Miroslav Antić

KAO PESMA


Jos se danas, rodjena,
moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo
i mladost se javlja.

Sutra ce se sigurno
ceo svet razboleti
od drukcijeg osmeha
i drukcijeg zdravlja.

Dalje ce ti zenice
zelenilom radjati
i znam da ces,
kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela,
ostajati ista.

Al' u sebi,
zbunjena,
dugo ces pogadjati
sto si tako drukcija
kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki
ko seoski zvonik,
a vrelom dusom opruzen
niz obzorja ravna,
jedini cu ostati
zubat ko harmonika,
bez bola u ocima,
prost i jednostavan.

Znam, sutra ce drukcije
tepati i voleti.
Nase stare osmehe
niko nece shvatiti.
Mozda ces me traziti.
Mozda ce te boleti.
Al se vise nikada
necu tuda vratiti.

Predgradje pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noci blistave
zadnja svetla neznosti
u velikom svetu

OPROSTAJ


Necu da studiram pravo
jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem
da je pravo
sto si bacila svoje belo dete pod voz
onog proleca.

Ni medicinu
jer nikada ne bih mogao da izlecim
male, bolesne jagode
sto su sazrile na tvom toplom trbuhu.

A pesme
pesme cu uvek pisati
ovako istinite i ruzne
kao sto je i ova divljiva restauracija
i nase vecerasnje poznanstvo.

Guraj me nogom ispod stola
jer svi se najzad na ovom svetu guramo
onako kako to nabolje znamo
i umemo.

Posle tebe ce ostati iste ulice
i deca sto uce u skoli da crtaju prolece
i raznosaci novina
i niko nece za tobom posuti kosu pepelom
i poludelo kukati prema mesecu
mada si
u sivim ocima nosila svet
koji je vredeo vise nego svi ratovi,
hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo ja
koji sam mrzeo sve kraljeve
da postanes nocas kraljica
da te nose po gradskim trgovima
klanjaju se, klicu
i pisu stihove o tvojoj kosi.

Naterali bismo
i lisce
i balerine u prestonickoj operi
i vasarske vrteske
i svetlosne reklame da se vrte u krug
kao milioni spiroheta u tvojoj kosi.

Uzmi svoj prtljag
voz krece u minut posle ponoci
nisam ja ni arhangel Gavrilo
ni milicioner koji se brine za putnike
ja sam samo pijani pesnik
i mahacu dugo za vozom
jer oboje smo
iz iste porodice covecanstva.

IMENA


Pronadjesh negde nekakvog Mishu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronadjesh drugare nalik na sebe
i stanesh tako i ne verujesh
da ima neko kao ti - isti,
na ovom drukchijem svetu.
I nishta ne mora da se kazhe.
Sve se unapred zna i razume.
Mozhda te neke Mire sad trazhe.
Mozhda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znash koliko kao ti - takvih
vecheras ponovo nekog nemaju.
I ne znash koliko kao ti - istih
za susret sa tobom bash sad se spremaju.
I ne znash ko su to, kao ti - divni
i shto su jastuke suzama vlazhili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potrazhili.
I krecesh u zhivot s pogreshnim nekim.
S drukchijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.

MREZA

I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko bivse rame,
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo
uz okomitu buducnost
do nekih kristalnih vrhova
nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko sutrasnje rame
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Ako se ti ne pojavis,
neko ce umesto tebe cekati tamo
da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u vecnosti.

Volim te kao svezi beli zalogaj
seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce proljece
kao san razbarusen
i cudan sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bicemo i meki i okoreli,
i u radost i u setu cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce,
u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti?

Proci ce proleca ...
Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira,
radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto.
A nebo je u prolece plavo
kao nesto cega se nikad setiti necu.
Nista ...
Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.

A sad smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti tri puta bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo
i dani valjani bili.

Danas, kad rodjendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine,
ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najteže pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu...daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

1.

Ovako sam to cuo. Valjda od Parandovskog.
Taj Poljak divno poznaje sve nase nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osecaj gotovim
osecanjima."

Ima i takvih, koji nisu ni pokusali da budu vidjeni na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidljivi, shvatas li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uce ljubav na sebi, vec na drugima.
Oni govore misao, a retko misle govor.
Caraju vatre tudjim rukama i svecom traze sunce. Mrezama vade vodu.
I ne postuju pitanja koja sebi jos nikad nisu
postavili.

