Sergej Jesenjin

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žuckastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uvece, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domacin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trcala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuc se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom ucini,
Kao jedno od kucica njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il srece,
Kad joj bace kamicak niz breg,
Pale su i njene oci psece,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

PISMO MAJCI

Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.

Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika punu stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko
Zario mi ispod srca kamu.

Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica,
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.

O, ne budin odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša –
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.

I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.

Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.

SMIRILA SE MOJA DAVNA RANA

Smirila se moja davna rana,
Neće srce bunilo da hrani.
Bojama ih plavog Teherana
Lečim sada u ovoj čajhani.

Čajhandžija, okruglih ramena,
Da čajhana dopadne se Rusu,
Mesto votke i vina rumena
U čašu mi čaj crveni usu.

Gosti, gazdo, al’ mnogo ne toči.
Bašta ti je prepuna behara.
Znam zašto mi namignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

U Rusiji lance ne stavljamo
Devojkama našim, kao psima.
Bez tuča se i kindžala tamo
I bez novca uči poljupcima.

A toj koja na svitanje dana
Liči licem, za taj pokret stasa
Poklonići šal iz Horosana
I daću joj ćilim iz Širasa.

Sipaj, gazdo, i gosti me čajem.
Nikad tebe neću ja da slažem.
Ja za sebe sada jemstvo dajem,
Al’ to za te ne mogu da kažem

Zalud gledaš da li ću da kročim
Kroz kapidžik do tvoga behara...
Znam zašto mi nemignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

ZVEZDE


Zvezdice jasne, zvezdice visoke!
Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!
Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,
Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke!

PESNIK

Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju...
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

ISPOVIJEST MANGUPA



Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.

Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.

I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.

O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.

Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.

Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.

Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?

A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.

Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.

Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore.....
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da....
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.

Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo.

CRNI ČOVJEK


Dragi moj, dragi moj,
jako sam, jako bolan!
Sam ne znam odakle dolazi ova bol.
Da li to vjetar vije
nad pustim i mrtvim poljem
ili, ko gaj u septembru,
zasipa mozak alkohol.

Glava moja maše ušima
ko krilima ptica.
Na vratu joj noge,
sve više gube moć.
Crni čovjek,
crni, crni.
crni čovjek
na postelju uza me sjeda,
crni čovjek
spavat mi ne da
svu noć.

Crni čovjek prstom
po odvratnoj knjizi vuče
i, mrmljajući nada mnom
kao nad umrlim monah
čita mi život
nekoga raspikuće,
u duši budeći tjeskobu i strah.
Crni čovjek,
crni, crni!

---- Slušaj, slušaj ----
gunđa on meni
i oči mu sjaju ----
u knjizi je mnogo najljepših
misli i planova.
Taj je čovjek
živio u kraju
najogavnijih
hulja i lopova.

U decembru u tom kraju
snijeg je đavolski čist
i mećave počinju
vesele pređe.
Taj čovjek bijaše avanturist,
no marke visoke i najrijeđe.

Bio je divan, usto poeta,
ako ne s velikom,
to s drskom snagom
i jednu je ženu
od četrdeset ljeta
zvao djevojčurom
i svojom dragom.

Sreća je -- reče on --
okretnost uma i ruke.
Sve nespretne duše
ko nesretne su znane.
Ništa nije
što mnoge muke
donose kretnje
lažne i strane.

U buri, oluji,
sjeni svaki dan,
kada stalno gubiš
i kad te nevolje biju,
biti prijazan i nasmijan
najveća je umjetnost od sviju.

---Crni čovječe!
Ne čini toga!
da spasavaš druge
nije ti posao, znaj!
Što mi je do života
pjesnika propaloga!
Molim te, drugima
čitaj i pripovijedaj.

Crni čovjek
uporno u mene gleda,
Na oči mu plava
bljuvotina pala ---
sigurno želi mi reći
da sam lopuža blijeda
koja je drsko i bestidno
nekoga opljačkala.

Dragi moj, dragi moj,
jako sam, jako bolan.
Sam ne znam odakle dolazi ova bol.
Da li to vjetar vije
nad pustim i mrtvim poljem
ili, ko gaj u septembru,
zasipa mozak alkohol.

Hladna je noć.
raskršće tiho spava.
Ja, sam na prozoru,
ne čekam gosta draga.
Na bijeloj poljani
vapno se rasipava
i stabla su ko jahači
skupljeni kraj mog praga.

negdje plače
zloguka noćna ptica.
Drvenih jahača
zvuk kopita rida.
Evo, opet taj crni
na moj naslonjač sjeda,
podiže cilindar
i bezbrižno kaput skida.

---- Slušaj, slušaj! ----
hriplje on i u lice me gleda,
glava mu sve niže
i niže pada ---
ja ne vidjeh još
nitkova prvog reda
da tako suvišno, glupo
od nesanice strada.

Ah, recimo, varam se!
Sano svijetli mjesec.
Što još treba
u svijetu pjanom od snova?
Možda će debelih butina
tajno doći "ona",
a ti ćeš joj čitati
gomilu mračnih stihova.

Ah, volim ja pjesnike!
Zabavna čeda.
U njih se uvijek nađe
istorija srcu znana ---
kako studentici prištavoj
dugokosa bijeda
o svjetovima govori,
zapravo polno zagrijana.

U nekom selu,
možda u Kalugi,
a možda u Rjazanu,
ne znam, zaboravih,
živio je dječak
žutokosi,
a očiju plavih.......

I eto, naraso je,
usto poeta,
ako ne s velikom,
to sa drskom snagom,
i neku je ženu
od četrdeset ljeta
zvao djevojčurom,
i svojom dragom.

--- Crni čovječe!
Ti goste prokleti.
Taj glas se odavno
o tebi rodi. ---
Ja sam lud i bijesan
i palica moja leti
ravno u njušku
i nos da ga zgodi......

.......Mjesec je umro,
kraj okna zora drijema.
Ah, ti noći!
Što si to noći spetljala?
Ja u cilindru stojim.
nikoga samnom nema,
ja sam........
kraj razbitog ogledala........

Odavno je zapisano
da trideseta vec znaci
kako si bogalj tu i tamo
dok zivot vise te privlaci.


Draga, skoro ce trideseta,
a zemlju sve vise volim.
I zato mi u srcu cveta
ruzicast plamen ko da gorim.


Ako se gori - gori do kraja.
Nisam uzalud u lipar sveti
bacio alku s papagaja,
znak kako cemo sagoreti.


Ciganka mi taj prsten dade.
I za tebe ga skinuh sa ruke.
I sad u strahu i bez nade
slusam ja vergla tuzne zvuke.


U teskoj glavi sve se muti.
U srcu magla, led, i s tugom
mozda cu od nekog cuti
da si ga dala uz smeh drugom.


Ljubeci te sve do dana,
raspitivace se on ocajno
kako si navela sarlatana
da tako peva osecajno.


Pa ipak minuce i ta rana.
Al kraj zivota nije mio.
Prvi put je huligana
papagaj proklet prevario.

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreca,
tek prosjak se kobi sjeca...
O,glupo srce, ne tuci!


Mjeseca zute sare
krosnjama kestena teku.
Lali skrivam u salvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!


Nekad smo prava djeca,
i plac i smijeh odjednom:
dok neki vjecito jeca,
radost je sudjena jednom.
O glupo srce, ne tuci!


Zivota varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Zivota varka ne uspi.


Mozda ce i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na nasu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci

ZELENA FRIZURA

Zelena frizura
djevicanske grudi,
zasto ti, tanka brezo,
pogled po jezeru bludi?


O cem ti zvoni pijesak?
I sto ti vjetar veli?
Ili ti granata kosa
mjesecev cesalj zeli?


Otkrij mi, otkrij sto misli
tvoj drveni um,
ja volim taj tvoj tuzni
predjesenji taj sum.


A ona rece: "Druze,
radoznao tako
danas u zvjezdanoj noci
pastir je ovdje plak'o.


Ljeskala se je trava,
mjesec je pruzao sjene,
on grljase koljena moja
bjelja no u zene.


Uzdahnuvsi duboko
pod zvonom grana ovih
izustio je: - Zbogom!
Do zdralova novih!"

NECEMO VISE


Necemo vise gazit po lobodi,
lutati grmljem, ni traziti trag.
Sa snopom vlasi svojih poput zobi
iz snova mojih nesta lik tvoj drag.


S bojom na kozi jagoda rumenih,
ko rujni suton kad tone za brijeg,
njezna i lijepa ti si bila meni,
nalik na bijeli i blistavi snijeg.


Ociju tvojih zrna uvenula,
zvonko ti ime iscezlo ko poj,
no ipak osta u naboru sala
nevinih ruku medni miris tvoj.


A kad na krovu zora njusku svoju
ko mace mije, dok u vjetru poju,
o tebi krotki donose mi glas.


Da si mi bila san, pjesma i sreca,
cesto mi plava dosaptava noc.
Tko sebi sazda gipki stas i pleca,
taj svijetle tajne otkrio je moc.


Necemo vise gaziti po lobodi,
lutati grmljem, ni traziti trag.
Sa snopom vlasi svojih poput zobi
iz snova mojih nesta lik tvoj drag.

Osecam, draga, osecam
kosu tvoju sto blista,
ali nisam srecan
sto odlazim zaista.


