Miroslav Antić

zasto mi nemamo iskustva? zato sto zivot shvatamo kao vatromet. svakog se jutra ponovo kristalno radjamo i zivimo od veceri po jedan ljudski vek. onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece.

u sumrak, opet, umorno umacemo glavu u nov san o nekom sasvim drugacijem trajanju, koje ce poceti jutro, iz pocetka

Najdivniji grad

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

MALI KAMENI NOKTURNO

Nikad te niko nece ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nece
ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada vise neces
ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
a ne zelelti ipak odavde da izadjes.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,
najubitacnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo medju zenama.

Najstidljivija zena
koju sam sreo medju devojkama.

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Ka zvezdama...

To ne odlaze ptice.
One su utkane u vazduh.
To se rasteže pamćenje
i odnosi ih u zaborav.

Ugrađeni u vreme,
to ne starimo mi.
To se razilazi prolaznost
i odnosi nas put večnosti.

To se ne razlaže lisće.
Ono je uraslo u vetar.
To se vidici otkidaju
i gnjuraju u nepovrat.

Ugrađeni u prostor,
ne umiremo to mi.
To se rasteže nebo
i uzdiže nas ka zvezdama.

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

LIX

Kad sam ponovo sreo moju pticu,
proshlo je jedno prolece.
U povratku sa severa zanoccio sam u tom kraju.
Nije bilo u redu neshto s nebom.
U oku mi se grchile mokre bezglave zvezde.
Iz vratova im shikljala gorka zelena svetlost.
Beshe to jalova godina svih mojih zhelja i nadanja.
Odvec jalova i odvec uzaludna godina.
Nisam izuchio da lijem vetar.
Velika putovanja dogadjaju se u tabanima. Ne u glavi.
Nishta sem svojih ushiju nisam poneo tamo kao prtljag.
Korito mesechine sam popio dok sam primljen za uchenika.
Nishta sem svojih ushiju nisam poneo natrag.
Bio sam rdjav uchenik.
Dobar je uchenik prazan, jer u njega sve staje.


LX

Prespavao sam tu noc siroko otvorenih ochiju.
Ljut miris trske i barskog bilja lepio se za nozdrve.
To se mocvara iza nasipa dimila u snu i prezivela
kao krdo cvrenih krava.
U zoru vetar se, kao da sebi ljusti kozhu,
presvukao iz purpurnog u belo.
Na prilazima mladosti postoje mnoge varke.
Jedna od njih je da delo vodi poreklo od duha.
Ja sam video duh kako se koti iz dela.
Nesto nabreklo, ljigavo, nesto sa natrulim krilima,
uvaljano u krv od noktiju do kljuna,
kruzilo je nad rekom i podmuklo me vrebalo.
Stvarno je nisam poznao - takva je bila moja ptica.


LXI

Dechaci misle da lepo ne mora da jede,
da sveto nije podlozhno bolestima i raspadanju,
ni plemenito prljavshtini i poroku.
Nedovrshene stvari dechaci zovu: nesavrshenstvo.
Ja sam uoblichio svoju pticu.
I shta se desilo toj mojoj bozhanskoj ljubavi:
chim sam joj dao slobodu, osetila je glad.
Svi ti oblici, shto smo ih stvarali s mnogo truda
od svoje prozirnobele, kratkovide radoznalosti,
bez nas su strashno siromashni: idoli, nakit, zdele,
figure zhivotinja, oruzhje, sfinge i zhrtvenici,
karijatide, poprsja, sarkofazi i fetishi,
- nishta od toga nije bez nas dovoljno zhivo.
Chim pustimo iz ruke igrachku,
ona prestane da se igra.


LXII

Moja ptica je postala lovac:
grabljivica.
Ali nije ubijala, nego se hranila zhivim stvarima
i ostavljala ih da, tako sakate, tako zhive.
Obala beshe sva zagadjena od praznih chaura
koje se michu, gamizhu i urlaju za pomoc
dopola posrkane i bachene.
Kakav uzhasan vonj nedovrshenih smrti
u mojim bakarnim nozdrvama.
Kakav gust i usiren plach
u uglovima mojih ochiju.
Jos nisam dozhiveo ruzhniju klanicu jednog ideala.


