Veliki potop - stvarni dogadjaj

Geolozi Rajman i Pitman prikupili su zapise o dogadjajima, idejama i otkricima i zakljucili da je biblijski potop stvarni dogadjaj iz relativno bliske istorije * Ko su bili "novi ljudi" koji su se oko 5.600 godine p.n.e. sirom Evrope i Bliskog Istoka odjednom pojavili? * Poslednji materijalni dokaz.

Mit o Velikom potopu jedan je od sigurno najstarijih, ali i najuniverzalnijih za koje se zna. Među civilizacijama koje hiljadama godina žive razdvojene jedna od druge (kod Inka u Peruu, Maora na Novom Zelandu, na havajskim ostrvima ili u legendi o potopu plemena Joruba, na jugozapadu Nigerije...), nalazimo sačuvana predanja o ovakvom događaju koji je nekada zadesio planetu i koja se u začuđujućoj meri poklapaju sa biblijskim izveštajem. Tim tragom krenuli su i Vilijem Rajan i Volter Pitman, geolozi posvećeni proučavanju mora, koji su prikupili tragove događaja, ideje i otkrića i došli do zaključka da je biblijski potop iz priče o pravednom Noju bio stvarni događaj koji se dogodio u relativno bliskoj istoriji.
Dr Džon Vitkomb i dr Henri Moris su nedavno upozorili kako smo došli do dana kada svet nauke i obrazovanja ne uzima više za ozbiljno svedočanstvo i upozorenja Potopa. Ljudi su umesto toga usvojili filozofiju uniformizma i evolucije pomoću kojih tumače i kosmičku i ljudsku istoriju, pa čak i predviđaju i planiraju budućnost. Zbog toga su se mnogi religiozni ljudi, iako još uvek propovedaju verovanje u božansku nadahnustost Biblije, često predavali pred uniformističkim obrazovanjem, negirajući univerzalnost Potopa i žrtvujući njegovo moćno biblijsko svedočanstvo o svetu koji je u pobuni protiv svog Tvorca.
Zato ni pitanje istorijske realnosti i karaktera biblijskog Potopa nije obično akademsko pitanje. Ako je svetski Potop stvarno uništio celokupnu prepotopnu populaciju, kao i životinje osim onih koje su se sačuvale u posebnoj Nojevoj barci (kako se običnim čitanjem Svetog pisma pretpostavlja), onda su istorijske i naučne implikacije ogromne. Veliki Potop i događaji povezani s njim neizbežno postaju značajni u pravilnom shvatanju antropologije, geologije i drugih nauka koje se bave istorijskim i preistorijskim događajima i fenomenima. Ali, od još većeg značaja za biblijsku teologiju su implikacije Potopa zato što ta univerzalna katastrofa govori jasno o vladavini Boga nad aktivnostima ljudi i procesima u prirodi, ali i proročki upozorava na sud koji će tek doći, kada će se Bog ponovo umešati u događaje na Zemlji, rušeći ljudski greh i pobunu i donoseći krajnje plodove svog dugoročnog plana stvaranja i iskupljenja.


