Najlepša ljubavna pisma

Danas je 21 april 2,37 i proslavljam to što ti se javljam jer imam nekog ko me želi.

Kako jednoj lepoj i pametnoj ženi koju sa svih strana zasipaju lažima i kičastim prestavama o životu kao lakom, neodgovornom i bezbrižnom besposličarenju, odnosno posuvraćenom uživanju, objasniti da je život borba, odricanje, žrtvovanje, zalaganje za ideale i sve to ima samo u jednoj prestavi koja ima najmanje ljubavi. Ali ja imam sreće, najzad, posle nekoliko hiljada godina upornog traganja kroz transformaciju, kroz sve moje pretke, kao kruna, javljam se ja i tražim tebe.

Prvo sam te tražio do sedme godine i nisam te našao, posle sam te tražio do sedamnaeste i nisam te našao. Kada sam ušao u pubertet, nisam te ni tražio jer sam imao loptu koja je odskakala kao ti, klikere koji su se kotrljali kao ti, orahe u kupi koje sam razbijao kao tebe i knjige koje sam čitao kao tebe. I tu bi priči bio kraj da se nisam iskompleksirao, ako je to uopšte moguće jer moramo znati šta je kompleks. Kada te već nema, ja kao Odisej sednem na svoju ladju i krenem. Prvo po Evropi i nigde te ne nadjoh, kazem dobro, i sa svakom sa kojom sam bio videh da nisi ti. Znači nije ovde. Onda svoju ladju uputih po Ruskim prostranstvima i pomenuh sva imena koja su mi pala na pamet, da li ćeš se odazvati na neko ili se okrenuti. Ali ni tamo te ne nadjoh. Zatim rekoh sebi, Australika. Vrlo brzo sam stigao i tamo, od Perta do Sidneja idem kao izgubljen i onda se dosetim, pa ja ne znam ni kako se zoves. I tu mi pukne pred očima. Vratim se kući i tu sam ćutao nekoliko godina, zašto to ne znam.

I onda se uputim jedanaest puta po Americi, i ni tu rezultata nema. Sve sam probao, ali nije to to. I tako, da skratim priču, jednoga dana kao i u svakoj priči, kada sam već izgubio nadu, a u stvari nisam ni mislio da je imam, javiš se ti bojažljivo kao da to nisi ti, jer te je bilo sramota šta si sve radila ove godine, zašto si prolazila Terazijama pored mene, zašto si bila na kafi sa sa drugim, zašto si vodila ljubav sa drugim a da me nisi ni pitala, zašto si uživala u svemu tome, da bi na kraju shvatila da si prevarila samo mene, a sve ostale zadovoljila koji to nisu ni zaslužili. Ali ni tu priči nije kraj. Kraj je negde mnogo dalje u rešenju enigme zasto je to tako. Zašto se ja nisam pojavio pre, zašto sam morao od udaljenosti od jednog kilometra od tebe da odem deset hiljada da bi mi bila blizu. Zašto si me oterala da ne bi te više gledao dok se ljubiš i voliš sa dugim i dok izmedju svakog treptaja ubijaš po deo mene. Zašto me sada ne ostavis kada si me našla, nego si me ostavljala dok me nisi znala.

Sada, za tvoje ponašanje prema meni, za sve što si mi nanela, mora da bude i adekvatna kazna, jedan dug poljubac....

Najdraža,

Ova tiha noć kao da je sazdana od mnoštva stihova što se lagano razastiru po obroncima moje duše. Osećam u sebi talase Svemira i kako mi prožimaju svaki kutak sobe meni nepoznatom silom, a koja se vešto snalazi u mojim grudima izmamljujući istovremeno i bol i osmehe.
Prestajem postavljati pitanja, posmatram i upijam jednu novu stvarnost oko sebe zureći hodnicima gole nade. Misli plove, ja ne znam gde, ali znam da sam sad s njima tamo. Znam da si i ti sad… u mislima, tamo gde sam i ja…
Odblesci ljubavi. Tu u mojoj sobi. Posmatram ih u tišini dok razmišljam o nama. Ne mogu ti opisati svoje misli, svetove kojima plovim dok sanjam kako zagrljeni obuhvatamo prostranstva u kojima nemoguće ne postoji.
Pomalo se vraćam u ona vremena kad me je ljubav prelivala svojom vatrom ne štedeći me ni na tren, čineći čašu mog srca prepunom. Znam, zvezde su videle tragove dima iz moje duše koji su potom nastajali… i istovremeno mi slale signale koji su se činili poput sna. Video sam ili sanjao jedne oči. Čini mi se da je to bio prvi put da sam te vidio. U snu. Znao sam da postojiš negdje. Da si moja stvarnost koja tek treba biti. I iako nepoznata, ti mi se čini najpoznatijom jer si sve ove godine tu sa mnom, u meni, duboko sakrivena od svih i najbolje očuvana.

