Intimna geografija

Koliko znamo o svome telu, iznutra i spolja? Da li znate da su mnoge naše ideje o njemu oblikovane predrasudama? Umesto da ga slavimo, mi žene posmatramo ga na osnovu tuđih merila. Međutim, od danas žensko telo stavljamo na pijedestal uz pomoć naučnice Natalie Angier, čija knjiga "Žena: Intimna geografija" bez uvijanja progovara o najintimnijim detaljima naše unutrašnjosti i spoljašnjosti.



Kako gledate na sopstveno telo? Da li je vaša slika o njemu stvorena od onoga što vam je rekla majka, što ste čuli od bake, u školi i društvu ili spadate među one liberalne žene koje smatraju da sve što su čule treba da odbace kao zastarelo i krenu putem žene ratnice koja može sve i veruje u girl power? Bez obzira na to kojoj strani pripadate, zapitajte se šta zaista znate o svom telu, a šta su tek ideje, bile one pozitivne bile negativne.

Na to pitanje navešće vas knjiga Žena: Intimna geografija naučnice i dobitnice Pulitzerove nagrade Natalie Angier, koja o ženskom telu progovara na direktan, ogoljen, nimalo ulepšan i uvijen način i vodi nas mapom naših spoljašnjih oblina i unutrašnjih oblika čije je funkcionisanje, svrha i značenje zapravo skriveno većini žena iako o tome imaju obimno površno znanje. Mada govori naučnim jezikom, Angierova nikako nije suvoparna. Njena jasno feministička uverenja na nešto manje od 400 stranica poigravaju se ustaljenim teorijama o ženi i njenoj funkciji na ovom svetu od Adama i Eve ili, ako pratimo njen način, od Eve i Adama, do danas. Ona uvodi i nove teorije suprotne njenim stavovima, ali naravno i one koje joj se dopadaju, a dopašće se, barem potajno, i svakoj ženi – a to je da je žena u mnogim slučajevima mistično, superiorno biće koje slabo iskorišćava svoje bogomdane potencijale i često se drži zadate joj vekovne uloge. Ovo, međutim, nije igra nadmoći između muškaraca i žena, već pomoć svakoj ženi da otkrije sebe.

U slavu tela

Sva naučna otkrića, kad je ljudska biologija u pitanju, temelje se uglavnom na modelu muškog tela, a njih medicina koristi ujednačeno, za oba pola, iako je sve više dokaza da fiziologija žena i muškaraca funkcioniše na različite načine. Angierova pomaže da sagledate šta se događa u vašoj ženskoj utrobi, ali i još više: da otkrijete šta se događa u vašoj glavi i kako to utiče na vaš život. Nagrađivana biološkinja tako progovara o klitorisu, ženskom orgazmu, materici, grudima, hormonima, hromozomima i jajnim ćelijama na način koji sigurno nikada niste čuli niti čitali.

„Ova knjiga napisana je u slavu ženskog tela, njegove anatomije, hemije, evolucije i njegovog veselja. To je knjiga o onome što tradicionalno povezujemo s predstavom žene, materici, jajašcetu, grudima, krvi, svemoćnom klitorisu – i onome što ne povezujemo – pokretljivosti, snazi, agresiji i besu“, kaže Angierova i nastavlja: „Nabacujem ideje i teorije o poreklu grudi, o svrsi orgazma, o žarkoj ljubavi koju osećamo prema svojim majkama, o razlozima zbog kojih su žene potrebne jedna drugoj skoro jednakom silinom kojom se međusobno odbijaju... Vekovima je pogled na žensko telo bio grozan. Ili ga je bilo previše ili su ga potpuno ignorisali. Žensko telo smatralo se drugorazrednim, probnom verzijom, slabijim polom, utešnom nagradom, neuspelim muškarcem. Ali, žene, mi znamo koliko je tu gluposti“, tako spisateljica kreće u borbu protiv predrasuda.

Ženski orgazam

Pišući o tome kako većina žena i dalje s dozom srama kupuje tampone ili uloške ako je blagajnik ili osoba u redu iza nje muškarac, kako i sama u zoni tajanstvenosti drži svoju seksualnost i reproduktivne organe, kako o svom polnom organu ponekad misli da je prljav i neprijatnog mirisa, spisateljica zna da će pogoditi „u centar“ ako jasno i glasno progovori o onome o čemu se ne govori. Tako je jedno od njenih najzanimljivijih poglavlja ono o klitorisu i ženskom orgazmu. Dok muški polni organ ima status otvorene knjige, eksponiran je (već po svom položaju) i slavljen na sva zvona, o ženinom klitorisu i reproduktivnim organima još uvek se piše, govori i čita pomalo krišom. Još uvek malo znamo o onome što donosi toliko zadovoljstva i što nas čini toliko posebnima. No, Angierova tu radikalno menja situaciju i uzima megafon u ruke.