Dokazi o Velikom potopu
Geolozi Rajtan i Volter veruju da se Veliki potop ipak nije desio na Bliskom istoku, kako se iz Biblije zaključuje, već u oblasti oko Crnog mora. Oni su dodatno podcrtali zapanjujuće sličnosti u pričama o Velikom potopu u Bibliji i u akadskom “Epu o Gilgamešu”, polumitskom kralju koji je vladao južnom Mestopotamijom u prvoj polovini 3. milenijuma p.n.e. Postoje paralele između izabranika koji su preživeli: Noje u “Knjizi Postanja” i Utnapištima u akadskoj priči, a tu su i barka, primerci životinja i tri ptice poslate da nađu kopno. U obe verzije iskazano je božansko kajanje - u “Epu o Gilgamešu” boginjina ogrlica od dragulja leti u nebo, a u “Knjizi Postanja” Bog šalje dugu; oba puta kao znak zaveta da svet nikad više neće biti potopljen.
Pored ovih, postoji mnoštvo zapisanih legendi o potopu. U svetim spisima Maja, Noje je otelovljen u liku bogobojažljivog čoveka Tapija; u zbirci persijskih tekstova “Vendidad” potop opisuje junak Jima; u indijskoj priči junak se zove Manu, a legende o Potopu postoje i u kineskoj mitologiji, među narodima južnih mora i Australije, kao i među Inkama u Peruu i severnoameričkim Indijancima...
Predanja o Velikom potopu se pri tom slažu u mnogim stvarima, pa ispada da su taj događaj na sličan način doživeli narodi koji žive na velikoj udaljenosti. Ali, znači li to da su sve te priče zasnovane na pravoj prirodnoj nepogodi? Zastupnici teorije o velikoj klimatskoj promeni smatraju da je pred kraj poslednjeg ledenog doba porast temperature uzrokovao naglo topljenje velikih ledenih ploča koje su nastajale hiljadama godina i da je voda nastala topljenjem leda dovela do neočekivanog povećanja nivoa okeana i izazvala pustoš.
Pošavši od pretpostavke da se Potop dogodio u vremenskom rasponu čovekovog pamćenja, Rajan i Pitman su počeli da tragaju za geološkim događajima u oblasti oko Sredozemlja koji bi bili motiv priče. Odbacili su trenutak kad je kopneni most između Afrike i Evrope na Gibraltaru pao i dozvolio da se vode Atlantika preliju u tada suv basen Mediterana. To se dogodilo pre pet miliona godina, mnogo pre nego što se čovek pojavio na Zemlji.
Dva naučnika su, da bi podržali svoju ideju o velikoj poplavi, prikupljali dokaze brojnih stručnjaka raznih naučnih disciplina. Iz geoloških nalaza Sredozemnog i Crnog mora zapazili su obrazac koji se odnosio na vrste majušnih stvorenja u uzorcima jezgra sa dna oba mora. Dok su se nova stvorenja, koja žive u Sredozemnom moru, najednom pojavila kada je pao Gibraltarski moreuz, iste vrste javile su se u Crnom moru negde pre 7.600 godina.
Rajan i Pitman su zavirili i u istoriju ledenih mora i njihove efekte na nivoe ovih voda. Pomoću slojeva koralnih grebena Barbadosa našli su da je otapanje evroazijskog leda, koje je dostiglo vrhunac oko 12.500. p.n.e, bilo u talasima. Poslednji je bio otprilike istovremeno kada su se u Crnom moru pojavila nova stvorenja. U to vreme unutrašnje more, odvojeno od Sredozemlja neprobojnim Bosforom, bilo je oko 107 metara niže od svog današnjeg nivoa. Da je bosforska pregrada pala kao i gibraltarska, pretpostavljaju da bi u Crno more dnevno uticala oko 42 kubna kilometra vode, te bi za nekoliko meseci bilo poplavljeno više od 155.000 kvadratnih kilometara.


Velika seoba usled prirodne katastrofe
Potom su se Rajman i Pitman okrenuli arheologiji. Izgleda da su se oko 5.600. godine p.n.e. širom Evrope i Bliskog istoka odjednom pojavili novi ljudi. Oni iz vinčanske kulture išli su uzvodno dolinom Dunava od Crnog mora. Drugi narod ratara pratio je tok reke Dnjestar i preko severne Evrope stigao čak do današnje Francuske. Druge grupe zemljoradnika zamenile su prvobitne lovačke zajednice na jugu do Egipta, preko planina Taurusa stigle na Bliski istok, a ka severu preko Kavkaza došle na Ural.
Rajan i Pitman misle da je ove ljude na seobu primorao upravo katastrofalni potop u oblastima oko Crnog mora. To je zapravo i osnov teorije koju zastupaju.
Kada su se okrenuli proučavanjima jezika, našli su da filozofi prihvataju da se praindoevropski jezik, od koga vodi poreklo većina evroazijskih jezika, koristio među narodima koji su se selili. Moguće je da su ti ljudi uz jezik poneli i zajedničke stare priče. Na putu preko kontinenata kroz usmeno predanje prenosili su legende, a možda i priču o Velikom potopu.
Iako definitivni dokaz i dalje nije moguć, ovo je, u svakom slučaju, vrlo slojevit i provokativan prikaz činjenica koje pomažu u razjašnjenju jednog od najvećih mitova civilizacije.


PLUS: Materijalni dokaz
Tim evanđelista istraživača pronašao je nedavno “građevinu” o kojoj 99.9 odsto veruju da je dokaz biblijske priče o Potopu, tačnije Nojevu barku, na obroncima planine Ararat u Turskoj.
Na obronku planine Ararat, ekipa od šesnaest istraživača je, ispod naslaga vulkanskog pepela, snega i leda, pronašala drvenu konstrukciju i veruje da je to Nojeva barka. Konstrukcija se sastoji od sedam pregrada napravljenih od drveta.
“Nismo sto odsto sigurni da smo pronašli Nojevu barku, ali 99.9 odsto jesmo”, rekao je vođa tima Jeung Ving. “Nije moguće da je u to doba područje u kome su ostaci pronađeni bilo naseljeno jer nema tragova ljudskog prisustva na nadmorskoj visini većoj od 3 500 metara.”
I sama konstrukcija uništenog broda upućuje da bi on mogao biti Nojev, navode istraživači. Unutrašnji trup podeljen je u više odeljaka u kojima su, pretpostavlja se, bile smeštene životinje.
Nojeva barka je, po Bibliji, bila dugačka oko 140 metara i bila napravljena u potpunosti od drveta, u periodu ranog bronzanog doba, sa primitivnim alatkama. Održavana je na okupu pomoću devedeset čeličnih obruča.