Miroslav Antić

EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraccam
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plashim
za tebe izgubljenu u vrtlogu
geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znash ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znash ko te otima
i ko placca?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zhivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg sacca.

ODLUKA


Život je sve nešto iz početka.

Juče i prekjuče sutra ne vrede.

Nema na svetu dva ista petka,

dve iste nedelje,

dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?

Ako je jedna ljubav - ćorak,

Odmah se drukčije i lepše sanja.

I kad si najviše tužan i gorak

nekih se novih očiju setiš

i shvatis da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?

Da kunja kmezav i da plače?

Svaki put moraš iznova znati

da voliš bolje, da voliš jače.

Ne da se vadiš.

Ne da se tešiš.

Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,

dva ista utorka,

dva ista petka.

Sve nove ljubavi drukčije vrede.

Živi se svaki put iz početka.

Živi se da se nikad ne pada.

Da budeš snažniji posle oluje.

I da se u tvom srcu već sada

Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

XX
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

Kad ti izgovaram ime
usta su mi puna krzna, i tamjana,
i cveća, i mesa...
U očima mi grme grčevi svetlosti...
U temenu se protežu tek vaskrsnuti grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime
sav sam popljuvan, i čist,
i mek, i grešan, i besan...
Sav sam pijan od detinjastog plača
tvoje nezatrudnele karlice.
I polumrtav od ljubavi!

Autobiografija

U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam posteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komsiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skrati
i sneg u oko pocne da veje,

znam, bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

Prorocanstvo

Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.

Rodjendan

1.

Zasto mi nemamo iskustva? Zato sto zivot shva-
tamo kao vatromet. Svakog se jutra ponovo
kristalno radjamo i zivimo do veceri po jedan
ljudski vek.

Onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece.

U sumrak, opet, umorno umacemo glavu u nov
san o nekom sasvim drukcijem trajanju, koje
ce poceti ujutro, iz pocetka.

"Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mes-
to i sazidaces planinu" - kaze Konfucije.

2.

Ko stvara, a ne pocne iz temelja, nikad nece
ni ugledati krov. Ko voli, a zablene se u sebe
u ogledalu, kao da nikad nije ni progledao.
Ko zivi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj zem-
lji, kao da nikad nije ni postojao. "Ne primaj
svet onakav kakav dobijes, niti ga ostavljaj
takvim" kaze dobri stari Tin Ujevic.

Sacuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom:
"Jer hiljade su godina pred tvojim ochima
kao jedan jedini dan."
Veruj mi, sve ih mozes proziveti od sumraka
do svitanja. I kao sto je leptiru rodjendan
tvoje: ujutro, a starost tvoje: uvece, bas tak-
vi neka budu i tvoji mnogobrojni zivoti, a ne
jednoliki u nedogled, kao vekovna trapavost
jedne sekvoje ili kornjace.

3.

Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije
herojsko doba. Ne veruj ako ti kazu da svaki
tvoj trenutak nije ni cudesan, ni pravi.
Svaki je trenutak istina, samo sto poneki ima
laznog coveka.

Moras da smognes snage i sebi otvoreno obecas
da ces ostati tragac za vecnoscu u sebi, a ne
za sobom u vecnosti.
To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od
ustedjevine ove neznosti, sine moj.

X

A kad me budu proneli
nagriženog bakterijama zanosa,
trulog od virusa poverenja i verovanja
u ono što mi je život dao,
i besnog kao pseto
zbog svega što mi život nije dao,

- Svi kilometar od groba!

Šta ima nada mnom da bleji stado ganutih prijatelja?!

Pripisaće mi, znam, mnogo toga,
a zaboraviće da kažu da sam pao
u zatišju velike bitke za rskavicu budućnosti
od nekog zalutalog metka
nesvakidašnjih želja.

XXVI

Imao sam nekoliko želja
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava,
samo od nerava,
da li ću ih zavrnuti na vreme
ili ću namerno malo kasniti.
A to, što sam pretio javno da na kraju
nameravam da održim proces
na kojem ću sebe objasniti
valjda ne uzimate za ozbiljno?
Kako sebe objasniti?
Imao sam tih nekoliko želja
i zbog njih ko zna šta izgubio.
Naravno, zbog takvih stvari ne treba
sebi plakati tajno u rukav.
Nisam ja postao smeće.
Lupao sam se od zanosa do zanosa.
Pa šta?
Bar sam se do krvi naljubio,
praveći se da ne vidim
kako mi drugi razvlači
moje jedino životno preduzeće.

XLVIII

ONDA,
PRONAĐEM VRATA
GDE SAM GODINE, GDE SAM HILJADE GODINA ČAMIO.....
GLE ZBILJA! - VRATA!
TETURAM SE
I NE ZANM GDE MI PRESTAJE POSTELJA,
A GDE POČINJE KOŽA.....
ONDA,
SAMO SAM JOŠ DUGO, DUGO,
JEDAN POTPUNO OTRCAN,
POTPUNO ZASPAO GOBLEN
KOJI JE NEKO, RASEJAN,
GREŠKOM URAMIO
U TUPA SEČIVA NOŽA......

POSLE LJUBAVI

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gdje trava ima okus vode,
peska
i sunca.

Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.

SAMO JA ZNAM:
NIKADA VISE,
NIKADA VISE ,
NECEMO SE UHVATITI ZA RUKE
NI HODATI OD UGLA DO UGLA
I POKUSAVATI UZALUD DA SE SETIMO DOK CUTIMO
NECEGA VRLO VAZNOG,
NECEGA TOLIKO OGROMNO VAZNOG
CEGA SE RAZDVOJENI NIKADA VISE NECEMO MOCI SETITI.

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat.

Mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nezan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi.

Nikad zbog tebe necu ici da trazim rum,
ni da napisem najbolju pesmu kraj case.
Ne placi za mnom kad se vratis niz drum.
Ne masi ... ni ja necu da masem ....

I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.

To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog.

Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I vecito sam sumnjao u to su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da odjem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.

III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar sve to ne lici na slobodu?

XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione.

Eto, to je moj zivot i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Uspomena

Razisli smo se
al nase detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.

E, moj pegavko,
za ceo zivot dosta je
to malo nicega
cim sam ti najvise rekla.

Nase su oci
tad pomesale boje
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i trsavi

I jos ce dugo
na usni da ti postoje
sapati oni
daleki,
meki,
leprsavi

I ja, kad grickam
bombone ili zvaku,
il lizem kornet,
il nesto luckasto usnim,

il se bez veze
isplazim nekom decaku,
osecam ukus
osmeha tvog na usni.

Razisli smo se,
al nase detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al ipak, kad pogledas:
dosta je
sve ono sto smo
i rekli i precutali.

JEDRA



BOGAT SAM. IMAM OCI. RUKE.
I PUNE DZEPOVE DOBRIH RECI.

Proci cu nocas kroz sve luke
brodove stare da izlecim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.

Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.

To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet moze da stane.

Sa jednom smedjom, toplom vescu
usne ce obalom da mi odu.

Limune zrele s neba natrescu
u tamnu gorku vodu.

Za mnom ce vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.

Krisom cu svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.

Zorom ce okolo cvece radjati
gde god sam iz krosnji visine pio.

I jos ce dugo ljudi pogadjati
i nece znati ko je to bio.

USPAVANKA

Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.

USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapatom sapat vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromet neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.

XXXIII

Nikad te niko nece ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nece
ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada vise neces
ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
a ne zeleti ipak odavde da izadjes.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,
najubitacnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo medju zenama.

Najstidljivija zena
koju sam sreo medju devojkama

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove.

Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.

Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

ROMANSA

Na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlazno ljubio.

I kome treba, neznost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bicevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Sta sam to imao od zivota?
Neciju kosu... Neciju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videces, sasvim dosta.

RAZGLEDNICA

Mesec je tupom, krivom kamom
posekao jedno vece zuto.

Oprosti,
bio sam skitnica samo
pa sam u tvoje oci zaluto.

I cudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izguzvane kose,
od ptica ranjav,
od cveca pegav.

Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove zute jesen vec place.
Jezera - oci.
Sto kvase vode
obale obraza za skitacem ?

Uvek se biva lep na pocetku.
Pomalo dobar.
Pomalo tuzan.

Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tudj,
na kraju ruzan.

I uvek samo sebe imamo.
i san pun zelja,
nedorecen...

Mesec je tupom krivom kamom
posekao jedno zuto vece.

PLAVA ZVEZDA


1.

Iza suma, iza gora,
iza reka, iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda prava.

Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.

Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora dugo da se nadje.
Treca.
Peta.

Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.

I jos dalje iza kraja:
do beskraja.


2.

Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis.
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.

Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada, ali znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje, sasvim prave.

Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna.

XVI

ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta