivala je njezino lice. Sve je glasnije stenjala kada mu se približavala.

Božo je počeo bježati prema vratima i pokušao je ponovno upaliti svijeću, ali ponovno neuspješno. Žena se još više približila njemu. On je primijetio da je prednji dio njezine haljine umrljan blatom.

''Šššššštto želiš???'', pitao je Božo, njegov glas je podrhtavao od straha. Došao je do vrata, ali vrata su bila zatvorena. Žena se približavala sve bliže i bliže i njezino stenjanje je postajalo glasnije.

Božo je ponovno pokušao upaliti svijeću i ovaj put je jedva uspio. I kada je podigao svijeću u zrak, prepao se i počeo je teško disati – njezino lice je bilo točno pred njegovim. Oči su joj bile krvave, koža blijeda i ispucana kao stara, bačena lutka. Pokušala je dodirnuti njegovo lice i u tom djeliću sekunde Božo je mogao da su njezini prsti bili slomljeni i prljavi.

Božo je otvorio vrata i trčao u svoju kočiju, mogao je čuti njezine korake iza sebe. Brzo je odvezao konje i sjeo na vozačevo mjesto i prije nego je krenuo, žena ga je vukla u pokušaju da ga sruši iz kočije.

Božo je ipak uspio pobjeći i rano ujutro je stigao u Ličku Rječicu. Uletio je u restoran i srušio se na stolicu. Zapalio je cigaretu i samo sjedio. Ljudi su ga samo gledali.

''Jesi li dobro?'', pitao ga je vlasnik restorana. Božo mu je ispričao priču o duhu. Vlasnik ga je gledao neko vrijeme i rekao mu: ''To nije bio duh. Mislim da si vidio Helenu Ivanković. Policija ju već traži nekoliko dana.''

Vlasnik je počeo objašnjavati Boži o Heleni. On je rekao je Helena mlada djevojka koja je pobjegla iz ludnice. Ona je rodila izvan grada, a nije imala muža i bojala se što će mještani govoriti o njoj, pa je ona ubila dijete i zakopala ga duboko u šumi izvan grada.

Ali nju je izjedala krivnja i poludila je. Nije ju se više moglo kontrolirati, pa ju je njezina obitelj strpala u ludnicu. Dok je bila tamo, ona je tamo plakala i govorila da je imala dijete koje je sada samo negdje u hladnoj šumi. Ali problem je bio što ni ona više ne zna gdje ga je zakopala.

Jedne noći kad je doktor otišao u Heleninu sobu da joj da lijek, nje tamo nije bilo.

Nakon što je Božo rekao da je ona u crkvi, policija je tamo otišla, ali tamo su pronašli samo blatne otiske nogu. Božo nije ostao u gradu dovoljno dugo da sazna što je bilo Heleni.

Božo se kune da više nikad neće ići prečicama u koje nije siguran da su sigurne, koliko god one skraćuju put.

I naučio je da treba slušati priče koje narod govori, zato što u njima uvijek ima malo istine, ako pažljivo slušaš……

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:36 am

Djevojčica

Helena je išla u restoran u studentskom domu u Ličkoj Rječini. Ona je bila prva godina fakulteta.

U restoranu je ugledala jednog zgodnog mladića. Pogledala ga je i nasmijala se. To je bilo Ivan. On je išao s njom na kemiju. On je smatrala da on izgleda neodoljivo u odijelu za kemiju.

On je nju opazio, nasmiješio se i pozvao je da dođe kod njega za stol. Ona je uzela svoj tanjur i polako koračala na drugi dio restorana da joj slučajno ne bi ispao tanjur ili prolila sok.

Kada je sjela, on ju je pitao kako je provela dan, odakle je, što ju zanima...

Navečer kada je u svojoj sobi sjela za svoj stol s bilješkama iz kemije, knjigama iz hrvatskoga i povijesti, htjela se koncentrirati na učenje, ali nije mogla jer je stalno mislila na Ivana. ''Moram priznati'', rekla je sebi, ''Mi imamo mnogo toga zajedničkoga.'' Nije mogla prestati misliti kako je on dobar i lijep. Nakon sati povijesti on ju čak otpratio do njezine sobe.

Nije mogla prestati misliti na njega da je jedva čula neko kretanje u svojoj sobi. Kad je okrenula glavu, vidjela je kako neka djevojčicu ulazi u kupaonicu iz njezine sobe.

Pomislila je da je neko dijete ostalo ovdje nakon što su njegovi roditelji otišli. Helena je polako otišla do kupaonice. Kada je ušla unutra nije nikoga vidjela. To ju je veoma zbunilo. Ona je bila sigurna da je vidjela kako netko ulazi.

Pomislila je da se sigurno skriva ispod tuša. Pomaknula je zavjesu ispred tuša, ali nije je bilo ni tamo. Pretražila je cijelu kupaonicu, ali tamo nije bilo nikoga.

Helena je vrisnula. ''Ubijte ga! Ubijte ga! Ubijte ga!'' Miš je iskočio od nekuda i otrčao u sobu. Odmah je zgrabila metlu i potrčala u sobu da ubije to malo stvorenje.

Kada je ušla u sobu brzo je stala. U sobi je stajala djevojčica koja je izgledala poput anđela. Izgledala je kao da ima 4 ili 5 godina. Djevojčica je imala bijelo plavu haljinu na sebi.

Kleknula je pred djevojčicu. ''Odakle si došla?'', Helena je pitala djevojčicu smiješeći se.

Djevojčica je samo tamo stajala gledajući u Helenu, ali kao da ju zapravo ne vidi.

Vrata njezine sobe su se otvorila. To je bila Josipa iz susjedne sobe. ''Hi, Helena'', rekla je Josipa zabrinuto. ''Ja i Ivana smo čule tvoj vrisak. Došla sam vidjeti da li je sve u redu.''

''Sve je u redu'', odgovorila je. ''Ma samo me iznenadio jedan miš u kupaonici, osim toga, dobro sam.''

''To je dobro'', odgovorila je Josipa. ''Vidimo se sutra ujutro na doručku.''

''Ej samo još nešto, da li si ti ikada vidjela ovu djevojčicu? Nisam ju nikada vidjela oko doma, pa pretpostavljam da ju netko od roditelja izgubio ovdje.'', rekla je Helena.

Josipa ju je pogledala zbunjeno. ''Koju djevojčicu?''

''Pa ovu……ovdje.'' Kada je Helena pogledala, više nije bilo djevojčice.

''Mislim da samo trebaš odspavati.'', rekla je Josipa. ''Još si u šoku od onog miša. Vidimo se ujutro. Laku noć.''

''Da, laku noć.'' Heleni je to bilo čudno kako je nestala, a bila je tamo prije sekundu.

Dva i pol sata kasnije, nakon što se otuširala, obukla omiljenu pidžamu i oprala zube, legla je u krevet da spava.

Zatvorila je oči i razmišljala o domu. Tada je osjetila da ju netko gleda.

Kada je otvorila oči, vidjela je da na krevetu stoji djevojčica. ''Ti se baš voliš pojavljivati u kasnim satima.'', rekla je Helena.

''Da li bi mi željela reći svoje ime?'', pitala je Helena. Djevojčica je samo gledala u Helenu, kao da ju proučava.

Helena je dotaknula njezino lice. Njezini obrazi su bili ledeni. A njezine oči, imala je duboke, plave oči, a njezin pogled je bio tako tužan.

Djevojčica je pogledala u Helenu i ispustila je tihi vrisak. Crvena crta je počela nastajati na njezinom vratu i krv je počela sukljati iz vrata.

Dok je Helena gledala u strahu i čuđenju, djevojčica je odjednom nestala.

Sljedeći dan Helena je zaključila da je to sve samo bila noćna mora, ali da bude sigurna u to, otišla je u knjižnicu da provjeri da li je neka djevojčica ovdje ubijena. Bila je veoma potresena time i nadala se da neće pronaći ništa o djevojčici i da je to sve samo bila samo noćna mora.

Helena je već skoro odustala od potjere kada je ugledala novinski članak:

''Nerazjašnjeno ubojstvo u fakultetu u Ličkoj Rječini još muči policiju.''

''Četverogodišnja djevojčica Marija Duvnjak je pronađena mrtva u sobi svoje starije sestre. Marija i njena majka Ivona su ostali preko vikenda s Marijinom sestrom Nikolinom, studenticom na fakultetu.''

''Ivona i Nikolina su obilazili fakultet kada je, sudeći prema izjavama svjedoka, netko ušao u sobu gdje je bila Marija. Nakon kraćeg vremena, iz sobe se čuo jedan vrisak. Kada su ušli u sobu, našli su Mariju kako leži na podu, razrezanog vrata u lokvi krvi. Policija nije uspjela naći niti jedan otisak prsta, DNK uzorak i niti jedan korisni dokaz.''

Helena je okrenula sljedeću stranu i ugledala sliku djevojčice. Kada je vidjela sliku, vidjela je da je to ta djevojčica. Bio je onaj isti pogled u djevojčičinim očima, koji je izgledao kao je djevojčica izgledala veoma tužno. ''Kad bi mi bar mogla reći tko ti je to učinio.'', rekla je Helena tiho.

''Hi, Helena!'', rekao je netko iza nje. Okrenula se i nasmijala. ''Hi, Ivan! Kako si?''

''Dobro'', odgovorio je. ''Što čitaš?''

''Ništa. Baš sam se spremala da idem.'', odgovorila je Helena.

''Super. Što kažeš da te otpratim do tvoje sobe'', rekao je Ivan.

Ona je pristala, pa su oni krenuli. Blizu njezine sobe, pojavila se djevojčica od nikuda. Helena se iznenadila kada je vidjela da je Ivan pogledao u djevojčicu i rekao: ''Vratila se iz drugog svijeta, djevojčice?''

