Ratko Petrovic

U tvom zagrljaju

Sakrij me u neko selo,
na mekom burmanskom proplanku;
medju hiljadu cvetova i zvezda,
u tvoj topli zagrljaj,
gde nas niko ne zna.

Spusti me niz reku,
uz zalazak sunca,
u malenoj barci,
pored stotinu pralja...
skroz, do samog mora,
u kolevci tvoga toplog zagrljaja

Tako sebi uvrtimo u glavu,
da smo nešto bolji od drugih…
I čekamo, da nas zadesi sudba neka veća,
a, na kraju, svima po dva metra zemlje preko,
i po koja sveća.
I sve zvezde jednako sjaje,
kad ih gleda neko treći…
Gledaj da za nekog ti sjajnija budeš,
i provedi život ceo, u ljubavi i sreći!
Ne gubi vreme na zle ljude,
jer, biće kako ti kažeš da bude!
Uzmi stvari čvrsto u svoje ruke,
sudbinu ti šiješ, s nitima i sreće i muke!
Jer to klupko, uvek zajedno je,
levo, bez desnog, nigde nema…
Gde god je Sunce žarko sjalo,
sutra se već oluja ljuta – sprema!
Probaj ljubavi,
i probaj osmehe…
Probaj noći i dane!
Dok god si živ,
vidaće se, i sve rane!
E… kada odeš, tu je kraj!
Neće svet stati…
Ali i da stane!
Nećeš to ni znati…
Bićeš s druge strane!
S druge strane,
gde se možda sneva?
Možda voli?
Možda, ne postoji?
Ali verujem, kako bilo…
bićeš sa onima boljim!
E, tamo već negde, boljih ima!
Boljih, ali opet jednakih međ’ sobom.
Čija su dela i reč ostala živa,
a, ne utihnula s grobom!
Nismo svi rođeni,
da u krvi, i junaštvu,
sve svoje najbolje damo!
Niti da breme celoga sveta nosimo!
Već dušu i reč svoju samo…
Ako je sreće, da i život neki posejemo,
pa da tek onda, sve ima smisao…
A, ako nam to, Bog, zbog nečega i oduzme?!
Ne pletimo, crnu, tešku misao…
Život jeste, radi života tu samo.
Zato volimo, volimo i volimo…
Kako god?! Jer je to,
ono, što najbolje znamo.
I negde će… možda?!
sve doći na svoje.
Ali nemoj da se život, u samoći spozna,
jer, mnogo je… mnogo! Lepši u dvoje!
p.s.
Ne budi bolji od drugih!
Prvo, budi bolji od samoga sebe!
Da bi bio dobar otac sutra,
prvo budi najbolji sin…

RAZLIKE


razlika je
možda jedino u tome

što ja volim taj tvoj krivi nos,
a njemu, on samo
ne smeta

i što te ja volim više
kad tek ustaneš
a on
kad ugasi
svetlo

i razlika
je
što znam
šta voliš
a on
"simpatično"
nema pojma
o
tvojim sitnim
srećama

i to je
simpatično
samo tebi

i jedina
ista stvar
je što
oboje
spavamo s tobom

on s tobom
u krevetu

ja s tobom
u snovima i srcu

MENE JE GRADILA PATNJA

Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.

Tuga, u korak, išla k'o pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.


Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.

I hiljadu me je pratilo sveća,
da vide, kako skrećem s puta.

ŽRTVOVANJE

Tvrdiš da ti se čun,
odvezao i zagubio u mraku
na divljem moru,
i ja odma' spaljujem sve svoje galije,
da osvetlaju svojim plamenom
tamnu morsku noć...

I da nađemo tvoju malenu barku.

I dok gore moje galije,
i tonu moji brodovi
iz vatre, u vodene dubine,
da bi našli taj tvoj čun,
mene plaši koga ću naći
za njegovim kormilom!

POSLE PRELJUBE

Krpljena ljubav,
uvek negde propušta.
Rešenje je rastanak,
ali navika nam to ne dopušta!

Posle prevare,
sve više nije svoje.
Ako je moje, bilo jednom tuđe,
onda ne može opet biti samo moje.

LJUBAV

Treperi u meni jedno sazvežđe celo,
koje rađa moje misli i blesave snove.
I sija, šareni i raste u meni smelo,
i nikako drugačije, do ljubav se zove!

I možda nešto plavo i u tebi cveta,
ovog šarenog, blesavog aprila.
Odbaci tegove sivila, ovoga sveta
s lakoćom nežnih, leptirovih krila.

I voli me najnežnije, kao od sna,
sleti mi na dlan, sleti mi na usne.
Ako ne volimo svaki dan, onda zna
srce da se uvije u obično i zgusne.

ULICA GORKIH JAGODA

Dobrodošli,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".

Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kojeg dana na meniju...)

"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Pateticni dan!"

"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prodje nedelja!"

Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"

"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nesto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.

"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"

"dakako!"

"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Djavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"

"Daj!, 'Ajde!"

"A, za desert?!"

"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"

PRVI SNEG

Šetao sam tako stazom,
prekrio je prvi sneg.
Prozori su tvoji išarani mrazom,
a, u tvome srcu, ove zime - led.

Krenuh kroz park, starom prečicom,
Izađoh iz šumice zavejanih breza,
Na mostiću, nad zaleđenom rečicom,
ljubila si njega, a, mene je stresla jeza.

Zagrnuo sam kaput, i prošao kao sena,
ušao sam dublje u mećavu i tminu,
I tri sokaka dalje, mirisala je kosa njena.
I tri sokaka dalje, nisam prihvatao istinu

MUZA

Ti si moja bleskasta Muza,
što mi stavlja šarene misli pod šešir,
tvoje ime nosi svaka procvala ruža,
ti si mi snaga, kad vuče me ka dnu vir.

Kad se probudim, prvo si što pomislim,
i poslednje uveče kad legnem,
ti si mi sunce u danima pokislim,
jedini izlaz kad hoću da pobegnem.

JESEN

Poslednji list pada s platana,
još jednu godinu jesen nosi,
ali kao da nije prošlo ni dana,
sjaju tvojih očiju, osmehu i kosi.

Ovo je naše poslednje veče,
kasno je sad da se tešimo,
vremenom se rane same zaleče,
zavrti našu stvar i zaplešimo.

PITALI ME

Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.

Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.

Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.

Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.

Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.

Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.

Pitao me jastuk,
dal' je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam "Ne bih znao!"

Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?

Pitao sam sebe samog,
dal' sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.

I na kraju...

Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit' sam mogao,
nit' sam to znao!

POSLEDNJA PESMA



Usidrene u nemu tačku,
biće oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
u prah i pepeo.

Bio sam modar od života uvek...

Uvek se našao neko da mi postavi nogu,
neko, da mi puca u leđa,
neko, da me gurne sa ivice...
Srećom! Pao sam na tvoj dlan.

Uvek se našao neko,
ko je uporno tvrdio, da je bolji od mene!
A, ja jadan, nisam ni mislio
da nečemu vredim.
Niti, da sam za išta dobar.

Rođen da umrem.

Nisu progovorili ni reč sa mnom,
a neki su me već mnogo mrzeli.
Ali, ti isti su verovatno,
najviše mrzeli sami sebe?

Znaj, da sam uvek bio dete...

Navlačeći maske, tkane od mašte,
bujne kao stotinu proleća,
ja sam živeo hiljade života!
Za sve ovo, svoje kratko vreme,
ja sam sanjao i maštao.

Tebe najviše!

Nisam se plašio velikih bitaka,
onih, prsa u prsa,
gde se glava sigurno gubi!
Plašio sam se onih ljudi,
što ti se podmuklo privuku
u liku prijatelja,
pa te izdaju!

Radi pet minuta pažnje,
nekih još jadnijih duša od njegove...

Možda, radi par novih santimetara,
naraslog ega?

Ili ti se nadviju nad posteljom,
dok si u snu...
Pa te pridave,
kad ne mogu da te spuste na zemlju.

Krila bi ti polomili,
da letiš njima!
A, ovako, ne znaju kako protiv mašte,
jer je sami nemaju.

Možda ćeš se setiti kako sam te voleo?
U to nemoj da sumljaš!
Priznajem unapred svima,
sve sam drugo lagao, sem toga!

Neka mi oproste!

Nisam mislio zlo.

Mada sam imao taj otrovni zub,
koji je često trovao moja usta,
koji je ostavljao gorak ukus,
kakav samo glupost ume da ostavi.