LXIII

Dogodi se da oblik
opterecen obiljem unutrashnjeg - pukne.
Dogodi se da sadrzhina
oklopljena u tesno telo - zakrzhlja.
Od moje ptice se stvorilo
neshto nakaradno i naopako:
sprega protiv svih mojih namera i nachela.
Oblik i sadrzhina nisu kinjili jedno drugo.
Spolja je kipelo od slobode.
I unutra je kipelo od slobode.
To nije bilo bicce koje sam ja zamislio,
nego nagodba dve sushtine:
shaka mene i shaka peska podelile su posao.
Oblik je zhrtvama sisao snagu i chula.
Sadrzhina je srkala oseccanja i mozak.


LXIV

Pripadam onima koji se prvo stide pred sobom,
pa tek onda pred drugima.
Da je to bilo nechije tudje delo,
ja bih pomogao da se probudi i da ozdravi.
Retko to chinim, a i onda sam oprezan,
jer medju dechacima moga uzrasta
milosrdje je gorka rech.
Pticu sam ja nachinio.
Izletela je iz mojih prstiju.
Isuvishe sam ponosit da bih teshio svoje poraze.


LXV

U redu, rekoh, sidjite malo ovamo, rdjava ptico.
U shta ste se to obreli otkad se nismo videli?
Zar Vas nisam nachinio od shake poverenja
da kazaljkama krila objashnjavate tachno vreme nezhnosti
i najlepshu mekotu, po velichini ravnu nevidljivom?
Pobio sam Vam grabljivice.
Zar je to blagodarnost?
Proglasio sam Vas za umetnost.
Zar mi se tako vraccate, chudo moje?
Ideal nema slobodu lichnog ponashanja.
On mora da bude onakav kakvog ga drugi izmisle.
A ptica reche sazhaljivo:
Shta vredi shto se trudite da usavrshite odgovor,
kad vidim da jos niste usavrshili pitanje.


LXVI

Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo.
I zaista Vam kazhem: ne ustremljujte se na mene
i ne pokushavajte da mi neopazheno, na prevaru,
dospete kljunom do oka.
Vi niste Vi, nego ja.
Praveci Vas, ja sam pravio sebe.
I odredio sam Vam onu kolichinu lepote
koja je meni potrebna da bih valjao.
Otvoreno Vam kazhem: nisam Vas namenio Vama.
A ptica reche mokrim glasom
koji je mirisao na meso:
Jaki se ne namenjuju.


LXVII

Bila je stvarno ruzhna kad mi se sasvim priblizhila.
Bila je bolesna. Znojila se.
Govorila je siktavo, a jezik joj je bio crn.
Nije me gledala u ochi,
vec negde preko moje glave kao da stalno lazhe.
Zar Vas nisam zamolila, upitala je trulo,
kad ste me onako chistu bacili u to nebo,
zar Vas nisam zamolila da mi Vi, moj tvorac, kazhete
kako se postizhe stanje istovremenog svuda?
Kad jednom budete odrasli,
ponashajte se kao svemir - ne kao njegov deo.


LXVIII

Kako sam lakomisleno pristala na rech: uchenik.
Na tu rech shto zaudara na poslushno i bespolno.
Zar nije chudovishno kad ti oduzmu pravo
da se pitash i odgovora - ne samo pitanja?
Ko se povinuje ceremonji ma koje vrste dijaloga,
chak i da ne uzme rech, vec samo da prisustvuje,
razmenio je svesno svoju slobodu u sitnish.
Radoznalost se najbezbolnije shkopi odgojem,
lepim ponashanjem, velikim uzorima i idealima.
Sve shto je pre mene odgovoreno,
odgovoreno je da se izbegne odgovor.


LXIX

Zatim su, kao plach, iz nje provalile optuzhbe.
I rekla mi je sve.
Glachajuci do savrshenstva dosezanje svog: hocu,
Vi se usrdno trudite da nauchite nauku filozofiji,
filozofiju umetnosti,
a umetnost da bude vec jednom i nauka.
I vrtecci se tako u ljusci materije,
bespomocne, jer ne zna chime da bude svesna
izvan dimenzija svoje prirode,
- radite misleci.
I ne vodite rachuna kako se zove to
chime nekakve druge prirode belezhe svoje delo.
Vi ste me to osudili da okachena o sebe samu
kao zemlja u svemiru
budem i zvono i klatno i sama u sebe da udaram.