Djevojčica je pogledala u Helenu s nekim smiješkom na licu.

''Uskoro je vrijeme.'', rekla je djevojčica Heleni s nježnim, dječjim glasom.

Ivan je pokušao udariti djevojčicu, ali kao da je udario u vjetar. Njegova ruka je prošla kroz njezino tijelo, kao da ona tamo ne stoji.

Ona je pogledala ponovno u Helenu i nasmiješila se i rekla: ''Uskoro je vrijeme''

Ivan je pogledao u Helenu s mržnjom u njegovom pogledu, izgledao je kao da je neka potpuno druga osoba. Uhvatio ju je za ruku i počeo ju vući iza zgrade.

''Ivane, što radiš!!'', vikala je plačući histerično.

''Ono što planiram učiniti od dana kad sam te prvi puta vidio.'', rekao je mirno, premirno.

Kada ju je odvukao iza zgrade, strgao je odjeću s nje, izvadio svoj lovački nož i prerezao je Heleni vrat.

''Studentica pronađena iza ženske spavaonice u fakultetu u Ličkoj Rječini.'', pisalo je u sutrašnjim novinama.

''Devetnaestogodišnja djevojka Helena Ivaković je pronađena mrtva jučer u 15:30 sati iza ženske spavaonice. Nisu pronađeni otisci prstiju ili DNK uzorci. Ubijena je lovačkim nožem. Sumnja se na samoubojstvo.''

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:36 am

Sama u mraku

Tatjana je stavila ruke dublje u džep da joj bude toplije, vjetar je nosio snijeg u njeno lice. Oko nje su bile samo visoke zgrade. Ceste su bile potpuno prazne. Nitko osim nje nije hodao ulicom. Tatjana je poželjela da ne mora tako kasno hodati kući sama, ali zbog posla u jednom kafiću, ponekad je radila do kasno. Tako je hodala dok nije došla do jedne male uličice kroz koju je morala proći na putu do kuće. Polako je ušla u uličicu. U ulici nije bilo nikakvih svjetala. Ulica joj je izgledala puno duža, nego što izgleda po danu.

Tatjana je bila jako uplašena, hodala je brzo ne gledajući nigdje na stranu. Jedina stvar koja joj je davala snagu da ide dalje je bilo to da će brzo stići kući.

''Što je to bilo?'', pomislila je Tatjana nakon što je čula nešto poput koraka.

Uhvatio ju je još veći strah kad je ponovno čula zvuk cipela iza nje.

Stala je. Počela se okretati da vidi tko je to. Nije nikog vidjela, oko nje je bio samo mrak.

''Ima li koga?'', počela je dozivati nekoga.

Nakon što je malo promislila, shvatila je da bi bilo bolje da nije ništa rekla. Ako ju netko slijedio, on bi mogao opaziti intenzivni strah u njenom glasu. Opazio bi njenu ranjivost.

''Ti si dobro, nitko te ne slijedi.'', Tatjana je to ponavljala u sebi.

Jedino što je sada željela je bilo da bude u svome sigurnom stanu.

Osjetila je da ju je netko uhvatio s leđa. Htjela je pobjeći, ali nije se mogla pomaknuti. Čula je jedan glas iza leđa. Osoba je tiho rekla: ''Dobra večer''

Okrenuvši se, našla se licem u lice s nepoznatim čovjekom. On je bio u ranim dvadesetim godinama, s crnom kosom i crnim očima. Koža mu je bila blijeda, bez ikakve boje.

Tatjana je samo šutjela i gledala u njega. Njezino srce je lupalo glasno.

Tatjana se uspjela otrgnuti od njega i počela je trčati u smjeru u kojem je pretpostavljala da je njezina kuća. Jurila je niz ulicu i već se zadihala od trčanja. Već je pomislila da će joj noge otkazati od trčanja, kad se pojavio čovjek ispred nje.

Tatjana je naglo stala.

''Bezobrazno je otići bez pozdrava.'', rekao je čovjek.

On se smijao i njegove oči su pregledavale područje.

''Šta hoćeš?'', počela je vikati Tatjana.

''Mi…….samo hoćemo razgovarati'', rekao je čovjek.

''Mi…….?'', pitala je Tatjana.

Po prvi puta Tatjana je primijetila oko sebe još nekoliko ljudi koji su je okruživali u krug. Stajala je tamo bespomoćno.

Kako bi ona voljela biti doma, sigurna u svome domu….

Zatvorila je oči i spustila se na koljena. Tople suze klizile su niz njeno lice. Osjetila je da joj nešto probolo vrat. Taj probod bio bezbolan i kao da ju je samo uspavao.

Tatjana se probudila u hladnom znoju. Tatjana je shvatila da je doma u krevetu, živa i zdrava u svome sigurnome krevetu. Samo čudna noćna mora, prekinule njen san.

Ali sve je izgledalo tako…….stvarno. Da li je ona stvarno to sve sanjala?

Tatjana je ponovno legla i stavila glavu lagano na jastuk. Povukla je prekrivač preko ramena sretna što je kod kuće.

Ali nešto nije bilo u redu.

Njezin vrat je bio vlažan s gustom tvari. Nečim gušćim nego znoj. Prošla je rukom po vratu i pogledala u ruku. Boja s njezina lica je potpuno nestala.

''Krv'', viknula je Tatjana.

Krv je curila s njena vrata. Njezina bijela majica je skoro cijela postala crvena.

Tatjana je otvorila usta i ispustila veoma jaki vrisak…..

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:37 am

Mrtvac


U jednom stanu je živjela sama jedna starica. Jednoga dana njezini prijatelji su je pokušali nazvati ali je bilo zauzeto. Nakon što je nekoliko dana, kada je uvijek bilo zauzeto, prijatelji su se zabrinuli i nazvali policiju da odu kod nje u stan da provjere da li je sve u redu s njom.

Kada je policija ušla u stan, znali su da nešto nije u redu. Osjećao se snažan smrad. Odmah su pomislili da je starica umrla. Kada su ušli u njezinu sobu, našli su njezino beživotno tijelo s telefonom u ruci. Nije bilo nikakvih naznaka da je napadnuta, ali njezino lice je bilo ''smrznuto'' od straha.

Saznalo se da se njezin muž jako bojao da će biti sahranjen živ i žena mu je dala da instaliraju telefon u lijes. Policija je tražila od operatera da kažu odakle je došao zadnji poziv starici i oni su ustanovili da je došao iz lijesa njezina muža. Policija je odmah rekla grobaru da iskopa njegov lijes.
Kada je iskopao, grobar je glasno vrisnuo i istrčao iz groblja. Njegova kosa je potpuno pobijelila. Kada su policajci pogledali u grob vidjeli su mrtvaca s veoma bolnim izrazom lica i telefonom u ruci. Čovjek je pokušao nazvati ženu i prestrašio ju do smrti.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:38 am

Princezina ruka

Grof Louis Humond bio je nadaleko poznat kao okultist i psihoterapeut. I kao takav, često je od zahvalnih pacijenata bivao darivan nesvakidašnjim poklonima. Ali, najneobičniji od svih poklona donio je grofu i najveće nevolje. Za vrijeme posjete Luksoru 1890, izliječio je od malarije tamošnjeg uglednog šeika. Zauzvrat, šeik je inzistirao da grof primi na dar mumificiranu desnu ruku davno umrle egipatske princeze. Humondovoj ženi se od samog početka taj bizarni poklon nije svidio. A kada je čula cijelu legendu, njena odbojnost se pretvorila u mješavinu užasa i odvratnosti. Priča glasi da je u sedamnaestoj, posljednjoj godini svoje vladavine, egipatski kralj Ahnaton - jeretički Tutankamonov tast - došao u sukob sa svojom kćeri oko nekih vjerskih pitanja. Osveta kraljeva bila je strašna. Godine 1357.pne. po nalogu kralja i oca, njegovi svećenici su djevojku najprije silovali, a potom ubili. Odsjekavši njenu desnu ruku, potajno su je zakopali u Dolini kraljeva odvojeno od tijela. Postupak dobiva smisao kada se uzmu u obzir tadašnja vjerovanja da osoba sahranjena necijelovitog tijela nije mogla dobiti pristup u rajske predjele.

Niti jedan kustos muzeja nije želio primiti jezivi eksponat. Nemajući kuda, Humond je poklon smjestio u ispražnjeni sef svoje londonske kuće. Kada su oktobra 1922.g. Humond i njegova žena otvorili sef - sledili su se od užasa. Poklon se nije mogao prepoznati. Mumificirana i usahla, 3200 godina stara, ruka je djelovala potpuno sviježe! Grofica je zahtijevala da se ruka neizostavno uništi i Humond, koji do tada nikada nije osjetio strah od nepoznatog, prihvati prijedlog. Postavio je samo jedan uvjet: princezina šaka mora biti sahranjena na najprigodniji način. Sve je bilo pripremljeno za sahranu u noći 31.listopada 1922.g na Dan mrtvih.

U pismu upućenom svom dugogodišnjem prijatelju, arheologu lordu Karnarvonu, Humond je do detalja opisao ceremoniju sahrane. Šaku je pažljivo položio u ložiste kamina čitajući naglas poglavlja iz egipatske "Knjige mrtvih". Iznenada, završne riječi je popratio jak udar groma i kuća je utonula u tamu. Ulazna vrata popustiše pod naletom snažnog i iznenadnog vjetra.

Od siline udara, Humond i njegova žena nađoše se na podu sa osjećajem neke neprirodne hladnoće koja je zavladala u kući. Kada su podigli pogled, pred njima je stajala uspravna figura neke žene. Prema Humondovom kazivanju, "ona je bila obučena u kraljevsku odoru starog Egipta, sa vijugavom zmijom oko glave, sa znamenjem faraona". Umjesto desne šake, visio je okrvavljeni patrljak. Prikaza se na trenutak nadvi nad plamenom u kaminu da bi narednog momenta isčezla netragom. Sa njom nestade i šaka, da više nikad ne bude viđena.

Četiri dana kasnije Humond je iz novina saznao da je ekspedicija lorda Karnarvona na pragu senzacionalnog otkrića grobnice Tutankamona i da će grobnica biti otvorena uprkos upozorenju uklesanom na vanjskim zidovima. Iz bolničke sobe, gdje se sa suprugom još uvijek oporavljao od pretrpljenog šoka, Humond uputi starom prijatelju pismo moleći ga da još jednom preispita svoju odluku o otvaranju grobnice.

Napisao je: "Sada pouzdano znam da su stari Egipćani posjedovali znanje i moć koje naš razum ne može shvatiti. Za ime Boga, preklinjem te, budi oprezan".

Međutim, iskušenje svjetske slave bilo je suviše veliko da bi lord Karnarvon uzeo za ozbiljno pismo svog prijatelja. Nedugo, zatim, umro je od ujeda malaričnog komarca. Jedan za drugim umirali su i ostali članovi ekspedicije potvrđujući legendu poznatu kao "Prokletstvo faraona".

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:38 am

Tragovi na grobu mučitelja

Samo u 1692.g u Salemu, Masachusets, pod optužbom da su se bavili crnom magijom obješeno je 13 ljudi. Za pukovnika Bucksa iz Bucksporta u Mainu bila je stvar prestiža da i njegovo selo uzme učešća u sveopćem lovu na vještice. Nije bilo sastanka lokalnog vijeća, a da pukovnik ne postavi to pitanje. Ustrajnost je dala rezultata.

Prst javne osude je pokazao na jednu staricu. Kroničari se ne mogu složiti oko toga kako se je uopće zvala i koliko je imala godina. Prema jednoj zabilješci, ime joj je bilo Comfort Ainsworth i bila je starija od 90 godina. Proces je počeo. Svjedoci su se redali jedan za drugim izričući besprizorne osude. Na okrivljenu gotovo da nitko nije ni pogledao, a sve oči su bile uprte u pukovnika Bucksa. Jedna je žena ispričala kako je čula staricu kako nešto nerazgovijetno mrmlja u bradu. Ali, kada joj je po dolasku u kuću potekla krv iz ušiju, bila je sigurna da su čini bačene na nju. Jedan čovjek se, pak, zakleo da je na vratima staričine kuće vidio spodobu deset stopa visoku - očigledno da je to bio sam đavao ili barem netko od sljedbenika nečastivoga.

Porota nije dugo vijećala. Citirajući tekst "Zlo ne zaslužuje da živi", sudac je optužio Comfort Ainsforth za bavljenje crnom magijom i osudio je na smrt. Presuda se je trebala izvršiti slijedećeg dana ujutro. Tada je, prije nego što su čuvari mogli bilo što poduzeti, upirući svojim kvrgavim prstom na pukovnika, jasnim glasom povikala:

"U cijelom svom životu nikada nisam proklela nijedno živo ljudsko biće! Ali, vas, gospodine, i vaše ulizice, što me u smrt poslaste, mogu prokleti mirne duše... A sada poslušaj i zapamti ovo - kada umreš, a to će biti uskoro, obećavam ti da ću ostaviti otisak svog stopala na tvom nadgrobnom spomeniku. A taj biljeg, pukovniče Bucks, ostaće za sva vremena da svijet nikada ne zaboravi nepravdu učinjenu na ovaj dan".

Tri mjeseca poslije suđenja pukovnik je umro. Nasljednicima je ostavio u amanet da mu podignu nadgrobni spomenik od takvog kamena da ga ništa ne bi moglo oskrnaviti. U početku je rad na spomeniku odmicao normalnim tijekom sve dok jednog dana uzbuđeni radnik nije obavijestio nasljednike da su se na mramoru pojavili tragovi stopala koji se ni najmarljivijim trljanjem pijeskom nisu mogli ukloniti!?

U potpunoj tajnosti unajmljen je drugi kamenorezac. Obećavši da će sačuvati tajnu, isklesao je spomenik u svemu isti kao i prethodni. Stara ploča je zakopana, a nova postavljena na predviđenom mjestu. Nije prošlo ni desetak dana kada nasljednici saznadoše od preplašenih ljudi da im varka nije uspjela. Na ploči su se vidjele jasne konture stopala.

Gunđajući protiv nečuvenog vandalizma - objašnjenje koje nikog nije uvjerilo - nasljednici nisu odustali, već dadoše da se napravi spomenik od još plemenitijeg i skupljeg kamena. Dakako, i on je ponio biljeg izrečenog prokletstva.

Obeshrabreni nasljednici nisu činili dalje pokušaje. Poslije tri stoljeća, biljeg je poput žive rane i dalje prisutan na grobu pukovnika Bucksa.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:38 am

Magični konopac

Navodno, svedoci su videli dete kako se penje uz konopac koji stoji u vazduhu, a zatim nestaje... To je, kao udarnu vest, objavio jedan dnevni list 1890. godine, a posle su mnogi bezuspešno pokušavali da izvedu ovu neverovatnu mađioničarsku tačku

Već više od jednog veka po svetu kruže neverovatne priče o pojavi koja potiče iz Indije. Reč je o iluzionističkoj tački s konopcem i dečakom koji nestaje. U prvobitnom izvođenju to je izgledalo ovako: na otvorenom prostoru fakir uzima dugačak konopac i baca ga u vazduh gde i ostaje stojeći uspravno, kao da je o nešto obešen. Fakirov pomoćnik, neki dečak, penje se uz konopac, a kad dođe do samog kraja, odjednom nestaje. Fakir ga poziva da se vrati, ali od dečaka ni traga. Posle nekoliko trenutaka penje se i sam fakir, naoružan nožem, pa i on nestaje. A onda s neba počinju da padaju raskomadani delovi tela. Fakir ipak silazi s neba, povlači konopac, ostatke tela prekriva platnom i, odjednom, ćiribu-ćiriba – evo dečaka živog i zdravog. – Bila bi to uistinu neverovatna predstava – kaže Piter Lamont, istoričar magije i istraživač sa Univerziteta u Edinburgu.
– Šteta što nije istinita. Za ovu tačku prvi put se čulo 1890. godine zahvaljujući pisanju američkog dnevnog lista „Čikago tribjun”. Pisac teksta Džon Elbert Vilki priznaće kasnije da je to bila obična letnja novinarska patka. Ono što nikako nije očekivao jeste da će ova lažna vest doživeti toliku slavu.
Vilkijev napis iz „Tribjuna” preuzele su mnoge druge novine, čak i inostrane, dok su tekst objavljen četiri meseca kasnije, u kom redakcija opovrgava ovu vest svi drugi prećutali. Čak se 1904. godine pojavio i prvi tobožnji svedok tvrdeći da je svojim očima video trik s indijskim konopcem. Zvao se Sebastijan Buršet. Ali, čim su članovi Engleskog udruženja za psihička istraživanja počeli da mu postavljaju pitanja, odmah je bilo jasno da ima suviše bujnu maštu. A to je ko zna koji primer „nepouzdanosti pamćenja kada je reč o ovakvim stvarima”, rekli su stručnjaci.
– Ipak, ova legenda, koja je govorila o nepoznatoj i tajanstvenoj Indiji upravo onako kako ju je videla kolonijalna kultura toga doba, postala je toliko poznata da više nije mogla ni da se zaboravi ni da se uništi – objašnjava Lamont. – Stoga su neki ljudi pokušali da objasne igru s konopcem tvrdeći da je reč o slučaju masovne hipnoze. Fakir bi doveo u trans sve gledaoce i oni su videli ono čega nije bilo. Objašnjenje je bilo neuverljivije od same tačke, pa su počele da se pojavljuju i prve fotografije u nastojanju da se obore pretpostavke o masovnoj hipnozi.
„Štrand magazin”, časopis koji je objavljivao pustolovine Šerloka Holmsa, prvi je 1919. godine obradovao čitaoce i fotografijom te „najslavnije mađioničarske tačke na svetu”. Snimio ju je izvesni F. V. Holms, višestruko odlikovani oficir (koji nije ni u kakvom srodstvu s poznatim detektivom iz priča). Prema rečima Holmsa, konopac je odmotan, bačen u vazduh i tamo je ostao da stoji kao da je ukrućen. Potom se neki dečak uspeo uz njega i ostao da stoji na vrhu. Baš kad je oficir snimio fotografiju, dečak je nestao. „Ne umem da objasnim kako”, bio je njegov odgovor.
Stoga su ponuđena i druga objašnjenja ove zagonetke. Tridesetih godina prošlog veka jedan nemački iluzionista izjavio je da je konopac, zapravo, bio maskiran, a sastojao se od ovčijih kostiju, uglavljenih jedna u drugu, tako da su pravile neku vrstu motke uz koju je dečak mogao da se uspne. Pedesetih godina u još jednom tumačenju tvrdilo se da se tačka izvodila u nekoj udolini. Žica tanka kao vlas kose bila je razapeta između dva brda, a konopac se, pošto ga fakir baci u vazduh, kačio za ovu nevidljivu žicu skrivenom kukom. Predstava se prikazivala uveče, dečak se peo uz konopac i nestajao u mraku i dimu zapaljene vatre. Potom bi se fakir, u širokoj pelerini, i sam penjao do vrha konopca bacajući na zemlju komade udova nekog majmuna koga bi prethodno iskasapio. Konačno, dečak bi se sakrio pod pelerinu i sišao zajedno s mađioničarem tako da sve izgleda kao da se pojavio niotkuda.
– Sve su ovo objašnjenja mnogo neverovatnija i od same tačke o kojoj se priča – kaže Piter Lamont. – Ko bi mogao da zameni kosti ovce za konopac? I gde je to postojala žica tanka kao vlas koja bi se razapela između dva brda i izdržala težinu dve osobe? Svi su, u stvari, pokušavali da razjasne tajnu koje nije ni bilo. Fotografije kao što je ona Holmsova prikazivale su ne indijski konopac, nego nešto sasvim drugo: održavanje ravnoteže na dugačkim stabljikama bambusa, što se i danas radi u nekim krajevima Indije i Kine. Tamo se akrobata opaše debelim kanapom oko pojasa, podboči dugu bambusovu motku i uzdigne je. Uz nju se potom penje drugi momak koji, kad stigne do vrha, stoji tako nekoliko trenutaka održavajući ravnotežu.
Lamonta je zato, kao istraživača, zanimalo kako su razni mađioničari svedoci uspeli da zamene običnu igru održavanja ravnoteže i neverovatnu tačku s indijskim konopcem. Zajedno s engleskim psihologom Ričardom Vizemanom, pretpostavio je da postoji veza između senzacionalnosti priče i vremena koje protekne od događaja i izveštavanja o njemu. Drugim rečima, istraživači su krenuli od činjenice da prepričavanje jednog svedoka postaje sve neverovatnije kako vreme prolazi.
Prikupili su sva svedočanstva koja su našli u knjigama, studijama i novinskim tekstovima: ukupno 48. Odbacili su sva prepričavanja iz druge ruke, kao i dokumenta u kojima nije navedena godina događaja ili koji nisu sadržavali detaljne opise. Preostale dokaze – izbrojali su 21 – podelili su u pet grupa, po stepenu senzacionalizma. Njihov zaključak je, po ko zna koji put, potvrdio pretpostavku o krajnjoj nepouzdanosti pamćenja u vezi s mađioničarskim tačkama. Svedoci iz dokumentacije koju su našli videli su zapravo stajanje na motki, ali, kako su godine prolazile, dodavali su svojim opisima ono što su pročitali ili čuli da se priča. I, gle čuda: od tridesetih godina pa nadalje više nije bilo nikog ko je tvrdio da je i sam video tačku s uspinjanjem uz konopac.
Prava tajna predstave s indijskim konopcem nalazi se u našoj glavi i tamo odoleva vremenu. Mozak meša stvarne događaje kojima je prisustvovao i legende o kojima je čuo da se priča stvarajući tako ubedljivu priču. Ona se nikad nije dogodila, ali je ipak uverljiva i uzbudljiva.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:38 am