Ti si cvet u mojim grudima, u mojim mislima, koji nema imena što bi se dalo izgovoriti. Ali ja ga znam, jer sam ti ga dao te iste noći kad sam te očima svojim prepoznao. U ovom životu isprepletenom snom i stvarnošću.
Možda se čini ludost da ti sve ovo pišem, ali znam da ćeš prepoznati moje reči, jer te noći i ti si mene videla na onom istom mestu u dubini duše. Pamtiš me i nosiš u sebi. To je pečat vremena, najdraža, kad suza utone u more i postane deo njega. I dok se lagano provlači kroz masu vode traži svoj odsjaj koji je u istom moru. To smo ti i ja. I onog dana kad se sretnemo, reči neće biti potrebne. Jer pod ovim nebom već smo šaptali bezbroj puta, već smo osetili talase koji su nas nosili prema našim obalama. To je naš put. I zato, kad ti je teško, znaj da sam ti blizu i da me ovi osmesi tebi vode.

Spusti dah sa svojih usana u toplu ljetnu noć. Kad približim se svojim koracima lutalice, osnažiću svoje srce mirisima jutra kojima me budiš.
Te oči u divljini duše moje, te oči tvoje, prate me. I noću dok se u snovima grlimo, znam sve ono što ove reči ne mogu reći, ali što čini moj otkucaj srca takvim kakav jeste. Možda neće drugi razumeti, ali ti hoćeš. Ti talasii isti su kao i tvoji, ova Zemlja spaja naša srca nevidljivim nitima.

Ne boj se, tišine, najdraža. Jer znaš da ćeš me u njoj naći.

Ljubim te.

Tvoj.

Najdraža,

Slušam neke pesme ljubavne koje me podsećaju na dane naše neproživljene stvarnosti, susretanja u snovima, vetrova što milovali su nam lica, Meseca što se nije ni pokušavao skrivati pred naših licima, podsećaju me na sve ono u čemu se kriješ ti. A ja te pronalazim svakog trena. Da bih bio s tobom, da bi disali ovaj isti vazduh i noćnim svetlima obavili tajne naše ljubavi.
I hteo bih ti izgovoriti sve te reči koje znam da pripadaju tebi. Ljubavi moja, da, tako te zovem. Noću kad sklopim oči, preda mnom se pojaviš ti, onako lepa. Najprije mi se oči zacakle i dah stane, a onda se srce prepusti prekrasnim talasima koji jednostavno zarobe moju dušu.
U sebi osećam tebe i dah vetrova što nose mirise ljubavi u kojima usnula dolaziš mi ti. I volim kad mi topli vazduh reže lice, to su tvoji poljupci i tragovi koji ostaju na meni. Možda ni ne znaš koliko sam tvoj i koliko je nebo nada mnom veliko. Ponekad kao da sam ptica i letim. U naručje ti dolećem i šapućem stihove ljubavi.

Ima te svuda u meni. Moji koraci… moji pogledi… moji uzdasi… skrivena si u svim mojim pokretima, onako tajanstveno, i u očima mojim možeš prepoznati sebe… jer ja, ispunjen sam tobom u svakom delu svoga bića… i tiho ti šapućem dok zvezde se prikradaju, sve one reči koje imam tebi reći.
Vidim te i kad te niko ne vidi. Vidim kad si sretna, vidim kad si tužna, vidim kad ti duša poprimi sjaj… i znam da te nitko ne oseća tako kao ja, i da u nikome nemaš toliko ljubavi, nade, toliko privrženosti i toliko pripadnosti… jer, kao da sam izgrađen od tebe, toliko te osećam u sebi. A divan je to osećaj, i ja ga čuvam, čuvam bolje od samoga sebe. Da, zaljubljen sam. Tvoje postojanje čini da sam beskrajno radostan.
Priznajem, potajno ti se nadam, ali u srcu znam da sam tvoj i da mi se zvezde smeše dok posmatraju gibanja talasa u mojoj duši…
Srećo, nazvat ću te i srećom, moje srce bi ti neprekidno pričalo. Neprekidno davalo sebe. Moje srce voli tebe. I s tim se budi. S tim ide u san. I stvarnost i san moj si. Sve moje si. I neverovatno je koliko te ima u meni.

Stoga, ne boj se, jer ja čuvam te. Samo zagrli me i poleti u svetove gdje ljubav vlada.
Ljubim te.

Tvoj.

Najdraža,

Putujem stazama života, iza sebe ostavljam miris tvoj. Jer kao da je svaka moja reč od tebe sazdana kad u svakoj se tako vešto kriješ… toliko toga bih o tebi lepog rekao i priznao ti kako si u mom srcu kao niko, kao nikad, kao što ni sam ne mogu biti.
U meni neka seta, rado bih poletio na krilima, samo da me donesu pred tebe da ti jednim pogledom kažem sve ove reči koje teku na papir kao svetlost kad obasja ulice.
Rado bih ti ljubio usne i najsitnije atome duše prenio u tvoje srce. Te tvoje oči, upijaju me u sebe. Razlažu me boje tvojim očiju. Postajem mekan, postajem tebi predam, do zadnjeg daha koji je u meni.
I kad ti ne kažem što osećam, ti vidiš u meni. Jer događa se. Ljubav. Događaš se ti u meni. I postaješ. Nešto što niko nije. I ja postajem. Tvoj. Više nego ičiji. I usne mi katkad govore i kad ćute… i putovi moji vode me, iako putokaza nema. Srce mi je puno, i srce mi je tvoje.
Ne mogu se sakriti, ne mogu pobeći. Ni ne želim. Puštam da me oblikuju ovi osećaji u kojima se vešto skrivaš i koji su moje malo bogatstvo koje me čini sretnim svako jutro kad se probudim u novi dan.
Ti si moj dan. Kao sunce, jutrom me budiš i kažeš da biće sve u redu, da si tu, i da me pratiš… i kad zastanem… osetim tvoj pogled kako me prati, osećam tvoje srce kako me čuva i kako ništa na svetu nije tako lepo kao što si u meni lepa ti.
Svakog jutra budio bih se kraj tebe, i svakog ti rađao novo sunce, iskrenom dušom doticao najdublje delove srca. Jer znaš da sam tamo i da te čuvam. Jer si moje blago.
Ne boj se poljubiti me. Ne boj se prepustiti se. Znaš, nikada te neću napustiti. Uvek ću ti biti tu, kao Mesec noću ti obasjavati pute. Ono što mi značiš ti, ne može mi niko značiti…
Ponekad sam kao dete. Zbog tebe sam i dete i čovek, i ratnik i ljubavnik. Zbog tebe mi ovi dani teku naprijed i daju snagu da napredujem i da se radujem.
A tu sam, u želji da ti donesem osmeh na lice, da ti dam mir srcu i svakim svojim korakom pokažem kako je moja duša na stazama koje vode tebi.
Vežu me ova pisma. Veže me moje srce. Za tebe me, najdraža, veže sve. A noću kad se zavučem u postelju, sve tražim tvoj znak, tražim da te čujem i prepustim se svim talasima kojima smo vezani. Tako čarobno. Tako nedodirljivo. I tako stvarno da stvarnije ne može biti.
Možda ti nisam rekao, ali tako mi je drago što si tu, što te nosim u sebi i što imam mesto u tvom svetu, Jer tvoj svet i moj je svet. Jer moja duša i tvoja duša je. Razmišljam da možda i nema razlike. Tako se čini dok ljubim te…

Šaljem ti ovo sunce iz mojih grudi, da znaš da je tvoje, šaljem sebe,
Moje najdraže.
Svi poljupci moji tebi su namenjeni.

Tvoj.

Jovan Jovanović Zmaj Eufrosini

jesen 1861.
Mila godpođice Ružo,

Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako.
Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi...
... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice ovo poljubio.



Eufrosina Jovanu Jovanoviću Zmaju

Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.

Ruža

Jedina,

Još jedno veče otvaram knjigu svog života i pronalazim te u njoj, lepu i nežnu, kako to samo srce može poželeti. Sanjam, tvoje ruke u rukama mojim. Sanjam, kraj mene si i zagrljeni stojimo pod nebom ljubavi. Zamišljam, svi tvoji koraci vode te k meni. Zamišljam, samo ti si na stazama mojim koje nas vode u naše nebo beskrajne radosti… ti i ja, jedno smo, ti i ja večno spojeni u jednom zagrljaju.
Tu sam, da ti pričam najlepše reči, da budem ono što jedino vredi biti. Ljubav. Velika i beskrajna. Tu sam, da te obavijen nebom i zvezdama, da te sačuvam od svih nemira i povedem tamo gde disati znači voleti.
Ove reči u meni, kako ih samo duša zna oblikovati, kako ih samo srce zna izgovoriti, sve su one za tebe, moje najdraže…
Još zamišljam kako grlim te, dok se noć oko nas stidljivo provlači. Moje oči na tvojim očima, moje usne na tvojim usnama, moj život u tvom životu… i ljubav koja ne prestaje nikada…
Ti i ja, u meni ulica… ti i ja, u meni svet s bezbroj boja… ti i ja, sad koračamo istim stazama. Ti sigurna i ja siguran. Ti ljubljena i ja ljubljen. Sve u meni tebi pripada, tobom diše, tebi se raduje… znaš li? Osećaš li?
Kad je hladno i mraz poljima šara, osećam te kao sunce koje me puni toplinom i žarom. Tvoje usne uklanjaju led s mojih usana, tope inje sa srca. Kad je noć ti si moje svetlo i ja vidim kuda idem, radujem se stazama na koje stupam… svaki korak bliže tebi, bliže sam sebi… svaka reč u meni isijava tobom.
U mom srcu su riječi. I ti ih osjećaš. Noću kad pođeš u san, čim sklopiš oči znaš da ću ti doći. Sanjaš me dok sanjam te. Pratiš me dok pratim te.
Sretan zbog tebe sam, znaš li? I želim ti doneti sreću… da ti osmeh putuje licem… svakog jutra kad se budiš… i vidiš me kraj sebe… da znaš kako uvek sam tu i samo za tebe… i kad krenem na put sveta, da znaš u mojim mislima i srcu samo ti imaš ono mesto koje nitko drugi ne može imati u meni.
Jedina moja, reči me ponesu i onda bih samo da ti pričam. Da ti izgovaram ove reči koje postoje u meni zato što u meni postojiš ti…
Ti znaš da si mi sve, i svakog trenutka da mislim na tebe. Jer deo si mene kao i ja što sam deo tebe. I čuvam te. Najbolje u sebi.
Samo da znaš. A znam da znaš.
Ostavljam ti poljubac. Koji samo tebi pripada.
I ljubim.

