Najlepše ljubavne pesme nepoznatih

Kad se pozdravljaju dan i veče
u mojim venama prestaje krv da tece.
Tad se upale ulična svetla, i meni prestaje sve da smeta.
Znam…jos malo i sanjaću naš stari hrast.
Na brežuljku gde je horizont plava krivudava linija,
Gde je najlepši zeleni ćilim ukrašen sitnim pupoljcima.
Gde se ptice takmiče u cvrkutanju a leptiri u lepršanju,
Stari hrast


Gde se potok poigrava kamenčicima kao dama biserčićima.
Tu je jedini stanovnik naš stari gospodin hrast.
Čvornovato stablo bilo nam je čest oslonac.
Teške savijene grane naš prekrivač,
Širok reckav list naš pokretač.
Taj gospodin je našoj ljubavi jedini svedok.
U snu ga pitam: Pamtiš li nas?
Da li si oslonac nekom novom paru?
Ne, ne odgovara.
Ali, znam da me čuje kad mu se zahvaljujem.
Teške grane pomera,
daje mi do znanja da smo sad sami sebi oslonac.

Iz nekih starih razloga


Pustis li suzu ponekad,makar kad te neka pesma seti nas,kad u
ljubavima nekih drugih klinaca vidis ono sto su drugi videli kad bi
onako zagrljeni prolazili ulicom?… setis li se ponekad ruze koje
si mi brao i stavljao njihove latice u moju kosu?
Da li ti nekad u dusi bude tesko kad na ulici,u gradu,bilo gde,onako,
u prolazu cujes moje ime… ? Da li zastanes,da li se osvrces u nadi
da to,mozda,mene neko doziva … ?
Da li cesto u prolaznicima vidis moj lik,u njihovom hodu prepoznas
nesto moje,oko srca te nesto stegne,osmehnes se secanju i vratis u
nase uspomene?
Da li te tada,dok nemo stojis pred nekom devojkom koja bar nesto ima
moje sto te setilo i svemu na tren vratilo,da li te tad njen pogled
seti pogleda mog i dubine ociju mojih u koje si voleo da se izgubis
kako si govorio? …Zanemis,ostanes bez reci… Ni korak ne mozes
pruziti,jer secanja su jaca od stvarnosti,od ljudi oko nas,vracaju nas
na najsrecnije njene perone,ili one tuzne,bolne…
Secanja nas uhvate cesto,kad najmanje to ocekujemo,cvrsto drze,stegnu
u dusi,zastakle nam oci,otrgnu uzdah iz grudi izmame osmehe na licu…
znam da je tako ne mozes poreci i ma koliko ti zeleo da do tih trenutaka
ne dodje,da te ne razneze,ne odaju,znam da se i ti svemu rado vratis,u
onim trenutcima kad si sam,ili nocu kad sve utihne,
ili iz sna kad se trgnes i shvatis da nisam pored tebe kao u snu sto sam bila
znam da slusas pesme koje smo voleli,ne pitaj kako znam,osetim to u srcu,
zatvoris oci i pozelis vreme vratiti,volis tisinu koja te na mene seca…
Vidim to u pogledu tvom kada se sretnemo,kad me onako dugo drzis za ruku pri
pozdravu,osetim u drhtavom glasu tvom,u uzdahu sto ti se otme…
I ne pitaj da li ja ponekad zaplacem zbog nas,da li slusam nase pesme i lutam
starim stazama,zasto cesto prolazim tvojiom ulicom i zasto uvek zarhtim
kad neko u prolazu izgovori tvoje ime…
valjda iz nekih starih razloga…

