Fridrih Niče-TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

O pesnicima

»Otkako bolje poznajemo telo, – reče Zaratustra jednome od svojih učenika – za mene je duh
tek duh u izvesnom smislu; a i sve što se zove 'večno' – sve je to samo u prenosnom smislu.«
»To si ti meni jednom već rekao, odgovori učenik; ali si tada još dodao: 'samo što pesnici
odviše lažu'. Zašto si rekao da pesnici odviše lažu« »Zašto? reče Zaratustra. Pitaš, zašto? Ali,
ja nisam od onih koje treba pitati za njihovo zašto. Zar sam ja tek od juče počeo da
doživljujem? Davno je tome otkako sam ja doživeo razloge svojih mišljenja. Morao bih biti
čitavo bure od pamćenja kad bih hteo da i svoje razloge nosim sa sobom. Mnogo mi je već i
to da svoja mišljenja zadržim za se; i mnoga se već ptičica digla i odletela. Koji put opet
nađem u svom golubarniku i po koju doletelu pticu, koju ne poznajem, i koja sva drhće kad je
dodirnem rukom. Ali, šta ti je to rekao tada Zaratusira? Da pesnici odviše lažu? – Pa i
Zaratustra je pesnik. Misliš li dakle da ti je on tom prilikom govorio istinu? Zašto veruješ u
to?« Učenik odgovori: »Ja verujem u Zaratustru.« A Zaratustra mahaše glavom, i osmehivaše
se. Vera nije u stanju da me usreći, reče, poglavito ne vera u mene. Ali, uzmimo da neko
odista ozbiljno tvrdi da pesnici odviše lažu: Ima pravo, – mi odviše lažemo. Mi malo znamo i
loše učimo, pa moramo da lažemo. Koji među nama pesnicima nije usuo vode u svoje vino?
Mnogo se otrova smešalo već u našim podrumima, i mnogo se šta tu desilo što se ne kazuje.
Pa zato što i sami malo znamo svide nam se od srca oni koji su ništavni duhom osobito ako su
to mlade ženice. Čak bismo da doznamo još i stvari sto stare žene uveče jedna drugoj pričaju.
To onda mi sami zovemo na sebi večno-žensko. I kao da ima neki naročiti tajni prilaz k
znanju, koji se pred onima koji nešto uče zatvori tako i mi verujemo u narod, i u njegovu
'mudrost'. A u ovo veruju svi pesnici: da onaj koji leži u travi, ili na usamljenim obroncima,
pa naćuli uši, mora doznati nešto od svega što se događa između neba i zemlje. Kad ih
obuzmu nežniji osećaji, tada pesnici odmah misle da se to sama priroda zaljubila u njih: Da se
nagnula nad njihovo uvo, da im šapće tajne, i zaljubljene, prijatnosti: time se oni onda hvale i
ponose pred svim smrtnima! Ah, šta se sve ne dešava između neba i zemlje o čemu su snili
jedino pesnici! A pogotovo iznad neba: jer, svi su bogovi samo pesničke slike, pesničke
izlike! Odista, jednako nas nešto vuče gore – to jest, u carstvo oblaka: na njih posadimo naše
šarene mehurove, pa ih nazovemo bogovima i nadljudima. A oni su taman dosta laki za ta
sedišta! – svi ti bogovi i ti nadljudi. O, kako sam sit svega toga nemoćnoga što bi poštopoto
da je od značaja! O, kako sam sit pesnika! Krivo je bilo učeniku što Zaratustra tako govori, ali
je ćutao. Zaćutao je i Zaratustra; njegovo se oko okrenulo unutra, baš kao da gleda u velike
daljine. Naposletku uzdahnu, i odahnu. Ja sam od danas, i od vajkada, reče tad; ali ima u meni
nešto što je od sutra, i od prekosutra, i od onog što će nekad biti. Ja sam se zasitio pesnika, i
starijih i mlađih: svi su mi oni odviše površna i plitka mora. Oni nisu dosta mislili u dubinu:
zato im osećaj nije potonuo do na dno. Malo pohotljivosti, i malo dosade: to je bilo još
ponajbolje što su smislili. Sve to njihovo udaranje u harfu, za mene je šuškanje i promicanje
sablasti; zar su znali oni dosad šta je to strasni vapaj glasova! – Nisu mi ni dovoljno čisti: svi
oni mute svoje vode da bi izgledale dublje. Rado bi da izgledaju širokih grudi, i pomirljivi: ali
za mene ostaju menjači i mešači, polutani i nečistunci! – O dosta sam ja bacao svoju mrežu u
njihova mora da bih uhvatio dobre ribe; ali sam uvek izvlačio glavu istog starog boga. Tako je
gladnome more davalo kamen. Ali oni sami kao da su iz mora izašli. Istina je doduše, ima i
bisera u njima: ali utoliko su baš i sličniji životinjicama sa tvrdom ljuskom. Mesto duše našao
sam kod njih često posoljenu sluz. Od mora su se naučili i sujeti njegovoj: zar nije more paun
nad paunovima? I pred najglomaznijim bivolom razviće svoj rep, i nikada se neće pokazati
bez svoje srebrne i svilene lepeze od čipaka. Durnovito zvera bivol, u duši svojoj blizak
pesku, još bliže šipragu, a najbliži močvari. Šta je za nj lepota, i more, i paunovo perje! Tu
sliku iznosim ja pred pesnike. Zaista vam kažem njihov je duh i sam paun nad paunovima,
more sujete! Gledaoce traži duh pesnikov: ma oni bili i bivoli! – I toga duha ja sam se zasitio:
i ja vidim već unapred da će se i on zasititi sam sebe. Video sam već pesnike koji su se
izmenili, i kako u same sebe upiru poglede. Video sam gde dolaze pokajnici duhom: oni su se
iz njih razvili. –
Tako je govorio Zaratustra.

O velikim događajima

Ima jedno ostrvo u moru – nedaleko od blaženog ostrvlja Zaratustrina – na kojem se stalno
dimi jedan vulkan; o tome ostrvu kaže puk, i poglavito kažu to stare žene iz puka, da je kao
odvaljena stena postavljen na ulazu u podzemni svet: a kroz sam taj vulkan vodi uska staza
dole, do pred sam ulaz u donji svet. Baš u doba dok je Zaratustra boravio na blaženome
ostrvlju, desilo se da je jedan brod bacio kotvu uz ostrvo na kojem se nalazi vulkan; a mornari
sa broda raziđoše se po kopnu da love bele zečeve. Kad oko podneva, kad su kapetan i momci
opet bili na okupu, videše oni odjednom gde im se kroz zrak primiče čovek, i čuše jasno kako
neko reče: »Vreme je! Krajnje je vreme!« Kad im je prilika bila najbliža – samo što ona
prolete brzo kao kakva sen, u pravcu gde se nalazio vulkan – tad poznadoše oni, u najvećem
čudu, da je to Zaratustra; jer oni ga svi već behu videli, osim samoga kapetana, i oni su ga
voleli kao što već puk voli: tako da u tome ima podjednako i ljubavi i straha. »Vidi samo! reče
stari krmanoš, eto ode Zaratustra u pakao!« – U isto to doba kad su mornari prispeli bili uz
ognjeno ostrvo, bio se razneo glas da je nestalo Zaratustre; a kad su zapitali za nj njegove
prijatelje, ovi rekoše da je u noći otišao na lađu, ne kazujući kuda će na put. Ljudi se
uznemiriše; kad posle tri dana dođe k tome još i povest sa mornarima – ceo se svet saglasi u
tome da je Zaratustru đavo odneo. Njegovi se učenici doduše smejahu takvom razgovoru; a
jedan od njih čak reče: »pre ću poverovati da je Zaratustra odneo đavola«. Ali u dnu duše svi
su bili zabrinuti, i u iščekivanju: i njihova je radost bila velika kad se petoga dana Zaratustra
pojavi među njima. A evo priče o Zaratustrinu razgovoru sa ognjenim psom. Zemlja, reče on,
ima kožu; i na toj koži ima boleština. Jedna od tih boleština zove se na primer: »čovek«. A
druga jedna od tih bolesti, zove se »ognjeni pas«. o njemu su ljudi mnogo lagali, i njima su o
njemu mnago lagali. Da bih tu tajnu ispitao, išao sam preko mora: i ja sam video istinu nagu,
zaista vam kažem, bosu do vrata. Sad znam u čemu je stvar sa ognjenim psom; i isto tako, u
čemu je stvar sa svima paklenim stvorovima, i sotonama, od kojih se ne plaše samo stare
žene. »Izađi napolje ognjeni psu, iz tvoje dubine! povikah, i priznaj koliko je duboka ta
dubina! Čime si se to tako zapenušio? Ti se napajaš obilno morem: to odaje tvoja preslana
rečitost! Odista, za psa iz dubine tvoja je hrana odviše sa površine! Izgledaš mi u najboljem
slučaju kao neko koji govori iz trbuha zemljina: i kadgod sam čuo govoriti paklene stvorove, i
sotone, našao sam da su kao ti: tako slani, i lažljivi, i plitki. Vi umete urlati, i dizati tminu
pepelom! Vi ste najveći drekavci; i izveštili ste se dobro u kuvanju mutljaga dok ne uzvri.
Gde god je vas tu u blizini mora uvek biti mutljaga, i dosta ljigavoga, šupljeg, i ututkanog: to
bi da dobije maha, da se oslobodi. Svi vi najradije ulate 'sloboda': ali ja sam izgubio veru u
'velike događaje' čim čujem urlanje, osetim dim oko njih. I veruj što ti kažem, urlavi druže iz
pakla! Najveći dogadaj – to nisu naši najglasniji, već naši najtiši časovi. Svet se ne okreće oko
pronalazača novih šumova, već oko pronalazača novih vrednosti; nečujno se okreće. I priznaj
samo! Vrlo se malo u stvari desilo, kadgod bi se tvoje urlanje stišalo, i tvoj se dim razišao. Zar
znači nešto, ako se jedan grad pretvorio u mumiju, ili ako je jedan kip pao u blato! I ovo još
imam da kažem obaračima kipova. Najveća je ludost, bacati soli u more, i kipove u blato. U
blatu vašeg prezrenja ležao je kip: ali njegov zakon i jeste u tome da mu iz prezira život
ponovo nikne, i lepota živa! Sa božanskim crtama na licu diže se on, pun zanosnog života; i
zaista vam kažem, još će vam se zahvaliti što ste ga oborili, vi obarači. Ja dajem ovaj savet i
kraljevima, i crkvama, i svemu što je slabo usled starosti, ili usled nedostatka vrline: – pustite
da vas obore! Da biste se opet povratili k životu, a k vama se povratila – vrlina! – Tako sam
govorio pred ognjenim psom. a on me tu nadureno prekide, i zapita: »Crkva, šta je to crkva?«
»Crkva? odgovorih mu, to je jedna vrsta države, i to ponajlažljivija. Nego, muči, pretvorniče!
Ti se sam zacelo najbolje razaznaješ u svome rodu! Kao ti, tako je i država pretvornik; kao ti,
govori i ona rado u dimu, i uz urlik, – da bi drugi mislili, baš kao i kod tebe, da govori iz
utrobe svih stvari. Jer ona bi poštopoto da je najvažnija zver na zemlji, država; pa joj to i
veruju.« Kad sam to rekao, hteo je ognjeni pas da pobesni od zavisti. »Šta? vikao je,
najvažnija zver na zemlji? I to joj veruju?« I toliko je pare, i strahovitih glasina, pokuljalo iz
njega, da sam pomislio da će se zadaviti od ljutine i zavisti. Najzad se stišavaše, i njegovo
zavijanje popusti; a kad se sasvim umirio, rekoh ja smejući se: »Ti se ljutiš, ognjeni psu: dakle
ja imam pravo a ne ti! Da bih imao i u ostalome pravo, čuj što ću ti reći o drugom jednom
ognjenom psu: taj zaista govori iz srce zemlje. Zlatom odiše njegov dah, i zlatnom kišom.
tako mu ište srce. Šta je već njemu pepeo, i dim, i topla sluz! Iz njega poleće smeh, kao šareni
oblaci; ne voli on tvoje muklo zavijanje, i izbacivanje, i besnilo u utrobi! A zlato, i smeh – on
ih vadi iz srca zemljina: jer, treba da znaš, – od zlata je srce u zemlji.« Kad to ču ognjeni pas,
nije bio više u stanju da me sluša. Posramljen je uvukao rep, usitnjenim glasom progovorio je
Vau! vau! pa se odvukao u svoju pećinu. – Tako to pričaše Zaratustra. Ali su ga učenici
njegovi jedva slušali: toliko ih je gonila želja da njemu pričaju o mornarima, o belim
zečevima, i o čoveku koji leti. »Šta tu da mislim! reče Zaratustra. Zar sam ja sablast? Nego,
biće da je to bila moja senka. Vi ste već čuli priču o putniku i njegovoj senki? Ali jedno sad
znam: moram bolje pripaziti na nju, – jer će mi inače pokvariti dobar glas.« I još jednom
zadrma Zaratustra glavom i čuđaše se. »Šta tu da mislim!« reče još jedanput. »Zašto je vikala
sablast: 'vreme je! Krajnje je vreme!' Čemu je to – krajnje vreme?« –
Tako je govorio Zaratustra.

Predskazivač
» – i videh gde siđe na ljude velika žalost. I najbolji se zasitiše svoga posla. Stade se širiti
nauk, uz koji trčaše vera:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' I odjekivahu brda
unaokolo:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' Mi smo na vreme obrali žetvu, pa zašto nam
je sav rod potruleo, i pocrneo? Šta to pada na zemlju poslednje noći za zloga meseca?
Uzaman sav trud, u otrov nam se vino pretvorilo, pogled od uroka spržio je naša polja, i naša
srca, te su požuteli. Osušismo se svi; padne li vatra na nas, mi dižemo prah kao da smo pepeo:
– i samu smo vatru zamorili. Svi nam se kladenci sasušiše, i samo more uvuče se. Kopno pršti
i drobi se, a dubina neće da guta! 'Ah , zar nema mora u kojem bi se još moglo utopiti', tako
vapije naša tužba – preko plitkih močvara. Odista, već nam teško pada i umreti; te samo
budni, i živujemo tek – po kosturnicama!« – Tako ču Zaratustra gde govori jedan
pretskazivač, njegovo ga je proricanje dirnulo, i sveg izmenilo. Posta žalostan, i umoran; i bio
je sličan onima o kojima je pretskazivač govorio. Zaista vam kažem, reče učenicima svojim,
malo će još potrajati pa će doći taj dugi suton. O, kako bih spasao svoju svetlost od njega! Da
mi ne utrne u toj žalosti! Ta treba da svetli još udaljenim svetovima, i najudaljenijim
noćima!S takvom je brigom u srcu Zaratustra tumarao tamo amo; tri puna dana niti je pio niti
jeo, nije imao pokoja, i nije progovorio reči. Naposletku, pade u dubok san. A učenici mu
seđahu po cele duge noći oko njega, i čekahu zabrinuti da li će se probuditi, da li će
progovoriti, i povratiti se od svoje turobnosti. I evo šta je rekao Zaratustra kad se probudio;
glas njegov dopirao je do njegovih učenika kao iz daleke daljine: »Čujte, prijatelji, san što
sam snio, i pomozite mi da ga protumačim! Još je san taj zagonetka za me; smisao mu još je
skriven u njemu, i zatvoren, i ne može da poleti iz njega na slobodnim krilima. Snio sam da
sam se odrekao svega života. Postao sam noćnim stražarem, tamo na brdu u usamljenoj kuli
smrti. Čuvao sam joj mrtvačke kovčege: prepuni tih trofeja bili su mračni svodovi. Kroz
staklene kovčege gledao je u mene savladani život. Udisao sam zrak prašnih večnosti:
zagušno toplo, i prašno, bilo je u mojoj duši. Ali ko bi onde i mogao izvetriti svoju dušu!
Ponoćno videlo stalno me je okruživalo, uza nj se sćućurila osama, i, treći još, bio je grčeviti
grobni mir, najgori od svih mojih neprijatelja. Držao sam ključeve najzarđanije ključeve na
svetu; i umeo sam njima da otvaram kapiju uz najveći škriput brave. Kao zlokobno graktanje
išao bi jek kroz duge hodnike kad bi se rastvorila krila na kapiji: oduran je bio glas u te ptice
koja nije volela da je bude iz sna. Ali je još strašnije bilo, i više se ledilo srce, kad bi opet sve
zaćutalo, i svud nastao mir, a ja sam sam samcat sedeo posred te ubistvene tišine. Tako mi je
prolazilo i mililo vreme, ako je uopšte bilo vremena, – jer šta sam ja mogao znati da li ga još
ima! Naposletku, dogodi se ono što me probudi. Triput udariše udari o vrata, kao gromovi,
triput odjeknuše urlikom svodovi: ja odoh k vratima. Povikah: Alpa! Ko to nosi svoj pepeo na
breg? Alpa! Alpa! Ko to nosi svaj pepeo na breg? Utuvih ključ, i htedoh s mukom da otvorim
vrata. Ali, još ih ne bejah otvorio ni koliko da se provuče prst kroz njih: A vihor-vetar rastvori
oba krila na vratima, i zviždući oštro, i kao pomaman, ubaci mi jedan crni kovčeg: Pršteći, i
lomeći se, i zviždući, raspade se kovčeg, i izbaci sablasti u tisuću vidova. Načini se urnebesna
huka i smeh i podsmeh oko mene, koje dizahu tisuće utvara od dece i andela, i sovuljaga i
luda, i leptirova velikih kao deca. Grdno se preplaših, i padoh ničice. I stadoh vikati od straha
kako još nikad nisam vikao. Ali me moja rođena vika probudi: – ja dođoh k sebi.« –
Zaratustra ispriča tako svoj san, pa zaćuta: jer još nije znao, kako bi taj svoj san protumačio.
Ali učenik kojeg je najviše voleo, ustade žurno, uhvati Zaratustru za ruku, i reče. »Sam tvoj
život tumači nam taj tvoj san, Zaratustra! Zar nisi ti sam vihor što zviždi kao pomaman, koji
rastvara vrata na kuli smrti? Zar nisi ti sam kovčeg pun šarenih pakosti, i anđeoskih utvara
životnih? Odista, kao dečji kikot u tisuću vidova ulazi Zaratustra u sve kosturnice, smejući se
noćnim stražarima i grobarima, i svima što zveckaju muklim ključevima. Zastrašićeš ih, i
baciti ničice tim svojim smehom; a nesvest, i povratak u život, dokazaće tvoju moć nad njima.
Pa i kad padne dugi suton, i umor smrti, ti nećeš zaći na našem nebu, ti poborniče života!
Učinio si te smo videli nove zvezde i nova svetila nebeska; odista, i sam smeh razapeo si nad
nama kao šaren šator. Odsad će se neprestano dečji smeh razlegati iz mrtvačkih kovčega;
odsad će neprestano jak vetar pobedonosno duvati protiv umora od smrti: za to si nam ti
glavom jamac, i prorok! Odista, ti si sanjao glavom njih, tvoje dušmane: i to ti je dosad
najteži san! I kao što si se ti od njih otreznio, i došao k sebi, tako treba i oni da se otrezne od
samih sebe – pa da dođu k tebi! « – Tako reče učenik; a svi ostali okupiše se tad oko
Zaratustre, uhvatiše ga za ruke, i pokušavahu da ga zagovore da napusti postelju, i turobnost,
pa da se svrati k njima. Ali Zaratustra sedaše pravo u svojoj postelji, a pogled mu je bludeo.
Kao neko koji se vraća iz daleke tuđine, gledao je on svoje učenike, ispitivao im lica; i još ih
nije mogao da pozna. Ali kad ga digoše, i postaviše na noge, izmeni se odjedared sjaj u
njegovim očima; on razume sve što se dogodilo, pogladi se po bradi, i reče snažnim glasom:
»Dobro je! Sve ima svoje vreme; postarajte se samo, učenici moji, za dobru večeru, i to što
pre! Tako ću da okajem rđave snove! A pretskazivač neka za stolom sedi pored mene: zaista
vam kažem, pokazaću mu more u kojem se još može utopiti!« Tako to reče Zaratustra. Pri
tom gledaše dugo u oči učeniku koji je protumačio san, i klimaše glavom. –

O iskupljenju

Kad je Zaratustra jednoga dana prelazio preko velikog mosta, zaokupiše ga bogalji i prosjaci,
i jedan mu guravi ovako reče: »čuj, Zaratustra! I puk već uči ud tebe, i poćinje da veruje u
tvoju nauku: ali, da bi imao potpunu veru u tebe, potrebno je prvo i ovo – da uveriš još i nas
bogalje! Evo ovde imaš lep izbor, i priliku da se ogledaš na više nego na jednom! Možeš
slepima da povratiš vid, i da učiniš da hromi kroče nogom, a onome što malo odviše nosi na
ledima, mogao bi malo da skineš s leda: – To bi, po mome mišljenju, bio način da i bogaljima
uliješ vere u Zaratustru«. A Zaratustra njemu odgovori ovako: »Ako grbavome oduzmeš grbu,
uzimaš mu duh njegov – kaže narod. A ako daš slepcu očni vid, videće odviše pokvarenosti
na zemlji, pa će prokleti onog koji ga je izlečio. Onaj koji učini da hromi kroči nogom, naneće
mu najveću štetu: jer tek što prohoda, prohodaće i njegovi poroci s njim – take uči narod o
bogaljima. A što ne bi Zaratustra naučio što i od naroda, kad narod uči od Zaratustre? Ali to je
još najmanje što vidim, otkako sam čovek: da ovaj nema oka, onaj uha, a onaj treći noge, i da
ih još ima koji su izgubili i jezik, ili nos, ili glavu. Vidim, i video sam ja i gore što, i takvih
strahota da ne bih mogao o svačem ni govoriti, a o ponečem čak ni ćutati: tako na primer ljude
koji ničeg nemaju, osim što imaju nešto previše – dakle ljude koji nisu ništa drugo do jedno
veliko oko, ili jedna velika usta, ili jedan veliki trbuh, ili uopšte samo nešto veliko, – njih ja
zovem naopakim bogaljima. Kad sam došao bio iz svoje samoće, i išao prvi put preko ovoga
mosta: tada nisam mogao da verujem svojim očima, gledao sam i gledao, i najzad sam rekao:
»to je jedno uho. Uho, veliko koliko i čovek!« Pogledao sam još bolje, i odista, pod uhom
micalo se još nešto, bestraga sićušno, i jadno i žalosno! Verujte, golemo uho stajalo je na
tankoj maloj peteljci, – i ta je peteljka bila čovek! Da je ko uzeo staklo da vidi, mogao bi
poznati još i jedno sitno zavidljivo lišće; i još, da uz peteljku geguca jedna naduvena dušica.
A puk mi reče da to veliko uho ne samo da je čovek nego veliki čovek, genije. Ali ja nisam
puku nikad verovao kad bi govorio o velikim ljudima – i ostao sam pri svome uverenju da je
to jedan naopaki bogalj, koji ni od čega nema dosta a od jednoga ima i suviše. Kad je
Zaratustra ovo rekao guravome, i onima koje je ovaj predvodio i zastupao, okrenu se vrlo
neraspoložen svojim učenicima, i reče: Zaista vam kažem, prijatelji moji, ja idem među
ljudima kao među odlomcima, i kao medu otkinutim udovima ljudskim! To je najužasnije za
moje oči što vidim ljude razmrskane i rasute, kao po bojištu ili na klanici. A kad bi oči mi da
se spasu iz sadašnjosti u prošlost, svuda ih sreta isto: odlomci, i otkinuti udovi, i čudni
slučajevi – a ne ljudi! Ovo sad, i ono što je bilo, na ovoj zemlji – o, prijatelji – to je ono što ja
ne mogu nikako da podnesem, i ja ne bih umeo dalje živeti, da ne vidim unapred, ono što će
doći.Onaj što gleda unapred, onaj koji hoće, koji stvara, koji je budućnost, i most ka
budućnosti, – i, ah, u isti mah još uvek bogalj na ovome mostu: sve je to Zaratustra. A vi ste
pitali često jedan drugog: »Ko je nama Zaratustra? Kako da ga zovemo?« I kao što ja činim,
pitanjima ste sebi odgovorili. Je li on onaj što obriče? Ili onaj što ispunjuje? Onaj što osvaja?
ili, što nasleđuje? Jesen? Ili, ralo na plugu? Ili jedan koji je ozdravio? Je li pesnik? Ili je
pravdoljubac? Oslobodilac? Ili, ukrotilac? Dobar? ili zao? Ja idem među ljudima kao među
odlomcima budućnosti; one budućnosti koju ja vidim. A sve za čim čeznem, i do čega mi je
stalo, jeste da u jedno snesem, i sklopim, što su odlomci, i što je zagonetka i čudan slučaj. I,
kako bih podneo što sam čovek, kad čovek ne bi ujedno bio i pesnik, i rešavač zagonetaka i
čudnih slučajeva! Iskupiti sve koji su prošli, i sve »Bilo jednom« pretvoriti u »Tako sam
hteo« – to bi za mene tek bilo iskupljenje! Volja – tako se zove oslobodilac, i donosilac
radosti: tome sam vas učio, prijatelji moji! A sad naučite još i ovo: I sama volja još je
zatočenik. Hteti, čini slobodnim: ali, kako ćemo nazvati ono što još i oslobodioca baca u
kvrge? »Bilo jednom«; tako se zove škriputa zuba, i najosamljenija tugoba volje. Nemoćna
prema onom šte je učinjeno – ona je jedak gledalac za sve što je prošlo. Volja ne može da
hoće unazad; i to što ne može da skrha vreme, i nagon vremena, – to je najosamljenija tugoba
volje. Volja čini slobodnim. ali, šta pronalazi volja za samu sebe da bi se oslobodila svoje
tugobe, i da bi ismejala svoju tamnicu? Ah, ludakom postaje svaki zatočenik! Na lud se način
iskupljuje i zarobljena volja. Što vreme ne može poteći unazad, to u njoj raspaljuje gnev; »ono
što je bilo jednom« – tako se zove kamen koji ona ne može da odvalja. I zbog toga valja
kamenje u gnevu svom, i u ljutini, i sveti se svemu što ne raspaljuje gnev i ljutina kao nju.
Tako postade volja od oslobodioca osvetnikom: svemu što može da pati, čini nažao zato što
ne može unazad. U tome, samo u tome i jeste osveta: neraspoloženje volje prema vremenu, i
prema njegovu »Bilo jednom«. Zaista vam kažem, ima jedna velika ludost u našoj volji; a u
prokletstvo za sve čovečansko, izrodilo se to što je ta ludost naučila kako treba imati duha!
Duh osvete: prijatelji moji, to je ljudima izgledalo najbolje što su dosad smislili; gde je bilo
patnji tu je uvek imalo da bude i kazni. »Kazan«, tako naziva sebe samu osveta: lažnom rečju
hoće sebi da dodvori čistotu savesti. I zato što i u onom koji ima volje ima patnje, zato što ne
može da hoće unazad, – zato je tobože i sama volja, i ceo život – kazan! Pa se tako valjao
oblak za oblakom preko duha, dok nije najzad ludilo stalo propovedati: »Svega će nestati, i
zato i treba svoga da nestane!« »I to je sušta pravda, to je zakon vremena po kojemu mora ono
samo da poždere svoju decu«: tako je propovedalo ludilo. »Poredak stvar udešen je prema
pravu, i prema kazni. O, kad će doći iskupljenje od toka stvari, i od kazni 'života' «? Tako je
propovedalo ludilo. »Može li biti iskupljena ako ima prava koje je večito? Ah, kamen 'Bilo
jednom' ne može se pomaći: večito moraju trajati i sve kazne!« Tako je propovedalo ludilo.
»Učinjeno delo ne može se uništiti: kazan ga ne može učiniti neučinjenim! To je, to je baš ono
što je večito na kazni 'život', da život uvek ponovo mora da je i delo, i krivica! « »Jedino ako
bi volja naposletku iskupila sebe samu pa od volje postala protiv-volja:« – ali vi poznajete,
braćo moja tu izmaštanu pesmu ludilovu! Drugim sam vas putem poveo od tih izmaštanih
pesama kad sam vas učio: »Volja je ono što stvara«. Sve »Bilo jednom« je odlomak,
zagonetka, čudnovat slučaj – dok mu stvaralačka volja kaže: »jer, tako sam hteo!« – Dok mu
stvaralačka volja ne kaže: »Jer tako hoću! Tako ću hteti!« A da li je već rekla tako? I, kad će
to biti: Je li se volja izvila već iz svoje sopstvene ludosti: Je li volja bila već sama za se
iskupilac, i nosilac radosti? Je li zaboravila već na duh osvete; na škriput zuba? I, od koga je
naučila da se pomiri s vremenom i naučila još više nešto, više od svakog pomirenja. Više od
svakog pomirenja mora da hoće volja, volja za moći: – ali kako se to može zbiti s njom: Ko bi
je naučio još i da hoće unazad?« – Na ovom mestu njegove besede, dogodi se da Zaratustra
odjedared zastade, i izgledaše sasvim kao neko koji se u najvećoj meri poplašio. S poplašenim
pogledom gledao je u svoje učenike; njegovo oko prodiralo je kao strela kroz njihove misli,
primisli. Ali već posle nekoliko trenutaka smejao se opet, i reče umiren: »Teško je živeti
među ljudima, zato što je teško ćutati. Naročito za onog koji voli da govori.« – Tako je to reče
Zaratustra. A onaj guravi osluškivao je razgovor, i beše za sve vreme sakrio lice a kad je čuo
da se Zaratushra nasmejao, diže radoznalo oči, i reče polako: »Zašto govori Zaratustra
drukčije nama a drukčije svojim učenicima?« Zaratustra odgovori: »To je sasvim prosto! Sa
guravima se guravo i govori!« »Da, reče guravi; a učenicima, može se govoriti što padne na
pamet. Nego, zašto govori Zaratustra drukčije sa svojim učenicima – a drukčije sa samim
sobom?« –

O ljudskoj mudrosti

Nije vis: već provalija je ono što je strašno! Provalija, gde pogled pada sunovrat u bezdan a
ruka poseže u vis. Tu zadrhće srce pred svojom dvostrukom voljom. Ah, prijatelji, da li vi
pogađate dvostruku volju i moga srca? U tome je eto za mene provalija, i opasnost, što moj
pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drži i oslanja – na dubinu! Moja se volja
grčevito hvata za čoveka, vezujem se lancima za čoveka, jer me nešto nosi silno u vis ka
natčoveku: onamo hoće moja druga volja. I toga radi živim među ljudima slep, kao da ih i ne
poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono što je postojano. Ja ne
poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile oko mene. Svaka varalica može
me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoće da me prevari? To je moja prva ljudska
mudrost, što puštam da me varaju da se ne bih morao čuvati od varalica. Ah, kad bih se čuvao
od čoveka: kako bi onda mogao čovek biti kotva za moje uže! I suviše lako odvio bi se, i
mene odbacio bestraga! To je proviđenje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez
obazrivosti. Ko neće da ugine među ljudima, mora da nauči da pije iz svih čaša; a ko hoće da
među ljudimo ostane čist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi. Često sam sâm sebe ovako
tešio: »Napred! Ne malakši! Staro srce! Nesreća ti dade loš savet : smatraj to za svoju –
sreću!« A ovo je druga moja ljudska mudrost: ja više volim da poštedim sujetne nego
ponosite. Zar povređena sujeta nije mati svih žalosnih igara? A gde se ponos vređa tu poraste
nešto što je još bolje od ponosa. Da bi se mogao život dobro posmatrati, treba igru njegovu
dobro igrati; a za to opet treba dobrih igrača. Dobri su igrači, koliko znam svi sujetni: oni
igraju, i hoće da ih rado gledaju, – sav im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se
pronalaze; volim da u njihovoj blizini posmatram život, – to leči od turobnosti. Zato štedim
sujetne, jer su mi oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za čoveka kao za pozorište. A onda:
niko nije u stanju da u sujetnoga izmeri svu dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i
sažaljevam ga njegove skromnosti radi. Od vas hoće on da se nauči veri u samoga sebe; njega
hrane vaši pogledi, on jede hvalu iz vaših ruku. Čak i vašim lažima veruje, ako dobro lažete o
njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce uzdiše: »šta sam ja«! I, ako je ono prava vrlina koja
ne zna za sebe: eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! – A treća je moja ljudska mudrost: što
ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vaše strašljivosti. Ja sam blažen kad gledam
čudesa što ih izleže toplo sunce: tigrove, i palme, i zmije zvečarke. I među ljudima ima lepoga
poroda toplog sunca, i mnogo čudesnih pojava zloga. Doduše, kao što mi se ni najmudriji
među vama nisu učinili baš tako mudri, tako sam našao da je i ljudska zloba u stvari manja
nego što se kaže. I često sam se pitao mašući glavom. čemu još i zvekećete, zmije zvečarke?
Zaista vam kažem, ima još budućnosti i za zlo! I najtopliji jug još nije pronađen za ljude. Za
mnogo što se kaže danas da je najveća pakost, a nije šire od dvanaest pedalja, ni duže od tri
meseca! A doći će doba kad će se veće aždaje javljati na zemlji. Jer, da natčovek ne bi ostao
bez svoje aždaje, nadaždaje koja će biti dostojna njega: zato mora još mnogo toplog sunca da
prži močvarnu prašumu! Od vaših divljih mačaka moraju dotle postati tigrovi, a iz vaših
otrovnih žaba krokodili: jer dobar lovac ište dobra lova! Zaista vam kažem, dobri i pravedni!
Na vama je mnogo što za ismejavanje, a pre svega vaš strah od onog što se dosad zvalo
»đavolom«! Vi ste u duši svojoj toliko tuđi onom što je veliko, da bi vam natčovek u svojoj
dobroti izgledao strašan! A vi mudraci i mnogoznalci, vi biste bežali pred sunčanim ognjem
mudrosti u kojem natčovek s uživanjem kupa svoju nagotu! Vi najviši medu ljudima, na koje
sam nailazio! evo u čemu je moja sumnja u vas, i moj potajni smeh: ja slutim da biste vi moga
natčoveka nazvali – đavolom! Ah, zasitio sam se tih najviših i najboljih: želeo bih iz te
»visine« naviše, napolje, dalje ka natčoveku. Groza me spopade kad videh te najbolje u
njihovoj nagoti: ponikoše mi krila da poletim u daleke budućnosti. U dalje budućnosti, na
južnije jugove, nego što ih je ikad sanjao stvaralački duh: onamo gde se bogovi stide svake
odeće! A vas hoću da vidim odevane, vi braćo moja, i bližnji, i to nakićene, i sujetne, i
dostojanstvene, kao »dobre i pravedne«. I odeven ću i sam sedeti među vama, – da ne bih
poznao ni vas ni ebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost. –
Tako je govorio Zaratustra.

Najtiši čas

Šta se zbi sa mnom, prijatelji moji? Vidite da sam zbunjen, izgubljen, nevoljno poslušan,
spreman da pođem – ah, od vas da odem! Jeste, još jednom mora Zaratustra u svoju samoću:
ali, neveselo vraća se ovaj put medved u svoju pećinu! Šta mi se dogodi! Ko mi naredi? – Ah,
moja srdita gospodarica hoće tako, ona me oslovi; rekoh li vam već ime njeno? Juče pred veče
oslovi me moj najtiši čas: to je ime moje strašne gospodarice. I tu bi odlučeno, – moram vam
sve reći, da vam srce vaše ne bi otvrdlo prema odlazniku tako iznenada! Znate li vi šta je strah
onoga koji hoće da zaspi? – Prožme ga strah od glave do pete u času kad ispod njega nestaje
tla a san mu dolazi. Ovo vam kažem kao sliku. Juče, u času najtišemu, nestade tla ispod mane:
san mi dolazaše. Skazaljka se pomače, časovnik moga života utiša dah – nikada ne čuh takvu
tišinu oko sebe: srce mi stade jako kucati. Tada mi prozbori nešto bez glasa: »Ti već znaš,
Zaratustra?« - Uzviknuo sam prestravljen ovim šapatom a krv mi se ledila u obrazima: ali
sam ćutao. Na to mi i po drugi put prozbori nešto bez glasa: »Ti znaš, Zaratustra, ali ti nećeš
da kažeš!« Najzad odgovorih kao kakva jogunica: »Jeste, ja znam samo neću da kažem!« Na
to mi opet prozbori ono bez glasa: »Da li nećeš, Zaratustra? Je li to baš tako? Ne skrivaj se
svojim jogunstvom! « – A ja sam plakao, i drhtao kao dete, i govorio: »Ah, ta ja bih hteo, ali
kad ne mogu! Oprosti mi samo to! To je preko moje snage!« Na to mi opet prozbori ono bez
glasa: Šta je stalo do tebe, Zaratustra! Reci što imaš da kažeš pa ma se skrhao! « – A ja
odgovorih: »Ah, zar to ja imam da kažem! I, ko sam ja? Ja čekam dostojnijega od mene; ja
nisam dostojan ni da se skrham na njemu.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo
do tebe? Još dosta ponizan? U poniznosti je najtvrđa koža.« – A ja odgovorih: »Šta sve nije
već ponela na sebi koža moje poniznosti! Živim na podnožju svoje visine: a koliki su vrhovi
moji? Niko mi toga još ne reče. Ali, doline svoje dobro poznajem. Na to mi opet prozbori ono
bez glasa: »O Zaratustra, ko daje u zalogu bregove, taj daje i doline, i nizine.« – A ja
odgovorih: »Još ne dade u zalogu bregove ono što govorah, i još ono što rekoh ne dopre do
ljudi. Ja sam doduše odlazio k ljudima ali nisam još stigao k njima.« Na to mi opet prozbori
ono bez glasa: »Otkud ti možeš to znati! Rosa orosi travu kad je noć najćutljivija.« – A ja
odgovorih: »oni su mi se rugali kad sam našao svoj put, i pošao njime; a uistinu noge su moje
tada drhtale. I ovako su meni govorili: ti si zaboravio put, sad ćeš zaboraviti još i kako se
ide!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do njihove poruge! Ti si jedan od
onih koji su zaboravili kako se sluša: sad treba da zapovedaš! Zar ne znaš ko je najpotrebniji
svima? Onaj koji ume da zapoveda na veliko. Teško je, veliko uraditi: ali je teže, veliko
zapovedati. To je ono što ti se najmanje može oprostiti u tebe je sila a ti nećeš da vladaš.« – A
ja odgovorih: »Ja nemam glas lava da bih mogao zapovedati.« Na to mi opet prozbori ono
šapatom. »Najtiše reči izazivaju buru. Misli koje hode na golubijim nogama, upravljaju
svetom. O Zaratustra, ti treba da ideš kao sen onoga što mora doći: tako ćeš zapovedati, i
zapovedajući ići pred svima.« – A ja odgovorih: »Mene je sram.« Na to mi opet prozbori
nešto bez glasa: »Ti moraš još postati detetom, i ne znati za sram. Još je u tebi ponositost
mladosti, kasno si postao mlad: ali, ko hoće da postane detetom taj mora savladati još i svoju
mladost.« – Ja sam se dugo predomišljao, i drhtao sam. Naposletku rekoh što sam rekao bio
odmah s početka : » Neću.« Tada se prosu smeh oko mene. O kako mi je taj smeh derao
utrobu, i parao srce! I još zadnji put prozbori mi nešto: »O Zaratustra, tvoji su plodovi sazreli,
ali ti nisi sazreo za svoje plodove! Zato moraš i opet u samoću: jer treba da postaneš još
mekši.« – I opet nasta smeh, i izgubi se: tada se utiša sve oko mene kao dvostrukom tišinom.
A ja sam ležao na podu, i znoj je curio sa mojih udova. – Sad ste čuli sve, i znate zašto moram
da se vratim u svoju samoću. Ništa vam nisam prećutao prijatelji moji. Ali i to ste čuli od
mene, ko je još uvek najćutliviji od svih ljudi – i hoće da to i ostane! O, prijatelji! Imao bih još
nešto da vam kažem, i imao bih još nešto da vam dam! Zašto vam ne dam? Zar sam ja
škrtac?« – Ali kad je Zaratustra izgovorio ove reči, spopada ga silan bol sa blizine rastanka od
svojih prijatelja, tako da je glasno zaplakao; i niko ga nije mogao utešiti. A kad pade noć, ode
sâm, i napusti svoje prijatelje.

TREĆI DEO

Tako je govorio Zaratustra.
»Vi gledate gore kad hoćete da se uzvisite. Ja gledam dole, jer sam uzvišen. Koji među vama
može da se smeje i da je uzvišen u isti mah? Ko se penje po najvišim brdima, taj se smeje
svima žalosnim igrama i žalosnim zbiljama.«
Zaratustra,

O čitanju i pisanju (I deo)
Putnik
Bila je ponoć kad Zaratustra pođe putem preko ostrva da bi stigao u ranu zoru na drugu obalu:
jer onde je hteo da se ukrca u lađu. A tu je imala dobra luka, u kojoj su i strane lađe rado
bacale kotvu; one su odnosile mnoge koji su sa blaženog ostrvlja hteli preko mora. Idući
Zaratustra tako uzbrdo, sećao se usput, kako je još od mladosti mnogo sâm hodio, i na koliko
se već proplanaka i brda i vrhova penjao. Ja sam putnik i pešak po brdima, reče u srcu svom,
ja ne volim ravnice, i izgleda da ne mogu dugo mirovati. I što je god suđeno da mi se još desi
i da doživim, – imaće da se putuje, i da se penje uzbrdo: na kraju krajeva doživljuje čovek
samo još sama sebe. Prošlo je doba kad mi se smelo slučajno nešto desiti; a šta bi se još i
moglo sa mnom slučiti što ne bi već bilo moje! Vraća se samo natrag, vraća mi se najzad
doma – moje rođeno Ja, i ono od njega što je dugo bilo u tuđini, i rasuto svud po stvarima i po
raznim slučajevima. Još ja nešto znam: ja sada stojim pred svojim poslednjim vrhom, pred
onim od čega sam najduže bio pošteđen. Ah, treba da se počnem penjati najkamenitijom
stazom svojom! Ah, pošao sam evo na najusamljeniji put svoj! Ali ko je kao ja što sam, toga
neće mimoići ovakav čas: čas koji mu kaže: »Sada tek kročiš svojim putem veličine! Vrh i
ambis – sad su jedno i isto! Ti kročiš svojim putem veličine: sad je postalo poslednjim
utočištem tvojim ono što je dosad bila najveća opasnost tvoja! Ti kročiš svojim putem
veličine: sada treba da ti najviše hrabrosti uliva to što iza tebe nema više puta! Ti kročiš
svojim putem veličine: njime se niko neće šunjati za tobom! Sama noga tvoja izbrisala je za
sobom trag svoj i put, a na putokazu stoji: Nemogućnost. Ako odsada ne bude imalo nigde
stepenica koji gore vode, moraćeš naučiti da se penješ na svoju rođenu glavu: jer kako bi
inače otišao u visinu? Na rođenu glavu svoju, i preko rođenog srca svog! Najtvrđim mora
postati sada ono što je najmekše na tebi. Ko se uvek mnogo čuva, boluje naposletku od tog
svog mnogog čuvanja. Blagosloveno ono što čini tvrdim! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj
maslo i med – teku! Potrebno je da ne vidi sebe, ko hoće mnogo da vidi: – tu tvrdoću treba da
ima svaki koji se penje uzbrdo. A ko, željan saznanja, upire oči na sve strane, kako bi taj
mogao videti na stvarima drugo do spoljašnje uzroke njihove! Ti, o Zaratustra, ti si hteo da
vidiš dno i pozadinu stvari: ti moraš dakle preći preko sama sebe, – gore, u visinu, dok i
zvezde tvoje ne budu ispod tebe! « Dâ! Da gledam dole na sama sebe, i još i na zvezde svoje:
To tek znači za mene vrh, to je još preostalo za mene kao poslednji vrh! Tako je govorio u
sebi Zaratustra penjući se, tražeći u tvrdim izrekama utehe srcu svom: jer srce mu je bilo
bolno više nego ikad. A kad je stigao na najvišu tačku ostrva, gle, ono drugo more ležalo je
rašireno pred njim: i on zasta, i ćutao je dugo. A noć je bila hladna na toj visini, i vedra i
zvezdana. Ja vidim udes svoj, reče naposletku žalostivo. Ah neka! Ja sam spreman. U ovaj čas
otpoče poslednja osama moja. Ah, to crno tužno more podamnom! Ah, ta trudna, noćna
natmurenost! Ah, sudbino, ah, more! K vama se sada moram dole sići! Stojim pred najvišim
brdom svojim, i pred najdužim putovanjem svojim: stoga prvo moram sići dublje nego što
sam se ikad popeo: – dublje dole u bol nego što sam se ikad popeo, do usred njegove najcrnje
bujice! To ište od mene sudbina moja. Ali neka! Ja sam spreman. Otkuda dolaze najviša brda?
tako sam pitao nekad. I naučih tad, da dolaze iz mora. Svedočanstvo o tome zapisano je u
stenje njihovo, i na zidove vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju
ono što je najviše. – Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo hladno; a kad je
stigao u blizinu mora, te stajao najzad sâm među obroncima, umorio ga beše put, i čežnja ga
spopade više nego ikad. Sve sad još spava, reče, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne
poznaje, pogleda na me. Ali ja osećam kako toplo diše. I osećam, i kako sanja. Ugiba se i
previja u snu, na tvrdome uzglavlju. Čuj! Oslušni! Kako teško uzdiše od zlih uspomena! Ili,
zlih iščekivanja? Ah, ja sam tužan kao i ti, ti mračno čudovište, i još ljut na sama sebe tebe
radi. Ah, što moja ruka nema dosta snage! Rado bih te, zaista ti kažem, izbavio od zlih snova!
– I dok je Zaratustra tako govorio, smejao se neutešno i gorko samome sebi. Je li, Zaratustra!
reče, zar bi ti još i moru da pevaš pesmu uspavanku? Ah, ljubazna budalo Zaratustro,
preblaženi u poverljivosti svojoj! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s poverenjem prilazio
svemu strašnome. Svako strašilo ti bi da pomiluješ. Zadrhće li samo malo zrak od toplog mu
daha, ugledaš li mu ma i čuperak mekih dlaka na šapi : – odmah si spreman da ga miluješ i k
sebi prizivaš. Ljubav je opasnost najusamljenijeg, ljubav prema svemu, samo ako diše!
Smešne su, odista, ludost moja i skromnost moja u ljubavi! – Tako je govoro Zaratustra, i pri
tom se po drugi put smejao: ali se tada seti svojih prijatelja koje je bio napustio – i kao da se
ogrešio o njih mislima svojim, ljutio se na sebe zbog svojih misli. Nabrzo, tako, od smeha
pređe u plač: – gorko plakaše Zaratustra od ljutine, i od čežnje.
O priviđenju i zagonetki

1.
Kad se raščulo među lađarima da je Zaratustra na brodu – a bio je na lađu došao zajedno s
njim čovek jedan sa blaženog ostrvlja – nastade velika radoznalost, i iščekivanje. Ali je
Zaratustra dva dana ćutao, budući hladan i nem od žalosti, i nije odgavarao ni na poglede ni
na reči. Uveče drugog dana, međutim otvori opet uši svoje, iako je još ćutao: jer bilo je da se
čuje na toj lađi mnogo štošta čudno i s opasnošću skopčano, što je dolazilo izdaleka a htelo ići
još i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole
život bez opasnosti. I gle! slušajući, odreši se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa
srca njegova: – I on progovori ovako i reče: Vama, smelim kušiteljima, iskušiteljima, i svima
koji se ikad prepredenim jedrima navezoste na strašno more, – vama, opijenima zagonetkama,
obožavaocima sumraka, čiju dušu mame glasi frula u sve varljive vrtloge. – jer vi nećete
mlakom rukom da se povodite za koncem koji napipate; i, gde možete da naslutite tu vi ne
volite da zaključujete – vama samo reći ću zagonetku koju videh – sablast najusamljenijega. –
Namršten išao sam nedavno kroz mrtvački bledi sumrak, – namršten i okoran, sa stisnutim
usnicama. Ne beše mi zašlo samo jedno sunce. Staza jedna koja se prkosno penjala kroz
kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoše da znaju već ni korov ni šiblje: ta
brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka. Nemo koračajući preko podrugljivoga
prštanja šljunka, drobeći kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj sam primoravao napred
u visinu. U visinu: – usprkos duhu koji ga je vukao dole, sunovrat dole, duhu težine, mome
đavolu i din-dušmaninu. U visinu: – iako je ovaj useo bio na me, upola čovečuljak upola
krtica; sâm uzet a čineći uzetim; kapajući mi olovo u uši, i olovne misli u mozak. »O
Zaratustra, šaputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu mudrosti! Ti si se bacio u visinu, –
ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! O Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis bačeni
kamenu, razbijaču zvezda! Ti si sâm sebe bacio u tu visinu, – ali svaki u vis bačen kamen
mora – pasti! Osuđen na sama sebe, i na kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si
doduše kamen bacio, – ali na tebe će natrag pasti!« Na to zaćuta čovečuljak; i to je tako trajalo
dugo. Njegovo mi je ćutanje padalo teško; na ovaj način udvoje, čovek je više usamljen nego
kad je sam! Penjao sam se, penjao, sanjao sam, razmišljao sam, – ali mi je sve padalo teško.
Bio sam kao bolesnik kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san još više opak
probudi od spavanja. – Ali ima nešto u meni što zovem smelošću: ona mi je uvek dosad
ubijala svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da rečem. »Čovečuljku! Ti!
Ili ja!« – Jer smelost najbolje ubija, – smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje
zveket igre. A čovek je najsmelija životinja: zato je i savladao sve ostale životinje. Zvonkom
igrom nadvladao je dosad još svaki bol; a čovečanski je bol najdublji bol. Smelost ubija i
nesvesticu pred ponorima: a gde čovek nije pred ponorom? Zar nije i samo gledanje –
gledanje u ponor? Smelost najbolje ubija: smelost ubija i sažaljenje. A sažaljenje je najdublji
ponor: kako god duboko vidi čovek u život, isto toliko duboko vidi i u patnju. Ali smelost
najbolje ubija, smelost koja napada: ona će ubiti još i smrt, jer ona kaže: Je li to bio život? Pa
hrabro! Daj ga još jednom!« U takvoj je izreci mnogo zvonke igre. Ko ima uši, neka čuje. –

2.
»Stani, čovečuljku! rekoh. Ja! Ili ti! Ali ja sam jači od nas dvojice: – ti ne poznaješ misao
moju duboku kao ponor! Nju – ti ne bi mogao izdržati! « – Tada se dogodi nešto što mi olakša
teret: čovečuljak, radoznalac jedan, skoči mi dole s ramena! I šćućuri se preda mnom na
jednom kamenu. A tu gde stadosmo beše baš prosek kroz stenu. »Pegle ovu kapiju,
čovečuljku! nastavih ja govor: ona ima dva lica. Dve se staze ovde sastaju: njima još niko nije
išao do kraja. Ova duga ulica što vodi unazad: crna je duga koliko čitava večnost. A ona duga
naviše – ona je druga večnost. Te staze protivuslove jedna drugoj, one se sukobljavaju i
suzbijaju: – i baš ovde, na ovoj kapiji, one se sučeljavaju. Ime kapije stoji eno napisano:
»Trenutak«. Ali kad bi kogod pošao jednom od njih unapred – sve dalje i dalje: da li misliš,
čovečuljku, da te staze večno protivuslove jedna drugoj?« – »Sve što je pravo, laže, mrmljao
je prezrivo čovečuljak. Svaka je istina kriva, a samo vreme je krug.« »Duše težine! rekoh
gnevno, ne izvlači se tako olako! Ili ću te sad ostaviti da čučiš tu na tom kamenu, kljakonogo,
– a ja sam te poneo u vis! Pogle, rekoh dalje ovaj trenutak! Od ove kapije »Trenutak« vodi
duga večna staza unazad: iza nas leži jedna večnost. Zar nije sve na svetu što može da trči,
imalo jednom već da pretrči ovu stazu? Zar se nije sve na svetu što može da se dogodi,
jedanput već dogodilo, svršilo, prešlo? A ako je sve već jedanput bilo: šta misliš ti,
čovečuljku, o ovome trenutku? Zar nije i ova kapija već jedanput – bila? I zar nisu sve stvari
na ovom svetu tako čvrsto jedna s drugom skopčane, da ovaj trenutak povlači za sobom i sve
što će doći? – Dakle – i sâm sebe. Jer, sve na svetu što može da trči: i po ovoj dugoj stazi
napolje – mora još da trči! – I onaj lagani pauk što puzi po mesečini, i sama ta mesečina, i ja i
ti na kapiji, šapućući ovako jedan s drugim, šapućući o večnim stvarima, – zar nismo svi mi
već jednom bili? – i zar nećemo opet doći, i trčati ovom drugom stazom, napolje, ispred nas,
tom dugom jezovitom ulicom – zar se nećemo večno opet vraćati? – « Tako sam govorio, i
sve to tiše: jer sam se strašio svojih rođenih misli i primisli. Tada, odjedared, čuh gde u blizini
zavija pas. Jesam li ikada čuo psa da tako zavija? Moja misao poteče unazad. Jeste! Dok dete
bejah, u ranom detinjstvu – tada sam čuo psa da tako zavija. I video sam ga tad, narogušena, s
glavom u vis, drhćući, sred gluhe ponoći, kad i psi veruju u aveti: – tako da se sažalih. Baš je
pun mesec, nemo kao smrt, prelazio preko kuće, baš je bio zastao, kao zaokrugljen oganj, –
nepomičan na ravnome krovu, kao na tuđoj imovini: – To je tada prestravilo bilo psa; jer psi
veruju u kradljivce i u aveti. Pa kad sam sad opet začuo onako zavijanje, sažalih se ponovo.
Kud se dede sada čovečuljak? I kapija? I pauk? I sav onaj šapat? Da li sam ja sve to sanjao?
Jesam li se probudio iza sna? Stajao sam odjedared, iznenadno, između divljih stenurina, sâm,
napušten, sred puste mesečine. Ali, tu je ležao čovek! A tu! Tu je skakao pas, narogušen,
zavijajući, – eno me ugleda gde dolazim – i zaurlika, stade vikati: – da li ikad čuh psa da tako
viče za pomoć? Zaista vam kažem, što tu videh, nikada toga još ne videh. Videh mlada
čobanina gde se previja od bola, gušeći se, grčeći se, izmenjena lika, a njemu iz usta visaše
crna teška zmija. Jesam li ikada video toliko gađenja i blede strave na jednome licu? On je
zacelo spavao? A zmija mu tad uljegla u ždrelo, i tu se zagrizla. Rukom svojom stao sam da
trgam zmiju što sam bolje mogao: – uzalud! ruka ne mogade istrgnuti iz ždrela zmiju. Tada
poviče nešto iz mene: »Zagrizi, zagrizi! Glavu dole! Odgrizi joj glavu!« – tako je vikalo iz
mene, moja strava, moja mržnja, moje gadenje, moja samilost, sve moje dobro i sve moje
nevaljalo vikalo je iz mene u jedan glas. –Vi smeli oko mene! Vi kušitelji, iskušitelji, i oni od
vas koji se sa prepredenim jedrima navezoste na nepoznata mora! Vi obožavaoci zagonetaka!
De rešavajte zagonetku koju sam tada sagledao, protumačite mi priviđenje najusamljenijega!
Jer to beše priviđenje i predviđenje: – šta je to što videh tada u slici? I ko je to koji ima još da
dođe? Ko je onaj čobanin, što mu je zmija onako uljegla u ždrelo? Ko je taj čovek kojemu će
tako sve što je najteže, najcrnje, uljeći u ždrelo? – A čobanin zagrize, kao što sam mu vičući
savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu : – i poskoči na noge. –
Ne više čoban, ne više čovek, – on beše preobražen, ozaren, i smejao se! Nikad još na zemlji
nije se čovek smejao kao što se on smejao! O braćo moja, ja sam čuo smeh koji ne beše smeh
čovekov, – i sada me mori žeđ, mori žud koju ne mogu da umirim. Mori me žud moja za onim
smehom: o kako mogu podnositi da još živim! Ali kako bih mogao podneti, da sada umrem! –
Tako je govorio Zaratustra.

O nametnutome blaženstvu

Noseći takve zagonetke i gorčine u srcu svom, plovio je Zaratustra morem. Ali kada se
udaljao na četiri dana hoda od blaženog ostrvlja i od svojih prijatelja, savladao je bio sav svoj
bol: – pobedonosno i čvrstom nogom stajao je opet na svojoj sudbini. I tada je ovako govorio
Zaratustra uskliktalo j savesti svojoj : Opet sam sâm, i hoću da sam sâm sa vedrim nebom i sa
slobodnim morem; i opet je oko mene popodne. Popodne je bilo kad sam nekad prvi put našao
prijatelje svoje, popodne kad sam ih našao i po drugi put: – u čas kad se svaka svetlost
smiruje. Jer, što se od sreće nalazi još uz put između neba i zemlje, to traži sad sebi konaka u
kakvoj svetloj duši: usled sreće smiruje se sad svaka svetlost. O popodne moga života! Nekad
je i moja sreća sišla u dô da traži sebi konaka: i našla je tu one iskrene gostoljubive duše. O
popodne moga života! Šta sve nisam dao da bih imao jedno: onaj živi sâd misli mojih i onu
jutarnju rumen najviše nade moje. Sadrugove tražio je nekad stvaralac, i decu svoje nade: i
gle, ispostavilo se da ih ne može naći, osim ako ih tek sâm ne stvori. I tako se nalazim evo
posred dela svog, idući ka deci svojoj i dolazeći od njih: radi dece svoje mora Zaratustra
usavršiti sama sebe. Jer čovek iz dna srca voli samo dete svoje, i svoje delo; i gdegod ima
velike ljubavi za samoga sebe, tu je ona znamenje trudnoće: tako sam to našao. Još mi se
zelene deca moja u prvom proleću svom, stojeći nablizu jedno do drugog i povijani istim
vetrovima, drveta moga vrta i najboljeg zemljišta mog. Zaista vam kažem! Gde je takvih
drveta, jedno blizu drugoga, tu ima blaženog ostrvlja! Ali ću ih ja jednom iz zemlje iskopati, i
svako ću za sebe posaditi: da se navikne na samoću i na prkos i na opreznost. Čvornovato i
svijeno, čvrsto i savitljivo u isti mah, neka mi se tad diže kraj mora, kao živa kula-svetilja,
nesavladljivog života. Onde gde se vihori strmoglavljuju u more, i gde se surla planinâ vodom
poji, tu neka svaki po jedared obdan i pojedared obnoć stoji na straži, da bi ispitao sebe i
spoznao. Treba mu izveštaj i ispit o tome da li je od moga roda i od moga kolena, – da li je
gospodar jedne druge valje, ćutljiv i kada govori, i podajući se tako da dajući uzima: – da bi
jednom postao sadrugom mojim, i onim koji stvara i koji svetkuje zajedno sa Zaratustrom – :
onim koji moju volju ispisuje na moje tablice: da bi se sve na svetu do savršenstva usavršilo.
Njega radi i njemu podobnih radi moram da načinim savršenim sam sebe: stoga izbegavam
sada sreću svoju i podajem se svakoj nesreći – da bih i sâm položio poslednji ispit svoj i dao
izveštaj o sebi. Zaista vam kažem bilo je vreme da pođem i putnikova sen, i najduži rok, i
najtiši čas – svi su me nagovarali: »krajnje je vreme!« Vetar mi je duvao kroz ključaonicu, i
govorio »Dođi!« Vrata su mi se potajno rasklopila, i rekla »Idi!« A ja sam ležao prikovan za
ljubav prema deci svojoj: živa želja namakla mi je tu zamku, živa želja za ljubavlju, da bih
postao plenom dece svoje, i da bih sebe izgubio njih radi. Želeti – već to je za mene što i
izgubiti sebe. Ja imam vas, decu svoju! I u tome što vas imam, sve neka bude izvesnost a ništa
želja. Ali sunce ljubavi moje ležalo je teško grejući nada mnom, rođenim sokom svojim
kuvao je Zaratustra, – i senke i sumnje odleteše preko mene. Već se zaželeh mraza i zime: »o
da bi me već mraz i zima opet dohvatili, da škljocam ustima i zaškripim zubima!« uzdisao
sam: – i ledne magle pokuljaše iz mene. Prošlost moja provali grobove svoje, mnogi se živ
sahranjeni bol probudi : – ta i legao je bio u grob tek da se ispava, sakriven u mrtvačke
pokrove. I sve mi glasno govoraše znacima: »Vreme je!« Ali ja – nisam slušao: dok se najzad
bezdan moja ne uskoleba i misao me moja ujede. Ah, misli iz bezdna, ili moja misli! Kada ću
steći snage da slušam kako ponireš u dubinu a da ne zadrhćem? Do u podgrlac zalupa mi srce
kada te čujem kako ponireš! I samo me ćutanje tvoje davi, ti koja si ćutljiva kao bezdana! Još
se nikad ne usudih pozvati te da izađeš: dosta već beše što te u sebi – nošah! Još ne bejah
dosta snažan za poslednju, lavlju obest, i lavlji nestašluk. Dosta strašna činila mi se oduvek
već težina tvoja: ali jednom ću steći snage i glas lava, koji će te pozvati da izađeš! A kada se
budem savladao u tome, prevladaću se još i u većemu; i pobeda biće pečat usavršenja mog! –
Međutim lutam još tamo-amo po neizvesnim morima: slatkorečivi mi se slučaj udvara;
gledam unapred i unazad –, još ne gledam prema kraju. Još mi nije stigao čas moje poslednje
borbe, – ili stiže li mi zar baš evo sad? Odista, sa zluradom lepotom posmatraju me iz okola
more i život! O Popodne moga života! O, srećo pred Večerjem! O, pristanište nasred morske
pučine! O, pokoju u neizvesnome! Kako u sve vas nemam vere! Odista, nemam vere u vašu
zluradu lepotu! Ja sam kao ljubavnik koji nema vere u osmeh odviše ljubak. Kao što on gura
ispred sebe svoju draganu, nežan još i kad je osoran, ljubomornik – tako i ja guram ispred
sebe ovaj blaženi čas. Dalje od mene, blaženi času! S tobom mi dođe blaženstvo i protiv volje
moje! A mene evo ovde volina da trpim najdublji bol svoj: – u nevreme si došao! Dalje od
mene, blaženi času! Bolje je da potražiš konaka onde – kod moje dece! Pohitaj! i blagoslovi ih
još pre večeri mojom srećom! Evo se već veče približuje: sunce seda. Gde – moja sreća! –
Tako je govorio Zaratustra. I čekaše na svoju nesreću celu noć: ali čekaše uzalud. Noć osta
vedra i tiha, a sama sreća sve mu se više približavaše. Pred zoru, nasmeja se Zaratustra u srcu
svom, i reče podrugljivo: »sreća trči za mnom. To dolazi otud što ja ne trčim za ženama. Jer,
sreća je žena«.

Pred izlazak sunca
O nebo nada mnom, neba čisto, nebo duboko! Ti bezdana svetlosti! Gledajući te sav ceptim
od božanskih požuda. Da se bacim u tvoju visinu – to je za mene dubina! Da se skrijem u
tvoju čistotu – to je moja nevinost! Boga pokriva lepota njegova: tako i ti skrivaš zvezde
svoje. Ti ne govoriš: tako mi ti objavljuješ mudrost svoju. Nemo nad uzburkanim morem
rodilo si se danas meni, ljubav tvoja i tvoja sramežljivast govore otkrovenjem uzburkanoj duši
mojoj. Došlo si k meni lépo, skriveno u svoju lepotu, progovorilo si meni nemo, otkrivajući
mi se u mudrosti svojoj: Kako ne bih naslutio svu sramežljivost duše tvoje! Pre sunca došlo si
k meni, k najvećem usamljeniku. Mi smo prijatelji odiskona: mi imamo iste muke i iste misli,
i sunce je za nas isto. Mi ne govorimo jedno s drugim jer znamo premnogo –: mi ćutimo jedno
s drugim, mi s osmehom saopštavamo znanje svoje jedno drugome. Zar nisi ti svetlost ognja
moga? Zar nije duša tvoj a sestra pronicavosti mojoj? Skupa smo se svemu učili; skupa smo
naučili uzdići se preko nas k nama samima, i razgoniti oblake iz osmeha našeg: – – bez oblaka
osmehivati se u nizine iz sjajnih očiju i iz dalekih daljina, dok se ispod nas spušta kao kiša
para od nasilja, i cilja, i krivnje. A dok sam išao sâm: čega je bila gladna duša moja u noćima,
i po stranputicama? I kad sam se penjao na bregove, koga sam uvek tražio, do tebe, na
bregovima? Sve moje hodanje i pevanje: do nevolje mi beše, i trebaše da bude pomoć onome
koji ne ume sebi da pomogne: – jedino što cela volja moja hoće, to je da poleti, da uzleti u
tebe! I šta sam većma mrzeo nego brze oblake, i sve što tebe mrljom zaklanja? I samu rođenu
mržnju svoju mrzeo sam, jer tebe mrljom zaklanja! Krivo mi je na brze oblake, te divlje
mačke što se šunjaju: oni uzimaju od tebe i od mene ono što je naše, – nedoglednu i
bezgraničnu moć da kažemo tako je i tako neka bude. Krivo nam je na te menjače i mešače,
na te brze oblake: na te polutane, koji niti su naučili blagosiljati niti proklinjati iz dna duše.
Većma volim da sedeći u buretu ne vidim neba, ili da sedim u provaliji gde nema neba, nego
da gledam kako tebe, sjajna nebesa, brzi oblaci mrljama zaklanjaju! Često sam imao živu
želju da ih prikačim uglastim zlatnim žicama munjinim pa da, kao grom udaram u talambase
po kotlastom im trbuhu: – da udaram gnevno, zato što otimaju od mene tvoje Tako je i tako
neka bude, ti nebo nadamnom, prečisto! presvetlo! ti bezdano svetlosti! – zato što otimaju od
tebe moje. Tako je i tako neka bude! Jer većma volim još graju i gromove, i prasak bure, nego
tu opreznu nepoverljivu mačju tišinu; i među ljudima najviše mrzim one koji idu na prstima i
koji sumnjaju u sve, i uopšte polutane, te oblake što oklevaju. A »ko ne ume blagosiljati, taj
neka nauči proklinjati!« – taj vedri nauk pada mi iz vedrine nebeske, ta se zvezda blista još i u
crnim noćima na nebu mom. Ja, pak, ja sam od onih koji blagosiljaju, i koji kažu tako je,
samo kad si ti oko mene, ti prečisto, ti presvetlo! ti bezdana svetlosti – još i u sve ponore
nosim svoj blagoslov. Postao sam jedan od onih koji blagosiljaju i koji kažu tako je: dugo sam
se borio da to postanem i bio sam borac, samo da bih jednom imao ruke slobodne za
blagosiljanje. A evo u čemu je moje blagosiljanje: da se nad svaku tvar nadvijem kao nebo
njeno, kao okrugao krov njen, njeno azurno zvono i večna bezbednost njena: blažen onaj koji
tako blagosilja. Jer sve su tvari krštene vodom sa izvora večnosti i s one strane dobra i zla; a
samo dobro i zlo, samo su prolazne senke i plačne turobnosti i brzi oblaci. Zaista vam kažem,
blagosiljanje je a ne huljenje, kada vas učim da se »iznad sviju tvari širi nebo slučaj, nebo
nevinosti, nebo otprilike, nebo obest«. »Otprilike« – to je najstarije plemstvo na svetu, koji
sam povratio svima stvarima, da bih ih iskupio od ropstva cilju. Tu slobodu i vedrinu nebesku
učvrstio sam kao azurno zvono iznad svih tvari, svojim naukom da nema »večne volje« koja
bi bila nad njima, i koja bi s pomoću njih izvršavala – svoju volju. Tu obest i tu ludost metnuo
sam na mesto one volje, učeći da je »u svemu jedno nemoguće – biti uman! « Doduše malo
uma, zrno mudrosti, rasuto od zvezde do zvezde, – toliko kvasca ima u svima stvarima:
ludosti radi ima u svima stvarima mudrosti. Malo mudrosti je moguće; ali kod sviju stvari
naišao sam na evo blaženo pouzdanje: da stojeći još i na nogama slučaja vole da – igraju. O
nebo nada mnom, prečisto! previsoko! U tome je za mene sad čistota tvoja, da nema večitih
pauka i večite paučine uma. – – da si ti za mene tle na kojem igraju božanski slučajevi, da si ti
za mene bogovski sto za kojim sede božanski kockari, i igraju se kocke! Ali tebe obli rumen?
Da li izrekoh što ne treba reći? Da li te, hoteći da te blagosiljam, obasuh hulom? Ili te je stid
što smo udvoje, te si pocrvenelo? Da li hoćeš da idem i da ćutim, zato što – dolazi dan? Svet
je dubok – : dublji nego što je dan ikad mislio. Ne treba sve da se kaže rečima pred danom.
Ali evo dana: rastanimo se dakle! O nebo nada mnom, ti sramežljivo! Ti ognjeno! O ti srećo
moja pred sunčevim rađanjem! Evo dana: rastanimo se dakle! –
Tako je govorio Zaratustra.

O vrlini koja umanjuje
1.
Kad je Zaratustra izašao opet na kopno, nije pošao pravo u svoju planinu i u svoju pećinu,
nego je mnogo išao tamo-amo i raspitivao se, i hteo svašta da dozna, tako da je sâm o sebi u
šali govorio: »vidi reku koja krivudajući na sve strane teče natrag ka svome izvoru!« Hteo je
naime da sazna, šta se međutim dogodilo sa čovekom da li je postao veći ili manji. I vide tada
jednom niz novih kuća; on se začudi, i reče: »Čemu su ove kuće? Zaista vam kažem, nije ih
duša velika tu podigila, sebi za sliku i priliku! Da li ih je kakvo ludo dete povadilo iz kutije
igračaka svojih? Neka bi ih drugo kakvo dete ponovo složilo u svoju kutiju! Pa te sobe i ti
vajati: zar mogu ljudi tu stanovati? Izgleda mi da su načinjeni za lutke od svile; ili za
oblaporne mačkice, koje dopuštaju da se i prema njima bude oblaporan.« I Zaratustra
zastade,i premišljaše. Najzad reče žalostivo: »Sve je postalo manje! Svuda vidim niske kapije:
ko je kao ja što sam može se još provući kroz njih ali se – mora sagnuti! O, kada ću opet stići
u svoj zavičaj, gde se ne moram saginjati više – ne moram više saginjati pred malima!« – I
Zaratustra uzdahnu i gledaše u daljinu. – A istoga dana držao je svoju besedu o vrlini što
umanjuje.

2.
Prolazim kroz ovaj narod, sa otvorenim očima: ne praštaju oni meni što ne zavidim vrlinama
njihovim. Oni bi da me ujedu, zato što im kažem da su za male ljude potrebne male vrline – i
zato što teško podnosim da su mali ljudi uopšte potrebni! Još sam ja ovde sličan petlu na
tuđem dvorištu, koga bi i kokoši da ujedaju; ali se ja zato ne ljutim na te kokoši. Ja sam učtiv
prema njima, kao prema svakoj sitnoj neprijatnosti; biti bodljikav prema onome što je malo,
izgleda mi mudrost za ježa. Oni svi govore o meni, kad uveče sede oko ognjišta, – oni govore
o meni, ali niko ne misli – na mene! U tome je nova tišina kojoj sam se naučio: da graja
njihova oko mene razastire ogrtač oko misli mojih. Oni žagore među sobom: »šta hoće taj
mutni oblak? Pripazimo, da nam ne donese kakvu zarazu! « A onomad trže jedna žena k sebi
dete svoje, koje se uputilo beše k meni: »uklanjajte decu! vikala je; takve oči spaljuju kao
grom duše detinje« Oni kašljucaju kad ja govorim: misle da je kašljucanje zapreka za jake
vetrove, – oni i ne slute ništa o huktanju sreće moje! »Mi još nemamo vremena za Zaratustru«
to im je izgovor; ali, šta je stalo do vremena koje za Zaratustru, »nema vremena«? A tek kad
me hvale: kako bih mogao zaspati na njihovoj hvali? Bodljikav pojas, to je za me pohvala
njihova: svrbi me još i kad ga skinem sa sebe. I ovo sam još naučio među njima: onaj što
hvali, pravi se kao da natrag daje, a u stvari hoće da mu se još više pokloni! Pitajte nogu
moju, da li joj godi njihovo priznanje i prizivanje! Zaista vam kažem, po takvome taktu i
tiktaku ne voli ona ni igrati ni stajati. Hteli bi da me hvalom navedu i zavedu na malu vrlinu;
hteli bi da nagovore nogu moju da zaigra uz tiktak male sreće. Prolazim kroz taj narod, s
otvorenim očima: oni su postali manji, i postaju sve manji: – a to je usled nauke njihove o
sreći i vrlini. Oni su naime skromni i u vrlini – jer hoće da se dobro osećaju. A dobro se
osećati može čovek samo u društvu skromne vrline. Doduše, i oni uče na svoj način koračati, i
unapred koračati: ja im to zovem gegucanjem. Njime su oni na putu svakome koji hita. Mnogi
od njih idu unapred a pri tom se osvrću unazad, sa ukrućenirn vratom: na toga rado nasrnem
trčeći. Noga i oči ne treba da lažu, niti da teraju u laž jedno drugo. A mnogo lažljivosti ima
kod malih ljudi. Neki od njih zaista hoće, ali većina je tek predmet hotenja. Neki su od njih
prirodni, ali većina su loši glumci. Ima među njima glumaca koji ne znaju da su glumci, i
glumaca koji ne bi hteli da su glumci – pravi i prirodni su uvek retki, osobito pravi glumci.
Malo je ko tu muško: stoga im se žene pomuškarče. Jer samo ko je dosta muško, moći će da
iskupi u ženi – ženu. A ovo pritvorstvo izgleda mi kod njih najgore: što se i oni koji
zapovedaju pretvaraju da imaju iste vrline kao oni koji slušaju. »Ja slušam, ti slušaš, mi
slušamo« – tako tu klanja pritvorstvo i onih koji zapovedaju, – ali avaj, ako je prvi gospodar
samo prvi sluga! Ah, i u pritvorstva njihova zalutala je već radoznalost oka moga; i dobro sam
pogađao u čemu je sva mušička sreća njihova, i zujanja njihova po oknima suncem
obasjanim. Vidim toliko dobrote, toliko slabosti. Toliko pravdoljublja i milosrđa, toliko
slabosti. Zaobljeni su, pravdoljubivi, i dobroćudni jedni prema drugima, kao što su peščana
zrnca zaobljena, pravdoljubiva, i dobroćudna prema peščanim zrncima. Zagrliti skromno
jednu malu sreću – to nazivaju »predanošću«! a pri tom već skromno žmirkaju, ne bi li
ugledali novu kakvu malu sreću. U dnu duše i prostote svoje, oni najvećma žele jedno: da im
niko ne nanese uvrede. Zato izlaze nasusret svakome, i gledaju da mu ugode. Ali to je
kukavičluk: iako se kaže za nj »vrlina«. - Ako slučajno progovore grubo, ti mali ljudi: ja iz
toga čujem samo da su promukli, – jer svaki povetarac učini da promuknu. Prepredeni jesu, u
njihovih su vrlina prepredeni prsti. Ali im nedostaju pesnice, prsti njihovi ne umeju da se
skriju ispod pesnice. Za njih je vrlina ono što čini skromnim i pitomim na taj način prave od
vuka psa, a od sama čoveka najbolju domaću životinju čovekovu. »Mi smo stolac svoj
postavili po sredini – to mi kaže smeškanje njihovo, – isto tako daleko od boraca koji izdišu
koliko od prezadovoljnih krmaka.« Ali te je – osrednjost, iako se kaže za nj umerenost.

3.
Prolazim kroz taj narod, i tek ponešto reknem: ali niti umeju da prime niti da zadrže. Čude se
što nisam došao da pokudim požude i pohote; a zaista vam kažem, ja nisam došao ni da
čuvam od kesaroša! Čude se što nisam voljan da mudrost njihovu još zaoblim, ili zaoštrim:
baš kao da nemaju dosta mudrica, kojih mi glas škripi kao pisaljka po tablici! A kad im
doviknem. »Obaspite psovkom sve strašljive đavole u vama, koji vole da cvile i da krše ruke i
da metanišu«, tada kliču: »Zaratustra je bezbožnik«. Poglavito kliču tako učitelji njihovi u
predanosti; a baš njima najradije podvikujem u uši: Jeste! Ja jesam bezbožnik Zaratustra! O ti
učitelju predanosti! Svud, gde ima što malo i bolesno i natrulo, razmile se kao uši; i jedino mi
gadenje moje ne da da ih zgnječim izmedu nokata. Evo! Ovo je moja propoved za njihova
ušesa: ja sam bezbožnik Zaratustra, koji kaže: »ko je bezbožniji od mene, da uživam ako će
me poučiti?« Ja sam bezbožnik Zaratustra: gde ću naći sebi slične? A meni su svi oni slični
koji volju svoju sami sebi daju, i odbacuju od sebe svaku predanost. Ja sam bezbožnik
Zaratustra: u svome loncu kuvam ja sebi svaki slučaj. I tek kad je tu skuvan do kraja,
zdravljam ga dobrodošlicom, kao jelo koje je za mene. Zaista vam kažem, mnogi je slučaj
dolazio k meni kao gospodar: ali kao još veći gospodar odgovarala mu je volja moja, – i brzo
bi ležao moleći na kolenima – – moleći, da bi našao konaka i srca u mene, i udvarajući se
ponizno: »Pogle samo, Zaratustra, tako dolazi jedino prijatelj k prijatelju!« – Ali što ja
govorim ovde gde niko nema moje uši! Daj dakle da povičem, da vetri nose na sve strane
sveta: Postajete sve manji, vi mali ljudi! Krnjite se, vi koji se dobro osećate! Još ćete mi
ponestati – – usled mnogih sitnih vrlina vaših, usled mnogih sitnih propuštanja vaših, usled
mnoge sitne predanosti vaše! Premnogo štedeći, premnogo popuštajući takvo je zemljište na
kome ste vi! Ali da bi drvo visoko naraslo, potrebno je da pusti tvrde žile među tvrde stene! I
ono što vi propustite učiniti, tka tkivo sve ljudske budućnosti; i vaše je ništavilo paučina i
pauk koji živi od krvi budućnosti. Kad vi uzimate, izgleda kao da kradete, vi vrli mališani; i
još i među zlikovcima važi kao pravilo časti, da »se krasti sme samo kad se ne može oteti «
»Ići će već« – i to je jedan od nauka predanosti. Ali ja vama kažem, vi koji se dobro osećate:
neće ići, i sve će manje ići s vama! O, kad biste odbacili od sebe svaku polutansku volju, pa se
odlučili bilo za lenstvovanje bilo za rad. O, kad biste razumeli,reči moje: »činite najzad što
hoćete, – ali budite prvo takvi da možete hteti! « »Ljubite najzad bližnjega svoga kao sama
sebe, – ali budite prvo takvi da ljubite sami sebe – – da ljubite velikom ljubavlju, da ljubite
velikim preziranjem!« Tako govori bezbožnik Zaratustra. – Ali što ja govorim ovde gde niko
nema moje uši! Još je ovde za jedan sat prerano za mene. Svoj rođeni preteča ja sam među
ovim narodom, svoj .rodeni petlov kukurek kroz mračne ulice. Ali, kucnuće njihov čas! Pa će
kucnuti i moj! Svakim satom postaju manji, jadniji, neplodniji, – jadno rastinje! jadne
zemljište! I uskoro ležaće tuda kao suva trava i stepa, i, zaista vam kažem, biće siti samih sebe
– žedno će tražiti više vatre nego li vode! O blagosloveni času munje! O tajno pred Podne!
Požarima koji sve zahvataju načiniću ih još jedanput, i telalima sa plamenim jezicima: – neka
telale tada po svetu plamenim jezicima. Evo njega, dolazi, tu je već, veliko Podne.
Tako je govorio Zaratustra.

Na Brdu maslinovu

Zima, zao gost, nastanila se kod mene u kući; plave su mi ruke od njegova prijateljskog stiska.
Ja ga štujem, tog zlog gosta, ali ga najradije ostavljam sama. Volim da pobegnem od njega: ko
ume dobro da beži, može pobeći! S toplim nogama i toplim mislima bežim onamo gde nema
vetra, u sunčani kut moga Maslinova brda. Tu se smejem svome goropadnome gostu, i još
sam mu zahvalan što mi kod kuće tamani muve i mnogu sitnu graju utiša. Jer on ne trpi da
mušica zapeva, a kamo li više njih; čitavu ulicu očisti i opusti, da je i mesečini strah noću kroz
nju sijati. Opor je to gost, – ali ja ga štujem, i ne padam ničice pred trbušatim kumirom vatre,
kao mekušci. Bolje je malo i cvokotati zubima, nego padati ničice pred kumirom! – to je po
mojoj prirodi. A naročita mi je krivo na sve zapaljive, dimljive i memljive kumire vatre. Onog
koga volim, većma volim u zimu nego u leto; a bolje i srčanije ismevam neprijatelje svoje
sada, otkako mi je zima u kući. Odista srčano, čak i onda kad se brže bolje uspuzim u
postelju: – i tu se još smeje i džiglja moja sakrivena sreća; smeje se još san moj laža. Zar ja –
puzavac? Nikad u životu svom nisam pred moćnima puzao; a ako sam kad lagao, lagao sam iz
ljubavi. Stoga sam veseo i u zimskoj postelji. U maloj postelji bolje se zagrejem nego u
prostranoj, jer ja sam surevnjiv na svoju sirotinju. A zimi mi je ona najvernija. Nestašlukom
započinjem svaki dan, – podsmevam se zimi hladnim kupatilom. na to se roguši moj
goropadni gost. A ponekad ga i zagolicam voštanom svećicom: da bi mi jednom već razgrnuo
nebo iz pepeljave polutame. Naročito sam zajedljiv baš s jutra: u rani čas, kad vedro na
bunaru zvecka a konji još topli ržu kroz sive ulice: – Nestrpljivo čekam tad da mi se najzad
ukaže svetlo nebo, belobrado zimsko nebo, sedoglavi starac, – – ćutljivo zimsko nebo, koje
često ćutke prelazi i preko sunca svog! Da li sam se ja to od njega naučio dugom svetlom
ćutanju? Ili se ono tome naučilo od mene? Ili ga je svako od nas sâm pronašao? Svaka dobra
stvar ima tisućostruko poreklo, – sve dobre nestašne stvari skaču veselo u život: kako bi one
to uvek samo – jedanput činile! I dugo je ćutanje jedna dobra nestašna stvar, i gledati kao
zimsko nebo iz svetlog lica sa okruglim očima; – ćutke kao ono prelaziti preko svoga sunca, i
preko svoje nesalomljive sunčane volje: odista, tu sam veštinu i taj sam zimski nestašluk
dobro naučio! Najmilija pakost moja i veština jesu u tome, što sam ćutanje svoje naučio da se
svojim ćutanjem ne odaje. Zvekećući rečima i kockama nadmudrujem dostojanstvene
iščekivače: neka svima tim strogim nadziračima izmaknu volja moja i cilj moj. Da mi niko ne
bi spustio pogled na dno moje, i do poslednje volje moje, – toga sam radi pronašao dugo
svetlo ćutanje svoje. Na mnogog sam već mudricu naišao, koji je lice svoje zamotavao u veo i
mutio vodu svoju, da ga niko ne providi i ne vidi na dno. Ali baš su k njemu dolazili još
mudriji podozrivači i razbijači oraha: baš od njega pecali su i upecavali najskriveniju ribu
njegovu! Nego vedri, hrabri, prozirni ćutljivci – ti su za mene najmudriji: u kojih je dno tako
duboko, da ga ni najbistrija voda ne može – odati. Ti belobrado ćutljivo zimsko nebo, ti
sedoglavče nada mnom sa okruglim očima! O ti nebeska sliko i priliko duše moje i njene
nestašnosti! Zar nisam primoran da se krijem, kao neko koji je zlata progutao, – da mi ne bi
dušu rasporili? Zar nisam primoran da nosim štule, da bi prevideli koliko su mi drage noge, –
svi ti zavidljivci i suzolivci oko mene? Te osušene, zapuštene, napuštene, iznurene, istrulele
duše – kako bi zavist njihova i mogla da izdrži sreću moju! Pokazujem dakle samo led i zimu
na svojim vrhovima – a ne da moj breg obavija oko sebe još i sve sunčeve tkanice! Oni čuju
samo kako zvižde moji zimski vihori: ne, da ja prelazim i preko toplih mora, kao čežnjivi,
teški, vrući južnjaci. Oni bi još da se sažale na moje nepogode i dogode: – ali moja reč glasi:
»pustite dogadaj da dode k meni: nevin je on kao detence!« Kako bi ovi i mogli podneti sreću
moju, da ja svoju sreću ne uvijam u nepogode i zimogroze, da ne udaram na nju belu šubaru
medvedu i snežnu odoru nebesku! – da se i ja sâm ne sažalim na sažaljenje njihovo: sažaljenje
tih zavidljivaca i suzolivaca! – da ja sâm pred njima ne uzdišem i ne cvokoćem zubima, i da
se ne puštam strpljivo da me povijaju u svoje sažaljenje! To je mudra nestašnost i prijatnost
duše moje, da ne krije zime svoje i mrazeva svojih; ona ne krije ni mrazotina svojih! Osama je
kod jednog, bekstvo bolesnoga; osama kod drugog, bekstvo od bolesnih. Neka me čuju kako
cvokoćem i uzdišem usled zimske studi, svi ti zavidljivi smutljivci oko mene! I uz taj cvokot i
s tim uzdasima bežim još od zagrejanih soba njihovih. Neka ih neka me sažaljevaju, i uzdahe
prolivaju nad mojim mrazotinama: »još će nam se smrznuti na ledu saznanje!« – tako
jadikuju. Medutim trčim ja s toplim nogama uzduž i popreko po svome Maslinovu brdu: u
sunčanome kutu svoga Maslinova brda pevam pesme i podsmevam se svakom sažaljenju. –
Tako je pevao Zaratustra.

O mimoprolaženju

Prolazeći tako polako kroz mnogi narod i kroz razne gradove, vraćao se Zaratustra
zaobilaznim putem ka svojoj planini i svojoj pećini. I gle, u tome stiže i nehoteći pred kapiju
Velikog grada: ali tu iskoči pred njega raširenih ruku jedna zapenušena budala, i prepreči mu
put. A to beše ista ona budala što ju je narod prozvao bio »majmunom Zaratustrinim«: jer on
beše nešto naučio kako Zaratustra govori i gradi rečenicu, a uzajmio je često i iz riznice
njegove mudrosti. Ta budala dakle ovako oslovi Zaratustru: »O Zaratustra, ovo je ovde veliki
grad: tu nema ništa za tebe, a mogao bi još i sve što sam imaš izgubiti. Što da gacaš po ovom
talogu? Imaj sažaljenja spram noge svoje! Bolje pljuni na ovu gradsku kapiju i – vrati se! Ovo
je ovde pakao za misli usamljeničke: ovde se velike misli žive opare pa prokuvavaju dok se
ne istanje. Ovde potrule svi veliki osećaji: samo klopotavi osećajčići smeju tu da klopoću! Ne
osećaš li već zadah od klanicâ i zgarištâ duha? Zar ne kulja iz ovoga grada para od zaklanoga
duha? Ne vidiš li dušu gde visi kao otrcana prljava krpa? – I iz tih krpa još prave novine! Zar
ne čuješ kako su ovde od duha načinili igru reči? Odvratan izmet reči izbacuje on iz sebe! – I
iz toga izmeta reči prave još novine. Oni se teraju i gone, a ne znaju kuda! Oni nateruju jedni
drugima znoj na čelo, a ne znaju zašto! Oni lupkaju svojim oružjem, oni zveckaju svojim
zlatom. Hladni su, i hoće da se zagreju vodom prepečenicom; zagrejani su a traže hladovine u
smrznutih duhova; svi oni boluju od javnog mnjenja, i boluju za njima. Sve požude i pohote
ovde su kod kuće; ali ima ovde i vrlih, ima mnogo pogodne pogođene vrline: – Mnogo
pogodne vrline sa prstima vičnim pisanju i tvrdim sedištem vičnim čekanju, blagoslovene
sitnim kolajnama i naduvanim štrkljastim kćerima. Ima tu i mnogo pobožnosti, verskog
oblizivanja i lizanja, klizanja i gmizanja pred gospodom nad vojskama. 'Ozgore' kaplje
kolajna i milostiva pljuvačka; prema gore nadimlje se svaka još neukrašena grud. Mesec ima
svoj dvor, i dvor ima svoje popadale s meseca: a u svemu što dolazi iz dvora klanja se
prosjački puk, i sva prosjačka pogodna vrlina. 'Ja slušam, ti slušaš, mi slušamo' – tako klanja
pogodna vrlina prema vladaocu: da bi zaslužena kolajna bila prikačena najzad na usku grud!
Ali se mesec okreće oko svega zemnoga: tako se okreće još i vladalac oko najzemnijega: – a
to je zlato sitničarâ. Gospod je gospod čuda ali ne i zlatnih ruda vladalac kaže, ali ćifta –
raspolaže! Tako ti svega što je na tebi svetlo i jako i dobro, o Zaratustra! Pljuni na ovaj grad
sitničara, i vrati se! Ovde kroz žile teče krv otužno, mekušno penušavo: pljuni na veliki grad,
koji je veliko smetište za smeštanje šljama! Pljuni na grad utisnutih duša i uskih grudi,
naoštrenih očiju, lepljivih prstiju – – na grad nametljivaca, besramnika, piskarala i vriskarala,
častogubivih slavoljubnika: – – gde se sklapa i stapa sve što je brodolomno i zlobno,
zloglasno, pohotno, natrulo, zagnojeno, zavereničko : – – pljuni na veliki grad, i vrati se!« –
Kod tih reči prekide Zaratustra zapenušenu budalu, i zatvori mu usta. »Prestani već jednom!
povika Zaratustra, davno ste mi gadni i tvoj govor i tvoj način! Zašto si živeo tako dugo kraj
močvara da si i sâm morao postati žabom i gubavicom? Ne teče li već i kroz tvoje žile otužna
i penušna krv iz močvara, kad evo sad tako krekećeš i kreveljiš se? Što nisi otišao u goru? Ili
što nisi zemlju orao? Zar nema po moru tma zelenih ostrva? Ja prezirem tvoje preziranje; i,
kad mene upućuješ, – što nisi uputio sama sebe? Iz ljubavi, i samo iz ljubavi, treba da mi
poleti moje prezrenje i moja ptica uputnica: a ne iz močvara! – Nazivaju te majmunom
mojim, ti zapenušena budalo: ali ja tebe zovem groktavim krmkom svojim, – još ćeš mi
groktanjem svojim pokvariti hvalu koju sam ispevao ludosti. Šta te je to nagnalo da počneš
tako groktati? Niko ti nije dosta laskao: – i zato si seo na to smetište, da bi imao razloga sto
većma groktati, – da bi imao razlega za što više osvete! Jer osveta je, ti slavoljubiva budalo,
sva tvoja zapenušenost, – ja sam te progledao! Ali reč tebe budale nanosi meni štete, čak i
onde gde imaš pravo! I kad bi Zaratustrina reč imala i po sto puta pravo: s mojom rečju u
ustima ti ćeš uvek – nepravo činiti!« Tako je govorio Zaratustra; i on pogleda veliki grad,
uzdahnu, i ćutaše dugo. Najzad progovori i reče: Meni je gadan i ovaj veliki grad, ne samo
ova budala. Ni na jednom ni na drugom ne daje se ništa popraviti, ništa pokvariti. Teško ovom
velikome gradu! – Voleo bih da već vidim ognjeni stub u kome će izgoreti! Jer takvi ognjeni
stubovi moraju biti preteče Velikoga Podneva. Ali to ima svoje vreme i svoje opredeljenje! –
Nego tebi, budalo, daću na rastanku ovaj nauk: gde se više ne može imati ljubavi, tu treba
proći mimo...
Tako je govorio Zaratustra, i prođe mimo budalu i mimo veliki grad.

O otpadnicima
l.
Ah, sve već leži svelo i sivo što se još pre neki dan zelenelo i šarenilo na ovoj livadi! A koliko
li sam meda nadanja poneo odavde u košnice svoje! Sva ta mlada srca već su ostarela, – pa
nisu ni ostarela nego su samo malaksala, postala su kao i drugi, ulenjila su se: – oni to zovu
»postali smo opet pobožni«. Još onomad video sam ih gde u rano jutro istrčavaju na smelim
nogama: ali njihove noge posustaše, i evo ih gde se još odriču i jutarnje smelosti svoje!
Odista, mnogi je od njih nekada dizao noge kao igrač, i osmehivajući se namigivaše na nj
mudrost moja: – ali se predomisli. I sad ga eno videh gde se poguren – privlači krstu.
Lepršahu se nekad oko svetlosti i slobode kao mušice i mladi pesnici. Tek malo stariji, tek
malo hladniji: a već su mračnjaci i zakutnjaci i zapećnjaci. Da li im je srce klonulo usled toga
što je mene osama progutala kao kakav kit? Da li je uho njihovo čežnjivo-dugo uzalud
osluškivalo da čuje glas moj i ubojni poklič moj? Ah, oduvek je malo njih u kojih je srcu
trajna junačka svest i junačka obest; a u tih je i duh strpljiv. Sve ostalo je kukavičko. Sve
ostalo: to je oduvek većina, svakodnevica, pretek, mnogi-premnogi – svi su oni kukavice! –
Ko je od moga roda, taj će na putu svom naići na doživljaje na koje sam i ja nailazio: i prvi
saputnici njegovi moraće biti leševi i lakrdijaši. A drugi saputnici njegovi – oni će se sami
zvati vernim njegovim: živi roj, s mnogo ljubavi, s mnogo gluposti, s mnogo nerazboritog
poštovanja. Tim vernim neće pokloniti srce svoje onaj među ljudima koji je od moga roda;
tim premalećnim i šarenim livadama neće poverovati onaj koji poznaje površni i kukavički
rod ljudski! Da oni umeju drugačije, oni bi drugačije i hteli. Polutani uvek pokvare što je celo.
Da lišće žuti na drveću, – šta tu ima da se žali? Pusti ih neka padaju i propadaju, o Zaratustra,
i nemoj žaliti! Bolje još duvaj zajedno sa žuborovim vetrovima ispod njih, – – duvaj,
Zaratustra, ispod toga lišća: da bi još brže pobeglo od tebe sve što je uvelo!

2.
»Mi smo opet postali pobožni« – tako priznaju ti otpadnici; a neki od njih toliko su kukavice
da ne smeju ni da priznaju. Njima gledam pravo u oči, – njima kažem pravo u lice, i u
rumenilo na obrazima njihovim; vi ste od onih koji se opet mole! A sramota je, moliti se! Ne
za sve, ali za tebe i za mene, i za svakog koji u glavi svojoj nosi savest svoju. Za tebe je
sramota da se moliš! Znaš li to: kukavni đavo u tebi, koji voli da skrsti ruke, da drži ruke u
krilu, da lenjivije: – taj tvoj kukavni đavo govori tebi »ima Boga«! Ali usled toga spadaš i ti u
rođ onih koji se boje svetlosti, kojima svetlost nikad mira ne dâ; i sad svakim danom moraš
glavu turati sve dublje u noć i u maglu! I odista, dobro si izabrao čas: jer sad baš izleću opet
noćne ptice. Kucnuo je čas za ceo rod onih koji se boje svetlosti, čas večernji, čas
svetkovanja, u koji prestaje – svetlost. Čujem i mirišem: kucnuo je čas za lov i pohod, ne
doduše za hajku divlju, već za lov pitom i hrom, njuškajući i šuškajući, i metanišući, – – za
lov na duševne kolenopriklonike: sve su mišolovke za duše sad opet nameštene! I gdegod
malo podignem zavesu, iskoči iza nje mala leptirica. Je li čučala tu zajedno sa drugom
kakvom malom leptiricom? Jer sa svih strana dopire mi do nosa miris malih skrivenih
družinica; gdegod ima sobičaka, tu ima i novih bogomoljaca, i isparenja od bogomoljaca! Oni
tu sede jedan do drugog po duge večeri, i govore: »daj da opet budemo kao dečica, i da
kažemo,dragi bože!" – a usta i stomak su im pokvareni, pokvarili su ih kod pobožnih
poslastičara. Ili, oni gledaju po duge večeri u jednog prepredena grabljiva pauka-krstaša, koji
propoveda mudrost i samim paucima, i daje ovaj nauk: »među krstovima je lako ispredati
paučinu!« Ili, oni sede preko dana kraj močvara sa udicom u ruci, pa misle da su duboki; ali
ko onde ribe peca gde nema riba, taj za mene nije još ni površan! Ili, oni uče »s čistim srcem«
svirati u harfu kod kakvog pesnika-pevača, koji bi rado da se uharfi u srce kakave mlade
ženice: – jer je već sit starih žena i niihova slavopoja. Ili, oni se uče strahu kod kakvog
visokoučena polu-besomučnika, koji po mračnim sobama čeka da mu dođu duhovi – a da mu
odleti i ono malo duha što još ima! Ili, oni slušaju kakvog starog vandrokaša, svirača i
zviždača, koji se od turobnih vetrova naučio tonovima turobnosti, pa sad zviždi kako vetar
duva, i trubi turobnost u tužnim tonovima. A neki su od njih postali čak i noćni stražari: oni
sad umeju duvati u rog i tumarati po noći, budeći stare stvari koje su odavno već bile usnule.
Pet izreka o starim stvarima čuo sam juče u noći, idući duž baštenskog zida: njih su izrekli
takvi stari turobni suhoparni noćni stražari. »Kao otac, ne brine se dosta za decu svoju:
zemaljski oci to bolje čine!« »Odviše je star! Baš se ništa više ne brine za decu svoju« –
odgovorio je na to drugi noćni stražar. »Zar on ima dece? Niko to ne može dokazati, ako on
sâm ne dokaže! Ja već odavno želim da on to jednom temeljno dokaže.« »Da dokaže? A kad
je taj išta još dokazao! Dokazivanje mu pada teško; njemu je mnogo stalo do toga da mu se
veruje.« Dabome! Vera ga spasava, vera u njega. To tako vole stari ljudi. I mi smo takvi!« –
Tako su razgovarala oba noćna stražara i svetlomrsca, a zatim dunuše turobno u rogove svoje:
to se desilo juče u noći, kod baštenskog zida. U meni se srce kidalo od smeha, i htede da se
iskida, ali ne znađaše kako, te mi uskomeša utrobu. Zaista vam kažem u tom će još biti moja
smrt, da ću se zagušiti od smeha, gledajući magarce napite, ili slušajući stražare noćne da
ovako sumnjaju u boga. Zar nije već odavno prošlo vreme i za ovakve svakojake sumnje? Ko
još sme da budi iz sna ovakve stare zaspale mračne stvari? Stari bogovi svršili su već odavno:
– a zaista vam kažem, svršetak njihov i kraj bio je veseo, bogovski! Oni se nisu »pomračili«
pa umrli, – to je laž! Naprotiv: oni su se jednom zasmejali, tako da su umrli – od smeha! To je
bilo kad je sâm jedan bog izrekao najbezbožniju reč, – ovu reč: »Samo je jedan Bog! Ne treba
da imaš drugih bogova osim mene!« – stari jedan goropadan dugobradi bog, surevnjiv na
druge, zaboravio se i rekao je tako: – A svi su se bogovi smejali tada, i ljuljali se na svojim
sedištima, i vikali: »Zar nije baš u tome božanstvenost da ima bogova a da nema jednoga
boga? « Ko ima uši, neka čuje. – Tako govoraše Zaratustra u gradu koji mu je bio drag, i koji
se zove još i »Šarena krava«. A otuda je imao samo dva dana hoda pa da opet stigne do svoje
pećine i k zverima svojim, duša njegova klicala je neprekidno od radosti zbog blizine
povratka mu u zavičaj.

Povratak u zavičaj

O osamo! Osamo; zavičaju moj! Predugo sam živeo kao divljak u divljoj tuđini a da se ne bih
sa suzama u očima k tebi vratio! Preti mi sad samo prstom, kao što majke prete osmehuj se
samo na me, kao što se majke osmehuju, reci samo: »Ako je to nekad odjurio od mene kao
oluja? – » – ko je to na rastanku uzviknuo: predugo sam: sedeo kod osame, pa sam se odvikao
od ćutanja! Tome – si se sad, držim, navikao? »O, Zaratustra, sve znam: i to da si među
mnogima bio više napušten, ti jedan, nego ikada kod mene! »Jedno je biti napušten, drugo
usamljen: To – si naučio sada! I to, da ćeš ti medu ljudima uvek biti divalj i tuđ: » – divalj i
tuđ i onda kad te vole: jer prvo i pre svega oni žele da budu pošteđeni! »A ovde, ti si u svome
domu i kod kuće; ovde smeš da kažeš sve što ti je na srcu i sve razloge da izručuješ, ovde se
ništa ne stidi potajnih, pritajenih osećajâ. »Ovde prilaze sve stvari umiljavajući se ka tvome
govoru, i udvaraju se: jer bi htele da pojašu na leđima tvojim. Na svakoj slici ovde možeš da
pojašeš ka svakoj istini. »Prav i pravo smeš ovde da govoriš svima tvarima: jer odista, njihove
uši kao da čuju pohvalu kad neko tako sa svima tvarima – pravo govori! »A drugo je biti
napušten. Jer, da li se još sećaš, o Zaratustra? Onda kada je nad glavom tvojom kliktala ptica
tvoja, dak si stajao u šumi, ne mogući se odlučiti kuda? ne mogući se naći, u blizini jednoga
leša: – » – onda kada si govorio: neka me vode zveri moje! Iskusio sam da je opasnije biti
među ljudima nego među zverima: – Tada si bio napušten! »I sećaš li se još, o Zaratustra?
Kada si sedeo na ostrvu svome, kao kladenac vina posred praznih vedrica, dajući i nestajući u
duvanju, deleći žednima i udeljujući im sipajući: » – dok nisi sedeo najzad ti sam žedan
posred pijanih, i svake se noći tužio: »zar nije veće blaženstvo uzimati nego davati? A ukrasti
još veće blaženstvo nego uzimati?« – Tada si bio napušten! »I sećaš li se još, o Zaratustra?
Kada je došao najtiši čas tvoj, i odgonio te od tebe sama, kada je progovarao opako šapućući:
»Reci pa ma se skrhao! « – » – kada ti je sve tvoje čekanje i ćutanje pretvorio na žao, i tvoju
poniznu hrabrost obeshrabrio: Tada si bio napušten!« – O osamo! Osamo, zavičaju moj! Kako
mi ublažavajući i nežno govori glas tvoj! Mi ne ispitujemo jedno drugo, mi se ne tužimo
jedno drugom, mi otvoreno idemo jedno s drugim kroz otvorena vrata. Jer kod tebe je svud
otvoreno i svetlo; pa i časi trče tuda na lakšim nogama. Jer u mraku se vreme teže podnosi
nego u svetlosti. Ovde se otvaraju preda mnom reči i skloništa reči svega bića: sve biće hoće
ovde da od mene nauči govoriti. A tamo dole – tamo je svaki govor uzalud! Tamo je najveća
mudrost zaboraviti i proći mimo: To – sam naučio sad! Ko bi hteo kod ljudi sve da shvati,
morao bi sve da obuhvati. A zato su ruke moje i suviše čiste. Ja ne volim da udišem već ni
duh njihov; o, kako sam mogao tako dugo živeti u graji njihovoj i sred zadaha njihova! O
blažena tišino oko mene! O čisti mirisi oko mene! O, kako iz dubine grudi tišina ova udiše
sveži zrak! O kako osluškuje, ova blažena tišina! A tamo dole – tamo sve govori, i sve se
prečuje. Možeš mudrost svoju objavljivati glasom zvona: prodavci na pijaci zaglušiće je
zvekom marjašâ! Kod njih svako govori, niko već ne ume da razume. Sve pada u vodu, ništa
ne pada više u dubine kladenca. Kod njih sve govori, ništa se više ne tvori, niti kraju privodi.
Sve kakoće, te ko bi još sedeo mirno u gnezdu i nosio jaja? Kod njih sve govori, sve se otire
govorom. I što je još juče bilo odviše tvrdo za samo vreme i za njegov zub: danas visi
nagriženo i razgriženo iz ždrela današnjih ljudi. Kod njih sve govori, sve se izgovori. I što je
nakad bilo tajanstveno i tajna dubokih duša, danas trube glasnici po ulicama, i druge leptirice.
O prirodo čovečija, čudna li si ti! Ti grajo sumračnih ulica! Sada si opet iza mene: – moja
najveća opasnost je iza mojih leđa. U poštedi i u sažaljenju bila je oduvek za mene najveća
opasnost; a sve što je čovečansko, htelo bi da ga štede i žale. S uzdržanim istinama, s
pokretima budale i s budalastim srcem, i imajući u obilju malih laži sažaljenja: – tako sam
živeo ja uvek među ljudima. Prerušen sam sedeo među njima, gotov da ne poznam sebe sama,
da bih njih mogao podneti, i često uveravajući sebe: »budalo jedna, ti ne poznaješ ljude!«
Oduči se čovek od ljudi kad živi medu ljudima: na svim ljudima ima odviše onog što se
odmah vidi, – čemu tu dalekovide, i daleko-vidovite oči! A kad su me krivo sudili: ja budala
više sam štedeo njih toga radi nego sebe: budući naviknut na strogost prema sebi, i sveteći se
često sam sebi te štednje radi. Izboden od otrovnih mušica, i izdubljen kao kamen, od mnogih
kapi pakosti, sedeo sam među njima, i još sam uveravao sebe: »nevino je sve što je malo u
svojoj majušnosti!« Naročito one koji se nazivaju »čestitima« poznao sam kao najotrovnije
mušice: oni bodu u svoj svojoj nevinosti, oni lažu u svoj svojoj nevinosti; kako bi oni i mogli
biti prema meni – pravedni! Ko živi među čestitima, toga sažaljenje nauči da laže. Sažaljenje
načini vazduh zagušnim svim slobodnim dušama. Jer glupost je čestitih nedogledna. Sakriti
sebe i bogatstvo svoje – to sam naučio tamo dole: jer svaki je od njih siromašan duhom. U
tome je ležala laž moga sažaljenja, što sam kod svakoga znao, – što sam na svakome video i
namirisao, kad mu je dosta duha, a kad mu je duha i odviše! Njihovi kruti mudraci: ja sam ih
nazvao ispitivačima i pronalazačima, – na taj sam način učio gutati reči. Njihovi grobari: ja
sam ih nazivao ispitivačima i pronalazačima, – na taj sam način učio jednu reč zamenjivati
drugom. Grobari se zaražuju bolestima kopajući. Pod starim ruševinama spavaju nezdrava
isparenja. Ne treba mutiti po mutljagu Treba živeti na brdima. Blaženim nozdrvama udišem
opet brdsku slobodu! Spasen je najzad nos moj od zadaha svega što je čovečansko! Dražena
oštrim vazduhom, kao penušavim vinom, kije duša moja, – kije i kliče sama sebi: Nazdravlje!
Tako je govorio Zaratustra.

O tri zla
1.
U snu, u poslednjem jutarnjem snu, stajao sam danas na jednom predbrežju, – s one strane
sveta, držao sam merila, i merio sam svet. O, što mi tako rano dođe rumen zorina: ona me
probudi žarom svojim, surevnjivica. Uvek ona surevnjiva na žar moga jutarnjega sna. Da se
može izmeriti, i u dužinu, ako se ima vremena, i po težini, ako se ume meriti; da se može
preleteti na snažnim krilima; da se može pogledati, od onih koji umeju da božanski razbijaju
orahe: takav je san moj našao ovaj svet: – Moj san, smeli plovac, polu brod, polu oluja, ćutljiv
kao leptirovi, nestrpljiv kao sokolovi: kako je on to imao danas strpljivosti i vremena da meri
svet! Da li ga možda u potaji nagovarala mudrost moja, moja nasmejana budna dnevna
mudrost, koja se ruga svim »beskrajnim svetovima«? Jer ona kaže: »gde ima snage, tu postaje
i broj gospodarem: jer je u njemu više snage«. Kako je pouzdano gledao san moj na ovaj svet
koji ima kraja, ni radoznalo, ni neradoznalo, ni plašljivo, ni moleći: – kao da mi daju veliku
okruglu jabuku u ruku, zrelu jabuku žutu kao zlato, sa gospodski nežnom somotnom kožom. –
tako se pružao preda mnom svet: – – kao da me drvo k sebi zove, drvo granato, snažne volje,
svijeno da može poslužiti za naslon i za podnožje umornom putniku: takav je stajao svet na
mome predbrežju: – – kao da mi nežne ručice nose nasusret škrinju, – otvorenu škrinju da
očarava sramežljive zadivljene oči: takav se pružio danas preda mnom svet: – – nedovoljno
zagonetka a da bi čovečansku ljubav terao od sebe, nedovoljno rešenje a da bi čovečansku
mudrost mogao uspavati: – stvar čovečanski dobra bio je za me danas svet o kome se toliko
zlo govori! Kako sam zahvalan svome jutarnjem snu, što sam danas izjutra mogao tako meriti
svet! Kao stvar čovečanskog dobra prišao je k meni, taj san i utešitelj srca! I da bih činio što i
on na danu, te naučio i poučio se od njega onome što mu je najbolje, – hoću evo sad tri
najveća zla da metnem na merila, i da ih čovečanski dobro izmerim. – Ko je učio kako se
blagosilja, učio je i kako se proklinje: koje su tri stvari najviše proklinjane na svetu? Njih
hoću da metnem na merila. Sladostrašće, vlastoljublje, samoljublje: njih su tri dosad najviše
proklinjali, i najgore ogovarali i oblagivali, – njih tri hoću čovečanski dobro da izmerim.
Napred! Tu hoću da držim merila, nad valovima onde je more: ono se valja amo prema meni,
rutavo, ulagivajući se, verno staro stoglavo čudovište od pseta, koje mi je drago. Napred
dakle! Ovde je evo moje predbrežje, tim morem: još ću naći i jednoga svedoka da gleda tebe,
usamljeničko drvo, tebe miomira puno, sa krunom širokom, koje si mi drago! – Preko kojeg
mosta ide današnjica ka budućnosti? Kakva sila sili ono što je visoko da se spušta k niskome?
I ko kaže i najvišemu – da raste još više? Evo, merila stoje pravo i mirno: tri sam teška pitanja
bacio na jednu stranu, tri teška odgovora drži druga strana.

2.
Sladostrašće: bodljika i nadražaj za sve pokajničke prezritelje tela, i kao »zemaljsko« prokleto
od svih zagrobnjaka; jer ono ismeva i vuče za nos sve te krivoučitelje i zbunitelje.
Sladostrašće: za ološ, lagana vatra na kojoj će biti pečeni; za sve crvotočivo drvo, za sve
smrdljive krpe, založena i zažagrena peć koja ih čeka. Saladostrašće: za slobodna srca nešto
nevino i slobodno, tiha sreća u vrtu zemaljskom, obilje zahvalnosti sve budućnosti kojom se
ona izliva na sadašniost. Sladostrašće: samo za ono što je svelo sladak otrov, a za one u kojih
je lavlje srce veliko okrepljenje duše, i surevnjivo čuvano vino nad vinima. Sladostrašće:
velika sreća što u slici prikazuje višu sreću i najvišu nadu. Jer, mnogome predstoji brak, i više
nego što je bračna veza. – – Mnogome što je više tuđe jedno drugom nego što su to muž i
žena: a ko je još dosad shvatio potpuno kako su tuđi jedno drugome muž i žena! Sladostrašće:
– ali, hoću da ima ograde oko mojih misli, pa još i oko mojih reči: da mi ne bi provalili u moje
bašte svinje i sanjivci! – Vlastoljublje: ognjeni bič za tvrdokorne najtvrđega srca; svirepo
mučenje koje se štedi za najsvirepijega; mutni plamen živih spališta. Vlastoljublje: zlobna
kočnica, koja se natura najsujetnijim narodima; podrugivač svakoj neizvesnoj vrlini; koji će
uzjahati svakog ata i svaku oholost. Vlastoljublje: zemljotres, koji drma i slama iz temelja sve
što je trulo i šuplje; namrgođen rasrđen osvetnički obijač okrečenih grobova; znak pitanja što
kao munja seva iza brzopletih odgovora. Vlastoljublje: pred čijim pogledom čovek puzi i
sagiba glavu, i ropoće i unizuje se više nego zmija i nego svinja: – dok najzad ne drekne iz
njega veliko preziranje. – Vlastoljublje: strašni učitelj velikoga preziranja, koje gradovima i
državama u lice propoveda: »dole s tobom!« – dok iz njih samih nešto ne poviče : »dole sa
mnom! « Vlastoljublje: koje se penje zamamljujući i ka čistima i usamljenima, gore u za sebe
živeće visine, gorući kao ljubav koja slika zamamljujući purpurna blaženstva na zemaljska
nebesa. Vlastoljublje: ali ko bi u tome gledao zlo, kad ono što je uzvišeno žedni da se spusti i
dohvati vlasti! Zaista vam kažem, ničeg zlog ni zlonamernog nema u takvoj žeđi i u tom
spuštanju! Što usamljena visina neće da se osami zauvek, i da ne traži drugog do sebe; što
breg hoće da se spusti u dolinu, i vetrovi sa visina u nizine: – O, ko bi našao pravo krsno i
vrsno ime za takvu čežnju! »Vrlina što deli darove« – tako je nazvao jednom Zaratustra ono
čemu nema imena. I tada se zbilo – zaista vam kažem, zbilo se prvi put! – da je rečju svojom
veličao samoljublje, čitavo, zdravo samoljublje, koje izvire iz moćne duše: – – iz moćne duše,
uz koju ide uzvišeno telo, stasito, pobedonosno, osvežujuće, okolo kojeg svake stvari postaju
ogledalo: – vitko ubedljivo telo, igrač, čija je slika, i iz koga je izvod, duša u sebi vesela.
Takvih telesa i duša samozadovoljstvo daje sama sebi ime: »vrlina«. Svojim rečima o
dobrome i rđavome zakriljuje se ovakva samoživost kao svetim lugovima; imenima svoje
sreće goni ona od sebe sve što je za preziranje. Odgoni od sebe ona sve što je kukavičko; ona
kaže: rđavo – to je kukavičko! Preziranja dostojan izgleda joj onaj koji se večno brine, uzdiše,
tuži, i koji sa zemlje diže i najmanje koristi za sebe. Ona prezire i svu bolećivu mudrost; jer,
zaista vam kažem, ima i mudrosti koja u pomrčini cveta, mudrost noćnih senki: ta večno
uzdiše: »Sve je sujetno! « Obazrivo nepoverenje ne ceni ona mnogo, kao ni onog koji traži
zakletvu mesto pogleda i stiska ruke: isto tako i svu nepoverljivu mudrost, jer je ova svojstvo
kukavičkih duša. Još manje ceni ona brže-bolje uslužnoga, koji je, kao pseto, odmah gotov da
leži na ledima, u svoj poniznosti; a ima i mudrosti ponizne i pseće i pobožne i brže-bolje
uslužne. Ali naročito joj je mrzak i gađenja dostojan onaj koji nikad neće da se brani, koji
guta otrovnu pljuvačku i osorne poglede, prestrpljivi, svetrpeljivi, sa svačim zadovoljni: jer to
je svojstvo robova i slugu. Bilo ko ropski ponizan pred bogovima i bogovskim udarcima
nogu, ili pred ljudima i glupim ljudskim mišljenjima: ona pljuje na svaku ropsku uslužnost, ta
blažena samoživost! Rđavo: tako naziva ona sve što se saginje i naginje ropski, bojažljive
žmirave oči, slomljena srca, i onaj lažan popustljiv način kad se ljubi širokim otromboljenim
usnama. Nadri-mudrost: tim imenom naziva ona sve što sluge i starci i premoreni izmudruju; i
poglavito svu onu iskvarenu mudrijašku premudru popovsku ludost! Ti nadri-mudraci, svi ti
popovi, i sveta siti, i svi čija je duša ženska i ropska, – o koliko su se oni oduvek trudili da
pokudom svojom nahude samoljublju! U tome baš i treba da je, i kažu da je vrlina, da se
samoljublje kudi i da mu se nahudi! »Nesamoljubivi« – hteli bi da su, i imaju pravo što bi
hteli svi ti sveta siti kukavci i krstaši pauci! Ali za sve njih doći će skore dan, preporod
presuda, Veliko Podne, tada će mnogo šta da se obelodani! A onaj koji slavi i hvali Ja, i
blagosilja samoljublje, taj, zaista vam kažem, zna šta kaže, taj predskazuje, »Pogle, evo ga,
dolazi, tu je već, Veliko podne!«
Tako je govorio Zaratustra.

O duhu težine
1.
Moja usta – usta su narodska: odviše grubo i srdačno govorim za svilokože. A još manje
prijanja reč moja uz propiso-pisce i perogrisce. Moja ruka – ruka je ludačka: teško svima
stolovima i svadovima, i gdegod ima još mesta za ludačke rezotine, ludačke grebotine. Moja
noga – noga je od konja; njome kaskam i kasam preko svih prepona, preko širokih polja, i
uvek sam đavolski veseo u brzome trku. Moj želudac – biće da je želudac od orla? Jer najviše
volim jagnjeće meso. Ali je pouzdano želudac od ptice. Hranjen nevinim stvarima, i u maloj
količini, gotov i nestrpljiv da poletim, da odletim – takav sam eto ja: kako tu ne bi bilo ničeg
od ptice! A pogotovo, što sam neprijatelj duhu težine, u tome ima nečeg od ptice: zaista vam
kažem, dušman sam mu, dindušman, dušmanin od iskoni! O, kuda već nije poleteo i kojekuda
odleteo moj neprijateljski osećaj! O tome bih mogao već i pesmu pevati – i hoću da je pevam.
mada sam sâm u pustoj kući, te je moram pevati svojim rođenim ušima. Ima dabome drugih
pevača, kojima tek u punoj kući omekša grlo, progovori ruka, zablista oko, probudi se srce: –
Ja nisam od tih pevača.

2.
Onaj koji bude naučio ljude da lete, pomeriće sve pogranične kamenove; svi pogranični
kamenovi poleteće mi sami u vazduh, i on će zemlji ponovo dati ime – krstiće je »laka«. Ptica
noj brže trči od najbržeg ata, ali i ona još teško tura glavu u tešku zemlju: tako i čovek koji još
ne zna leteti. Teški su mu zemlja i život, jer tako to hoće duh težine! Ali, ko hoće da postane
lak, da postane ptica, taj mora voleti sama sebe: – tako to učim ja. Naravno, ne ljubavlju
boležljivih i bolnih: jer kod tih i samoljublje zaudara! Treba naučiti voleti sama sebe – tako
učim ja – ljubavlju čitavom i zdravom: da bi čovek izdržao u društvu samoga sebe a ne
tumarao uokolo. Tako tumaranje dalo je sebi ime »Ijubav prema bližnjemu«: ni s kojom se
drugom rečju nije dosad toliko lagalo i varalo, a osobito od strane onih koji su padali na teret
celome svetu. I zaista vam kažem, nije to zapoved za danas ili za sutra, naučiti voleti sebe.
Naprotiv, to je od svih veština najfinija, najprepredenija, najposlednja i najstrpljivija. Za
svoga rođenka, naime, sve je rođeno dobro skriveno; i od svih zlatnih rudnika najkasnije se
počinje kopati svoj rođeni, – tako to udešava duh težine. Maltene još dok smo u kolevci
daruju nam teške reči i vrednosti kao što su »Dobro« i »Zlo« – to su imena tih darova. Njih
radi prašta nam se što živimo. I toga radi puštaju dečicu k sebi, da bi im još za vremena
zabranili da vole same sebe: tako to udešava duh težine. A mi – mi vučemo poslušno što nam
se natovari, na nažuljenim plećima i preko strmenitih bregova! Spopadne li nas znoj, kažu
nam: »Tako je, život je težak! « U stvari, to je samo čovek težak sam sebi! I stoga što nosi
odviše tuđega na svojim plećima. On klekne kao kamila, i pušta da ga dobro natovare.
Poglavito snažni, radni čovek koji je pun strahopoštovanja: odviše tuđih teških reči i vrednosti
natovari on na sebe, i onda mu se život čini pustinjom! Zaista vam kažem! I svoje rođeno je
koji put teško nositi! I mnogošta unutra u čoveku slično je oštrici, to jest otužno je, i ljigavo, i
teško se hvata, – – tako da se blagorodna ljuska i blagorodne šare moraju založiti za nju. Ali i
to je veština koju treba naučiti: imati ljusku, i lep izgled, i lukavo slepilo! A često se može po
više čemu na čoveku dobiti pogrešno mišljenje, usled toga što je ljuska beznačajna i žalosna i
odviše ljuska. Mnogo skrivene dobrote i snage ne dâ se nikad naslutiti; najmedenije poslastice
ostaju često bez ljubitelja! Žene to znaju, one koje su najmedenije: jesu li samo malo punije,
ili malo mršavije – o, koliko puta zavisi sudbina od toga malo! Čovek se teško daje otkriti, a
ponajteže još od samoga sebe; često duh laže o duši. Tako to udešava duh težine. Onaj je
otkrio sebe koji kaže: Ovo su moje Dobro i Zlo: time je ućutkao krticu i kepeca, koji kažu:
»Šta je za sve dobro, dobro je; što je za sve zlo, zlo je.« Zaista vam kažem, ja ne marim ni one
kojima je sve na svetu dobro, i za koje je ovaj svet najbolji. Njih ja zovem svezadovoljnima.
Svezadovoljnost, kojoj svašta dobro prija: to nije baš najbolji ukus! Ja cenim neukrotljive
izbiračke jezike i želuce, koji su naučili da kažu »Ja« i »Da« i »Ne«. Sve izgristi i svariti –
tako rade svinje. Večno sa I-ja potvrđivati – to je naučio samo magarac, i oni u kojih je njegov
duh! – Tamnu žutu boju i goruće crvenilo: to traži moj ukus, – on krv meša u sve boje. A ko
mi kuću svoju premazuje krečom, taj mi odaje okrečenu dušu. Jedni zaljubljeni u mumije,
drugi u sablasti; a oboje podjednako neprijateljski raspoloženi prema svemu što je meso i krv
– o, kako se oboje protive mome ukusu! Jer ja volim krv. I neću da zastanem i stanujem onde
gde svako pljuje i bljuje: tako je to po mom ukusu, – voleo bih pre živeti među kradljivcima i
krivokletnicima. Jer niko nema zlata u ustima. Ali još odvratniji su mi svi oni koji ližu
pljuvačku; najodvratniju životinju među ljudima, na koju sam naišao, nazvao sam gotovanom:
ona neće da voli a ipak bi da živi od ljubavi. Nesrećnicima nazivam sve one koji znaju samo
za jedan izbor, ili da budu zle životinje ili zli ukrotitelji životinja: među njima ne bih sebi
zidao kolibu. Nesrećnicima zovem i one, koji večno čekaju, – oni se protive mome ukusu: svi
oni carinici, i bakali, i kraljevi, i svi ostali čuvari država i dućana. Odista, i ja sam naučio
čekati, i to iz temelja, – ali čekati samo na sebe. Ali sam pre svega naučio stajati i hodati, i
trčati i skakati, i uspuzati se, i igrati. Jer u tome je moj nauk: ko hoće jednom da nauči leteti,
taj mora prvo naučiti stajati i hodati, trčati, i uspuzati se, i igrati: – ne nauči se u letu leteti! Na
lestvama od užeta uspuzao sam se već na mnogi prozor, hitrim nogama peo sam se na visoke
katarke: sedeti na visokim katarkama saznanja, izgledaše mi ne malo blaženstvo, – – treptati
kao nežni plamenovi na visokim katarkama : doduše mala svetlost, ali utoliko veća uteha za
zalutale zalutale brodove i brodolomce! – Na raznim putevima i na razne načine dospeo sam
do svoje istine: ne samo na jednim lestvama uspeo sam se u visinu, odakle oko moje bludi u
moju daljinu. I vrlo sam nerado raspitivao oduvek za puteve, – to se uvek protivilo mome
ukusu. Radije sam pitao i kušao same puteve. Kušanje i ispitivanje bilo je sve moje hođenje: –
i zaista vam kažem, treba naučiti odgovarati na takva pitanja! U tome je eto – moj ukus: – niti
dobar, niti rđav, ali moj ukus, kojega se više ne stidim i koji više ne krijem. »Ovo – je moj put,
– gde je vaš?« odgovorio sam onima koji su me pitali »gde je put«. Jer puta – uopšte nema!
Tako je govorio Zaratustra.

O starim i novim tablicama
1.
Sedim ovde i čekam, a oko mene stare razbijene tablice, i nove do pola ispisane. Kad će
kucnuti moj čas? Čas silaska moga, zalaska moga: jer hoću još jedanput da idem među ljude.
Na to eto čekam. ali prvo treba da dobijem znake da je kucnuo moj čas, – a ti su, nasmejani
lav sa jatom golubova. Medutim govorim sâm sa sobom, kao neko koji ima vremena. Niko mi
ništa novo ne priča: daj dakle da pričam sebi o samome sebi.
2.
Kad sam došao među ljude, našao sam ih gde sede na jednom starom uobraženju: Svi oni
behu sebi uobrazili da već odavno znaju šta je za čoveka dobro a šta zlo. Stara umorna stvar
izgledaše im svaki govor o vrlini; i ko je hteo da dobro spava, govorio bi još pre spavanja o
»Dobru« i »Zlu«. Tu uspavanost ja sam poremetio, učeći da niko još ne zna šta je dobro a šta
zlo: – jedino možda onaj koji stvara! – A to je onaj koji stvara cilj čoveku, i daje zemlji
smisao njen i njenu budućnost: On tek stvara, da bi nešto postalo dobro ili zlo. Ja ih dakle
pozvah da strovale svoje stare govornice, i sve ono gde se bilo namestilo ono staro
uobraženje; pozvah ih da ismeju svoje velike učitelje vrline, i svetitelje i pesnike i iskupitelje.
Pozvah ih da ismeju svoje namrgođene mudrace, i sve one koji su ikad kao crna strašila
opominjući sedeli na drvetu života. Seo sam nasred njihove velike grobljanske staze, čak i uz
samu strvinu i gavranove – i ismevao sam svu nekadašnjost njihovu i njeno trošno
raspadajuće se gospodstvo. Zaista vam kažem, kao oni ispovednici i ludaci drao sam se i ja, i
proklinjao sve što je u njih veliko i što je malo, – što da je i najbolje njihovo tako premaleno!
Što da je i najgore njihovo tako premaleno! – tako sam se smejao. Tako se iz mene derala i
smejala moja mudra čežnja, koja je rođena u brdskim visinama, zaista vam kažem jedna divlja
mudrost! – moja velika krilata čežnja.Ona bi me često otrgla sa zemlje, u vis i u daljinu, i sve
u smehu: tada bih leteo zastravljen, kao strela, kroz ushićenje opijeno suncem: – napolje u
daleke budućnosti, koje još ne ugleda ničiji san, na toplije jugove nego što su ih ikad snile
tvoračke mašte: onamo gde se bogovi igrajući stide svake odeće: – – ako ću da govorim u
slikama, i da hramljem i mucam kao pesnici: a zaista vam kažem, stidim se što još moram da
budem pesnik! Onamo, gde mi je sve postajanje izgledalo kao igranje i poigravanje bogova, a
svet ispušten i raspušten, i bežeći natrag k sebi samom: – – kao večito bežanje od sebe i
ponovno traženje sebe mnogobrojnih bogova, kao blaženo protivrečenje sebi, ponovno
dopadanje sebi, pripadanje sebi samima mnogobrojnih bogova: – Onamo, gde mi se sve
vreme činilo blaženim podsmehom trenucima, gde je potreba isto što i sloboda, jer se blaženo
igra sa žaokom slobode: – Gde sam opet našao i svoga starog đavola i dindušmanina, duha
težine, i sve što je on stvorio: Zapt, zakone, potrebu i posledicu, i cilj i volju, i Dobro i Zlo: –
Jer, nije li potrebno da ima nešto, preko čega bi se dalo igrati, igrajući preći? Nije li potrebno
da lakih i najlakših radi ima – krtica i tromih patuljaka?

3.
Onde sam tada podigao sa staze i reč »nat-čovek«, i to da je čovek nešto što treba prevladati,
– da je čovek most a ne svrha: da treba da je blažen što je podne i viče, i put ka novim
zorama: – Zaratustrinu reč o velikom Podnevu, i sve ostalo što sam razapeo iznad čoveka, kao
purpurne druge večernje rumeni. Zaista vam kažem, pustio sam ih da vide i nove zvezde u
novim noćima; a iznad oblaka i dana i noći razapeo sam još kao šaren šator smeh. Učio sam ih
svemu što sam sam znao i umeo: da sastave i povežu sve što je na čoveku u odlomcima,
zagonetno, ili koban slučaj, – – kao stvarač, odgonetač, i iskupitelj od slučaja, učio sam ih
graditi budućnost, i da sve što je bilo – gradeći iskupe. Iskupiti čoveka od onog što je prošlo, i
preporoditi sve »Bilo jednom«, dok volja ne kaže: »Jer tako sam htela! Tako ću hteti – « – to
sam im rekao da je iskupljenje, – tome sam ih učio, da jedino za to kažu da je iskupljenje. - A
sad čekam na svoje iskupljenje – da bih poslednji put pošao k njima. Jer još jedanput hoću
među ljude; hoću da među njima propadnem, umirući hoću da im darujem najveći dar svoj!
To sam naučio od sunca, kad zalazi prebogato: zlato tad sipa u more iz neprebrojnog
bogatstva svog, – tako da još i najsiromašniji ribar vesla zlatnim veslom! To sam tako gledao
jednom, i nisam se sit mogao naplakati gledajući. – Kao sunce hteo bi i Zaratustra da zapadne:
i evo ga gde sedi ovde i čeka, a oko njega stare razbijene tablice, i nove tablice – do pola
ispisane.
4.
Pogle, evo jedne nove tablice: ali gde su braća moja, da je ponesemo dole u dolinu i u srca od
mesa? - Evo šta traži velika ljubav moja prema najudaljenijima: ne štedi bližnjega svoga!
Čovek je nešto što treba prevladati. Ima raznih puteva i načina za prevlađivanje: biraj sam
koji hoćeš! Ali samo lakrdijaš može da misli da se »preko čoveka može i preskočiti«.
Savladaj sebe i u svome bližnjem: i pravo koje možeš oteti, ne daj da ti ga poklone! Što ti
činiš drugome, ne može i drugi tebi činiti. Znaj da nema naplate. Ko ne ume da zapoveda,
neka sluša. Mnogi ume sebi da zapoveda, ali to još nije dosta da bi mogao i slušati sebe!
5.
Evo šta je svojstvo blagorodnih duša: oni neće ništa zabadava, a još ponajmanje život. Ko je
iz gomile, taj bi da živi zabadava; ali mi ostali, kojima se život darovao, – mi jednako
premišljamo, šta bismo mi mogli najbolje dati kao uzdarje! I zaista vam kažem, otmena je reč
koja kaže: »što život obećava nama, hoćemo mi – da ispunimo životu!« Ne treba tražiti
uživanje, gde se ne može uživanja pružiti: I – ne treba uživanje tražiti! Jer su uživanje i
nevinost najsramežljivije stvari: ni jedno ni drugo neće da ga traže. Njih treba imati – a tražiti
treba pre još krivicu i bol!