2.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo,
da vide i nevidljivo i cuju i ono sto je
nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godisnja doba,
kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to
umemo,

umesto da izvade crtez iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u setnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tacno vreme njihovoga
zivota,
evo sta oni rade:

cim pocne novi dan trce da kupe novine i traze u njima horoskop. Traze da vide sudbinu.
Veruju prorocanstvu znaka u kojem su
rodjeni.
A odrasli su, uglavnom, odacu ti i to, rodjeni samo jednom i samo jedanput zive i samo jedanput ce umreti.
Sad vidis kakav je to svet.

3.

Horoskop, kazu, to je slika neba u casu kad
si stvoren. U kakvom casu, kad si ti stvaran
u svim casovima? I onda, jednog dana,
neko ti objasni da si Bik ili Rak. Saznas da
si Skorpija ili Strelac.
Ali to vise nije igra. To je ozbiljno.

Ima li icega goreg, ako vise ne umes da se igras ni ozbiljnog? "Bedni razume" - kaze Galen - "od nas si uzeo dokaze. Sad smisljas kako ces njima da nas oboris."

Iako ne licis na Ovna, raspored tvojih zvezda
odredio je tako i to je tvoja sudbina.
Ima li iceg goreg, ako ne umes vise da se igras
bar svoje sudbine? "Zvezde tvoje sudbine
ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima." - porucuje ti Shiler.

4.

Proslost je sramno dopisivati, tako svi to
rade, od istorije do uspomena. "Ko laze"
- kaze Kornej - taj mora da ima dobro
pamcenje."
Ima li iceg goreg, ako ne umes vise da se
igras ni starim lazima?

Ni sadasnjosti se nista ne moze dodati, jer
oprezna je i vreba. Jedino ostaje buducnost.
Sebe cuti, to nije unutrasnji glas u coveku,
nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sanjari lete i pisu istoriju buducnosti vec danas.

Nema za njih zemljine teze i nema umora.
Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usamljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima planina.
I opkoracuju vreme.

FRAGMENT
-Ljubici-


Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

DOSADNA PESMA

1.

Toliko mi je dosadno
da ne znam sta cu.

Kad izlazim iz skole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom,

bar da me vide devojcice.

2.

Devojcice su smesna stvorenja.
Dugonoge.
Okrugle.
Pegave ili kratkovide.
Mnogo lazu i ogovaraju.

I pisu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

3.

Meni je sve to dosadno.
Ipak,
procitam pisma.
Najlepse reci prepisem,
ako mi nekad zatreba.
A od onog sto ostane
napravim papirne ladje,
napravim ptice,
slanike,
zabe,
i bajagi se igram.

A tako mi je dosadno.

4.

Dosadno mi je da porastem.
Da nosim tesne cipele.
I da se ozenim.

Oni, koji porastu,
prvo se danima mrze
onda se danima svadjaju.

Jedino mi je zao mog tate.
Da je ostao decak kao i ja,
bas bismo divno mogli da se druzimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

5.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam sta cu.

Nego:
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom

cak i kad nema devojcica.

Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer nisi ga ni trazio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.

Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodjenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao

ne znaci jedan zivot,

stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.

"Jesi l cuo
da ce sutra padati dinari s neba?"

"Nisam."

"A jel verujes
da ima tica sto donosi kolace?"

"Ne verujem."

"Jesi l cuo
da ima negde da je stalno leto?"

"Nisam."

"A jel verujes
da u radiju zive mali ljudi?"

"Ne verujem."

"Mars odavde iz naseg sokaka
kad ne umes da sanjas.
Da te pokrljam napola - ko lebac.
Eto!"

Ogroman je trud mog razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.

Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karola Capeka:
"Zamisli onu tisinu koja bi nastala na svetu,
kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju".

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi.
Ono se zasiti sebe i prestane da saznaje.
Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka.
I nemoj ga se nikada stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju,
nego u nasoj odluci da trazimo.

2.

Ja koji neznam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decijih ociju,
posmatram ovaj zivot kao nesto sareno,
kao mnogostruki oblik, kao ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja
koja je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima.
Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana.
Ucenja kazu da je to nemoguce. A vidis,
moguce je, jer to sve cinim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: "Priroda nije slicna tebi,
vec sebi samoj".