Krajem 19. i početkom 20. veka tačka s indijskim konopcem postala je toliko popularna da su neki mađioničari počeli da je smatraju pretnjom profesiji. Učinilo im se da su indijski iluzionisti daleko veštiji od kolega sa Zapada, pa su se najistaknutiji među njima upinjali da otkriju u čemu je trik. Čak su išli u Indiju da ispituju gurue i fakire, očigledno bez uspeha. Onda su pokušali da tačku izvedu u pozorištu, pomoću utega koje su sami izmišljali. Nažalost, niko nije uspeo: jedno je bilo slušati priče o ovoj veštini, a drugo pokušati da ga izvedeš u sasvim drugačijem okruženju, kao što je pozornica.
Za mađioničare je zbog toga tačka s indijskim konopcem i danas „najveća iluzija ikad smišljena na svetu” iako nikad nije ni izvedena. Niti može da se dokuči, smatraju stručnjaci za ovu oblast: ona je nešto poput Svetog grala u mađioničarskom svetu.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:39 am

Mladi čovjek se vozio autocestom jedne noći, te je uz cestu ugledao mladu djevojku kako stoji usred kiše. Stao je i ponudio joj prijevoz, a vidjevši kako dršće od hladnoće i svoju jaketu. Nakon 20ak minuta dovezao ju je pred kuću. Bila je to velika stara kuća te ju je mladić upitao je li to zaista njena kuća. Potvrdno je odgovorila, zahvalila za vožnju, nasmiješila se i izašla. Dok se vraćao sjetio se kako mu je jaketa ostala kod te djevojke, te se sljedeće jutro vratio kako bi ju uzeo. Pokucao je na vrata očekujući da će mu ta ista mlada djevojka otvoriti, no umjesto nje vrata je otvorila starija žena začuđena strancem koji joj stoji na pragu. Kada ju je upitao za djevojku, žena se vidljivo rastužila te je pozvala mladića u kuću. Dok je žena tražila nešto da ponudi stranca, on je razgledao po kući. Na kaminu je ugledao uokvirenu sliku djevojke koju je prošle noći povezao, te je upitao ženu za nju. Rekla mu je kako je to njena kćer koja je na prethodni dan prije 10 godina poginula. Naposljetku ga je odvela do kćerina groba gdje se na nadgrobnom spomeniku nalazila njegova jaketa, još uvijek mokra.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:39 am

Kruška

Naš čovek obično "pada" s kruške. Mislite da se šalimo. Obratite pažnju na svakodnevne izreke: "Pade k'o s kruške", "Pade ko kruška", "Čovek padne s kruške pa sedne da se odmori", i tako dalje. Za razliku od jabuke, voćke najdraže našem narodu, kruška je "drvo svih demona". Pod kruškom se sakupljaju đavoli. Kad je u Poljicama jedan fratar isterivao đavola iz neke žene, molio ga je đavo da ga pusti na staru krušku u polju.
Jednom u Dalmaciji "jedan čoek" vide noću divlju krušku "svu okićenu vešticama, da se sva sjala". On se nađe u čudu. Šta da čini? Kad malo dođe sebi, prekrsti se pa opali iz puške. Veštice se od gromka pucnja razbežaše na sve strane. Ali, posle nekog vremena umre tom čoveku sin. Kad je ono baba nadmudrila smrt, ova od silnog jeda nije znala kuda će. I, kako priča narod, zalepi se za krušku. I ona proždrljiva ala što satire grožđe u vinogradu, kad se sasvim nasiti, na staru krušku će, naravno. Vele opet ljudi iz Slavonije da znaju šta govore veštice kad se mažu mašću pa potom polete: "Ni o kladu, ni o panj, ni o drvo, ni o kamen, ni o krušku Todorovu".

Čudna je ta kruška. Eto, znaju istoričari da je ona starim Slovenima u njihovoj postojbini bila vrlo drago i sasvim sveto drvo. Tako bi i na Balkanu sve do pokrštavanja. A onda popovi moraše silno udariti na sve što dotad narodu bi milo i drago. I kako to radiše? Prosto. Nešto, ne imajući kud, proglasiše svetim i dobrim da boljeg na svetu nema, a nešto opet zlim i đavoljim. Tako je, eto, bilo nekada davno. Malo je popuštala crkva, a malo opet sâm narod. Tako kruška i postade zla da gora ne može bit'.
Mada, narod ti je vazda čudan. Ponegde on i ne ocrnjuje baš tako tu dobru biljku.
U okolini Đevđelije na drugi dan Uskrsa ide procesija do kakve stare kruške. I zamislite, pop tu krušku pričešćuje: lepo joj stavi naforu ispod kore. Popovima u nekim drugim krajevima sigurno i nije milo kad ovu priču čuju.
Neki kralj, pripoveda mnogi svet odvajkada, ne htede da ide na molitvu u crkvu. Reče: "Kruščica je moja crkvica". I da vidiš, Bog ga ne pokara. Kad se pomoli, dobro mu to pomože. Posveti se.

Bio jednom jedan zaklet jelen. Tužno ga bilo gledati kako se pod kletvom mučio. Zato mlađana devojka htede da dobroj životinji pomogne. I, kako se pripoveda u narodnoj priči, dade joj majka (inače veštica) tri mladice od kruške i jabuke. Ona udari njima jelena. I vradžbina spade ko da je nikad nije ni bilo.
Govori narod kako se sveti Sava o svom danu penje na neku staru krušku oko koje se iskupe golemi čopori vukova. Onda im Sava odozgo jednom po jednom određuje nafaku za sledeću godinu. I ni jedan se ne buni. Vele, opet, da sveti Sava – kad je ono put putovao od Zete do Budimlja – na vrh Konjuha zakopa silno srebro i to pod jednom kruškom. I otad se ono mesto prozva Srebrenica. Za vjeki vjekov.
Možda ne znate, ali boljeg leka za "žutu ranu" od kruške na svetu nema. Lepo se rana istrlja kruškom pa se ova baci nasred puta. Rekne bolesnik: "Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje". Onda, ne osvrćući se, beži. Opet, zna se, čovek ti prljavu krušku sa tla uzeti neće, te ona tu čeka demona bolesti. I čim ovaj zagrize, bude kako je bolesnik poželeo.
Takva je, eto, kruška. I druge tu nema.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:39 am

Pšenica

Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da "težak-baša" zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog "težak-bašu". I – setva može da počne.
Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova - "da pšenica bude ko olovo teška". Stavi se i pokoji novčić – "da pšenica dobru cenu ima". Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane. A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati "jer neće biti berićeta". A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi. Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre "jer će biti gada u pšenici". Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.

Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. "Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati". I bolje siguracije nema.
Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne... Onda valja gatati dalje.
Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao... dalje znate i sami.
Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.
U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: "Evo nama neviste. Pospimo je 'šenicom, da nam bude plodna" i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.

Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni "i demon mu neće moći ni da priđe".
Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od "teja od pšenice" znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu" – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, "zmajotresinu" i zrno kukuruza. I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške "bez belege" pa se ušije u tkanicu.
A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.

"Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje". To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – "ne zemlji će nestati pšenice". I tu nema nikakve sumnje.
Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. "I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad". Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.
Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – "Božju bradu". I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:40 am

Munje i gromovi

Loš, vrlo loš znak je kad zagrmi kad mu vreme nije. Tada ti niko ne može savetovati šta valja činiti. Ali, kad posle zime, prvi put zagrmi, treba činiti sve po običaju narodnom, jer narod sve zna. I tako se mogu izbeći mnoge boljke.
U đevđelijskom kraju, na primer, namah se ljudi late jednog kamička i malo zelene trave te to stave na glavu. Pa reknu, i to tri puta: "Tebe glava boli, mene ne boli". I glava će mu cele godine biti čvrsta ko sam kamen. Svake godine na prvu grmljavinu isto treba činiti.
Širom zemlje narod zna da kad zagrmi prvi put odmah treba leći na tle i valjati se. "Da ne bi bolela leđa kad se žnje", a i drugi poslovi kad se rade.
A u pirotskom kraju svet još na prvu grmljavinu luta po ambarima da budu puni, zbog toga silaze i u bačve i u druge sudove. Neki se opet i "kite koprivom da bi cele godine bili zdravi". Grom neće u koprive, a ni boleština na čoveka koji sve tačno kako je gore rečeno uradi.
Neki opet znaju da grmljavina može štošta i da predskaže. "Kad zagrmi pre Đurđeva dne, veruje se koliko nedelja treba do Đurđeva dne, toliko će dinara biti skuplji kukuruz te godine. Ovo, naravno, ne treba uzeti zdravo za gotovo pri našoj inflaciji.
Kad zagrmi na sv. Iliju, kažu u Šumadiji, "crvljaće se orasi i lešnici te godine". A u Homolju znaju i ovo: ako je oblačno na taj dan, biće dosta žira i oraha. Ako bude vedro – svi će da opadnu.

A kako nastaje grmljavina?
Izgleda vrlo složeno, a u stvari je sasvim jasno. To sveti Ilija natera svoje ognjene konje sve u trk, a zlatna blistava kočija silno lupa i trese se. A kad munja sevne to on bičem svojim čudesnim raspali.
Oko Boljevca narod pripoveda dase to sveti Ilija toliko rastrči jer goni đavole. A "bio ih je sve pobdio, samo mu je pobegao Hromi Daba koji se bio sakrio u cigansko ćemanetu. Od Hromog Dabe napatili su se drugi đavoli, pa ih zato sveti Ilija goni". Opet, kad grom udari jedan đavo pogine. Ali koliko se đavola u ovom grešnom svetu izrodilo – ni sâm gromovnik Ilija nema dovoljno municije.
No, to i nije tvoja briga toliko. Nepozante su smrtniku staze nebeske... Već zapamtiti treba obavezno: "ne valja držati otvorena usta kad grmi". Đavo u silnom strahu i bežaniji glavom bez obzira "može da uleti u usta". Na kad grmi ne valja ni trčati, niti stajati na pragu i otvarati vrata".
Znate, sveti Ilija neće na čoveka, ali ta jurnjava je beskrajna pa se i njemu desi da promaši.

Zato treba znati kako se tada štiti. U Banjaluci "kad grmi i čovjek pobjegne pod kakvo drvo, vele neka odmah na tom drvetu napravi krst, pa u to drvo neće grom udariti". Ali ni to nije najsigurnije, jer Đavo svašta zna i ne preza da se na sve načine snađe. Tako će on, pošto zna da grom u krst neće i sam pod krst pobeći. Beži đavo od krsta, ali ga još veći strah od groma hvata.
Zato se valja na druge načine zaštititi. U Azbukovici se čobani zakite leskovim grančicama. Vele da "leskovinom zakićenog čobanina nikako neće sveti Ilija da gađa".
U Homojlu kad zagrmi "ne treba stajati pod visokim drvetom ni pevati, ni zviždati, niti nositi kosu, srp ili drugi gvozdeni predmet". U Skopskoj kotlini, kad grmi ne sme se jesti. U istočnoj Srbiji na svetog Marka niko ne sme da preže volove zbog grmljavine. A na Ilidži raja dobro zna da "za grmljavine ne valja ići pod hrastovo ili trešnjevo drvo, ni među koze". Opet u Vasojevićima kad grmi ne valja da gori vatra, pa se sav živi ugalj pokriva pepelom tako da se plamen ne vidi.

[iz "Politikinog zabavnika" #1819/1986]

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:40 am

Kopriva

U davna, pradavna vremena, još dok su naši preci živeli daleko od brdovitog Balkana, kopriva je bila biljka kojoj su pridavali posebno značenje. Tako se još i dan-danas kod smernih hrišćana u Bosni može naći ovakav običaj. O Uskrsu pričeste se oni prvo hlebom i vinom, što i priliči "pravom 'rišćaninu", a onda – koprivom, što pokazuje da ni hiljade godina ne bacaju naše navike u zaborav. Elem, najpre se pričesti domaćin, pa onda sve muške glave i na posletku ženskinje. Onaj ko se pričešćuje okrene se istoku. Uzme pričest, tri puta, jer Bog treći put pomaže, i svaki put se okrene ukrug. Tako se to radi.
Kopriva je, inače, biljka vrlo dobra. Kako za ljude tako i za marvinče. Tako se valja o Đurđevu danu okupati u vodi u kojoj je potopljena kopriva - "zdravlja radi". A stoka se te vode napije "radi zdravlja i obilja mleka".

Čuli ste: "Neće grom u koprive". I istina je. Kao što se Rimljanin Tiberije od straha pred božjom srdžbom kitio lovorom "jer tu vrstu bilja ne bije grom" tako naš čovek, u proleće kad prvi put zagrmi – zakiti se koprivom. I od groma se onda bojati ne treba. Samo još valja zakititi i verige. Pa grom u kuću neće. Eto, samo malo napora treba kad se zna da "grom neće u koprive".
A radi zdrava poroda i mnogo dece porodilji obavezno treba staviti koprivu pod jastuk. Tako "senka" ne može da joj priđe ni blizu. I onda će sve biti u redu. A, da. "Senka" je ženski demon koji porodilji mnogo škodi. Još nešto važno: kako se neka snaša može spasiti da je neko "zao ne ureče". Lako, ako zna. Samo se zakiti koprivom o Đurđevom danu i kako je koji loš "urok" stigne samo s nje spadne kao niz stožinu namazanu lojem.

Opet valja znati, kopriva je čudna biljka. Pogledajte je malo bolje. Razrasla se tamo uz ogradu, skroz s kraja, tamna i tajanstvena, tajnovita i čudnovata. Ko će znati hoće li samo dobru služiti? A izgleda da neće. Bar tako neki pričaju.
Vele da subotom uveče metlom od koprive stara veštica "podmazuje" novu vešticu. Neki se kunu da su svojim očima videli da onda namah novoj veštici "proniknu krila slijepog miša, obradak joj se produlji, kose se raspletu, odjeća postane crna i tad i ona sa ostalijem poleti kao leptir".

Kopriva čoveka može osloboditi svakojake gamadi, samo sve treba ovako učiniti.
Na Veliki petak od svih variva samo se ona sme jesti. I obavezno se nabada na slamku. I to zato "da preko leta ne bi imalo buva". Ali valja dobro paziti. Ako jedeš pa se pokapaš po odeći – zlo i naopako. "Izest ćete vaške i buve". Onda valja zapamtiti reči. I to posle prvog zalogaja valja baš ovako reći: "Na život i zdravlje, na Turčina boleščina, na kaluđera grozničina, a na popa terlemčina".
Devojci kopriva može otkriti najveću tajnu. Zorom, a na Mladence, treba da ubere tri struka koprive. Svaki nameni po jednom mladiću koji je onako željno gledi. A može i onaj koga ona onako iz prikrajka i ispod oka osmatra. Onda sutradan zatraži od svoje dobre drugarice da odvoji jedan struk. I kad ga odvoji ova zna kome ga je namenila te može biti sigurna da joj je taj suđenik.
Ima jedna nevolja koja muči mnoge tate danas, a slabo je ko čuo za narodni lek od koprive. A prosta stvar! Protiv opadanja kose "u koprive valja ostaviti ošišanu dečiju kosu, pa će brzo narasti". Eto. Sve narod zna.

[iz "Politikinog zabavnika" #1823/1986]

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:40 am

Hrast

Granat i mračan, usamljen i gorostasan stoji stari hrast poiznad sela. Toliko je puta u njega opalila munja, toliki su putnici pored njega prošli, toliko vojske taborovale. On pamti što niko ne može ni da zamisli.
U Istočnoj Srbiji mnoga sela imaju po nekoliko – "zapisa". "I to su mahom gorostasni hrastovi sa usečenim krstovima u njihovim deblima. Niko ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje sa njega može da gori jer bi se takvom kuća ugasila ili bi mu bar ruka usahnula".

A u davna, pradavna vremena, još u slovenskoj postojbini, hrast je bio našim precima isto što i crkva. Dolazili su, sedali okolo, bogove pominjali, većali, važne odluke donosili.
Pa, nije li i "takovski grm" pod kojim je odlučeno da se Srbi dignu na drugi ustanak protiv Turaka bio – stari hrast?
I zato i dan-danas ima crkvica kraj starih hrastova. Zna narod da svevišnji ne voli da se sveta mesta često menjaju. Hulili su popovi, pretili i anatemisali, ali narod nije dao svoje sećanje. I posle toliko vekova hrast u našem čovek izaziva poštovanje i duboku naklonost. Setite se samo tona s kojim se izgovara reč "hrast". Eto, tako je to s narodnom dušom.