Nisam ostajao dugo otrovan od njega,
možda samo zanet u pogrešnom pravcu,
ili sa blago zamućemnim vidom...
Sa blago iskrivljenim pogledom na svet.

Što i nije moralo da bude loše!

Blago onima, koji znaju svoj put.
Koji misle da znaju, šta će biti petnaestog
kroz desetak godina...
Oni mogu odmah da umru!

Takav život je beskonačno siv,
i tužniji od smrti...

Ja, nisam znao šta me sutra čeka!
Zato mi je bilo tako interesantno,
da budem, makar još jedan dan, veliko dete.

Ako me budeš žalila,
onda moraš znati sve o meni.
Ne želim da budeš u zabludi...

Ja nisam imao mračnu stranu.
Ja sam imao sivu stranu...
A, ona je mnogo gora!

To je ona strana,
gde nisi svestan sebe.
Nego, imaš iste dane,
iste sate, iste minute i sekunde,
beskorisnog postojanja!

Kada si ništa drugo,
do spleta okolnosti,
i jednog događaja
među tvojim roditeljima.

Kada si još jedan "obični", recimo,
među četiri zida u nekoj petospratnici,
gde život, nije ni u prolazu...
A, smrt vreba, da izbriše još nečije ime,
iz adresara.

Da sam imao tamnu stranu,
makar bi' bio između dve vatre!
A, ovako sam često bio, kao reka,
koja zađe u dosadnu ravnicu,
i razlije se u široko, mutno korito.

Siv, i široko dosadan.
Mutan i zaprljan.

Kao reka, koja se vuče dosadnom ravnicom,
sa istim, jednoličnim obalama,
ne menjajući svoj pravac,
do nekog mora, gde će se bedno uliti,
i upraljati more, svojim tonama mulja.

Takav sam u svom sivilu...

A, ne kao planinski potok,
sa viugavim tokom...
Uvek bistar! Oštar! Snažan!

Reći ćete zajedljivo "Ali, plitak druže!"

Pa, bolje plitak, i zdrav!
Nego dubok i mutan, muljevit... bolestan.

Radovao sam se u jednom danu života,
za sto godina!
I patio u drugom, sutradan, za milion.
Živeo sam u magičnom svetu,
i padao hiljadu puta, dok nisam na kraju propao.

Ne žalim!

Ali oni periodi u kojima sam tonuo u sivilo običnog,
koštali su me života.
Njih sam najskuplje plaćao!
Minutima, danima, i godinama
svog života!

Bačenim uzaludno!

Tada su satovi samo odbrojavali
jedan tren života manje!
A, tek kada sam na kratko uspevao da se prenem,
shvatao sam tu preveliku cenu,
koju nisam smeo da platim,
a, platio sam unapred...

I bio sam nemoćan, da išta drugo učinim,
sem da u mašti, obojim ono,
što sam ranije stopio,
i potopio u sivo...

I opet ću potonuti u sivilo!

Jer ti nisi htela,
da me zauvek obojiš u boju tvojih očiju,
ili boju tvojih usana...

Jer, nisi htela da mi obojiš jutra,
bojom svoga glasa,
bojom tvoje kose...
A, znam da bi to, jedino ti umela!

Čućeš negde, da me više nema...
Nekad, za pola života, ili već sutra?
Negde s druge strane sveta,
negde daleko, među sivim strancima...

I biće! Znam!
Usidrene u nemu tačku,
oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
da sam prah i pepeo.

Ako, se ljubav, i može u nešto tako pretvoriti?

ZABRANJENO VOĆE


Još jedno jutro mi se kvarno,
na prstima, ušunjalo u sobu.
I pitam se da li je bilo stvarno
tek kad pijani klovnovi kući odu.

I neka nemirna me misao bira,
sama od sebe, po zidu mi crta
senku jednog malog leptira
koji je sanjario kraj mog vrta.

I pomišljam: "Ne! To se ne sme!"
Sutra od tog načetog sna dižem ruke.
I ostaju na kraju samo pesme
po koj' osmeh, pogled, slatke muke...

Vreme je da bežim, na petu stranu sveta,
što možda uvek izgleda mnogo crnje,
al’ taj moj vrt, što sa zvezdama samo cveta
krije svoj slatki plod, a nudi samo trnje...