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj koji ne zna, samo bi trebalo
da se seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon "u ljude ne unosi ucenjem.
Donosis ga rodjenjem na ovaj svet".

Ne znam kome da verujes. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao
i sve poceo iz pocetka.

Brizljivo neguj neznanje, i razlikuj se od onih koji,
osamuceni od srece,
likuju sto uspevaju na nov nacin
da izgovore neku potpuno istu stvar.

Pokusaj unazad dane da brojis
Pokusaj unazad sate da brojis
U svaki kutak zivota zadji
I sve propusteno ponovo nadji...

Ako vec odlucis da gledas,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
Ista linija drugi put - nova linija.

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imas samo jedno culo vida.

Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,
vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

koliko tvojih ociju nikad nece saznati
da su bile i - oci?

Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza
da istu stvar jos jednom dotices prvi put.

Carolija


Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

RIKA JELENA

I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa cemu onda sukob

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste licnosti.

Jedno ja postuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem,
jer hoce da ga silom promeni
i zato je i ono unapred porazeno

Svi su izgubili bitku vec unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Ricu jeleni
Tuku se celima.
Stado kosuta drhti kao lisce

Vazduh se zgrusava od urlika.
Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treci
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve kosute.

Sto ste mastali jeleni?
Sto ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treci.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prosao i taj umorni
osmi dan.

1.

Ovo mi je prisapnula
jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuca,
prozracna kao svetlost.

Hoces li da cujes caroliju
prisapnula je cucoravo
i dotakla mi kljunom
rame i krajicak uha.

I rekla mi je caroliju:
najvaznije na svetu,
to je
umeti videti vetar
i cuti sneg kako pada;
umeti dotaci prstom
sumrak na prvom uglu
i osetiti na usni
sanjavi ukus mesecine.


2.

Ja se samo osmehnuh
lepoj dugorepoj ptici.
Jer i ja imam caroliju,
najvazniju na svetu.

To je
videti necije lice
i cuti neciji govor
i dodirnuti rukom
neciju ruku i kosu
onda, kad vise nikog nemas,

kad si ostao sam,

dok jedno veliko leto
napusta ove ulice
i ostavlja za sobom
zute pecate lisca
po plocnicima,
u krosnjama
i u secanju.

"Opet nam pitanja nekud iščezavaju.
Kako da živim samo sa odgovorima? Moram da dolijem malo vasione u krvotok.
Prostori, ne znam kako vi? Meni je premalo dimenzija…"
M.A.

Samo ja znam:
nikad vise
nikad vise
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo
dok cutimo
neceg vrlo vaznog,
neceg toliko vaznog
cega se razdvojeni,nikad necemo ni moci setiti...

Osvrnes se i,okolo,
vidis jedino sebe,kako si naglo zacutao kao veliko zvono
kome je puklo klatno.
I tek tada se prisetis,da ipak u tebi ostaje to cudo,sto sadrzi
ne jednu,vec bezbroj vecnosti.
I shvatis:samo onaj,ko je imun na stvarnost nikad se nece razboleti
od rdje i venjenja...

Ne ispijaj čašu sitnim gutljajima.
Kad počneš, posrči do dna, ili nemoj ni počinjati.

Ne piši sitnim slovima.
Ne pravi male figure.
Čim negde vidiš ogromnu praznu ravnicu,
stani pred nju i smišljaj kako da sazidaš planinu.

Pokušaj svak put
da izgovoriš po jedno: jeste.

Ko se usudi da kaže posve sigurno: nije,
taj mora biti da ima u rukavima dokaze
o nečem toliko malom da mu se ništa ne može oduzeti,
a u isti mah velikom da mu se ništa ne može dodati.

Taj mora biti da ima u rukama znanje
o nečem celom

Zubi su mekši od usana.
Čuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo život.

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

I

Ko u ramenima osecca zemljinu tezhu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih shto su u drevna vremena
znali za veshtinu lebdenja:
onoj potpuno drukchijoj vrsti nashih predaka,
ne ovih shto nas dosezhu krvlju iznutra,
vec nekih prozrachnih shto nas dotichu samo spolja
usnama zlatnim kao vechnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlechivo muchenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu shto ne sabira
i ne odashilje utiske,
nego je chulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.


