Danilo Kiš

Peščanik


"Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole. Onaj dole, to je mrlja, senka... Posmatrati svoje biće iz aspekta večnosti (čitaj: iz aspekta smrti) Vinuti se u visine! Svet iz ptičje perspektive!"

Elektra

KLITEMNESTRA: Da: jadnica — kao i ti!
Otac me udade za tvog oca i bejah srećna žena i srećna mati.A onda mi slava moga muža postade nesreća,a njegova slava bi njegova kob.
Po savetu nekakve budale,nekog proroka,što tobože božje misli čita,on žrtvova bogovima moju najmiliju kćer,sestru vašu, Ifigeniju, kako bi mu Artemida podarila dobar vetar,za njegove lañe i njegovu slavu:slavu dičnog pobednika Troje! Zar si sve to smetnula sa uma?
Zar još uvek veliš da sam ja kraljica,ćudljiva žena, kurva, čudovište? Zar ti misliš da se sekira potežetek onako, iz obesti, iz ljubavne žudnje? Zar ti misliš da sam postala ovakva,čudovište, kako veliš,iz divnog spokoja, iz duga vremena? Misliš da je moje srce matere i žene bilo uvek mrtvo? O, bogovi, kako sam plakala,kako mi se duša rastrzala, kada mi kćer odvedoše da je mladu na oltar postave ko žrtveno belo jagnje! O, i to mu prosto bilo!Nije ni on zaklao kćer iz obesti,nego vodjen zakonima ljudskim:žrtvova je da bi njenom smrću spasao od smrti druge; hajd' nek mu je i to prosto!
Al' on dođe s vencem pobedničkim,lud od slave i lud od pohvala,i dovede u moju crninu proročicu mladu i mahnitu, Kasandru, devicu, kći trojanskog kralja,pa se s njom oženio, u potaji,tobože zbog njenog otmenog porekla i zbog njenog proročanskog dara, pa je sa njom noći provodio šapćući joj u ložnici proročanske neke reči,učeći je obredima grčkim
—nemoj samo da ti kažem — kojim!
Reci, šta sam mogla? — Da, kraljica, al' iljubomorna žena, odbačena, napuštena,žrtvovana, bez krvi i noža!
Šta sam mogla s tim mahnitim srcem,srcem žene, srcem ko i tvoje,šta sam mogla no da ga stišavam,no da ridam u potaji, da ga kunem i proklinjem,i to srce žensko i čas kad se rodih? Šta sam mogla no da tražim lekasvome plaču, svojoj nesanici, svojoj tuzi, svom slomljenom telu,svome bdenju i svome venjenju? Pa pronadjoh sebi tešitelja... o, ne smej se,nisam završila;rekoh tešitelja?
Nadjoh lepotana, muškarčinu, ljubavnika, mladoga pastuva, ne baš mnogo mudra,ali meni sklona,za mene spremna žariti i klati...
ELEKTRA: To dobro znam!
KLITEMNESTRA: Da, i klati, ali radi mene, radi moga tela, radi mojih muka,radi mojih noći, radi mojih suza, radi moga srca, rad moje osvete a ne radi slave i pustih vetrova!Da, a onda puče bruka, a po kome?
Po kraljici, jadnoj ženi, jer muškarce zao glas već lakše mine.A zar bi tvoj otac dao da njegovog sina žrtvujem za neku svoju slavu? On kćer svoju ubi — i nikome ništa,oženi se proročicom — i nikome ništa,mene zaboravi — i nikome ništa!
E pa, ubih — i to s ljubavnikom. Pa sad reci: nisam li ga s pravom smakla?
ELEKTRA: S pravom?
KLITEMNESTRA: Ako ne s pravom, a ono s razlogom!
