Poslednji put…

Odavno je prošla ponoć.
Ponovo kasniš, ali te ipak čekam.
To radim, čini mi se, čitavog života – iščekujem svaki tvoj korak, svaku tvoju reč… Dok vreme teče gotovo unazad, ponovo razmišljam o tebi. Dovoljno je samo da zažmurim i već te osećam kraj sebe. Povetarac ponovo ima miris tvoje kože, a sjaj mladog meseca je samo bleda kopija tvog blistavog osmeha … Ponekad se pitam da li sam poludeo, jer, odavno si prestala da postojiš kao stvarna ličnost, postala si fikcija, delić mašte koji sam stvorio … i tako savršen projektovao u stvarnost.
Tvoj dolazak prekida beskrajna razmišljanja, a tvoja pojava, kao bljesak svetlosti čini ovu noć sjajnijom od bilo koje druge. Dolaziš niotkuda, kao i uvek, u vidu titrajućeg plamena, koji postepeno jača i tu, pred mojim očima postaje otelotvorenje moje mašte.
Kroz belu haljinu vidim obrise tvog savršenog tela, i dok takva stojiš predamnom, jednostavno znam da si jedinstvena i nezamenljiva …
Sedaš kraj mene. Spuštam glavu jer imam osećaj da bi i najmanji pogled mogao da učini da tako krhka i nežna potpuno nestaneš. Trenutak, dva … Zaboga, proći će čitava večnost … Zašto je uvek tako teško?
Napokon skupljam dovoljno hrabrosti, podižem ruku ka tvom obrazu i zagledan u beskrajno duboke, plave oči, gubim se u njima. Šta je to što čini da jednostavno sijaš? Šta je to što oko tebe stvara auru mističnosti? I kako to da u svakom trenutku znaš o čemu razmišljam, kao da mi čitaš misli, kao da si … u meni?
Govoriš o nekim sasvim običnim stvarima, smeješ se.
Razmišljam šta da ti odgovorim, ali ubrzo shvatam da reci nisu bitne. Dug, nežan poljubac. Moji prsti u tvojoj kosi, nežan dodir na mom vratu. Koliko sve to traje? Trenutak, dva? Želeo bih da mogu da izmenim zakone prirode, zaustavim vreme, da samo nas dvoje živimo i volimo se …
Sedimo zagrljeni i posmatramo zvezde. Uz smešak koji razoružava molećivo me gledaš i pokazuješ najsjajniju. Obećavam da ću je skinuti, samo za tebe. Uzvraćam ti osmeh, stežem ruku i molim vreme da što sporije teče, jer osećam da polako nestaješ. Kažeš da moraš da ideš, ustaješ. Poslednji put obavijam ruke oko tvog struka i spuštam poljubac na tvoje lice. Bez ijedne reči odlaziš.
Ponovo bljesak.
Nestala si.
Ja ostajem i razmišljam o nama. Promenila si me, stvorila od mene filozofa, a samu sebe uzdigla na nivo neoborivog, krunskog dokaza da vredi voleti i iznad svega … verovati.
izvor: bgdcafe.com