II

Teshko je danas i opisati te nashe chudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloshcu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podseccaju
na njihov nachin letenja.
Ili to, kad neochekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslushne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporishta i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevazidju sve shto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na sâmu ivicu panike.
Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi.


III

U znak seccanja na te predivne, jake ljude,
pokushao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uoblichim neshto potpuno neogranicheno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i chistote
koja bi od fantastichnog stvorila uverljiv gest.
Pokushao sam da nauchim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nadjem odgonetku
da li smo oblikovanjem nechega oduzeti od sebe
ili smo sebi vracceni.


IV

Ali pre sâme odluke da pridjem sâmom chinu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam duzhan da ispitam da li rodjenje nije
ili rodjenje jeste
obichna senzacija premotavanja zhivog.
Morao sam da oljushtim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odlozhim sva druga vec izuchena uchenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno pochetak
bash tako - na pochetku.


V

Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak izmedju pripadanja i pripadanja,
izmedju izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vishe ne chinim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na neshto drugo no shto oduvek jesu,
prevazicci cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazicci cu umetnost. Imaccu zhivi dokaz
gde je pochetak i kraj kugle.


VI

Zatim sam oprao tabane, chelo i ochi u reci.
Moja vechernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izuchavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima shto i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zhive i ipak su od nechega?
Mozhda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire neshto shto nazivamo: prazno?
Mozhda smo mi njima: nishta.
Mozhda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su proshli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo proshli kroz njih,
a i ne znaju nashu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je neshto drugo oblik?


VII

Poklonio mi se vetar. Poklonila se tishina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove rechi:
Kako da nadjete granice i prochitate krajeve,
ako ih uporno trazhite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nechemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak nechemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hocce da opipa rubove neka ne istezhe ruke.
Treba presaviti um.
Mozhda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve mogucce nachine.


VIII

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tishini.
Mislim da sam razumeo.
Chitava stvar je, znachi, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kazhe da dosezanje nije nishta drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kazhe da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.
Mozhda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam chudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.


IX

Celog zhivota opsedala me je zhelja
da stvorim sebi zhivu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Mozhda je trebalo da to pokusham ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogreshivo,
dospevao sam do svega u shta umem da poverujem.
Oblikujuci bezoblichja, uzimao sam shaku nichega.
I nishta nisam dodavao. I nishta nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu neshto novo.
Kakva magichnost materijala!
Kakva chudesna linija!
Kakva raskosh boja i povrshina, senki i svetlosti!
Celog zhivota opsedala me je zhelja
da stvorim pticu drukchiju od svih ostalih.


X

Napushtajuci detinjstvo, sve vishe sam se hvatao
za sadrzhine koje se mogu zarobiti
i sachuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo vazhno da sebi pokazhem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dechachkog doba vec sam umeo da se ponasham
namerno, kao izlozhba.
Nekad su me privlachile samo tajanstvene nauke.
Sada sam stajao opchinjen pred charolijom obichnog.
Kako nisam imao nicheg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme:
udahnuo sam mojoj ptici chelichno sechivo umesto krila.


XI

Sve sam to chinio nechujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio ochi:
razmishljao sam o pesku shto se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da zhuri.
Naidju nepogode.
I on ih utisha svojom tezhinom.
Prolaze stolecca.
I on ih nadzhivi i zatrpa.
Nichu i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Shta posle vredi najveca bina vekova,
ako okolo nema gledalishta?
Smrt nije zavrshetak predstave,
vec nedostatak publike.


XII

Eto zashto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i oslushkuje zvuk koji nas chini drukchijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvacen da zhuri,
mozhe se uzvisiti nad pochetkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazhivach lepote ili ruzhnoce stvari oko sebe
i vojskovodja sna.
Ko zhuri - zakasnice. Shiroko zachudjenih zenica
ostacce zauvek pobedjen. Zauvek samo podanik.


XIII

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvishe oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluche jednom, pa bezbroj puta umnozhe,
zove se: mogucnost moguceg.
Tako ti dokazhu sve, a zatashkaju objashnjenje
kako nastaje lichnost.
U mnoshtvu istih klikera dete ce svaki razlikovati.
Ne zna da kazhe po chemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstash u ono
shto ne zasluzhuje chak ni da bude opovrgnuto.


