Neki stari razlozi…

Pustis li suzu ponekad,makar kad te neka pesma seti nas,kad u
ljubavima nekih drugih klinaca vidis ono sto su drugi videli kad bi
onako zagrljeni prolazili ulicom?… setis li se ponekad ruze koje
si mi brao i stavljao njihove latice u moju kosu?
Da li ti nekad u dusi bude tesko kad na ulici,u gradu,bilo gde,onako,
u prolazu cujes moje ime… ? Da li zastanes,da li se osvrces u nadi
da to,mozda,mene neko doziva … ?
Da li cesto u prolaznicima vidis moj lik,u njihovom hodu prepoznas
nesto moje,oko srca te nesto stegne,osmehnes se secanju i vratis u
nase uspomene?
Da li te tada,dok nemo stojis pred nekom devojkom koja bar nesto ima
moje sto te setilo i svemu na tren vratilo,da li te tad njen pogled
seti pogleda mog i dubine ociju mojih u koje si voleo da se izgubis
kako si govorio? …Zanemis,ostanes bez reci… Ni korak ne mozes
pruziti,jer secanja su jaca od stvarnosti,od ljudi oko nas,vracaju nas
na najsrecnije njene perone,ili one tuzne,bolne…
Secanja nas uhvate cesto,kad najmanje to ocekujemo,cvrsto drze,stegnu
u dusi,zastakle nam oci,otrgnu uzdah iz grudi izmame osmehe na licu…
znam da je tako ne mozes poreci i ma koliko ti zeleo da do tih trenutaka
ne dodje,da te ne razneze,ne odaju,znam da se i ti svemu rado vratis,u
onim trenutcima kad si sam,ili nocu kad sve utihne,
ili iz sna kad se trgnes i shvatis da nisam pored tebe kao u snu sto sam bila
znam da slusas pesme koje smo voleli,ne pitaj kako znam,osetim to u srcu,
zatvoris oci i pozelis vreme vratiti,volis tisinu koja te na mene seca…
Vidim to u pogledu tvom kada se sretnemo,kad me onako dugo drzis za ruku pri
pozdravu,osetim u drhtavom glasu tvom,u uzdahu sto ti se otme…
I ne pitaj da li ja ponekad zaplacem zbog nas,da li slusam nase pesme i lutam
starim stazama,zasto cesto prolazim tvojiom ulicom i zasto uvek zarhtim
kad neko u prolazu izgovori tvoje ime…
valjda iz nekih starih razloga…