Tvoj.

Mirisna,

Tako te nazvah, da… jer mirišeš na jutarnje cveće, kad se budim i osećam dan koji me čeka s kapljicama ljubavi na mojim usnama. A ti, u svakom uglu mojim misli, pratiš me i ulivaš kvante snage. Vedar je moj put jer prati me osmeh tvoj, osmeh odavno poklonjen meni i ovom srcu što beskrajno kuca za tebe.
Opet ti pišem, najdraža, da osetiš kako sam ti blizu i kako si ovom srcu poklonila veliki mir i prelepe trenutke stvarnosti. Pratim Mesec dok putuje nebom i kao tvoje oči gleda me i namigujući mi osvežava dah. Voleti, kao da šapuće, voleti znači disati… i zato diši pod ovim nebom što beskrajni Svemir poklanja ti u ovom trenutku…
I dok dišem, mislim na tebe, tebi pišem. Tebe volim. I ti to znaš. Ti sve znaš. Jer u svakom mom koraku i tvoj je korak. U svakoj mojoj reči skriva se ime tvoje. S tobom, najdraža, svaki dan je lep i svaki san je ispunjen.
Ti si u mom sada, ti su u mojem sutra, ti si u svakom mom osmehu i udisaju što mi podržava život. Nemoguće je da budem ja, a da u meni nisi ti. Povezani smo nevidljivim nitima, nitima koje život znače…
Bez tebe nisam ja. A s tobom sam sve što trebam biti…
Znam da možda i nisu nešto, ali lepo je deliti ove reči s tobom. Lepo je biti u tvom srcu i osetiti otkucaj taj. Otkucaj meni tako znan. Ponekad osećam kao da sam u tebi, šetam tvojim snovima, crtam po vrtovima tvoje duše. Ti mi se smešiš i šapućeš slatke istine našeg postojanja. A ja se prepustim svemu čemu me izlažeš. Jer to je tako slatko i beskrajno me čini sretnim. I tim više kad u tvojim očima vidim radost mog postojanja…
Grlim te, a ti zagrljaji beskrajno nas nose. Kao da nikad neće prestati. Kao da se cela večnost usadila u njih. U toplinama naših ruku. U čarolijama naših dodira…
Ti znaš da s tobom sam upoznao šta je to život i šta je to lepota koja u njemu postoji. Zato ti po beskonačni put priznajem kako je lepo uz tebe biti, priviti se na tvoje grudi i tako prepušten ostati satima dok prolaze kao sekunde…
Još jedan dan s tobom započinjem. Sunce mi pokazuje put kojim da uputim korake. A to su koraci do tvoje duše, jer i danas znam da mi imaš reći te čarobne reči što čuvaš ih za mene. I u tišini sna, gde sam te pronašao, i gde sam ti rekao da večno sam tvoj, zakopano je blago naše ljubavi. Čuvam ga za tebe. Čuvaš ga za mene. I nebo će spojiti naše korake kad vreme za to bude. I zato ti šapućem Volim te, da ti kroz san doputuju reči te. I dok me osećaš u sebi, osećaš i njih, kao trajni pečat onog što jesam za tebe.

Ljubim te, Mirisna. Beskrajno te ljubim.
I čuvam svojim poljupcima.

Tvoj.

Najdraža,

Danas me činiš tako srećnim da se topim poput leda pred osmehom sunca, da sam uzburkan kao more valovima, duša mi je puna prelepih nota života u kojima prolazim i tebe i sebe i nas.
Lepo je znati kako u kutku ovog Svemira dišeš za mene, kako svoje srce bojiš bojama ljubavi, kistom na kojem je moje ime. Lepo je znati sve što znam o tebi, a najlepše znati za taj osećaj koji imaš prema meni.
Svakog jutra se budim s mišlju o tebi, svakog dana se pojavljujem pred suncem tvoje radosti, da ti dam osmeh koji trebaš, da ti poklonim reči koje će te voditi i ispuniti ovaj vazduh u kojem dišemo ljubav.
Toliko nežnih reči putuje oko nas lagano prekrivajući površinu mog srca i dajući mu snagu da kuca svaki put sve jače i jače, i u svakom otkucaju da tiho izgovori tvoje ime kojeg talasi potajno nose pred zvezde ljubavi kao svedoke vremena u kojem sam tvoj i u kojem si moja.
Svaki put kad spomenem tvoje ime, svet u meni zadrhti… jer tako si u meni da ne nalazim reči kako to izreći. Ne nalazim ništa u sebi osim tebe. Jer to je najvažnije. I ova ljubav koja nas neopisivo ispunjava radošću života.
Kad me pogledaš, sve znaš, jer u mojim očima piše sve što ljubav želi i čini za tebe. I to u meni, to me pokreće, da te s velikom radošću zagrlim, da s tobom putujem do kraja sveta i upoznam sve krajolike beskraja…
Ljubavi moja, tako sretan sam kad ti moje srce izgovara volim te i izgovara bezbroj puta u toku dana. Jer osećam te u svakom svom koraku, ti si sa mnom gdje god sam i ja, jer moje misli pripadaju tebi i ova duša što je pronađena u odrazu tvojih očiju.
Osećaš me, znaš me… i nije mi potrebno govoriti… samo te blago stisnuti uz sebe… a u tom zagrljaju osetićeš sve ono što je u meni. Da svakim danom živim za tebe.
Tvoja ljubav čuva me, tvoja ljubav vodi me… tvoja ljubav je deo mene. A ja, tvoja sam ljubav, tvoje svetlo u tmini, tvoj osmeh u tuđini, tvoje disanje u ljubavi. Osećamo se, osećamo ljubav u sebi i ljubav oseća nas.

