Kako reći “ne” cigaretama?

Ljudi koji nikada nisu probali cigaretu ne mogu da poveruju koliko teško može biti ostavljanje pušenja. Pušač uprkos svim zdravstvenim problemima koje dužom upotrebom cigareta neminovno oseća, nastavlja sa uživanjem nikotina, i verovatno duboko u sebi žali što je ikada i povukao dim.


Ovaj tekst je ispovest žene kojoj su izgovori dosadili, i koja je oprostivši se od zavisnosti konačno preuzela život u svoje ruke.

„Počela sam da pušim još u petnaestoj godini. Oba roditelja, baka i stariji brat bili su pušači. Svuda se dimilo – od kola, spavaćih soba, pred decom, u autobusima, bioskopima, kafićima... U 21. godini radila sam u redakciji jednog magazina i tamo su takođe svi pušili.

Pušenje je bilo deo mog identiteta i bunta, ali sam u dubini duše znala da sam duboko zaglibila u porok i da možda nikada neću ostaviti cigarete. Kad god sam pokušala da ih ostavim, kako bih sebi dokazala da mogu, uspeh bi bio kratkotrajan, ali bih im se ubrzo ponovo vratila.

Jednostavno, bez njih mi ništa nije bilo isto. Nisam mogla ni da razmišljam kako treba bez cigarete. Prva stvar koju sam radila po ustajanju iz kreveta bila je da zapalim cigaretu, a odmah posle prve i drugu.

Pušila sam po jednu i ako se probudim u sred noći. Sve sam ih volela – i onu tokom telefoniranja, posle obroka, uz piće, napolju na hladnom danu, u krevetu, uz film, posle plivanja, kada stignem kući, na stanicama u kafićima...

Nisam se osećala bolesnom dok nisam došla u srednje tridesete i počela žestoko da kašljem jedne zime kada se ispostavilo da imam upalu pluća. Na rendgenu je bilo jasno vidljivo ono što je moj lekar nazvao „gadnim plućima“, ali to me nije zaustavilo. Kašalj se pogoršavao, a dobila sam i hronični bronhitis, pa sam počela da primećujem i sitne bore oko usta.

Preispitivanje potrebe za cigaretama počelo je tek u četrdesetim, dobu života kada postajemo svesni neizbežnosti smrti. Većina mojih prijatelja odavno su ih ostavili, ali meni nije bilo jasno kako su u tome uspeli. Pokušala sam snagom volje, žvakama, flasterima, odlaskom na odmore, odustajanjem od kafe i vina, začinjene hrane – svih aktivnosti uz koje bi mi cigareta naro;ito prijala.

Jednom sam sastavila i devet meseci bez pušenja, ali uvek sam im se vraćala. Svaki promašaj, činio me sve više depresivnom. Cigarete su me uporno pobeđivale i ništa nisam mogla da učinim da to sprečim. Osećala sam se bespomoćno, kao rob svog poroka – jednom rečju patetično.

Počela sam da idem na časove džez pevanja kao jedini polaznik koji nije mogao da bez uzimanja daha ispeva one divne džez delove. Ljudi su mislili da zvučim seksi, ali sam sama sebi više zvučala kao stari motor nekog istrošenog automobila. Znala sam da sam na dobrom putu ka emfizemu pluća, ili nečemu još gorem, ali nisam mogla da se odreknem voljenih cigara. Postale smo suviše bliske.

Program Alana Kara isprobala sam 2003. i izdržala bez cigareta tri meseca. Čak i posle ove moćne terapije, tokom koje je svaki mit o koristi cigareta surovo srušen, nisam verovala da ja to mogu i ta nesigurnost me je terala da pušim još više. Nastavila sam sa svojim sistemom "malo pušim, malo ne" još pet godina.

Znala sam da ću umreti sa cigaretom u rukama i odlučila da pokušam još jednom sa programom Alana Kara, pa sam se ponovo prijavila 2008. godine.
Nisam pušila od tada. Ja, najnavučenija osoba, beznadežni, slabi pušač sam ostavila cigarete. Delovalo je gotovo neverovatno. Osećala sam takvu odbojnost prema pušenju, da sada ne mogu da se setim stare sebe, nepušača u pokušaju, koja je posle svakog dima govorila da je poslednji, ali je znala da nije.