Mali mozak

„Klitoris je hrpica živaca: 8.000 nervnih vlakana, da budemo precizni. To je najveća koncentracija nervnih vlakana na celom telu, uključujući i vrhove prstiju, usne, jezik, i dvaput veća nego na penisu. U nekom smislu, taj ženski mali mozak veći je nego kod muškarca. Sve samo zato da služi zadovoljstvu žene. U klitorisu možemo da vidimo polni organ čija je namena toliko čista, daleko od one za lučenje i izlučivanje kakvu ima muški polni organ. Kao i penis, i klitoris ima glavu nabijenu nervnim završecima. Ona je toliko osetljiva da je direktan dodir za mnoge žene bolan. Osim glave, on ima i telo, a ono je pak baš kao i penis prošarano mnoštvom krvnih žila“, objašnjava Angierova. Ta muško-ženska podudarnost nije slučajna. Naime, penis i klitoris u fetusu nastaju iz iste vrste genitalnog tkiva. Međutim, do kraja njihovog razvoja funkcija im postaje sasvim različita. Klitoris postaje svojevrsna nadgradnja, nova evolucijska stepenica. Tehnički gledano, ženi klitoris nije potreban, ona može da ima sasvim lepo potomstvo i bez njega. Muškarac, međutim, da bi se razmnožavao, mora da doživi orgazam. Iz toga se može izvesti zaključak da je taj mali tajanstveni organ ženi podaren isključivo radi zadovoljstva, koga ona skoro da se stidi. Jesu li ta tradicionalna psihološka ograničenja razlog zbog kojeg kod mnogih žena ta moćna spravica ponekad zataji? Tim se pitanjem naučnica bavi iz nekoliko uglova, ali veliku pažnju pridaje činjenici da je klitoris povezan s mozgom, tačnije s psihičkim raspoloženjem žene.

„Klitoris ne želi da ga požuruju ili naganjaju. Ženi koja se brine da joj je potrebno više vremena nego partneru, biće potrebno još više. Žena koja prestane da gleda kada će voda u loncu provreti klitorisu šalje poruku – tu sam! – i za tren, voda već kipi“, slikovito će autorka, ali već na sledećim stranicama naglašava da je baš zbog te povezanosti priroda tog organa vrlo složena.

Delotvorna zaštita

„Za žene je seks uvek bio riskantan. Možemo da ostanemo trudne, pokupimo bolest. Suočenima s ranjivošću, potrebna nam je delotvorna zaštita. Klitoris je naš čarobni plašt. On nam govori da je veselje ozbiljna stvar i da svoju seksualnu odličnost ne treba da uzimamo olako. Klitoris integriše informacije iz raznih izvora, svesnih i nesvesnih, iz cerebralnog korteksa, hipotalamusa, perifernog nervnog sistema, i reaguje u skladu s tim. Drugim rečima, ako se bojite, postaće neosetljiv. Ako vam nije zanimljivo ili vam se gadi, ostaje nem. Ako ste uzbuđeni i snažni, on je napeti štapić koji vodi igru, malo vabi, malo ubrzava...“

Na jednako direktan način Angierova progovara i o drugim ženskim temama, podstičući žensku svest o veličanstvenosti naših tela i njihovih odlika koje smo kroz generacije učile da skrivamo, smatramo manjkavim i neprikladnim. Spisateljica postaje najkontroverznija dovodeći u pitanje evolucijske i kulturološke teorije prema kojima je žena nastala po uzoru na muškarca (samo se podsetimo Biblije). Čak su i žene, kaže, prihvatile prvenstvo muškog pola pretvarajući se u svojevrsne muškarce u pokušaju da dostignu priznanje, slavu. A s biološkog stajališta, tvrdi, ženama ne pripada drugo mesto, žene su originalno, prvo izdanje.

Genska nadmoć

„U temeljno biološkom smislu žena je fizički prototip delotvornog živog bića. Fetusi su, naime, prilično skloni da postanu ženski ako androgeni kojima su izloženi u razvoju ne prekinu ženski program.“ Po tome je ženski pol onaj „zadati“, a iz njega eventualno može da nastane muški. Naučnica otkriva čuda biologije: gen za osetljivost na muške polne hormone, a time i preuzimanje muškog izgleda, nalazi se na hromozomu X, dakle onom ženskom. Ne libi se da i nadalje veliča našu ženskost i ne propušta da naglasi da je hromozom X po svojim dimenzijama i gustoći informacija veći od hromozoma Y. Ženski parnjak pri tom nosi 4.970 gena više od muškog. Likujući nad tom znatnom nadmoći, pobednički zaključuje: veličina je važna.

Činjenica da se ponekad pomalo naslađuje ne znači da ne progovara o aspektima u kojima su žene zakinute. Celo poglavlje posvećuje histerektomiji, odstranjivanju materice i reproduktivnih organa, proučavajući razloge, od mioma do karcinoma, zbog kojih to postaje prihvatljiva praksa. S druge strane, upozorava da je reč o aktivnom organu koji učestvuje u stvaranju hormona delujući kao katalizator i na taj način utiče na celo telo, a mi još uvek ne poznajemo njenu delatnost u potpunosti. Autorka zato istražuje jesu li zahvati te vrste zaista nužni budući da se u samo deset slučajeva, kako kaže, izvode zbog lečenja bolesti opasnih za život. Zagovara pravo i podstiče na izbor kad je ta operacija u pitanju, čak i ako to znači da ćemo ostatak života živeti s nesnosnim simptomima.

Teško je odjednom svariti ono što je Natalie Angier proučavala godinama, a to postaje još teže ako niste vični razumevanju naučnog rečnika. Ipak, nauka upakovana u životne primere, istinite ljudske priče, začinjena vrckastim stilom, podseća da je Natalie Angier pre svega žena i saputnica, a tek onda naučnica. U malim zalogajima ova knjiga je prava poslastica.

izvor