Posle je hrast zamenjivan hrastovim krstovima koji su postavljani po njivama.
Elem, čim vidiš stari hrast nakraj sela slobodno posumnjaj da pod njim može biti i zakopano blago. Samo znaj da do njega nije tako lako. Valja proći sva ona iskušenja koja su potanko opisana u mnogim narodnim pripovestima. Pa, ko je hrabar...
Hrastove grančice se uzberu za Badnjak. S njima se ide na čestitanje Nove godine. Pa se onda tim grančicama džara po vatri. Onda se one zakače za kućnu gredu i tu čuvaju do Malog Božića. Onda se sagore. To ti je za svako dobro.
Ako je neko dete urečeno, onda treba uzeti tri hrastove grančice, te se tako uroci oteraju na daleko. Urečenom detetu može se dati i voda u kojoj je bilo potopljeno sedam ili devet ugljena od hrasta. Uroci će uteći glavom bez obzira.
Hrast je i zaštita. U Crnoj Gori o Spasovdanu zelenim hrastovim grančicama zakite "svako žito, i kite se torovi i kuće".

Hrast je i lek. Korom hrasta se zaustavlja krv. Čaj od hrastove kore ili žira lek je protiv srdobolje. Protiv znojenja nogu samo kora hrastova može da pomogne. A opet ko je vešt lako može kakvu tešku boljku sa sebe na veliki hrast da prebaci i valja znati da će on to rado da prihvati.
Oko takova, kad koga dobro trese groznica, kažu, samo hrast pomaže. I to ovako: provrti se stablo, uvrti jedan klin i onda zapali sveća. I pomoć bolesnima odnekud stigne.

[iz "Politikinog zabavnika" #1824/1986]

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:41 am

Sekira

U verovanjima kod Srba sekira je imala ulogu fetiša (stvar kojoj se pripisuje neka čudotvorna snaga). Pre svega ona se upotrebljavala kao odbrambeno sredstvo protiv zlih demona i kao utuk protiv mađija. Njom se preseca put vešticama i vampiru.
Kad je padao gräd sekira se stavljala pod streju (strehu) ili se iznosila u dvorište i postavljala sečivom prema oblacima da bi, kako se verovalo, gräd prestao da pada.
Za lakši porođaj žene su pile vodu u kojoj je oprana oštrica sekire. U ovršeno žito kad ostaje preko noći van ambara, stavljala se sekira kao zaštita od noćnih demona. A mlada baca sekiru preko svog novog doma jer se veruje da u potkrovlju borave demoni. Običaj je ostao, razlog je zaboravljen.

[iz "Politikinog zabavnika" #1721/1984]

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:41 am

Šljiva

Ako dobra domaćina ko ove godine upita "Kako je rodilo?", odgovor će biti sigurno ovakav: "Pšenica slabo, kukuruz dobro, a šljiva tako i tako". Da ima šta da se jede, da stoka može da se prehrani i da šljivovice bude za slave i proslave.
Da dobro rode, na šljive se meće božićna slama. O Biljnom petku donosi domaćin na njih i magične biljke. A na Svetog Trifuna Rezača ne valja da žene išta iglom rade, "da ne bi crvi jeli šljive".
A u Župču tamo kod Breze, uoči Božića, momci i dečaci idu od bašče do bašče te zavijaju kao vukovi oko šljiva jer tako rod bude bolji.
Sve ove radnje valja ponekad raditi, ali zna se u narodu: kad na Božić padne kiša – rodiće šljiva. Sto posto.

Važno drvo

Možda ste primetili, mnoge su šljive posađene po grobovima. Još su iskićene kakvim raznobojnim končićima. Jer, senovito je to drvo. Pogodno da se u granatu krošnju smesti neka duša. A i demon, bogami.
Tako u Gornjoj Resavi "onaj koji je istih godina kao i pokojnik" u povorci nosi okićenu šljivu koja se onda posadi pokojniku baš više glave. A "za one koji su umrli bez sveće" u tačno određene dane, tri puta u godini, raspali se dobra vatra od šljivovine. Umrla deca su se, inače, u nekim krajevima sahranjivala u šljiviku.
I "gde šljiva najbolje napreduje tu je mesto za građenje kuće". Nikakve druge provere ili blagosiljanja, ni od popa ni od vidovitih ljudi, nisu potrebna.
Devojke znaju da im šljiva može sačuvati ruse kose. I to ovako: one dlake što otpadnu vežu se za mladu šljivu. Pa će, jasno, kosa "bolje rasti".

Ne jedite dvojanku

Opet u Resavi stara žena koja sve zna posle venčanja obuče mladoženji očevu, a mladoj majčinu košulju, uzme ih za ruke i dovede do voćnjaka – gde tri puta obilaze sa njima rodno drvo – šljivu. I biće sreće i buljuka dece.
I kada se beba prvi put okupa ona voda se obavezno prospe na rodnu šljivu.
A ako koje dete napadne dugotrajna bolest, žene znaju šta tu valja činiti. Nađu u šljiviku lepu mladu šljivu. Kroz procep prva doda drugoj to dete. Onda ga ona kroz isti procep vrati. A prva počne s detetom glavom bez obzira bežati kući. Bolest ostade na šljivi. Ona se toga ne boji.
Videli ste šljivu dvojanku. E, nju nipošto ne valja jesti. Jedni kažu "da će se sastavljati prsti na nogama". Drugi opet vele da će se rađati sve sami blizanci.
I još nešto: ko u snu bude brao šljive – plakaće!

[iz "Politikinog zabavnika" #]

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:41 am

Venčanje

Ovako je bilo nekada među Gotima: muškarac se ženio devojkom iz svoje zajednice. Ali, ako nema devojaka za udaju, budući mladoženja, obavezno u društvu jednog jakog muškarca, skoknuo bi do susednog sela i ukrao bilo koju devojku. Prijatelj koji pođe s njim preteča je današnjeg kuma. Zaista, samo bi kum bio spreman da za prijatelja učini tako nešto. Od tada potiče i običaj da se mlada prenosi preko praga, danas tako romantičan, naročito ako mlada živi u soliteru. Nekada bi kum i mladoženja buduću nevestu bukvalno zgrabili i, s njom pod miškom, zaždili u svoje selo.

Šta je bio kum?
Kum je u ta davna vremena, pored prstena, nosio sa sobom još nešto: zbog opasnosti da se devojčina rodbina dâ u poteru za njom, kum je na venčanju uvek stajao pored mladoženje, naoružan i spreman da brani mladence. Ponekad je i kum služio kao čuvar ispred njihovih vrata. Naravno, mnogo od ovoga samo je deo nemačkog folklora i mašte, ali postoje i izvesni dokazi da je bilo gotovo tako. Na primer, ispod oltara mnogih starih naroda, uključujući Hune, Gote, Vizigote i Vandale, ležali su pravi mali arsenali toljaga, noževa, kopalja i drugih predmeta neophodnih za venčanje. Običaj da mlada stoji uvek mladoženji sa leve strane, potiče upravo odatle – desna ruka morala je da mu bude slobodna – da u svakoj prilici odbrani svoju dragu. Tako je to bilo među Varvarima na severu Evrope, a ostaci tih običaja zadržali su se, u izmenjenom obliku, sve do danas.

Od kada potiče burma i kakva je njena simbolika?
Najpre se pojavila u staroegipatskom kraljevstvu, oko 2800. godine pre nove ere. Pošto nema ni početak ni kraj, krug je za Egipćane značio večnost i tako postao idealna stvarčica za venčane ceremonije – brak je trebalo da bude vezivanje zauvek. Mora se priznati da su burme od najfinijeg zlata bile veoma na ceni u društvu bogatih Egipćana i kasnije kod Rimljana. Zanimljivo je da se među brojnim prstenovima starim dve hiljade godina, nađenim u Pompeji, nalazi i jedan čiji je izgled, vekovima docnije u Evropi, postao veoma popularan naročito među hipicima šezdesetih i sedamdesetih godina. Taj zlatni venčani prsten – burma (danas prekršten u "prsten prijateljstva") sačinjen je dve izukrštane ruke koje se rukuju. Zbog svoje buduće mlade, Rimljanin skromnih materijalnih prilika mogao je da dođe do prosjačkog štapa. Tertulijan, hrišćanski sveštenik koji je pisao u drugom veku naše ere, primetio je "da mnoge žene ne znaju ništa o zlatu osim o burmi na venčanom prstu". Rimljanke su pred svetom s ponosom nosile svoje venčano zlato, ali kod kuće, prema Tertulijanu, jednostavnu gvozdenu alku.

O veridbenom prstenu
Venecijanski dokument iz 1503. godine pominje venčani prsten koji je pripadao Mariji iz Modene i verovatno predstavlja prvi verenički prsten sa skupocenim draguljom – dijamantom što je ubrzo postalo opšteprihvaćeni običaj i veoma otmeno. Mleci su prvi otkrili kvalitete dijamanta i usavršili njegovo brušenje, te je srebrno i zlatno prstenje ukrašeno dijamantima bilo veoma šik među bogatim Mlecima prilikom sklapanja bračnih ugovora i veridbe.
Jedan od najstarijih prstenova sa dijamantom bio je ujedno i najmanji u istoriji – napravljen je za veridbu dvogodišnje Meri, kćerke Henrija VIII. Već tada su je obećali sinu francuskog kralja Fransoa I, koji se tek bio rodio. Jedan stari anglosaksonski običaj govori o korenima veridbenog prstena: otac koji je tražio devojku za svoga sina donosio je tazbini neki vredan lični predmet i lomio ga na dva dela. Jedan je ostavljao za sebe, drugi davao budućoj mladi. Od bogatih ljudi očekivalo se da donesu srebro ili zlato. Etnolozi veruju da je veridbeni prsten kasnije zamenio grumenčić zlata, odnosno srebra.
Papa Nikola I doneo je 860. godine dekret po kome je veridbeni prsten bio znak sigurnog venčanja. Kao beskompromisni borac za svetost braka, isključio je iz crkve dvojicu nadbiskupa koji su venčali, razveli i ponovo venčali Lotara II od Lorene, optužujući ih da su "odobravali bigamiju". Za papu Nikolu prsten od bilo kakvog metala nije bio dovoljan – morao je da bude od finog metala, najbolje od zlata, čime bi budući mladoženja i materijalno pokazao da se žrtvuje za mladu. Od tada su zlatne burme postale opšteprihvaćene, a ustanovljena su i dva druga običaja: oduzimanje prstena mužu koji prekrši bračni zavet i obaveza da devojka vrati prsten ako raskine veridbu. Crkva je bila nemilosrdna u očuvanju ozbiljnosti obećanog braka i kažnjavanju ako se prekrši. Tako je veliki Savet Elvire osudio roditelje jednog mladoženje zato što su prekršili veridbeno obećanje. Ukoliko bi neka devojka odlučila da ga raskine i navela razloge koji nisu mogli da zadovolje crkvu, sveštenik iz njene parohije imao je pravo da nesrećnicu smesta pošalje u manastir, do kraja života.