LXX

U silnom strahu od naginjanja van,
opasno sam se strmoglavila unutra.
Bila sam na dohvat svih neverovatnih drugih prostora,
a mimoishla sam i svoj sopstveni.
Nisam ja znala sama po sebi kako se leti.
Nema iskusnih nagona. Sve se krvavo uchi.
Nishta mi niste objasnili, a lepo sam Vas molila.
Zaista nisam znala chime nece mirovati
ova moja potpuno nespremna vrsta pojmljivog.
Nije istina da mudrost kojom savladjujemo nebo
mora da ima u sebi i neshto beskrilno kao zemlja.
Oslonac je opasnost za krilate.
Najsnazhnije se hvata kad se uopshte ne dodiruje,
i kad se leti gladju, a ne krilima.


LXXI

Kad ste me bacili uvis, opsednuti idejom
o krilatom, o beskonachnom, o izgledima na slobodu,
nisam imala vremena ni da se chestito uplashim,
a vec sam probila nebo.
Dozhivela sam strashan sudar.
Razbila sam najtvrdju stvar u vasioni: vazduh.
Ima ptica koje imitiraju svoga tvorca.
Ja sam od sebe uchila i imitirala sebe.
Pa neka bude tako: neka stvarno i jesam
najgori krilati stvor koji je ikada sachinjen:
stvorio me je jedan dechak da bi me naterao
da odrastem pre njega, da vidi kako se to mozhe.
Mislim da malo znate o vajarstvu, moj gospodaru.


LXXII

O, kako ste u zabludi
da nishta bez Vas nije dovoljno zhivo.
Hajde, ugasite sveccu:
ono shto je u mraku - i dalje traje.
Civilizacije,
zasute humusom i potopljene morima,
izgubljene u prashumama,
- naizgled obrasle chekanjem,
znaju za sebe da postoje
svejedno kad ce ih izneti na svetlo dana,
danas, ili kroz mnogo miliona godina.
Hajde, neka padne noc:
sve shto je stvoreno - ostacce prisutno zauvek.


LXXIII

Stvari se ne smeju prepustiti
prostoru i umishljenosti umetnosti.
Ima neshto kao nadmoc dela
nad privremenoshcu vremena.
U nekom muzeju, nakon hiljadu stoleca,
chak ce i veslo iz mulja biti spomenik umetnosti.
Nishta nije tako sporedno kao Vashe mishljenje.
Ne ostajete Vi da svedochite.
Ostaje svedochanstvo vesla.


LXXIV

Hteli ste silom da me naterate
na Vash prezhiveli nachin kretanja.
Nachin kretanja tvrdih i sporih stvari.
Grlili ste me prstima,
a ipak niste znali gde sam.
I u tom ochajnichkom neznanju
trazhili ste da odredite svoje mesto u meni.
Jedno je: platiti ulaznicu
a drugo: platiti izlaz.
Ko udje, a ne ume da izadje,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.


LXXV

Treba prvo razmotriti Vashu nesnosnu naviku
da sve vrednosti svodite pod sistem humanosti.
Postoji sumnja da ste Vi i alga vishe jedno,
nego Vi i Vash otac.
Postoji sumnja da ste Vi i cvet vishe chovechanstvo
nego Vi i Vash brat.
Postoji sumnja da je celina neshto drugo
i da je harmonija neshto drugo.
Da su Vas u zemlju sadili, mozhda biste postali drvo,
ali Vas su uporno vaspitavali samo na ljudsko.
Zaboravili ste krila. Zaboravili peraja.
Zaboravili ste svoje lishcce. Sve manje imate chim
da budete i neshto drugo, sem ovog chemu ste naucheni.