Jesenjih se noci secam
dok senke breza kruze.
Sto dan nije bio vecan,
a mesec blistao duze.


Jos cujem dok patis:
"Proci ce godine u letu
i zaboravices me sasvim
uz neku drugu na svetu."


I danas lipa cveta
i osecanja gore ko plamen.
Ja srucih toga leta
cvetove na tvoj pramen.


Ne gubi srce snagu.
S drugom ce poljupce tkati.
I ja cu ko pricu dragu
tebe njoj spominjati.

NOC


Dremucka tiha reka,
U tami bor ne huji,
Utihnu pticja dreka,
Umukli su slavuji.


Svud tama i tisina.
Tek potok sto ne sniva.
Blistava mesecina
Po svemu srebro sliva.


Srebri se tiha reka,
Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orosenih.


Svud tama i tisina.
U prirodi sve sniva.
Blistava mesecina
Po svemu srebro sliva.

Ko je ljubio taj ne ljubi vise

Ti me ne volis i ne zelis, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nezan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sedis na mojima.

Neka ti oci trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
“Dobro vece”, reci ces mi s tugom.
“Dobro vece, mis” i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtanje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali.

Све што живи...


Све што живи ожиљак има
још из детињства, посебан, рâн.
Да нисам песник, ја међ свима
био бих хуља и лопов знан.

Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена,
враћо сам се ја и под кров свој.

Уплашеној мајци, кад лред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
— Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.

Па и сада, када се без трага
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила,

на већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.

Ко и некад имам храброст мушку,
ал' нов корак мој се друкче слуша...
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.

Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ се расте:
— Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте! —

Sve što živi...

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, rân.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vraćo sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad lred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
— Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila,

na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
— Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste!

RASTANAK


Vece crne obrve natuce
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juce
Da se juce nismo rastali nas dvoje

Zaboravi mracne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj njezni i oci tvoje mile
U dusi su mi jedino ostale

Pa i ako se zaljubim u drugu
I s njom ljubljenom, shvati
Pricacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati

Pricacu joj o nama koje kuda
I o zivotu sve sto bude htjela
Glavo moja neizmjerno luda
Do cega si ti mene dovela

ZALOSTI MOJA...


Zalosti moje kad te gledam!
O, kakva bol, o, kakva tuga!
Kao da stobom jesen blijeda
pruza nam samo bakar luga.

Tudje su usne sve raznijele
toplinu tvoju, trepet tijela.
Kao da nam je duse svele
kisnica ledena obuzela.

Pa sta! Zar da se i nje plasim!
Drugu znam radost ovog puta.
Sve nestade pod nebom nasim
sem vlaga ta i trulez zuta.

Pa ni za sebe ja ne sazdah
tih zivot, predan osmjesima.
Koliko malo predjoh staza,
koliko grijesih ja na njima!

Zivote, smijesno nesuglasje!
Tako je bilo i ostace.
Kostima golim breze krase
bastu, to groblje, ko krastace.

A kao gosti baste, i mi
uvenucemo, pasti nijemo.
Kad nema cvijeca vec u zimi
zasto da za njim tugujemo?

KO SAM, ŠTA SAM



Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.


I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da krešem vatru po šibici,
nežne reči šapućem ti dugo.


"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.


Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.


Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.


Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svet.