Ako nocas krenes nekim putem ne znajuci kuda, u stvari, ides pogledaj u mesec. Nasmesi mu se. Pomisli na mene u tim trenucima… I zadrzi me u mislima, bar minut-dva. Tek da osetim onu srecu koja se javlja u trenutku kada znas da nekome „hodas“ po mislima. Pozeli me kraj sebe… bar na tren. Pozeli da se moja majusna rucica nadje u zadnjem dzepu tvojih pantalona, pozeli da sam tu… Ili, jednostavno, pozeli da zajedno gledamo mesec i cutimo… Eh, kako samo znamo da se „ispricamo“ cutanjem. Verujem da to niko ne ume bolje od nas.
Ako nocas odes negde gde me nema, gde cak nema ni mojih tragova, ni mirisa moga parfema, pozeli da me ljubis. Molim te!I tu zelju ne bacaj olako. Cuvaj je u mislima dok je ne ostvaris… a ostvarices je, za dan-dva… kada me ponovo zagrlis oko struka i kazes mi „Kako je nebo nocas lepo!“. Vidis, to nebo, to je nas zivot! Vidis one dve zvezde, najblize jedna drugoj?To smo ti i ja!Potrazi ih… Potrazi i velikog, i malog medveda, potrazi velika i mala kola, a onda se zagledaj u mesec. Seti se onogg prividjanja da mesec gori, kad se dugo zagledamo u njega i cuteci, i zeleci jedno drugo ga zapalimo.
Ako ti se nocas ucini da si izgubio nesto vazno, da ti nedostaje neki delic, potrazi me u slucajnim prolaznicima, u nekima koji lutaju pustim ulicama, mozda osecajuci tu istu prazninu koju i ti osecas. Ipak, ne dozvoli da drugi shvate da neko „tvoj“ sedi sam, da nije kraj tebe u ovoj prelepoj noci. Pusti ih da misle da si sam na ovome svetu, da nemas nikoga, da ti niko i ne treba, ali mi se nasmej ocima. Posalji mi taj osmeh, neka mi ga donese neki najveci meda, jer veliki je, ipak premali za nase zelje.
Ako u ovoj noci bez kraja „prelistas“ neke davne uspomene, ne poredi ih sa onim sto danas imas. Moze ti se uciniti da si nekada imao puno vise, pa ces biti nesretan, a opet, moze ti se uciniti da danas imas najvise na svetu, pa ces u toj sreci postati odvratno sebican i samoziv. Ne… nemoj citiati stare dnevnike. Nemoj, molim te!Necu ni ja, veruj mi! Necu da ne bih pozelela da se vratim u to, ne tako davno vreme kada sam imala nekoga ko me je voleo ljubavlju gresnika.
A sta ako, opcinjen lepotom ove noci, zaboravis na to da me imas i usredis se samo na sebe? Sta onda?Da l ice ti biti zao naredne noci kad shvatis da ti nedostajem, kad shvats da nemas sa kim da lutas kroz snove, kad shvats da je puno lepse posmatrati mesec u mom prisustvu, da je samnom najlepse zamisliti zelju dok zvezda pada?Seti me se nocas… Bices srecan, veruj mi. Mozda, jedino, osetis prazninu u grudima, kao sto ja sada osecam, ali to ce se ionako ispuniti sledeci dan kad cujes moj smeh, kad pogledas u moje sjajne oci u kojima jasno vidis svoj odraz-odraz moje omiljen igracke, mog plisanog mede, mog pajaca.
A da vise ne pisem to „ako“ na pocetku svakog reda? Mozda to „ako“ kvari lepotu svega? Mozda ispisujuci tu rec samoj sebi postavljam hiljadu glupih pitanja? Ali ako izbrisem to „ako“ necu te moci sacuvati u mislima, a ti u njima moras boraviti. Ipak cu pisati to „ako“ jer AKO te ova noc odvede do ulice Tuge izronices iz jezera mojih misli i naci pravi put… put do ulice Srece… ulice u kojoj smo ti i ja.
Pogledaj, mesec nam se osmehuje!
izvor: Bgdcafe

Evo već danima se trudim da ne mislim na tebe. I stalno se sve završava samo na bednim pokušajima da te zaboravim. Pred očima mi tvoj lik, onako nežan i mio, pogled strastven pun čežnje i željan mojih dodira. Ljudi kažu da jedino oči nikada ne lažu, samo duboko pogledaj u njih i videćeš dušu čovekovu. A u tvojim očima vidim sigurnost, tugu, požudu i vidim sebe. Ne sećam se da su me još neke oči tako gledale kao tvoje. U tvojoj blizini osećam nemir u telu. Kao da me neka sila vuče ka tebi. Kada nisi pored mene tada me jedino misli o tebi čine sretnom i ispunjenom. I dok mislim o tebi postojiš samo ti i praznina koja nam je suđena. A onda osetim kako mi telo podrhtava. To je samo požuda i to će proći. Tada pomislim, da će se već prvog jutra, još dok se sunce bude rađalo sve rasprštati kao sitne čestice koje lete po sobi i prelamaju se na suncu. Da će sva ta požuda nestati u prvom jutru koje dočekam sa tobom. I da će tada ova praznina koju osetim kad nisi tu postati nepodnošljiv bol. Znaš onaj koji kida dušu i ostavlja trag. Zato ću se polako povući. Možeš me nazvati i kukavicom i izdajicom ali ja nemam snage da se borim protiv sebe. A ako ostanem moraću. Jer tebe ce požuda proći a mene rane ne.
izvor: tajnaveza

Odejekuju tišine u mojoj duši
i kao eho se vracaju odnekud,
presahle emocije, još uvek tople.
Nazirem sopstveni pogled
kao iz magle da izvire, lagano.
Dosadna rosulja uporno sipi
i niz obrve mi se sliva, tiho i
ukraj oka se sa suzom spaja.
Jesen je od leta odbegla
i još je jako vlazna od znoja,
umorno klizi niz rame moje,
k,o da me na nešto podseca.
Uzdah mi podize grudi, jako!
k,o burni talas sa juga, snazan,
razastire se obalom u naletima,
A ona stoji nepomichna i gleda.
Kad sunce meko pochine,
umirice se bura i bice tišina,
samo ce ona ptichica bela,
u nebo da se vine, bez glasa.

Noćas će ona na jastuku
od hladne svile,donijeti
odluke koje su izbjegavane
a neizbježne bile.


Neće srcu dozvoliti da plamti
ni da zadrhti kao plamen svijeće,
a neće mu dati ni da pati...


Ugasit će noćas vatru koja
je tinjala pomalo,
slobodit će srce koje
je previše dalo.


Utabat će nogama vatru
u pepeo i prah,
neće je više boljeti
i neće je nositi strah...


Zaspat će noćas ona
na jastuku od hladne svile...

Dva krika

Mi smo dva krika,
Dve tople suze,
I sve shto tren se zove.
Iza nas nece ostati nishta,
Sem vechne tishine ove.

Mi smo dve zelje,
Dva uzdisaja
I nishta zivot nam ne daje,
Sem bure laznih obecanja
I nade shto kratko traje.

Mi smo dve lazi
Dve chashe ispijene.
U laznom zanosu i zagrljaju
I rechi tiho izrechene,
U bolnom promashaju.

Iz laznog zanosa i obecanja
K’o da se sunce promalja mlado,
Izniche novi zivot iz nas
Kome se dajemo rado,
Moleci za njegov spas.

U kandzama zivota

U kandzama me zivot drzi,
k’o kondor kunu zlaticu,
dok medju oblacima plovi,
i ogleda se nad plavim morem.
Nad bezdanima dugo kruzi,
a onda rekom uzvodno krene,
noseci mene,
noseci mene.
Planinskim vrhovima onda hita,
dok topla obilna kisha pada,
srce se u strahu ipak pita:
moze li da se nada,
vishe ikada,
vishe ikada?
I tako prikljeshten i bespomocan,
lepoti prizora se divim,
zori shto tako tiho svice,
zelim da zivim!
Zelim da zivim!
Za sebe i svoje voljeno bice.

Kraj pochetka

Nebo oblak beli,pogled zalutali,
dusha prosto cuti, tamo iza svega
zatreperi zvezda,a srce oseca,
u dubini miran, kraj pochetka svega.

Za pogledom srce po beskraju luta.
Hoce da razume ili da prihvati,
Zvezde padalice,vasionu celu,
Kako da bar onu,najmanju uhvati,

Pa zagrljaj smrtni,na kraju u letu,
Samo za trenutak,kraj s pochetkom spoji,
Pa nek se dodirnu i krug se zatvori,
Makar i da sazna da to ne postoji.

Sa neba zvezdanog u tishini miru,
Sam sebe posmatram kako neposlushan,
Raspravljam sa sobom prazan i nechujan,
jedva se i vidim,beskrajno majushan.

K’o kamenchic mali u pesku na plazi,
shto je iz dubina odnekud doluto,
oko mene pesak,okean u buri
milioni slichnih okolo rasuto.

Kad jutarnje Sunce iz mora izroni,
Pa zracima mekim obavije stene,
Iz srca ranjenog nevolje izgoni,
Ko de se u sreci nasloni na mene.

Na kraju duge čekam te
u dolini sjećanja
na raskrižjima svjetova
u moru svjetlosti
umornom od bljeskanja
čekam te u kapima kiše
na kojima sunce
novu dugu riše
požuri polako
jer zastaneš li
na tren,
nećeš me pronaći više

Dozivala sam te opet noćas u snu
iako sada sam budna
još pred očima imam sliku tu
zašto te dozivam, zašto te sanjam
tebi misli poklanjam
sanjala sam te i za ruku držala
da te ne poljubim nisam izdržala
miješaju se osjećaji moji i nedostaju mi
dodiri tvoji....

Zapovid

Zapovidin ovoj noći
priteškoj od tmine
da me smiri, da zavonja
u njoj tvoje ime
da potrefi prave snove
da pošaje dodir blag
iz dišpeta utiran se ispod neba
zvizdama ća utrnu se pod srebrne skute
i zaišćen da ne budu na me jute
stišćen oći da ne vidin
kako biže
misli idne potiraću pod posteju
zakarn se punih justa
kolafinta samoj sebi
nedan gušta
nije lašnje ni pri duši
cili svit moj se ruši
prisluškujen vapaj jutra
ća doziva...i koraća...umorna san
od praznine ća postaje sve to jače
još buljiću u nebesa ...kad obzor samoćon para
utiši me
mići znani čs i krik duge di
bol nevidjivu nadjača
u njidra jutro stivaće
pogledon tražit nike zvizde druge
iz dubina modrih
nedostižne zvuke u ariju pružat ruke
zaborav nad pučinom nek počine
zapovidin ovoj noći priteškoj od tmine
zaboravi zanavik...moje ime...

ZAGRLJAJ

Što šapću tvoje oči brzim pticama
s dalekih obala?
Nevidljiva u djetelini
na tvojim usnama treperi večer zvjezdana.

Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad.
Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka
i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici
prikrivam tjeskobu golog cvijeta.

Ti me tješiš osmjehom
što blješteći baca tamnozelenu sjenku
na ostavljeno jezero.

Večer je crvenozlatna i tako bliska javi.
Ptice prelijeću nad nama
zamišljeno.
Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato.

VEČERNJA ZVIJEZDA

Nisko na nebu večernja zvijezda sja.
Još žamor ljeta u dolini traje.
Noć je, a mi idemo pustim krajem
žar prolaznosti obasjava naš put.

Kako je šutljivo more u daljini!
Beskrajnost njegova je samotna.
Tu blizu negdje u travama pognutim
glas zrikavca tužit ne prestaje.

Noć je, a mi idemo golim krajem.
Mladost naša zalazi za planinu.
Gasne zvijezda. Planina rastuć sja.
U tišini nestaje naš put.

Jutros,nebo je bilo tuzno,
Zemlja je mirisala drugacije.
Mirisala je na jesen,na lisce,
na sto pe zaljubljenih.
Kako bih volela da si bio tu,
sa mnom,da zajedno prosaramo
travu mirisom ljubavi.
Nije te bilo,bila sam sama.
Jos jednu godinu ljubavi sam
ponela u ruci .
Nosis li jos moje ime u srcu ili ne
da li je izbledelo,nestalo,
hoces li ga ispisati ponovo ili
si ga zauvek zaboravio.
Proci ces mozda sutra pored
mene a mislices o nekoj drugoj
a ja cu misliti o vrelini tvoga daha
kada si mi prvi put sapnuo na uho
da me volis.
Mislicu o boji tvojih ociju dok smo
pogledom milovali more.
Bile su boje prvog jesenjeg lisca i
boje ljubavi...
Sada su to samo oci,koje prolaze,i
ne gledaju me,mozda vise nikada
i nece.
Ja cu nastaviti da te upijam
pogledom jer ne mogu da
zaboravim da postojis,mozda bi
trebalo.
Nastavicu da drhtim kada god
prodjes pored mene.
nastavicu da te trazim ulicama
secanja sve dok te vise
ne budem mogla naci.

Nisi al’ te volim

Nisi isla na casove.
Bezala iz skole stalno…
Ja nisam,
Radih sve normalno…

Nisi me volela,
Bezala mi stalno…
Ja tebe voleh,
I to nenormalno…

Nisi me ljubila.
Nisi bila tu..
Ja tebe ljubim,
Vecno u mom snu…

Nisi se radovala.
Namrstena stalno…
Ja jesam,
I to neprestano…

Nisi ali te volim.
Drukcije nekako…
Drugacija I jesi,
Da te volim svakako!

Dušo Moja

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim.
Ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati,

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.

Danas, još jedan dežurni osmeh i reči radi reda izgovorene...
Koliko će još stihova ispod tvojih trepavica izroniti?
Kažeš vreme je na našoj strani, a ja bih da stane sve u ovom čarobnom trenu tišine sa tobom.
Ja se baš vremena bojim, i da mi te ne odnese iz glave neki vetar ludi, da se ne izbriše obris tvog lika, i početak i kraj, pa da posle samo zeleno vidim.
Danas, još jedan breg u tvoj pogled i na pola presečen tren.
Koliko ću puta još misliti na tebe osećajući druge ruke...
Da se bar rečima može iskazati koliko ti verujem , i koliko bih želeo da mi uspomene pune tebe budu...I da budu istina...

Išao sam, prepun Nje.
Njeno ime? Znam li ga?
Neznanka.
Je li samo ona postojala?
Ona, ništa više.
Išao sam...

Zaustavio sam se pred nekim vratima, vratima neke sobe, u nekom obitavalištu, u nekom gradu, a ne bih više umeo da ga pronađem, ni taj grad, niti to obitavalište, niti tu sobu, niti ta vrata.
Soba je prazna, nikada u njoj nikada neće boraviti.
To mi je rekao na prvom stepenu stepenika jedan patuljak, koji beše toliko sićušan, da sam bio kao slep u kratkom trenutku njegove rečenice.

Kucam.
Kuc...
Ništa!
Kuc, kuc...
Opet ništa!
Ne odustajem.
Još uvek tišina.

Pa ipak, ona mora, bunio sam se, da bude tu, jer ja sam došao.
Inače, zar bih ja došao, ja koji ne idem nikuda?
Siguran sam da je ona iza ovih vrata.
Ko to?
Pa ona, još jednom!
Najzad mi se učinilo da je moje čekanje preterano.
Raspaljujem se.
Kuc, kuc, kuc...

Nestrpljiv, zurim kroz gvozdeni pupak vrata.
Na sred sobe jedna mala devojčica.
Gola...
Zar joj nije trebalo vremena da se rodi?
S nepravom sam se bio razdražio.
Ponovo uhodim.
Između dva pogleda, evo je već gospođica...
Zar joj ne treba vremena da poraste?
Da ne prezam od pogreške, pažljivo bih zakucao...
Ali, zar joj ne treba vremena da se obuče?
Pričekajmo još koliko za jedan pogled.
Sada je pokriva košulja bela kap pelena
Odvažimo se na jedan stidljiv znak.
Kuc...
Eh, pa ostavimo joj zadovoljstvo da se zbije u lalu jedne haljine.

Najzad!
Bože, lepa Dama!
Trenutak je pogodan.
Kuc, kuc...
Vrata se otvaraju.
Ulazim.