Prelepi je to osećaj. Koji delim s tobom.
Prelepi je ovaj život. Koji delim s tobom.
Prelepo je sve. Što delim s tobom.


I ovo pismo ću završiti jednim velikim VOLIM TE!

Tvoj.

Jedina,

Napolju kiša pada i tmurno je vreme, a ja gledam tvoje obrise i zamišljam kako mi tvoje ruke dotiču obraze i usne tvoje kako mi govore reči najlepše. Toliko je ljudi oko mene, a tako sam sam, bez tebe kao da se ne osećam, bez tvojih reči samo sam izgubljen.
Bez tebe kao bez sunca sam, i moj dan je poput noćne vatre što se gasi. Trebam te. U svakom svom trenutku. Trebam te da si tu. Ne moraš ništa govoriti, ne moraš ništa činiti, samo budi tu i diši, da čujem vazduh kako prolazi tvojim nosnicama. I da se radujem tvom osmehu.

Nedostaješ mi. Jer želim te svakog trenutka, bez tebe kao bez duše sam. Sanjam da neprestano si pokraj mene i da te grlim jako, stišćem uz sebe, poljupcima obasipam nežnim… sanjam kako se privijamo jedno uz drugo i ništa drugo nije tako važno kao ove dve duše koje osećaju se kao jedna.
Ti znaš da te osećam u svakom delu sebe. Usne moje samo tvoje bi ljubile, ruke moje samo tebe bi grlile. Jer niko mi te i ništa ne može zameniti, niko mi ne može biti to što ti jesi. Moje srce je ludo, u tebe večno je zaljubljeno. Moj život je svemir, tvojim bojama obojan. Moje sve tvoje je. Gde god se okrenem, što god pomislim, tu si ti, jedina i jedinstvena. Jer sav moj si svet, savršenstvo mojih snova, nebo mojih zvezda.

Sinoć sam ti krao poglede, posmatrao tvoje korake dok si šetala pokraj mene, a ni slutila nisi koliko toga u svom srcu nosim. A sve je tako zapisano u mom pogledu, očima u kojima se oslikava tvoj lik poput zlatnog mora ljubavi, slika koja nikad ne bledi.
I sve moje reči tek su prašina, jer ovaj osećaj koji me tebi nosi most je koji spaja dve strane večnosti… tebe i mene.

I sad, dok sedim u tišini svoje sobe i posmatram koliko sam tvoj, i sreća i tuga su tu u meni. Sreća, jer znam da na ovom svetu za mene postojiš ti, tuga, jer ovih trenutaka nisi pored mene. Ali tvoj lik je tako živ. Tvoj lik je u meni kao i ja sam što jesam u sebi. I milujem te čarobnim rukama ljubavi punim nade u vreme koje će biti samo naše, kad ruke će s rukama biti spojene, kad oči će s očima biti stopljene i istim srcem kad budemo posmatrali ovaj svet boja oko nas.
Sve svoje poklanjam tebi, jer vredna si svakog mog udisaja. Vredna svih boja duge što mi život riše u ovim grudima snenim.

Beskrajno Tvoj.

Najdraža,

Tako mi je potreban zagrljaj tvoj, tako željno želim udahnuti te u sebe i prepustiti se osećajima koji nadiru u meni sa svih strana. Ti osećaš koliko sam tvoj i koliko me snaga ljubavi nosi u smeru prema tebi. Sve bih učinio. Celog bih sebe dao. Znaš da se u ljubavi ne štedim.
Još sanjam tvoje dodire i čeznem da postanu stvarni. Kao da ti prilazim, nežno te rukama primam u zagrljaj i čvrsto stišćem uz sebe. Sklapam oči i približujem usne tvojim usnama. Osećam tvoj ukus i predajem se vatri što gori u meni. Osećaš me, osećam te…
Sanjam. I želim da mi se biće stopi s tim snom. Da se stopim s tobom.

Kad te volim, celog sebe dajem. Jer tebi pripadam sa svakim delom sebe. Dišeš u meni, u svakoj mojoj ćeliji, dah tvoj me prožima i osećam kako sam beskrajno tvoj. Oči snene samo tebe sanjaju, tebi se raduju, za tebe sjaje. Ove ruke tako bi se prislonile na tvoje i utoplile u ovom svetu u kojem se ponekad čini da nema nikoga.
Ti znaš sve. Tebi sam rekao sve. Tebi nisam štedio sebe. Svemirom tiho putuju reči i osećaji… večno zapisani… svedoci onog što osećam prema tebi. I ostaće u večnosti tragovi jedne beskrajne ljubavi… ove koju imam prema tebi.

Dođu dani kada mi je teško, i sve me želi slomiti. Tad pomislim na tebe i izgovaram tvoje ime kao molitvu. I to mi pomaže. Nada da jednom ću te dotaći, ne samo rečima, nego vatrom celog tela, ne jenjava, živi i budi me. I kad umirem ja se dižem jer u svom srcu vidim tebe. Tebe kojoj dajem sve, tebe kojoj pripadam, tebe za koju živim.
Tebi govorim sve, tebi sam odan i zaklet na vernost beskrajnu. Ti si moja kraljica, moja princeza najlepša kakvu ni drevni Egipat ne pamti. Ti si moja, zauvek si moja kao ja što zauvek sam tvoj.

Mojim nebom putuju slatke reči s tvojim usana. Toliko toga si mi dala, u trenu celi život postavila u onaj lepši svet. Ti znaš što niko drugi ne zna, jer na tronu mog srca upijaš svaku kap koja se pojavi u njemu. I da znaš, za tebe dišem u ovom svetu i sve što mi čini dušu i telo za tebe je tu. Po meni su ispisani hijeroglifi ljubavi koje samo tvoje oči znaju čitati. I sad strpljivo čekam taj dan. Kad ćeš me čitati. Kad ću biti tvoj i samo tvoj. Kad će Svemir poneti nas u okrilje onog sveta kojeg zaslužujemo ti i ja. Jedina.

A ja sam tu. Da grlim te svojim rečima. Da ljubim te svojim usnama. Da činim sve ono što ljubav čini. Da ti budem sve ono što nitko drugi nije.
Ljubim te svojim životom.

Jedino Tvoj.

Medena,

Ti znaš da sam potpuno tvoj i da dišem pod ovim nebom bojama ljubavi za tebe. Ti si u meni više nego što misliš, ti si u meni jače nego što to znaš, svakog trenutka ispunjavaš prostore mog srca i ja čujem tvoj topli glasić kako me prati u stopu i čuva svaki moj korak. Tu si više nego iko, više nego ikad, jer moje je srce siguran i trajan dom tvom srcu.

Ušla si u moj život, iz korena si ga promenila, moje misli posvetila sebi, moj dah upila usnama, učinila da budem tvoj kako ničiji nisam. Tvoji trenuci u meni su postali blagoslov, kamo god sam ja tu si i ti sa svojim prekrasnim osmehom, sa svojim predivnim rečima i suncem ljubavi što za mene sja.
U pravo vreme došla si pred vrata moje duše i pokucala. Otvorio sam ti i ti si ušla. Ni sam ne mogu razumeti što se to dogodilo sa mnom, ali postao sam tvoj, neodoljivo tvoj, sve moje kroz malo vremena postalo je tvoje i moja pluća napunila su se zrakom ljubavi kakvog još dosad nikad nisam disao. Ali dišem ga za tebe, za nas, za ljubav.

Osvojila si me svojim predivnim pokretima, svojim jedinstvenim rečima, svojim iskrenim srcem i ono što znam je da tebi pripadam i niko mi ne može značiti što mi značiš ti.
S tobom se jutrom budim, s tobom dišem svoj dan, ti me uveče u san ispraćaš… uvek si tu, miluješ me toplim rukama, gledaš svojim plavim očima i celivaš usnama svojim od meda. Sve što činiš čini me sretnim i ja ti se radujem svakog trenutka mog života.
Postala si mi smisao, moja zvezda vodilja, moj cilj, moj život. Postala si ono što nitko ranije postao nije. Jer znala si pronaći put do mene i pružiti mi ruku, zagrliti me snažno i poljupcima oživeti moj svet.

Svako 'volim te' je premalo, jer ovo što osećam prema tebi više je od ljubavi. Svako 'želim te' je premalo, jer čežnja me čini da beskrajno ostajem tvoj. Svako 'tvoj sam' je premalo, jer to koliko ti pripadam je neopisivo…
Ti si najlepše što mi je život dao i dišem punim plućima lepotu kojom me obasipaš.

Znaj da sam tu za tebe svakog trenutka svog života, stvoren da te volim, da ti poljupcima ulepšavam dan, da ti dodirima ispunim sve želje… Telom i dušom sam tvoj, ceo sam tvoj, i dok dišem moje srce će biti na tvojoj strani, ludo kucati ritmovima ljubavi da uvek znaš kako imaš nekoga ko ti bezuslovno pripada, ko je uvek tu, ko te nikad neće napustiti, ni izdati ni izneveriti. Jer tom nekome si najveća svetinja u životu...

Volim te, medena, upij me svojim usnama.

Zauvijek Tvoj.

Najdraža,

Tako bih da se okupam tvojim usnama, ali mi uvek izmakneš poput sna i produbljuješ ovu čežnju, ovaj korak srca što tako je usmeren prema tebi. Treperim, duša mi je u zoni ljubavi, i sve što pomislim, sve kamo god se okrenem, sve u mom si životu ti. Pratiš me na svakom koraku, dišeš u meni na svakom mestu, gledaš mojim očima svakog trenutka, sve što sam ja pripada tebi.
Kad dođu dani teški, svud se obazirem samo da bih te video, da upiješ dah s mojih usana. I kad bude poslednji, da bude tvoj. Iznutra kad me sila nemira zahvati, tražim samo tebe, jer tvoji dodiri i tvoje reči leče me od svakog bola. Sve u mom životu si ti, ne možeš ni slutiti koliko, jer ljubav koju je nebo usadilo u meni nisi još videla, nisi još doživela… ali sad je kraj tvojim lutanjima, sad je vreme da zagrliš me i osetiš sve ono što godinama tražiš i za čim čezneš. Nebo zna korake. Tajnu skrivenu među oblacima. Nebo sve zna.

Moji osećaji su uzburkani i svaki put kad te vidim još više. Srce zaigra u grudima i jednostavno bi te dograbilo u sebe. Ne bih menjao ptica let, ne bih menjao boju očiju, samo bih te stisnuo uz sebe i čežnjom tela i duše obuhvatio te celu. Da osetiš, sve što osećam. Da ti se otvore oči i vidiš, sve što i ja vidim. Ne žalim se, ne štedim se za tebe, uzmi sve, jer tu je sve za tebe.

I tako, ljubavi, svaka moja misao putuje tebi, od mog srca do tvog, od mojih očiju do tvojih, da budeš uvek sigurna u ljubav koju ti dajem, da osetiš toplinu mog dodira, snagu mog uzdaha, da u svemu osetiš sebe. Da osetiš da sam ja ti, a ti da si ja, i da dišemo kao jedno. U mom životu nitko te ne može zameniti, jer jedna si i jedina si.
Ni ja nisam ja kad bez tebe sam, a ni ti nisi potpuna, jer srce tvoje moja duša čuva. Dođi mi, dođi svom srcu, ne boj se. Pogledaj sunce u mojim očima, svetlost što obasjava ti staze života. To sam ja, ljubavi, tebi zauvek poklonjen, da sigurna stupaš na stazama sreće.
U mojoj krvi zrnca su obojana bojama tvojih očiju i raznose te po meni celu. Živeti za tebe, to je moj cilj. Biti tvoj, to je moja sudbina. Ljubav je tako odredila. I nek živi ljubav, ona koja je večna. Nek pronađe svoje gnezdo u nama.

Tu sam, ljubavi. Uvek sam tu. Ti to dobro znaš i osećaš. Ljubim te dahom svog života poljupcem koje će nebo upamtiti. Jer kao ja nitko ne te može voleti.

Samo Tvoj.

Anđele moj,

Da li osećaš svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osećaš li tu čarobnu snagu koja nas okružuje, zbog koje svašta novo pronalazimo i izumljavamo. Dodji udji, sedi i uživaj u karuselu slika.
Pokazaće ti se snovi, nade, želje i hiljadu misli, koje kao cveće, šareno i nežno crtano leti i teče kroz i oko tvog sveta snova.
Poklanjam ti najlepše cveće, svaku reč koja se može ravnati sa najlepšom ružom. Odgovaraš, progovaraš lepe reči, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo.
Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cveće moje duše da bi stiglo do tebe.
Sudbina nas je vodila, spojila da se nadjemo, zauvek i još večnost duže! Moje srce je tebi doletelo i tu će ostati jer je samo tebi obećano.
Zahvalan sam za ruže iz duše tvoje koje mi poklanjaš svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirišem to polje prepuno lepote.
Svaki cvet je kao osetljivi i nežni poljubac što moje srce dodiruje.

Čuvaćemo i pazićemo, svaki dan nanovo naš mali vrt, pun sreće, ljubavi i raznovrsnog šarenog cveća osećaja.
Večno tu, u našem malom vrtu, želim da osećam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pažjne i poštovnja ... Volim Te!

Hej Anđele moj,

Ako to još ne znaš, to je prava ljubav što osećam za tebe, ne samo simpatija ili prosta draž.
Da, Ljubav je ta koja kroz moje telo teče kad pomislim na tebe, kad spavam, kad ustanem, govorim, telefoniram i kad zatvorim oči svoje.

Ti si sada ta osoba koja moze da me vodi, koja može da mi stvori i lepa a i loša vremena života mog.

Možeš me i povrediti mnogo, a i dodirnuti strasno jer imaš pristup svakom delu mojeg bića.

Imam slepo poverenje u tebe, svašta nešto bih za tebe učinio. Snove svoje bih srušio za tebe, jer si vrhunac koji mogu da dostignem u životu.
Više od toga mi netreba, kao Sunce bez kojeg nemogu da živim, kao vazduh koji dišem.

Puno reči a još više osećaja.

Volim Te

Kada je 6,40 ujutu, šta drugo pomisliti, ako imaš na koga kao ja na tebe, a da ne pomislim na tebe. Zamisli jedna prosta misao i emocije kako moraju da se objašnjavaju na komplikovan način.

Sinoć mi se javljao jedan prijatelj koga bi trebalo da upoznaš, i rekao kako mu je bilo mnogo lepo sa mnom u ponedeljak veče, i da sam lepo ispričao kada sam odlazio, samo je se konobarica naljutila što nisam pomenuo nju. Ti verovatno znaš, ili osećaš, da ja prema ženama koje rade u javnim objektima, pevačicama i ostalim damama, imam odbojan stav, to jest neću da se mešam u njihov privatan život ma kako on kvalitetan bio, i ako može uopšte po zakonu verovatnoće da bude. Toliko. Na svetu postoji konstantan broj ludaka, a ti kao stručnjak znaš šta je konstanta, i zato ja znam da sam morao da te upoznam i vežem za sebe.