LXXVI

Bilje ima moralno nachelo biljnosti
koje u mnogochemu nadvisuje sve ljudsko.
Kamenitost i vodenost, zemljanost i nezemljanost,
- sve su to takve osobine
koje ne ispunjavaju Vashe uslove.
Mozhda je chak i to shto nazivate: zhivot
nekakav smrtni dogadjaj nechemu drukchije zhivom,
kao shto sam primetila da je i Vash nachin lepoga
ruzhnoca nechemu shto vidi lepotu sasvim drukchije.
Otkud Vi znate da i bolest nije nekakav poljubac,
samo shto ona pojede svoju nezhnost.


LXXVII

Treba zatim razmotriti Vashe nazore o slobodi.
Nebo bez gospodara pretvara se u blato.
Jedno je sloboda sagledavanja zhivota,
a drugo sloboda zhivljenja tim zhivotom.
Jedno je sloboda pushtanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.
Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tudjeg sna.
Kako da budem dobra ptica?
Trebalo je izdrzhati. Nebo je to, moj stvoritelju.
Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.


LXXVIII

I treba najzad razmotriti, rekla je zabrinuto,
zashto ste me proglasili za vrhunac svog dela.
Nije li to nekakav rdjav znak:
znak da ste bili zadovoljni?
Niste Vi mene izvajali od peska,
nego od svoje nesigurnosti.
Pesak je bio tu tek da me uchini vidljivom:
neshto kao lepota rukopisa.
Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik
i sad sam Vashe bezoblichje.
Nisam ja Vasha ptica, vec Vasha pukotina
kroz koju su svi propali izmedju dechashtva i mladosti
- a niko ne pamti kako.
U mnoshtvu mojih novih navika
postoji i malo poshtenja: duzhni ste da mi kazhete
kako ste zavrshili sebe kroz mene nedovrshenu.


LXXIX

Tvorac mozhe da izgubi dostojanstvo pred svima,
jedino ne sme pred svojim delom.
Morao sam da ubijem tu pticu.
Stvarno je imala pravo: postojim - to nije nauchno
nego moralno pitanje.
Nishta nije toliko shirom otvoreno kao nebo,
a uvek mi je bilo i lakshe i prirodnije
da rijem tunele kroz planine,
da bushim chelik i druge sabijene strukture,
nego da prodjem kroz nevidljivo.
Jesam li nemocan ja, ili su nemocne moje navike?


LXXX

Zashto ja nikad nisam leteo?
Zashto sam vechito pravio krila nechemu drugom?
Chime sam se to muchio da savladjujem prepreke
kad mi je uvek bilo potrebno manje napora
da izidjem kroz zatvoreno, nego kroz otvoreno?
Pripremio sam se.
Drhtao sam od smirenosti.
Stvarno sam morao da ubijem tu pticu.


LXXXI

Dodjite, mahnuo sam.
Dodjite da Vas poljubim u znak zhalosti.
Ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.
Vi ste za mene vec ionako mrtva ptica.
Najveca tuga koju sam ikada okusio.
Dodjite, slagao sam, ja ne ubijam mrtve stvari.
A ptica reche: Vasha je najbolja tehnika
u isto vreme Vasha najgora tehnika.
Onda, kad ste me stvarali, vec ste me jednom poljubili
i ostala je zhiva rana.
Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekshi od usana.
Zubi ujedaju za trenutak. Usne za ceo zhivot.
Razgovarajmo na rastojanju. Ja sam Vash san, zar ne?
Moram da budem oprezna: san nema pravo da se uspava.


LXXXII

Bilo je stakleno doba dana. U sivim pramenovima
zora se polako parala iz udaljenih senki shuma
i natapala pliccake uz obalu.
Bilo je necheg mekog, gotovo svechanog,
u nagorelom vetru zaustavljenom za trenutak.
To su te pitome jutarnje mise ranog aprila
shto nas opominje na zhivot iza providnog
i uche razmishljanju o tome da li smo,
ovako stvarni i zhivi,
neshto nestvarno, neshto nezhivo, neshto ono i drugo
nechemu nama nestvarnom, nezhivom, onom drugom
shto zhivi svoju stvarnost iza granica nashe.
Podseccaju nas da se u takvoj vrsti razmishljanja
sve mozhe shvatiti i kao pobrkanost prostora
i da smrt ne mora biti ni odlazak ni povratak,
nego vechita chezhnja da se promeni mesto sa samim sobom.