XIV

Iz daleka, zvezde se chuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se chuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se chuju kao chovechanstvo.
Nije dovoljno samo chuti.
Treba se setiti ushima.
Treba imati smisla za beskonachnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je zhiveo.


XV

I rekao sam sebi jos i ovo:
nauchio si napamet kako se dogadjaju razlike
izmedju tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i shta je ono zbog chega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.
Odbaci sva druga uchenja i odluchi da dokuchish
zashto je lichnost - lichnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivash tajne,
promaklo ti je da odgonetnesh javnost oko sebe.
Nauchio si napamet samo otkricca mudrih,
umesto da si uchio shta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego chin odgonetanja.


XVI

Dan, isuvishe pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubichastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmishljao sam
posmatrajuci odlazak boja.
Neshto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukchije da nazovem taj zagrljaj
shto se prostire iz unutrashnjosti u svim pravcima.
Neshto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako pochinjem da razumem vajarstvo.


XVII

Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to chine, ali zaista sanjaju
to shto su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam shta cu uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim ochi - tonem u nered i haos.
U unutrashnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa pochetkom zhivota,
na pochetku svog velikog i najchudesnijeg sna.
To je strashna samocca.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplashen.


XVIII

Postoje stvaraoci chiji se vid zadrzhava
kao brid dlana karatiste, zaustavljen i ukroccen
tachno na onoj skrami gde prebiva charolija.
Ja vidim ispod kozhe chvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblichje.
Ne primeccujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazishao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na chudjenje.


XIX

I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred charolije, pokosila me je slutnja:
shta sam ja tome chudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek chuvar smisla?
Shta je to, shto celijama tog bicca kazhe: dosta je?
Jesam li ja odluchio da se dalje ne razlazhu?
Jesam li ja odluchio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nechiji krajnji cilj?
Shta gospodari mojom mudroshcu? Mojim umeccem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj zhivot - tudj zadatak?


XX

Chija je ovo ptica?
Shta ja to prenosim? Chiju poruku?
Shta je to shto mojoj ruci kazhe: dosta je?
Jesam li ja odluchio da vishe nishta ne dotichem
i da je oblik zavrshen?
Zashto sam odjednom prestao da zgrccem pesak i vodu
i dodajem zhivotu jos zhivota?
Zashto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Chijih misli?
Ko je to vec usavrshio sva moja savrshenstva?


XXI

Odjednom mi se uchinilo da me iz Mlechnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: neshto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Neshto je nechim motrilo to shto chinim.
Odjednom, nisam znao shta sam:
chim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konachno bio pred licem pravca
koji od mene bezhi prema - ovamo?


XXII

U dramaturgiji toga shto u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
shta sam bio pre mene,
shta sam sad dok sam ja,
i shta cu biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da chinim zhive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?


XXIII

Da bih opisao to neshto crno shto me posmatra
sa neporubljenih nebesa juzhnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo rechi,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ccutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj chvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrashnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukchije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio jos negde?
Jesam li sada pre ili sam sada vec i posle?
Kako se postizhe nashe istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?


XXIV

Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je dusha, rekoh, raskorachena i razroka,
a jedino mi chvrsto tle: neravnotezha u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko ce, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponasham kao potok
koji ima uzhasan strah od potopa.
Da se ne ponasham kao busen
koji ima uzhasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponasham kao plamichak svecce
koji ima uzhasan strah od pozhara.
Mogu li od vas da nauchim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vasha vrsta.


XXV

Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komeshanju vode oseccam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana oseccam poljubac sazvezhdja.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu oseccam poljubac neprolaznog.
Shta je sa oblikom svetlosti kad udje u oblik tame?
Ima li lichnu ili bezlichnu svest?
Shta je sa prirodom svetlosti kad udje u prirodu tame?
Ima li lichnu ili bezlichnu sadrzhinu?
Kako da utvrdim shta sam:
jednina ili mnozhina?


XXVI

Nashe uchenje nije sistem, rekoshe oni.
Ali mozhe postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaceno,
vec stalno opovrgavano sa mnogo oshtroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogreshivost svoje vere,
morace da se uspnu do takvih domashaja
koji se zovu i: razumevanje.
Nashe uchenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspeshnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veshtini upotrebljavanja istine.


XXVII

Uchili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik shljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadrzhini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadrzhini bilja.
Ne oslushkivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadrzhini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesechine,
nego blistavost svoga oka u sadrzhini svetlosti.
Ne kushati ukus kishe,
nego ukus svog daha u sadrzhini vodenog.
Premnogo rechi utrosheno je da se objasni
shta je sve potrebno ccutanju.


XXVIII

Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoshe,
i tezhe nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se grchimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore shto usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnozhavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo zhivota,
to nelogichno: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleccu iz svoje dushe
odmah u nepogreshivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da sidje ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskochili smo prvu rech.
Sve oko nas je druga rech, kao i ptica koju drzhite.


XXIX

Kako objasniti, rekoshe, to shto je zhelatin ikre
vichan plivanju chim se izmresti?
Kako objasniti to, shto sve, bez ikakvog chudjenja,
ima vec gotove navike?
Svi pochinju da zhive tako zapanjujuce sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Mozhda je proshlost samo zanemarena sadashnjost?
Mozhda je sadashnjost samo zanemarena buducnost?
Mozhda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoshe, i zavrshite svoje delo.



Drugi deo

XXX

Tako je rodjena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuno drukchija vrsta shvatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuche ispod rubova bezgranichnog,
najzad se, u ochajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na nalichje.
I chim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe sâme.


XXXI

Posmatrao sam zadivljen taj chin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odushak potpuno lishen dimenzija
i odande se istache i obrnuto namotava
na neshto shto se otvorilo
kao zhivo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka shto teche ka svom pochetku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemocnih ochiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se radja.


XXXII

Pretochena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlazhnim i mekim imenom: bicce,
u magnovenju je proshla kroz tachku bez velichine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve vishe gubila pamccenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukchijoj stvarnosti to joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znachi da je pochela da zaboravlja.


XXXIII

U redu, rekoh. Poznao sam Vas, ptico.
Sad vidim da Vas nisam stvorio hotimice
niti mi se Vash izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste neshto od mene sâmog, lepa ptico,
i vracceni ste mi sasvim prirodno
kao shto su mi,
kad sam rodjen,
polako vracceni zubi,
chvrstina prshljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i Vasheg.
Zanemarivanje vremena. Mog i Vasheg.
Sazhetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.


XXXIV

Drzhao sam je, eto, na svom drhtavom dlanu.
Drzhao sam je pazhljivo, shccuccurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje ushi i nozdrve
slaveci svojim pra-shapatom ovaj torzhestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite shta smo stvorili Vi i ja!
Nachinili smo krila shto ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Nachinili smo charoliju shto nikad nece ostariti.
Nachinili smo bicce koje je vrshnjak vechnosti.


XXXV

Najtezhe mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na sâmu svechanost letenja.
Tu uvek postoje dva mozhda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sâma shvati da je u ovom stanju
proglashena za neshto shto mi se chinilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tachke.
Shto manji oblik - vecca glad.


XXXVI

Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope medjusobno i prozhmu jedno drugim.
Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja duzhnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poccuti sa svojim delom.
U tishinu volshebno staje sve ono
shto je promaklo da se kazhe.
Nemam nameru da Vas uchim, ptico mog ushiccenja.
Mogu jedino da Vas podsetim
na neka nachela krilatosti.
Ostalo je u Vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da Vas podsetim da ne znate da znate.


XXXVII

A ptica reche u svom dubokom ccutanju:
Nije strahota u tome shto ne znam shta vec znam.
Mnogo je vecci uzhas shto ne znam shta jos ne znam.
U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u kroshnjama i talozhio na lishccu
kao gorka prashina.
Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i jos se nisam usudio da razmishljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.
Duzhan sam da Vam saopshtim deset zaveshtanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu Vashih krila.
Ostalo je Vash posao.


XXXVIII

Prvi amanet ptici:
Chim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znachi da ste morali nekako ucci.
Zato se kazhe: ne istrazhivati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata izmedju.
Ne izuchavati oblik. Ni obris. Nego neshto
u pretapanju iz c'udi u c'ud materije.
Ne izuchavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
chime se prozrachno drzhi za sebe: ravnotezhu.
Ne tkivo pre zhivota i tkivo posle zhivota,
nego sâm chin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izuchavati otvore.
Izuchavati usta prostora. Dah.


XXXIX

Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
mozhe da bude promashaj ili da bude charolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
mozhe da bude tu negde, ili da bude chak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgranichnost.
Ne menjaju se rechi, nego njihovo znachenje.
Kad jedna shkola svrgava drugu shkolu,
ona se tachno uspravlja na rushevinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugachije razmeshta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se uchenja.
Jedino shto se menja, to su - uchitelji.


XL

Trecci amanet ptici:
Sve se mozhe dokazati putem vec proverenih uchenja
ili umovanja shto se tek naziru,
ali stvari ce ipak tecci onim brzinama
kojima putuje Vasha misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakshe ili tezhe izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
chitav svoj preozbiljni i uvazheni zhivot.
Postoji neshto shto se ne dâ nauchiti.
Ko mozhe govoriti lishccu kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda shkolovala da sija?
Koji nas to uchitelj uputio u disanje?
Silom se ne mozhe biti ni krilat, ni darovit.


XLI

Chetvrti amanet ptici:
Obichaj je da se postavi jedno i jos jedno
i razmishlja o njihovoj slichnosti ili razlici.
Mi sebi moramo nacci drukchije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim sâmim.
Unutra bezhi napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudroshcu kosmichkog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
izmedju ovde i ovde.
Izmedju prvog koraka i njega sâmog.


XLII

Peti amanet ptici:
Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to jos uvek ne znachi i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
to jos uvek ne znachi: imati u rukama neko znanje.
Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mishljenja.
Imati svoje mishljenje,
to jos uvek nije i otudjenje od navika.
Otudjenje od navika,
to jos uvek nije i objava rata.
Objava rata jos uvek nije i pobeda.
Pobeda jos uvek nije i istorija.
Istorija - to jos uvek nije i vechnost.
Vechnost - to jos uvek nije i sloboda.


XLIII

Shesti amanet ptici:
Sa neskrivenim poshtovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao Vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
Ko misli kao Vi,
oduzima Vam sposobnost vijanja vetra
i druge slichne pokretljive veshtine.
Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnoshcu ne obezvredi
smisao Vashe pobede.
Sa neskrivenim poshtovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevazidjete.


XLIV

Sedmi amanet ptici:
Pravi i veliki letachi, ti, koji su nam uzor
i kojima najvishe verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umecca
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drvecce je ugalj.
Mrtav ugalj je vatra.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niche korenje novog drvecca.
Zato se veliki mudri letachi na vreme povlache
i ne guzhvaju nebo.


XLV

Osmi amanet ptici:
Za vreme Vasheg posmatranja
sve su charolije normalno stanje uma.
Zashto tvrditi nekom
da su plavi glecheri Grenlanda smedji,
ako ih je on video ruzhichaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
Neka za vreme Vasheg posmatranja
purpur crvenog cvecca shto se zhuti
neodoljivo podsecca
na zeleno sivilo ljubichastog.
Moguccnost nemoguceg postizhe se kad uman stvor
izgubi oseccanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, chak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.


XLVI

Deveti amanet ptici:
Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj mozhe biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje sushtine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hocce kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnocci nejasnog
i vrlo unutra u nejasnocci jasnog.
Iz ovog stanja sebe, shto je jos uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, shto je vec sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.


XLVII

Deseti amanet ptici:
Pokrecite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Optereccenja. I prisile.
Ne predvidjajte unapred dubinu nijednog zamaha.
Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da Vas prati.
I plachite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraccajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako mozhe zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umecca nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.


XLVIII

Da li da Vas nazovem uchiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njushila dah teshkih vlazhnih senki
i zhmirkala u gumenu daljinu
shto se skraccivala i rastezala podno bregova.
Uchitelj umecce daruje da bude svima korisno,
a Vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste chak ni meni rekli kako me ljushtite
sa same granice prostora.
Za sve shto ne znate, unapred pogadjate odgovore
bez straha da li ce biti tachni
i bez radoznalosti zashto su zaista tachni
mnogo docnije kad se prouche ili dokazhu.
Vi ne pravite jata,
nego poseban sluchaj krilatosti.
Mogu li da Vas nazovem uchiteljem, gospodine?


XLIX

Ako ste uchitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to shto ne znam shta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam shta sam?
Ali potrebno mi je znanje zashto verujem.
Zashto me bacate uvis?
Zashto mislite da sam zhiva?
Zashto mislite da sam ptica?
I zashto mislite da sam krilata?
Mozhda jedino zato shto ste u meni primetili
da sam toliko opchinjena slobodom
da mi je neudobno i to shto pripadam sebi.


L

Po chemu neshto,
shto je privremeno nachinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?
Po chemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mladje od bozhanskih pitanja svemira?
O chemu nas dvoje govorimo dok ccutimo?
O stvaranju zhivota?
Ili o stvaranju vec stvorenog?
Da li je isto: isto? Ili je isto: razlichito?


LI

Strahovito sam meka i neotporna.
Oseccam se kao plima i oseka.
Mozhda jedan kamen misli o meni da sam ruzhna
i ljigava,
kao shto ja to mislim za sipu ili zhabu.
Mozhda se sipa i zhaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.
Htela bih da ispravim neke pogreshke nauchenog.
Da sa ozbiljnosti oljushtim proizvoljno.
Da odgonetnem ono shto se smatra mistichnim.
Ja sam primila svih Vashih deset zaveshtanja,
ali ona su Vashe, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
chime cu onda rasti?


LII

I ovako je rekla: Ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam doshla iz nichega.
Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam vishe ni Vi.
Ovo iz chega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
- to je tek privremeno moje stanje.
Ne bojim se zhivota. Bojim se shto se ne seccam
koliko sam vec puta bila mrtva.
Ne bojim se ni smrti.
Bojim se shto cu opet zaboraviti da sam zhivela.


LIII

Chudno je to sa stvaranjem zhivota,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati uchiteljem.
Samo sam sluchajni uchenik svetlosti.
Poshao sam na sever
da negde izuchim tezhak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesnishtvo,
ali je razlika u veshtini neizdisanja
suvishnih rechi.
Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeci niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da Vas stvorim.
Izabrao sam uchitelja koji je prezhiveo svoju smrt.


LIV

Na onoj strani horizonta, gde je vec mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina shalju nam stalno svezhu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: shta je nishta.
Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pchela predak ili potomak svoje dushe.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva chula ilovache.
U shta je smeshtena bezgranichnost.
Nisam Vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: necu da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najvece misli dogadjaju se u procepu.
Oslushnite i chuccete: postoji neshto kao pra-govor.
Bio sam priteshnjen. Ja sam morao to da nauchim.


LV

Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da Vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.
Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da Vas nachinim.
Sad vishe nemam snage ni da se obradujem.
Laku noc, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
Letite u chistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju pochast
koju bih mogao da Vam darujem.
Nachinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode lichio sam na boga.


LVI

Poshto sam napokon uspeo da zanemarim neke chudnosti,
da zanemarim navike i oseccajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu chistotu,
da zanemarim pitanje: shta je sadrzhaj bicca,
od chega se to pravi,
da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to shto uokviruje mene,
- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.


LVIII

Jedino, mozhda je trebalo da joj poneshto kazhem
i o ruzhnoci. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.
Ali bio sam divno chist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neogranichenim poverenjem u Lepo.
Bio sam taj shto se raspituje o Snu.
Imao sam sva nemoguca chula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
U prevelikom zanosu zbog mrve savrshenstva,
dogadjalo se da pochinim obilje neoprostivih greshaka.
Najveca od njih je bila shto sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.


LVIII

Vodeni vetar u zamrshenoj mrezhi reke.
Vetar vazduha u najezhenom perutanju lishcca.
Veliko vreme rastanka: u pliccacima
ribe su vecherale tishinu.
Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice neshto plakalo.
Kisha.
Kakav naporan dan za uchenja i za odluke!

ostoji nesto tamo, sto je pra-govor svega. on ce te svemu i uciti.
saznaces sta je nista. kako drvo zatrudni. da li je pcela potomak il predak svoje duse. i dokle vreme zri.
saznaces kako se mogu nabrojati sva cula ilovace i algi. i napokon ces saznati u sta je smestena ova ogromna bezgranicnost.

zatim obavij dlanove oko planina, suma, obavij oko oblaka, poneke preostale ptice sto se sliva niz zapad, il nekog zalutalog talasa sto gornjom usnom, u prolazu, lize pescani sprud.

i sve ostavi tako da predje u sasvim prozracno.