BOBILJ I DRUG


Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao kore hljeba i hranio se tako. Nikada se Bobilj nije razdvajao od svoga kuceta, i imalo je ono od milošte nadimak drug. Podje Bobilj kroz selo, lupa ispod prozora, a Drug stoji kraj njega, repom maše. Kao da ceka svoj deo.Reknu Bobilju ljudi: "Bolje da makneš, Bobilje, svoje pseto, jer se ni sam ne možeš prehraniti". Pogleda Bobilj svojim tužnim ocima, pogleda - ništa ne kaže.Vikne svoga Druga, otide od prozora i ne uzme koricu hljeba.
Sumoran je bio Bobilj, rijetko je sa kim razgovarao.
Otpocne zima, dune srdita mecava, zakruži snežna prašina, nabreknu debeli smetovi.
Ide Bobilj po smetovima, poštapa se, probija od kuce do kuce, a i Drug trci uz njega. Pripija se uz Bobilja, gleda ga samilosno u lice i kao da hoce da izusti:"Nikome mi nismo potrebni, niko nas nece prigrliti, sami smo ja i ti". Pogleda Bobilj psa pogleda - kao da pogada njegove misli - i tiho, tiho rekne: -Samo ti, Druže mene ne ostavi.
Koraca Bobilj s kucetom, dogega do svoje kolibe, a ona stara negrejana. Pogleda zemljanu pec, pogleda prošar po svakom kutku, a drva - ni cepke. Pogleda Bobilj Druga, a ovaj stoji - ceka šta ce reci domacin. A Bobilj ce tek nježno: Upregnucu te, druže, u sanke pa cemo poci u šumu, nabracemo tamo granja i pruca, pa cemo dovuci. Založicemo kolibu, ugrejacemo se nas dvoje kraj pripecka.
Upregne Bobilj Druga u snake, dovuce granja i pruca, ugreje legalo, zagrli Druga, pomazi. Zamisli se Bobilj kraj pripeka, pocne se sjecati prošlosti. Isprica starac Drugu svoj život. Isprica o sebi tužnu povest, do prca i s bolom doda:"ti, Druže ništa ne odgovaraš. ne zboriš ni rijeci. Ali tvoje su sive oci pametne...Znam,znam... ti sve razumeš.
Umor se mecava od jaukanja. Prorede se vejavice, zašumi kaplja sa krova. Top se snjegovi slivaju. Vidi Bobilj - prolazi zima, vidi i s Drugom razgovara:"Živnucemo , Druže, s proleca.
Zaigra crveno sunce, požure odmah potoci-praporc. Gleda Bobilj s prozora,pod prozorom se vec zemlja crni. Nabreknu na drvecu pupoljci, zamiriše na prolece. Samo godine Bobilja varaju, samo vlaga prolecna starca probija. Poceše noge njegove klecati, kašalj je grudi gušio, krsta su bolela cupala, a oci su se vec sasvim zamutile. Otopi se snjeg. Zemlja se osuši. Pod prozorom se razlista bijela vrba. Samo je starac rjedje izlazio. Ležao je na krevetu, nije mogao sici. Silazi Bobilj s mukom, sidje, zakašlje se, zatuži, Drugu kaže:Rano smo, Druže, ja i ti onda nagadjali. Skoro ce bogme, i smrt moja;samo umret, tebe ostaviti - najteže mi je.
Zanemogne Bobilj, ne ustaje, ne silazi, a Drug od kreveta ne mice. Oseca starac - smrt se približava, oseca - Druga, grli, - gorko place,"Kome, druže da te ostavim? Ljudi su nam svi tudji. Živjeli smo ja i ti...ceo život zajedno proveli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druže moj dragi, osecam da mi se približava smrt, dah se i grudi lede. Zbogom...pa izadji na grob, sjeti se svoga starog prijatelja. Zagrli Bobilj druga oko vrata, cvrsto ga pritisnu na grudi, zadrhta i duša se vinu. Mrtav Bobilj leži na krevetu. Shvatio je Drug da mu je gospodar umro. Ide drug iz kuta u kut - ide, tuži. Pridje Drug, onjuši umrlog - onjuši - žalosno zalaje.
Poceše ljudi govoriti medju sobom:“Što li to Bobilj ne izlazi?“ Sporazumijevši se, dodjoše - videše - ustuknuše. Mrtav Bobilj leži na krvetu, u kolibi zadah mrtvacki - kužni. Na krevetu sjedi pas, šcucuren.
Uzeše ljudi mrtvaca, spremiše, okupaše - u kovceg staviše, a pas od umrlog neodmice. Poneše mrtvaca u crkvu, Drug pored njega. Tjeraju psa od crkve, tjeraju u hram ne puštaju. Probija se Drug, valaj se na crkvenom pragu, zavija od tuge i gladi na nogama se ljulja.
Doneše mrtvaca na groblje, doneše - u zemlju zakopaše. Umro je svima nepotrebni Bobilj i niko za njim ne zaplaka.
Zavija Dug na grooblju, zavija - šapama zemlju razgrce. Hoce Drug da otkopa svog starog prijatelja, da otkopa i da s njim zajedno legne. Ne silazi pas s groba, ne jede, tuži. Izdade Druga snaga, ne diže se ustati ne može. Gleda Drug grob, gleda tužno jeca. Hoce Drug da kopa zemlju,je za prode niz leda,opusti Dug glavu, opusti, tiho uzdrhta i precrce na grobu....
Zašaptaše na huci cvetovi, ispricaše pticama divnu povjest i prijateljstvu.Dolete na grob kukavica, sede na žalosnu vrbu. Sedela je kukavica, tužeci žalosno nad grobom kukavca.

Priča posvećena sestri Kaćuši, 1909.

Doviđenja, dragi, doviđenja

Doviđenja, dragi, doviđenja;
Ti mi prijatelju jednom biješe sve.
Urečen rastanak bez našeg htjenja
obećava i sastanak, zar ne?

Doviđenja, dragi,
bez ruke,
bez slova..
Nemoj da ti bol obrve povije -
umrijeti nije ništa na ovom svijetu nova,
al' ni živjeti baš nije najnovije....