LXXXIII

Nachinio sam zhivot. To sam chudesno umeo.
Umem li od iste stvari da nachinim i smrt?
Kleknuvshi pored obale dohvatio sam shaku peska,
pokvasio u vodi i poshteno umesio
kao i onog dana.
Ptica je kruzhila nada mnom.
Nije me vishe vrebala.
Bila je zachudjena i dahtala je sipljivo.
Shta to pravite? - reche. Mozhda nekakvu bolju pticu
jachu i plemenitiju, koja ce me pobediti?
Ne, kazao sam zamishljeno.
Pravim kamen.
Hteo bih nekako da Vas vratim vashem pesku.


LXXXIV

Dobro pazite shta vam govorim:
Vidite ovu grudvu. Tvrdja je od stida i poraza.
Ma kuda pobegli u visine, makar do samih zvezda,
ona ce Vas uloviti.
A ptica reche prezrivo: mene su tukle oluje.
Rvala sam se s munjama i nagutala gromova.
Shta moze pesak pesku? Zar nismo od istog nachinjeni?
Shta mozhe voda vodi i svetlost shta mozhe svetlosti?
Laste su unakrsnim kricima plele mrezhu
shto se nad vodom spushtala ljubichasto i bunovno
i tonula u krta chula ranjavih predela.
Rekoh: pazite, ptico. Ja sam Vas opomenuo.


LXXXV

Da je pazhljivije slutila, znala bi u kom se pravcu
okrecce chitava priroda izgorela od mrzhnje.
Da je pazhljivije sumnjala, mozhda bi bila spremnija
na zvuk shto je tek ovlash zamirisao iz moje shake.
Da je pazhljivije mislila, mozhda bi stvarno shvatila
shta mozhe pesak pesku i voda shta mozhe vodi.
Promaklo joj je da spozna zvuk shto se mozhe chuti
tek jednom u zhivotu, jer inache je i sam - uho.
Zamahnuo sam kamenom umeshanim od peska.
Pesak se unishtava peskom - nichim vishe.
Sve se unishtava samim sobom - nichim vishe.


LXXXVI

Chovek sam,
i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo.
A ipak sam joj kamenom smrskao glavu.
Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj,
pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao.
Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal.
Otkachila se poput tega i razbila o zemlju.
Ne mogu sebi da objasnim zashto sam pomislio
da su joj ochi besmrtne.
Drhtale su u pesku kao dva sharena klikera.
Nije u njima bilo ni chudjenja, ni bola,
samo premnogo umora. Sharenog staklenog umora.
Posle ih je rastopio talas.
Ocedile su se boje i ostala je kraj vode
samo gomila ridjeg peska zardjalog od smrti.


LXXXVII

Osetio bih da me je bolelo.
Valjda bih od silnog straha izgovorio neku molitvu.
Znam kako se to kazhe pri oproshtaju s mrtvima.
Kazhe se: sve shto jeste, mora isto toliko i da nije
i samo koliko ga nema toliko i mozhe biti.
Pa i Vas, senko stvarnosti, ostacce onoliko
koliko otisak Vasheg oblika vrishti za Vama u meni
ishchashenom prazninom.
Mozhda postoji i lepshi rastanak sa detinjstvom?
Pouzdaniji nego shto je ubistvo jedne ptice.
A mozhda svrha stvaranja i nije ostvarenje,
nego divota muchenja na putu prema stvorenom?
Mozhda sam ja moju pticu ubio jos na pocetku
samim tim shto sam je stvorio naopako,
izvrnutu na nalichje: meku i krutu spolja,
a tvrdu i nesavitljivu iznutra?


LXXXVIII

Oljushteno od magle, jutro je izgledalo siromashnije.
Praznije od tishine. Nedostajale su senke.
Nebo je dopola splasnulo i reka se razblazhila
kao da su je sisale neke nevidljive usne.
Bilje je okolo raslo pobrkano i bezvoljno.
Grozdovi ptica su visili izmrvljeni i obrani.
Kroz pepeljasto lishcce smezhuralo se sunce
i zhalost se belasala u mokrim ochima riba.
Svega je bilo manje,
kao i uvek kad nekim predelom zadje smrt.
Jesam li ochekivao, lezhecci licem ka zemlji,
da mi iz glave, iz pameti, izrastu bela krila?
Jesam li dovoljno pipao put kroz senilnost detinjstva:
kroz moje lomno i smeteno dechashtvo?



Chetvrti deo

LXXXIX

Teshko mi je da priznam shta sam bio stvorio.
I teshko mi je da priznam shta sam to bio pokvario.
Najtezhe mi je da priznam da mi se bilo uchinilo
da prisustvujem vaskresenju.
O, vetre, zaurlao sam, zar je ta ptica neunishtiva?
Lezhao sam uz obalu prignjechen samim sobom.
Pesak je kucao kao srce. Voda je tekla kao krv.
Nebo je po meni padalo kao velike krpe.
Onda se svetlost spustila na moje uho poput leptira.
Nisam je osetio. Samo sam chuo njeno disanje.
O, vetre, jaukao sam, evo, ptica se sama stvara!
Shta je uopshte smrt? Povratak zhivog vechnosti,
ili povratak vechnog zhivom?


XC

A vetar reche, glasom od voska i od tamjana:
Ako Vam dam grudvu zemlje - odvojena od tla,
ona vishe i ne predstvalja sebe. Ipak,
jednom ce uzhasno biti gladna i molice Vas da je vratite.
Jer zemlja se hrani zemljom, prozhdire samu sebe
i to joj daje chvrstinu i dugovechnost.
Ako Vam dam deo vechnosti, nachinite od njega
istoriju i narode, putokaze i tradiciju. Ipak,
jednom ce po svemu popasti fini prah raspadanja
i molice Vas da to mirno vratite.
Jer vreme se hrani vremenom, prozhdire sâmo sebe
i to mu daje snagu i neprolaznost.


XCI

I ovako je rekao:
Sve shto zhivi, vracca se svom pochetku.
Predmeti nachinjeni od tvrdog
i nachinjeni od nevidljivog.
Svetlost, odvojena od svetlosti,
postaje hladna i siromashna
i snaga joj se vracca tek kad se opet obasja.
Tama, odvojena od tame,
strahovito je opljachkana i bespomocna.
Iz svakog nestajanja put vodi u nestajanje.
Niste Vi ubili svoju pticu.
Vi ste je samo nahranili.


XCII

Jutro je bilo sasvim ovozemaljsko.
I ta gomila smrskanog ovozemaljskog mene.
I ta gomila smrskane ovozemaljske ptice.
I ta gomila svetlosti shto nas boli pri dodiru.
Jesmo li preozbiljno shvatili svoju igru?
Sve smo radili pazhljivo kao na preslikachima.
Rekoh pokojnom sebi: ostani malo pitom
da obavimo shto blazhe ovaj ritual ljushtenja.
I ptica sebi isto reche, kao eho.
Voda se ne sme dotacci. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Shake se dizhu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret jos lakshi od polako.
I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.


XCIII

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da ce nas to dovesti dalje od najdalje pojmljivog.
Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, oseccamo u njima
nekakvo belo klube koje dishe.
Time se mozhe recci da smo izluchili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.
Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prozhimanje stvari koje vec dovoljno imaju
i koje jos uvek nemaju veshtinu sadrzhaja.
Jos nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.


XCIV

To se obavlja tezhe i daleko opreznije,
da se nishta ne zamrsi.
Obaviju se dlanovi oko planina, shuma, oblaka,
poneke preostale ptice shto se sliva na zapad,
ponekog talasa shto lizne gornjom usnom peshchani sprud.
I ostavi se tako da predje u sasvim prozrachno.
Ako je uradjeno sve tachno i kroz trepavice,
nikad se na tom mestu nece poznavati shav
i smrt ce na prstima mimoilaziti ovaj predeo.
Dobivshi tako iz dve savrsheno nedodirive sadrzhine
oblike koji se tope i urastaju jedan u drugi,
najzad smo dobili i podatak
o jos jednom od nachina beskonachnoga mishljenja.


XCV

Onda je ustala ptica...
I ustao sam ja...
I proshao sam kroz nju.
I proshla je kroz mene.
I vinuo sam se negde visoko u svoju mladost.
I vinula se visoko ka nekom svome nebu.
Nisam je ni primetio.
Nije me ni primetila.
Ko zna shta je to bilo...
Teshko mi je da priznam da ne znam shta jos ostaje
kad se unishte i duh i telo.


XCVI

Umesto da odrastem posle ptice i da pokopam san,
samo sam zatashkao smotuljak javnosti svoje jave.
A ostao sam i dalje i detinjast i zachudjen.
Tako sam, eto, otvorio svoju poslednju igrachku,
to veliko, to nestvarno, chemu sam
mimo svih pameti
izmerio dubinu u pliccacima chovechanskog
i opipao rubove.
Ja, koji i dalje zatichem svoje telo
uvek sa nekoliko potpuno neochekivanih dusha
i prolazim kroz dokaze o vishe vrhunaca svesti,
mogu da tvrdim: znam, napokon,
shta znachi ne preleteti sebe.


XCVII

Kazhe se: ko zrachi, nema vremena
da upija u sebe druge.
Ja nishta drugo i ne radim - samo upijam
da bih zrachio.
Perspektiva je samo sugeriranje rasipanja,
a ne i njegovo stvarno stanje.
Chitljivost prostora nije to shto se od mene odliva.
Prostoru sam ja prostor.
Perspektivi sam ja perspektiva.


XCVIII

Chovek sam,
po dushi dostojanstven i neizmerno blag,
i ne dozvolih da se na meni chita nikakva zhalost.
Vrlo sam pazhljivo oprao svoje prljave prste
i otishao obalom zamishljen,
pa je onima, shto su me sretali toga jutra,
uglavnom bilo nejasno:
da li se ja to odnekle vraccam,
ili tek nekuda polazim.

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

LXXXIX

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
onda to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano, posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Drugi deo, XLIX

Meni su savršene stvari nepodnošljive.
Ja se igram opasnosti bez predrasuda.

Sve činim tako lukavo da to izgleda nagonski.
I ne odustajem od sećanja.

Sva hladna visoka obrazovanja o tome
što bi me moglo pokrenuti,

zaista, poslednja su umetnost na svetu
kojoj bih pokušao da se priklonim.

Moja je dužnost da se stvorim. I stvoriću se.
I biću prvi u neprekinutom potoku.

Prvi ću naći put kroz bespuća u meni i oko mene.
I samog sebe ću oploditi, i roditi se iz sebe.

LXXXVI

Da li je samovanje: otuđenost,
ili izučavanje sebe samim sobom?

Biti viši od uzvišenog i mirniji od smirenog.
Ustoličiti sebi prezime koje znači:

onaj što potire, isceljuje i otklanja,
onaj što čini neškodljivim,

onaj što stoji izvan zavođenja i podržavanja,
izvan divljenja i izvan varljivosti.

Odomaćen, svejedno gde sam dospeo,
ograđujem se. I zasejavam prostore iskušenjima.

Ja nisam imao priliku da izaberem svoje rođenje,
ali biram svoj život i biram svoju smrt.

(Savršenstvo vatre)

Reka bi mogla da bude
Okean, ako se zgrči,
Toliko ima u sebi
Ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
I umori se dok trči,
Umreće bez daljine,
Umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
Što se uz obale pletu.

Zato ne sme da stane
I zato večito hita,
Sa usnama od vode....

"Dalje, zaista, ne bih imao ništa više da ti javim. Jedino možda to: da si ostala najlepša medalja iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali..."

Dnevnik

1.

"Stvari koje su snaznije od tebe, jake su, jer
samo ti ih vidis kao jake. Zauzdaj konja,
postace krotak i veran.
Zajazi potok i bice sluga vodenici.
Podigni krov nad glavom, i sta ti mogu mecave,
pljuskovi ili sunce.