Od mrvica do torte?
Stari Jevreji stavljali su venčani prsten ili burmu na kažiprst, u Indiji su ga nosili na palcu. Običaj naroda na Zapadu da burmu nose na domalom prstu potiče, zapravo od starih Grka. Grčki lekari iz III veka pne. verovali su da "vena ljubavi" ide od toga prsta pravo do srca. Tako je sasvim logično što je upravo taj prst, postao najpodesniji za burmu. Rimljani koji su pokrali i kopirali grčke anatomske crteže prihvatili su i priču o veni i prstu ljubavi. Za njih je ovaj prst bio i "prst zdravlja". Koristio se i za mešanje medikamenata jer se verovalo da bi otrovno dejstvo nekog leka doktor mogao odmah da oseti preko ovog prsta i pacijentu ne dâ ovaj lek.
A kad već pričamo o venčanjima i svadbama, nemoguće je zaobići svadbeni kolač. Nije oduvek bio običaj da mlada jede svadbenu tortu – najčešće su je njom gađali. Pšenica, vekovima simbol plodnosti i uspeha, bila je nezaobilazni deo svadbenih svetkovina – bacali su je na mladu, a neudate devojke sakupljale su je nadajući se skoroj udaji – isto kao što se danas devojke lome da uhvate bidermajer. Stari rimski pekari, oko 100 godina pre naše ere, započeli su tradiciju pečenja malih slatkih kolačića – da se na svadbama jedu, a ne da se sa njima gađa mlada. Prema Lukreciju, rimskom pesniku i filozofu, slatki hlepčići mrvili su se nad nevestinom glavom, u ime plodnosti, a posle su mladenci iz iste porcije zajedno jeli mrvice kolača. Kasnije su gosti sami počeli da donose slatkiše na svadbu.
U Engleskoj, na primer, sve što donesu slagali su na gomilu (što više, to će brak biti plodniji), a mladenci bi se na kraju poljubili iznad gomile kolača. Za vreme vladavine kralja Čarlsa II 1660. jedan francuski kuvar bio je u Londonu da posmatra ceremoniju gomilanja kolača. Zaprepašćen načinom na koji su Englezi slagali razne patišpanje i keks, došao je na ideju da od te bezoblične planine napravi napravi hladan kolač na nekoliko nivoa i to s kremom. Tako je nastala torta. A mlada i mladoženja danas je seku zajedno i i na svadbenom ručku zajedno probaju po parče, kao nekad kolačiće, da bi im zajednički život bio plodan, sladak i bogat kao što je i torta.

Pobegulje, pobegulje
U Srbiji, međutim, nije postojao takav običaj. Kako je zabeležio Milan Ž. Milićević u knjizi "Život Srba i seljaka", verovalo se da ne valja da momak i devojka (mladenci) u isto vreme piju vodu "jer će se svaditi, a isto tako ako jedu od jednog zalogaja ili istom kašikom". Mladenci se "venčavaju s kitom bosiljka, pa to posle ušiju u jastuk", tako da je to jedina zajednička stvar koju imaju u toku svadbene ceremonije. Što se tiče onog gotskog običaja sa početka priče, izgleda da je u Srbiji bio češći običaj da devojke, ne čekajući uobičajenu prosidbu i dogovor roditelja, beće za svoje momke, nego što su ih oni krali. Te devojke u narodu se zovu "begunice". "Momak i devojka se najpre zamiluju. I videći da će stariji stvar odugovlačiti", piše Milan Milićević, "oni ugode te se nekoliki momci od najbliže svojte dođu uveče, izazovu devojku, i s njom pobegnu. Posle toga roditelji se srde, ali drugi ljudi navale, te se oni stišaju i pomire. Svadba ovakve begunice vrlo je prosta, i biva da ovakva odbeglica nije srećna u životu. Zato se i veli: Begunica pre, begunica i posle. To jest, pobegla momku, pa bega i od momka".
Bila "begunica" ili ne, mladu uvek prate ceremonije, običaji i znamenja od kojih su neka ista, od Bugarske do Kanade, bez obzira na različite religije, kulture i društvena uređenja.

[iz "Politikinog zabavnika)

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:42 am

Na završetku Prvog svetskog rata, prilikom dugih pregovora o miru i novoj karti Evrope, diplomate su dolazile na razne ideje u vezi s nagrađivanjem zemalja pobednica, a koje bi bile u skladu s interesima svih velikih sila. Iz ovih zakulisnih priča izronila je jedna "popodnevna", koju ćemo za sada smatrati urbanom legendom, bar delimično (zato što nismo baš sigurni u verodostojnost svih podataka). Ova priča kaže da je Srbiji, kao savezničkoj zemlji u pobedi nad Nemačkom i Austrougarskom, umesto velike kraljevine koja bi obuhvatila i prostore Slovenije, Hrvatske i Bosne – ponuđen Madagaskar kao kolonija. Ovaj predlog važio je samo jedno popodne i srpska delegacija ga, po priči, ipak nije prihvatila. A zamislite da jeste – lemuri bi bili naše domaće životinje, a braća Madagaskarci bi igrali za fudbalsku reprezentaciju ove zemlje. Itd.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:42 am

Devojka ugleda svoga psa kako ulazi na vrata kuće sa nečim u zubima. Kada je malo bolje zagledala beli predmet u njegovim čeljustima shvati da je reč o zecu. I to ne nekom običnom zeki, već dugogodišnjem ljubimcu njenih komšija. Očigledno, pas je nekako otvorio kavez u kojem je nesrećni zec živeo, udavio ga i onda pobedonosno doneo do gazadarice želeći da se pohvali svojim plenom. Nesrećna devojka sada ne zna šta da radi. Komšije, inače veoma dragi ljudi, biće izuzetno nesrećni zbog ovog događaja jer su mnogo voleli ovog „dugouška“.

U trenutku devojka odlučuje – uzima zeku iz čeljusti svog kućnog ljubimca, odnosi ga do kupatila i tamo pere da bi uklonila tragove zemlje po kojoj ga je vukao pas. Potom uzima fen i suši ga. A zatim kradom odlazi do kaveza koji se nalazi pred ulazom u kuću njenih komšija i položi ga unutra. Sada će komšije da pomisle da je zec uginuo prirodnom smrću i to će mnogo lakše podneti, a neće biti ni srdžbe prema psu iz susedstva. Cela priča će imati koliko-toliko razuman kraj.

Popodne, roditelji devojke vraćaju se sa posla i s vrata joj kažu: "Jesi li čula šta se dogodilo našim komšijama. Pre dva dana zec im je uginuo i oni su ga, tugujući za ovim malenim „članom porodice“, sahranili u dvorištu. Neko od zlobnika iz komšiluka to je video, iskopao ga (verovatno u toku noći), a onda oprao od zemlje, osušio i vratio ga u kavez. Zamisli samo na šta su sve spremni zlobni ljudi!"

Naravno, pas je kopajući po komšijskoj bašti u potrazi za koskama, pronašao zeku i doneo ga do kuće. Pošto nije mogao da govori, devojci je ostalo samo da zaključi šta se dogodilo, a što je izgledalo kao najjednostavnije i najočiglednije rešenje. Na žalost, nije bila u pravu.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:42 am

Izvesni Lari iz Kalifornije je oduvek želeo da bude pilot. U vojsku ga, međutim, nisu primili zbog slabog vida. Sedeći u svojoj bašti jednoga dana on dođe na ideju da u prodavnici vojne opreme kupi nekoliko meteoroloških balona i da ih veže za svoju baštensku stolicu. Po njegovoj zamisli, trebalo je da ga ti baloni podignu na određenu visinu od 100-ak metara. Što je namerio, to je i učinio, prethodno vezujući stolicu kanapom za kamiončić u dvorištu. I zaista, baloni ga podignu sa zemlje na visinu koja je bila određena dužinom konopca.

Potpuno okuražen, Lari napumpa helijumom još nekoliko balona, zatim dva-tri napuni vodom (zbog težine), uzme revolver, odveže kanap od kamiona i prepusti se letu. Namera mu je bila da pištoljem na određenoj visini „upuca“ nekoliko balona i tako aterira. Zahvaljujući povetarcu Lari se ubrzo našao na zavidnoj visini od nekoliko stotina metara, a nedugo potom i na 4000 metara! Naš junak se nije usuđivao da na ovoj visini „upuca“ balone jer bi posledice mogle da budu katastrofalne. Jednostavno – prepustio se sudbini dok je mrak počeo da pada, a njegova letelica se već našla nad obližnjim okeanom.

Sudbina je na njega namerila jedan avion koji je dolazio u Los Anđeles iz Tokija. Pilot putničkog aviona je odmah javio kontrolnom tornju „uobičajenu vest“: Primetio sam čoveka koji leti u stolici za koju su vezani baloni, naoružan je i možda pijan! Kontrolori leta su, naravno, prvo pomislili da je sam pilot poludeo, a nakon toga su angažovali helikoptere da izvide stvar i spasu „pilota leteće stolice“. Ali, ni letelice nisu bile u mogućnosti da spasu Larija jer su vazdušne struje „letećih miksera“ stalno odguravale balone. Onda Lari skupi hrabrost i počne da puca u balone. Uskoro je pao u more odakle su ga spasili uz pomoć helikoptera.