ELEKTRA: Pa lepo. Čuj. Nisi ni ti cveće kako bi to htela da se poveruje!Ti si ista ko i tvoja sestra, prekrasna Helena . . . Da-da, i to: skoro isto tako lepa,ko i ona,i tako mahnita!Ona lepo ode za svojom lepotom, odjedri u Troju i napravi užas i pokor:pokla svojim nevinim osmehom pola Grčke!A ti, njena sestra, samo jednog ubi: prvog med' prvima!Ti veliš da imaš izgovor i za to:kćer si osvetila — tako veliš. Al' svet tebe ne poznaje, niko ne zna kakva si ti žena. Al' ja ću ti reći — i svetu i tebi! Nije tvoja patnja započela kad ti kćer ubiše,no mnogo pre toga: kad lepa Helena, tvoja dična sestra,sa lepote svoje svu Grčku zalude; tada si ti poludela — od zavisti i od tuge. Još mnogo pre no što ti kćer uzeše kuvala si paklene planove: da pogubnu slavu sestre ti Helene zasvagda zamračiš; pa si za odsustva svoga slavnoga muža povazdan sedela ispred ogledala, nagrizana sumnjama il' željom da ti se muž iz Troje ne vrati, da ti pusti bračne uzde, da sama zavladaš, a za svoju slavu. Ti si se jedina od helenskih žena radovala pobedama Troje! A kada bi čula o pobedi Grka, jurila bi naokolo,mahnita od besa, sa suznim očima, raspuštene kose: jer si željkovala da ti muž pogine! Dobro, nek si jadna — kako veliš —nek ti je Helena sreću pomutila, hajd', i to razumem, al' ko te terao da juriš za njenom slavom (zar ne vide kuda takva slava vodi?) i zar nisi mogla na njenom primeru da se opametiš, pa da kreneš po putu vrline?
Imala si dična muža —postala bi slavna po njegovoj slavi,imala si decu, i kćeri i sina,mogla si da živiš za njihovu slavu. Pa i ona kći koju ti uzeše, zar njena smrt, slavna i užasna —ne postade tvoja gorka slava, crna slava nesrećne matere? I ako ti muž tvoj ubi kćer rad slave —a ti mu se krvavo osveti —zašto nas ti progna,mene i mog brata? Kad si — kako veliš — bila nežna mati,koju ljubav spram deteta navede na zločin, zašto se ta tvoja materinska ljubav ugasi tek tako, pa nas, drugu decu, progna iz svog doma, baci na ulicu ko šugave mačke?Šta li smo ti mi skrivili i pred bogom i pred svetom?
To mi reci, nežna majko! Znam, dobro znam zašto: bilo te stid tvog ljubavnika, što ga kupi na trgu taštine za zlatnike ko skupa pastuva. Zato.
Sve što reče to su puste priče, mahnite žene od pohote pjane! Al' ništa ne brini! Tvoji su razlozi razlozi i moji!
Krv se, veliš, krvlju plaća,i to mi još dokazuješ strasno,daješ prava mom osvetnom besu,nalaziš mi razloge i zgodekojih se ja sama i ne setih,jer sam bila pjana od uvreda.Pa hvala ti što si mi pomogla:
l akše će mi biti da te smaknem,
— jednog dana —
dala si mi sve razloge za to,kao što će i onaj tvoj pastuv da mi plati glavom!
KLITEMNESTRA: Ostavi ti njega!
ELEKTRA: Njega i ne diram. Sudiće mu Orest! Kad se vrati.
KLITEMNESTRA: A meni — ti?
ELEKTRA: Da, ja. Uz pomoć svog brata.
KLITEMNESTRA: Znam da si oduvek volela svog oca više nego mene. Kao što sam i ja bila više sklona vašoj mlañoj sestri. Al' to nije razlog dovoljan za mržnju. Opraštam ti za uvrede. Pa oprosti i ti meni. Majka sam ti. Jer, uprkos varljivom prividu, kajanja i sumnje ruše moju dušu: i pred velikom činjenicom smrti sva su ljudska dela varljiva i tašta, u reci vremena sve izgleda sitno: sve, osim života.Zato mi oprosti.
Kada doñeš u moje godine, kad te dirne starost svojim dahom, kad otkriješ prve sede vlasi, shvatićeš to, ko što i ja shvatih...