Ništa me više ne privlači u pušenju. Prezirem ga i ne svane ni jedan dan da se ne osetim ponosnom što sam konačno ostavila cigarete. Posle tako mnogo vremena i beskrajnih borbi sa depresijom, nisam verovala da mogu pobediti. Ja sam živi dokaz da ako neko želi da ostavi pušenje, na kraju će u tome i uspeti.

Pa kako da okoreli zavisnik ostavi cigarete posle godina bezuspešnih pokušaja?

Na jednu godišnjicu braka poželela sam ponovo da zapalim cigaretu, ali me je ubrzo strah da ću umreti od raka pluća potpuno odgovorio od te ideje. Naime, završila sam u bolnici sa upalom pluća, za koju moj lekar danas veruje da je bila posledica svinjskog gripa. Ceo litar tečnosti boje sena bio mi je u plućima. Posle magnetne rezonance preklinjala sam lekare da mi odmah kažu da li imam rak, ali nisu mogli da potvrde narednih 17 sati.

Tu agoniju nikada neću zaboraviti. Ideja da mogu umreti i to sve zbog sopstvenih životnih izbora naprosto me razarala. Zaspala sam u suzama i sanjala mamu kako plače na mojoj sahrani. Da ste proveli jednu takvu noć i vi biste ostavili cigarete. U svojoj glavi ja sam sebi već presudila – neizbežno umirem.

Naravno, tumora nije bilo, ali sam u potpunosti promenila pogled na sebe kao nepušača. Pušenje me činilo slabom, patetičnom, van kontrole, neatraktivnom. Da ne pominjemo kašalj, miris, smrdljiv stan i osećaj gorenja u plućima i pri najmanjem uzdahu.

Sada redovno plivam, idem u duge šetnje, imam divnu kožu, lepši pogled, belje zube i nadam se, zdravija pluća. Bez problema pevam i najzahtevnije džez fraze i glas mi je snažniji.

Što je najbolje od svega, ulazim u drugu fazu života sa saznanjem da mi ne treba ta odvratna stvar koja me je koštala bogatstva i učinila da se razbolim. Kod mene razlog ostavljanja nikada nije bio finansijski moment, ali zaključila sam da sam mogla komotno kupiti manju kuću novcem koji sam potrošila na cigarete u poslednjih 35 godina.

Prihvatila sam da i dalje postoji šansa za rak pluća, ali barem sada činim sve što je u mojoj moći da ga izbegnem. Sloboda od tog robovanja pušenju i saznanje da sam ga prevazišla me oduševljava i posle tri godine. Tokom poslednjeg razgovora na klinici Alana Kara pitali su me da se zamislim na odmoru snova, sa svim voljenim ljudima oko sebe, o tome kako večeramo zajedno pored mora uz omiljenu muziku.

Odjednom nam prilazi osoblje restorana i saopštava nam da ne možemo da pušimo ni unutra ni napolju. Za pušača, to je kraj svakoj zabavi. Ova slika učinila je da pušenje vidim kao tragičnu i očajničku naviku, poput zavisnosti od heroina”.

Koje misli vas odvraćaju od pušenja?

- Razmišljajte šta vam pušenje dajem osim zadovoljavanja onog zavisničkog poriva. Šta vam se sviđa? Miris? Ukus?

- Da li vas zaista smiruje? Nauka dokazuje upravo suprotno, da nam povećava pritisak i podstiče anksioznost.

- Da li želite da budete pušač i u narednih pet godina? Pušači uvek oklevaju da kupe kvalitetnije, ali skupe upaljače, misleći da će ih to obavezati da puše i u budućnosti. Pa šta? Zar vam to ne odgovara kada toliko uživate u pušenju? Istina je da većina pušača želi da ostavi duvan i to s dobrim razlogom.

- Znate u kakvom ste riziku. Prestanite da verujete da ste imuni na sve bolesti. Niko nije.

- Da li se plašite odlaska na rendgen pluća? Šta mislite, kako ona izgledaju posle svih tih godina? Zamislite da više ne morate da brinete o tome.

- Vaša pluća počinju da se oporavljaju odmah po prestanku pušenja. Zamislite da su ružičasta i zdrava kakva će biti kada ostavite pušenje. Neće biti gušenja ni kašlja.

- Postavite cilj u budućnosti – dan na koji ćete ostaviti pušenje. Pušite koliko god možete do tog dana. Verovatno će vam se i same smučiti.

- U vašem novom životu nepušača ne postoji više ni “samo jedna”, niti jedan dim. To je doživotna obaveza.



izvor