Postoji više verzija ove priče, u zavisnosti da li je čitate na originalnom sajtu sa Darvinovim nagradama ili na nekom koji ovu storiju prepričava. Po drugoj verziji Lari je poginuo pri padu jer je prebrzo „ubijao“ balone. Po trećoj je bio kažnjen jer je nezakonito koristio međunarodni vazdušni prostor bez pilotske dozvole i dozvole za let. Po četvrtoj je ponovio ovaj svoj poduhvat, ali sa veoma dugim kanapom koji je bio pričvršćen za kamion...

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:43 am

Skoti Tarnbul je 25. marta 1995. godine u kolačiću sreće (koji se deli uglavnom po kineskim restoranima) pronašao kombinaciju brojeva koje mu je kolačić predlagao za igru na lotou. Bili su to brojevi 10, 24 , 27, 29, 40 i 46. Kasnije, istog dana, njegova žena Barbara je, u jednom drugom kolačiću sreće pronašla istu kombinaciju brojeva. I oboje su je odigrali sutradan. I oboje su dobili po 814 hiljada dolara na teksaškoj lutriji!

Havajska legenda: Svako ko uzme, odnese (ukrade) kamen sa havajskih plaža (Havajski vulkanski nacionalni park) biće kažnjen – boginja vatre i vulkana Pele će mu doneti mnoge nesreće. Na stotine turista koji su za uspomenu uzeli poneki kamnečić sa ove plaže, posle nekog vremena su ga poštom vratili žaleći se na lošu sreću u životu: umirali su im kućni ljubimci, dobijali su otkaze na poslu, imali zdravstvenih problema...

Vilijem Kari iz Bostona je 1990. osvojio na lutriji 3,6 miliona dolara i odmah potom umro od srčanog udara izazvanog velikom srećom. Četrnaest godina kasnije dobitnika na lotou Karla Atvuda je samo jedan sat posle dobitka pregazio kamion.
Margaret Jorgenson je umrla 1951. godine, a testamentom svoj imetak (700 hiljada dolara) ostavila izvanredno ljubaznom čoveku koga je upoznala na putu u Čikago i sa kojim se poznavala samo četiri sata!

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:43 am

Osamdesetih godina su mladi Beograđani i Beograđanke često pribegavali jednoj originalnoj poštanskoj igri. U kovertu bi stavili razglednicu, zatvorili je i potom na prednjem delu napisali neku izmišljenu adresu u Velikoj Britaniji – npr. Roger Davidovich, Oxford street 7565, London. Na poleđini bi napisali adresu prijateljice ili prijatelja kojima u stvari šalju poštu. Pedantni engleski poštari, kada na navedenoj adresi ne bi pronašli dotičnu osobu, pismo su vraćali na adresu pošiljaoca tako da je ono stizalo do osobe kojoj je i namenjeno.

U razglednici koja se nalazila u pismu obično bi stajao tekst: “Ove godine još nigde nisam putovala pa ti bar šaljem pismo koje je malo obišlo svet”…
Ponekad, da bi cela priča bila još šašavija, sama razglednica je bila neka stara fotografija Londona ili Pariza…
I danas poneko, sećajući se ove igre, na takav način obavi komunikaciju sa prijateljima.

Naša priča kaže da je u to doba jedan Beograđanin na ovaj način poslao pismo svom drugaru. Na čelu pisma napisao je adresu: Džon Piters, Čelzi roud broj taj i taj, London. Posle dve nedelje na adresu njegovog prijatelja, koja je stajala na poleđini kao adresa pošiljaoca, stiglo je pismo izvesnog gospodina Pitersa iz Londona. On se zahvaljuje na razglednici Pariza koju je dobio na poklon, čini mu se da je reč o nekoj igri (koju je opet organizovala pošta), pozdravlja pošiljaoca, kaže da je preko pečata na poštanskoj marki otkrio koji je to jezik kojim se služi pošiljalac razglednice, potom našao prevodioca i odlučio se da vrati “poklon”. Šalje mu, dakle, razglednicu Madrida, uz napomenu da je, srećom, ove godine već bio na odmoru i naputovao se po Evropi (što i njemu želi), i da njegovo ime nije Džon nego Džeremi (ali nema veze).

Koji je bio račun verovatnoće da pošiljalac pogodi prezime i delimično ime na pomenutoj adresi? Pa, s obzirom na učestalost prezimena Piters, i nije bio suviše veliki. Kada je ova priča (koja se kasnije razvila u urbanu legendu sa mnogim dodatim pojedinostima) prostrujala gradom mnogi su na prednju stranu pisma, ne želeći da rizikuju, stavljali adresu: Simeohn Kharaphilippovich, Oxford street

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:44 am

Mladić odlučuje da se baci s krova dvanaestospratnice. Svega mu je dosta, život mu je dojadio. Skače. Dok u padu proleće pored prozora na sedmom spratu, pogađa ga metak u grudi. Žena iz stana na sedmom spratu po ko zna koji put se naljutila na muža i usred svađe uzela nenapunjenu pušku. Kao što je to uradila bezbroj puta dotad, naciljala je praznim oružjem i povukla obarač. Baš u trenutku dok je pomenuti momak obavljao samoubistvo. Međutim, neko je u međuvremenu (od prošle svađe) napunio pušku i metak iz nje pogodio je samoubicu u padu.

Mladić koji se bacio s krova ne bi poginuo, jer bi telo palo tačno na nadstrešnicu zgrade sa čijeg je krova skočio. Ali, metak je bio koban! Inače, samoubica je bio sin gospođe koja je pucala. Dojadile su mu stalne svađe roditelja i namerno je napunio pušku mecima baš tog prepodneva! A onda je odlučio da sebi oduzme život. Na sudu, majka je osuđena za ubistvo iz nehata.

U bilijar klubu, dva čoveka se posvađaju i potuku. Jedan od njih je ronilac, a drugi pilot. Sutradan izbije veliki požar u obližnjoj šumi, nedaleko od velikog jezera. Pilot sedne u kanader ne bi li pomogao vatrogascima. U letu se spusti do jezera da pokupi što više vode u rezervoar i, ne znajući, zahvati sa vodom i ronioca, koji je baš u tom trenutku bio pod vodom, baš na tom mestu. Treba li da kažemo da je reč o roniocu s kojim se sinoć potukao? Uglavnom, vatrogasci su, posle nekoliko sati gašenja požara, pronašli telo čoveka u roničakoj opremi kako visi na poluizgorelom drvetu u šumi.

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
radioaktivna
Administrator
Administrator


Ženski Broj poruka : 9209
Datum upisa : 17.03.2011
Godina : 116
Lokacija : zvezdana prašina

PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Čet Jul 07, 2011 1:44 am

Mladić upoznao devojku u noćnom klubu. Odmah mu se svidela, a i on njoj. Počnu oni vezu iste večeri. Dva-tri puta izlazak, ljubljenje do besvesti... Mladić ima neverovatnu potrebu da vodi ljubav s njom, ali ona kaže: "Još je rano, mora da prođe još malo vremena..." Raspravljajući o toj temi, jedno veče se malo zakače i rastanu se prilično ljuti. Mladić je zove sutra pre podne ne bi li joj se izvinio. Pospani glas njegove drage kaže: "Ma, nema problema, hoćeš li da dođeš večeras kod mene?" "Kako da ne! Naravno!" (Ovo je savršeno, misli naš junak.)

Iste večeri on se pojavi pred njenim vratima sa cvećem i bocom vina. Otvara mu devojka, koja se u međuvremenu malo podšišala. "Lep ti je friz", kaže on i ulazi u stan. Sledi priča, dok mu ona kuva kafu: roditelji su u vikendici, sestra je otišla na dva dana kod njih, ove nedelje samo učim... Malo po malo, par počne da se grli, ljubi... a onda kreće i vođenje ljubavi. Ujutro, mladić umoran, ali razgaljen kreće kući. Sledeće veče ista priča. Treće večeri on dolazi kod nje, zvoni na vrata, otvara mu njegova devojka sa nešto dužom kosom – kao da se "kontrafrizirala". Mladić je pomalo zbunjen, naročito kada ga ona upita: "Otkud ti ovde?" Dve sekunde potom iz dnevne sobe izlazi devojka s kojom je dve večeri vodio ljubav – njena sestra bliznakinja!

Posle male svađe u vezi s "vrhuncima ljubavi", mladićeva devojka je naprasno odlučila da ode dva dana kod roditelja u vikendicu, gde su oni provodili odmor. Kod kuće je ostala njena sestra, gotovo identičnog izgleda. Ona je prošle večeri na rođendanu jedne svoje drugarice malo više popila i u takvom stanju počela vezu s jednim momkom. On ju je posle dinamične večeri dopratio do stana i rekao da će se sutra javiti. Ali, nije. Umesto njega javio se naš junak. Naravno, ne znajući da je reč o bliznakinjama, on je pomislio da razgovara sa svojom "besnom dragom", koja se u međuvremenu odljutila. Kada se izvinjavao, njegova sagovornica pomislila je da to čini zato što ju je samo dopratio do kuće, a nije ostao da se uveri da li je dobro. I tako dalje...

______________________________________________
Žao mi je što sam prema nekim osobama bila loša - Da mogu vratiti vreme bila bih još gora!
Nazad na vrh Ići dole
http://dark.forumsc.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Urbane legende   Danas u 9:21 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
Urbane legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
The Dark Side of the Moon :: Van Kategorije :: Dosije X :: Narodni običaji i verovanja-
Skoči na: