Voz života

Život je poput putovanja u vozu. Ljudi ulaze i silaze. Za nekih zaustavljanja znaju se dogoditi ugodna iznenađenja. Čovek proživljava srećne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreća, žalosti.
Kad se rodimo i kročimo u taj voz, susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celoga našega putovanja. Primer, naši roditelji...
Nažalost, istina je sasvim drukčija. Kad-tad oni oni će sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, svoje naklonosti, nežnosti, bez svoga prijateljstva i svoga društva. Međutim, u vozu će unići druge osobe koje će nam biti veoma važne.
To su naša braća i sestre, naši prijatelji ti ljudi koje susrećemo te koje ćemo zavoleti u svome životu.
Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju.
Drugi pak na svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu.Pitam se zašto je tako...?

Ali ima i onih koji su u vozu za vožnje uvek nadohvat ruke te spremno pomažu onima kojima treba pomoć. Mnogi nakon svoga silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu čežnju. Mnogi nas sunovraćuju u duboku nevolju. Mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negdje u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tome kutku našeg putovanja. Naravno da nas to ne spreči uzeti na sebe tegobe putovanja i samoće potražiti ih te se pokušati smestiti u njihov vagon.
Međutim,na našu žalost ne možemo sesti uz njih. Mesto je pored njih već neko drugi zauzeo.
I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka, bez ponovnoga sastanka. I nikad se ti trenutci neće vratiti.
Pokušajmo od svoga putovanja kroz život učiniti najbolje što možemo. Pokušajmo sa svima u vozu biti u miru. Pokušajmo u svakome od njih videti ono najbolje što je u njima.
Setimo se i toga da na svakome putu životnoga koloseka neko od saputnika može 'iskliznuti' te da treba naše razumevanje i simpatije I mi ćemo možda 'iskliznuti' s koloseka. I verujemo da će se neko naći ko će nas razumjeti....Možda ???