I muškarci plaču

Muškarci su pokazali žensku stranu ličnosti koja podrazumeva i iznošenje emocija u javnosti. Sve ono što su žene decenijama toliko želele, sada, kada je pred njima, ne pričinjava im naročito zadovoljstvo - barem po anketama sprovedenim u SAD-u. Dobro došli u metroseksualno društvo. Tražili ste - gledajte. I ne zaboravite da uvek imate maramicu pri ruci!

Suze su u modi. Ali, ne ženske suze koje se prolivaju na srceparajuće filmove, bebe i simpatične kućne ljubimce, te one koje se pojave kada su žene ostavljene ili kada izgube nekoga ko im je drag. Suze koje izazivaju simpatije, saosećanja i solidarnost muške su suze.

Kris Martin, vođa i pevač grupe Coldplay, plače (što se negde dalo i naslutiti iz melanholičnih pesama benda) u svakoj prilici: zbog pobede Baraka Obame, ali i gledajući svaku epizodu rijaliti šoua "X Factor": "Ako ne plačeš tokom 'X Factora', nisi ljudsko biće", izjavio je Kris. Tu je i Cry Baby Miki Rork koji već 15 godina suzama pokušava da vrati ljubav svog života Kare Otis.

Evidentno je da je promena socijalnih običaja u toku i da sve ono što čini razliku između muškaraca i žena polako nestaje. Muškarci se depiliraju, provode sate u kupatilu, broj kozmetičkog salona njihovih partnerki je odavno i u njihovom imeniku a omiljeni poklon za rođendan im je pinceta dok je nekadašnji pretežno sivo-crni garderober danas eksplozija pastelnih boja. Savremeni muškarac je emotivan, fokusiran na svoj izgled i mnogo više povezan sa svim onim što je vekovima bila karakteristika žena.


Ta ženska strana muškaraca sve češće podrazumeva i suze. One suze koje su nekada bile skrivene, o kojima se nikada nije pričalo i koje su bile nedopustljive i u najtužnijim momentima, danas su tražene, poželjne i opravdane.

Žena koja plače je već toliko uobičajena situacija da joj žene i muškarci ne pridaju skoro nikakvu važnost. Ne tako retko smatra se da je žena koja plače, kao i obično, izgubila kontrolu i histeriše, no ukoliko muškarac plače, to je već sasvim druga priča.

Muškarac koji plače raznežuje, budi solidarnost i simpatije. Jer, ukoliko je on pustio suzu u javnosti, mora da je reč o nečem zaista važnom, nečem što zaslužuje suze koje su sasvim sigurno iskrene. Ne kao ženske koje vidimo u skoro svakoj situaciji.

Međutim, istraživanje američke agencije "Brylcreem Mandom Report 2008" pokazalo je da 60 odsto žena prepušta muškarcu vodeću ulogu u vezi. Ukratko rečeno, žene bi nazad njihove muškarce i odnos u kojem se jasno znalo ko je ko, jer smatraju da su muškarci otišli predaleko u otkrivanju njihove ženske strane, te da više nemaju jasne ideje o tome koja im je uloga.

Suze u politici

Ali, istraživanje Univerziteta "Penn State" u SAD-u pokazuju i da suze u očima muškaraca ipak dobijaju ženske simpatije. Muškarci koji su inače jaki, čvrsti i ne pokazuju rado emocije; ako plaču - momentalno osvajaju ženski pol pošto njihove suze imaju drugačiju težinu.

Možda se to najjasnije vidi u politici (naročito u Americi), gde muški političari ne tako retko puštaju suze, što je inače dozvoljeno, čak i poželjno jer time ne tako retko skupljaju poene, dok je to političarkama negirano i rizikuju čak i da izgube glasove. Tom Luc, autor knjige "Crying: The Matural And Cultural History Of Tears", objašnjava da je to zato što su muškarci opšte prihvaćeni kao jaki i "bez emocija", pa ukoliko pokažu slabost kroz suze, to duboko dira javno mnjenje, dok s druge strane žena u politici mora da pokaže i svoju jaku stranu da bi uspela.

Znači, kada Džordž Buš plače za ubijenim marincem, to je u redu. Kada se Barak Obama tokom kampanje iznenada potrese zbog smrti svoje bake za koju je bio izuzetno vezan, cela nacija i ceo svet plaču s njim.

Ronaldu Reganu, kao i svim drugim američkim predsednicima, bila je dozvoljena suza u uglu oka koja je samo pokazivala iskrenost njegovih emocija. Kada Bilu Klintonu zasuze oči jer mu je supruga postala državni sekretar, to je dirljivo, no ukoliko bi Hilari sebi dozvolila momenat slabosti, bila bi okarakterisana kao samo još jedna žena koja glumi da je jaka a u stvari je ista kao i sve druge žene: slaba.

Sukob generacija

To je takođe i generacijsko pitanje. Za nekadašnje muškarce plač je bio ispod časti, pokazivanje emocija znak velike slabosti te sakrivanje suza esencija muškosti. Šta se promenilo? Odgovor možda leži u muzici koja je omogućila da privatne potisnute emocije izađu na površinu.

Muzičar Džomi Rej je tokom pedesetih godina prošlog veka bio poznat kao Gospodin Emocija jer je plakao tokom skoro svih svojih nastupa. Inače, većinu najtužnijih pesama napisali su muškarci. Šezdesete su donele muzici i suze koje su bile u trendu a kasnije je televizija zajedno sa rijaliti programima ušla u naše domove, totalno menjajući pojmove o tome šta je normalno i prihvatljivo. S druge strane, istorija pokazuje da su muškarci uvek plakali - uzmimo na primer samog Isusa, koji je, kako pripoveda Biblija, plakao za svojim preminulim prijateljem Lazarom, dok britanski kralj Henri I nije skrivao suze u svakoj prilici.

Neretko muškarci bi grunuli u plač zbog fudbalskih utakmica a oči bi im zasuzile i kada bi svirala himna ili bi u horu pevali s navijačima. No, žene su na to navikle. Ali suze za izgubljenom ljubavlju i dalje ih svrstavaju u slabiće i patetične. Jači pol rado priznaje da plače zbog: rođenja vlastitog deteta, smrti u porodici, gubitka kućnog ljubimca, u momentima kada ih dete prvi put nazove "tata", zbog paraolimpijskih igara, kada vide da drugi muškarci plaču, zbog pesama poput one od Džonija Keša "Hurt By" ili kada ih potrese hrabrost drugih ljudi. Nerado će pak priznati da jecaju zbog smrti Bambijeve mame, kada ih devojka u koju su ceo život zaljubljeni pozove na venčanje a oni nisu mladoženja, te da pre završetka crtanog filma o slončiću Dambu izlaze iz sobe jer "sve su to gluposti" a ne zato što će u svakom momentu briznuti u plač.

Muški plač se, kako stvari stoje, ipak ženama dopada. Funkcioniše, društveno je prihvatljiv i cenjen. No, ipak, ima svoje limite: samo ukoliko je "tih", ukoliko su oči pomalo crvene, jedna suza na obrazu, ništa više od toga. Jecanje je i dalje samo i isključivo ženska stvar.

BOX!

Zbogom alfa mužjaci

"Brylcreem Mandom Report 2008", istraživanje sprovedeno među muškarcima između 18 i 80 godina, pokazalo je da:

62 odsto ispitanika zna da pegla i to čini često
10 odsto sposobno da reši i najmanji problem na vlastitom automobilu
60 odsto kaže da se ne oseća kao “muškarčina”
26 odsto više u odnosu na generaciju iz 1940. godine provodi mnogo više vremena pred ogledalom
85 odsto izjavilo da ih nije sramota da plaču u javnosti


izvor