Ti si mi sve …

Pokusavam da pisem o Tebi, nizasto, bez koristi za sebe i druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis o nama, da ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov, i u kukama slova ostavim nesto od onoga sto je bilo u meni, pa se vise nece gubiti u kovitlacima kao da ga nikad nije ni bilo. „Pobuna“-to je moj zivot, prvi put sam nazvala svoj zivot tim imenom a nikad ranije nisam mislila o njemu. Pobuna-je li to samo rec, ili zabluda? Ako je zabluda-tesko meni, ako je istina-tesko meni jos vise. Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kazem sem sebi i hartiji. I nema vise oklevanja, pisacu… jer ovo pisanje je neminovnost-kao zivljenje ili umiranje. I sad mogu jedino da se nadam i verujem da ce nasa ljubav dobiti smisao koji zasluzuje, jer bez toga ne bi mogla da zivim kao covek. Bezbojna boja neba otvara se nadamnom kao plod nedokucivih ambicija i otvara mi vrata secanja. I da, bojim se, jer to secanje muci me sve vise kao propustena mogucnost. Ispred mene je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga sa mene, ne osecajuci ga. Predamnom je noc bez sna kao i mnoge druge noci, na sve cu stici, da se optuzim, odbranim… zurba mi nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima samo sada mogu pisati i nikad vise. Kad dodje vreme i zelja da se kazu druge i one ce doci na red. Mislim na Tebe. Ti si mi oduvek bio tajna-i ja Tebi, a ipak smo se razumeli. Stajali smo jedno prema drugome, zacudjeno sam te gledala ne verujuci u ono sto cujem i mislim da te ne prepoznajem. Volela sam te, volecu te i volim te, zato sto znas moje tajne koje nikome nisam govorila, koje sam krila cak i od sebe. Volim te kao noc mada je zloslutno legla na svet… i bojim se da…. ne, ja znam da te nikada necu zaboraviti. I dugo tako cekam nagovestaj dana koga jos nema, gledam u duge redove slova, u nisane misli neznajuci da li sam ih ubila ili ozivela. Secam se nase duge setnje . Bila sam uznemirena preko mere. A izgledala sam mirna i isla korakom koji ne otkriva uzbudjenje. I da sam znala da cu toliko patiti radije bih otisla kuci da u taj predvecernji cas ostanem sama sa muzikom koju sam volela, zelela sam da me noc zatekne samu ali me sve vodilo Tebi. I osecala sam strah, jer iskustvo drugih ljudi me je uverilo, ako je za to potrebno ikakvo iskustvo da svako oseca strah pred nepoznatim sto vec kuca neotkriveno u obamrlom srcu. Pozvao si me i potrcala sam, odbio si me i odustala sam, a sada me samo boli ljubav koja nije i koja nikada nece imati smisla. A tada te noci stajali smo kao dva ratnika sa skrivenim namerama, sa skrivenim oruzjem iza ledja, kao dva protivnika i cekala sam, a ti si cutao, pogled ti je govorio: „Upamti uvek cu te voleti“ , pogled koji ranjava srce, ubija dusu, muti razum, cini nemoguce, ali ne i da ja to razumem. A onda zbogom. Samo jedno zbogom i ogromno vreme i prostor, prostor koji se nametnuo i stao medju nama. Mozda, mozda sam te samo sanjala… ali ne, bio si tu, bio si moj i bila sam Tvoja. Najzad, rekao si hladno:“Ako prekines sa njim, ne zelim vise da te vidim“, da li je to znacilo, zbogom mila moja, ali poceo si da pricas o razlozima Tvoje odluke… ne ja nisam slusala, dovoljan mi je bio pocetak da naslutim kraj, stajala sam tako ganuta Tvojom pricom, ubijena Tvojim recima…. I gledala sam te sa dubokim i nemirnim uzivanjem kojim se gleda tiha reka, nebo u predvecerje, mesec u ponoc, sa zeljom da te imam sa mogucnoscu da te dozivim i bez snage da odem. Ali otisla sam. Zapamtila sam tu noc, zapamtila bih je po hladnoci koja me je bolela, po praznini koja me je ispunjavala. Htela sam da ostanem sa Tobom, da kleknem, molim ali zadrzalo me je nesto sto je od oboje bilo jace…ljubav …. jer Ti si tako odlucio. Morala sam otici, otici nekud, otici i lutati, otici i umreti, otici i ziveti ove noci koja ostaje, sada, kad se gubi SVE. I tad u tom casu nisam mogla ni da nam sudim, ni da se kajem, ni da se molim. Imala sam snage samo da podignem pogled u Tvoje oci ocekujuci da mi one iskreno kazu sve sto tvoje usne lazu. Ni njih nisam razumela, okrenula sam se i otisla jer tesko mi je gledati Tvoje lice na kome sam skrhana trazila utehu, jer si mi je mogao dati samo kroz laz… Otisla sam jer Ti si bio svedok moje slabosti i nisam htela da te mrzim, ne bi ni mogla … Molim te, oprosti ako sam te u ovom pisanju icim povredila, ali ova prica je u skladu sa mojim tadasnjim stanjem.
-VOLIM TE-TI SI MOJE SVE-
Nenica Trajković