Ne interesuje me to što si lepa, već što si divlja u srcu, što tvoja koža mora da je kao somot i nešto govori, šta to muška vrsta još uvek istražuje od izgona iz raja. Tvoja biografija je toliko bogata, da sam ja prosto ljubomoran što ranije nisam učestvaovao u njoj, ali zakon ili ustrojstvo sveta je donelo odluku da ti i ja možemo da se sretnemo kada shvatimo ko je drugi, a to nije malo. Ko sam ja, ili ko si ti, to kalimo godinama i očekujemo da nam se uloženo vrati.

Pitam se koliko muskaraca je zaljubljeno u tebe, a znam šta ih privlaci.
Ali ja, žasto ja, koji uvek beži od žena koje se svidjaju i drugim muškarcima, jer šta će mi žena koju svi jure, menjam moju filozofiju i sa tobom postajem svakoga dana sve više blizak, da to postaje opsesija. Naravno i ti ponekad u svom ženskom delu ličnosti iliti animi počinješ da igraš svoju igru, ali samo ponekad, jer tvoj muški deo ličnosti, annimus, govori ti uspaničenio, ne radi to jer ćeš pokvariti veliku iluziju u kojoj uživaš.

I tako, od hoću i neću, došli smo do zaista po meni velike ljubavi, jer ti si me prihvatila sa svim mojim vrlinama i manama, jer kada celog sebe damo, tek onda i možemo biti celi. Pošto je sam čin parenja muskog i ženskog kod ljudske vrste doživeo vrhunac i počeo da pada u banalnost, to i sama vidiš, da današnje generacije prosto rade sve kao na traci, to ti u svojoj lepoti i uživanju smatraš da sa mnom treba da doživiš ljubav i spajanje kao nikada do sada. To isto mislim i ja.
I tako u ovom prostom pismu, gde izviru osnovna osećanja, gde si za mene ti objekat u kome ja uživam, gde sve savršeno funkcioniše, treba da uspemo u našoj nameri i otkrijemo ko smo bili sve ove godine.

Za dva sata ću ti ponovo pisati, ali na drugu temu, jer samo sa tobom evo ja pričam ovakao, i ako ovo nije moj način izražavanja i moj rečnik, ali moram priznati da mi je i ovo lepo sa tobom.

Puno pozdrava za dva sata od Tvog

Onoga dana kada bude ravnodnevnica, kada i noć i dan budu podjednako podeljeni, kada crno i belo bude podejnako opominajalo, kada ljubav i strast budu podeljene na jednake polovine, kada sve bude na pola, kada pola mene je kod tebe i kada pola tebe je kod mene, biće nam sve jasno.

Tu divnu priču koja nije izmišljena, koja postoji, jer Trojanska princeza Kasandra bi osudjena od dragog nam Apolona što odbi njegovu ljubav najstrašnijom kaznom koja nije smrt, smrt sve poravnava, već situacija da samo moraš da govoriš istinu, a da ti niko ne veruje. Tako i ti od rodjenja do danas nisi ni sanjala da ćes morati da govoriš istinu, ali imaš sreće jer ja ti verujem.

Hiljadu pogleda na tebe otkrivaju mi samo jednu stvar, a to je moja izgubljena polovina koju sam izgubio onda kada je živo biće, čovek, podeljen na muški deo i ženski deo da im ne bi bilo dosadno. Ali od radosti i gužve koja se stvori, pogubiše se te polovine i evo do dana današnjeg se traže, samo retkim srećnicima to uspe. Sada, kada ti i ja znamo ko smo, kada naši osnovni instikti idu ka spajanju u jedno, ta misterija organizma dobija i novu dimenziju u živućem prostoru. Kako ako budmo spojili tela, kako će nam se ponaštati duše koje isto moraju da se spoje i da budu jedno.

Drugi zakon termodinamika tako kaže, ali mi sada živimo i volimo se prema našim zakonima, jer nauka, škola, iskustvo, mudrost, saznanje i sve ostalo kao prateći element života, odigralo je svoju ulogu i ništa, baš ništa nam ne treba. Da li sam ja srećan čovek kada imam takvo jedno biće kao što si ti, sa kojim mogu da se spojim odavde do večnosti.

Sada je 8,26 uveče i ja sam šokiran tvojim pismom. Odakle moje misli i osećanja kod tebe, ali sada znam, ja sam tu i ja živim sa tobom. Jer svet ovaj, koji je stvorio Bog (ali ne ovaj komercijani), a uništio čovek, jeste vatra večno živa, koja se sa merom pali i merom gasi. Kad budeš išla za Egipat, mislićeš, šta bi bilo da smo se sreli u senci piramida.

Ali to je priča za živ razgovor i sve što pripada takavom trenutku.

Tvoj.

ndirektno pismo..

"Dragi prijatelju,

ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu.
Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti.
Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

P.S.
Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti."

Branko Miljkovic