Stvari koje su krhkije od tebe, slabe su, jer ih
samo ti vidis kao nejake. Zazari grumen uglja,
dobices vatru. Zasej u zemlju zrno zita,
rodice hlebovi.
Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu
bude rodjeno u tvom znaku.

Sta vredi da budes zabelezen u zvezdama, ako
te niko nije procitao na zemlji.

2.

Skupljacu neobicnih stvari, nek drugi skupljaju
znacke i marke. Nek drugi skupljaju slicice
fudbalera.
Ti skupljaj dane, casove i trenutke.

Utemeljivacu nove maste, ne daj nikom na
svetu da odredjuje tvoju sudbinu. Ne daj
im da ti udare zig horoskopa.
To je jedina azbuka koju te molim da naucis.

Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina
da neko shvati pozlatu nasih zenica, dok
zmurimo ovako. Jedino ti mi mozes
ispuniti zelju da budes nesto vece i od
samog zivog bica:
da budes licnost u bezlicnosti covecanstva.

3.

Izbaci srednje slovo iz svog imena. Navuci
sebe na sebe i budi sam sebi sin, sine moj.
Samo u Talmudu stoji ime oca uz ime sina. Samo
na firmama stoji ime oca uz sina.

Kad se u mome plemenu rodi dete, kaze se:
"Daj boze da bude bolji od svojih roditelja."
Zar nije Buda rekao: "Ono sto zaista jesmo,
proizvod smo sopstvenog razmisljanja."
I Haksli: "Samo jedan kutak svemira mozes
popraviti. Taj kutak si ti sam."

Sve su to razni putevi da se dodje do licnosti.
Tako nas uce mudraci, koji su uvek
bili deca. Jer imali su svoj znak.
I sve se radjalo u tom znaku. I jos uvek se
radja, mada su oni odavno minuli.

4.

Ovako sam to cuo: "Preci su nule onima, koji
im se na kraju pridruze kao nula.
Stanes li im na celo, kao broj koji nesto vredi,
nule ce postati broj. Broj koji se ne da izbrojati
nijednom pamecu."

I jos jedno sam cuo: "Tradicija je divna stvar,
ali ne kad se od nje zivi, vec kad se ona stvara."

Ako ne vidis zvezde, upali baklje. Ako ne vidis
sunca, uvezi vatre u krug.
Ako ne vidis sarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one sasave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregrsti svitaca i makar fosfornom
svetloscu obasjaj tamu. Umori vec jednom
ljudima te noci sto ih umaraju.

5.

Nekad na svetu ziveo je car Darije. To je onaj
koji je bicevao more. Rvao se sa njim, kidao
na komade i davio ga. Mrcvario je okean da
se osveti prirodi, sto je izgubio jednu veliku
zivotnu bitku.
Danas ta bitka nikom nista ne znaci.

Mnoge ce stvari, koje su sada najvaznije, nekad
izgledati takodje besmislene. Ujutro pocinjes
da se boris. Nikad to nemoj ciniti sasvim ozbiljno.
Bori se kao i dosad: igraj se.
Mozda ces tako i poraze sutra videti kao pobede.

Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum
1673. Poslednja poruka u liscu, u cast tvog
polaska u skolu:

"Radost je covekov prelaz od manjeg savrsenstva
ka vecem." A u dnu, jedva sam prepoznao
rukopis Ludviga Berna: "Misli u zivom
svetu, a zivi u izmisljenom"."

Uhodeći komete

Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.
Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.
Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da se bude daljina
I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takodje jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.
Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Izmedju Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?
Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.
Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese, zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.
Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.
Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.
I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove „žmurke“,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim
Da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.
Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.
Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.

Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na ledjima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.


Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.

In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Neko na vratima zvoni.
Traze me.
Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.

Ko zna gde sam ja...

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.


Mika Antic - Vuk

Savršenstvo vatre


Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

***

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

Saputnici
Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti.
Znam: nece svima jednako biti sunca

Na istoj cesti uvek ce se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,
Tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
Po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagacemo kako se razumemo,

Sve dok na kraju ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Mart
Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko bivse rame,
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo
uz okomitu buducnost
do nekih kristalnih vrhova
nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko sutrasnje rame
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Ako se ti ne pojavis,
neko ce umesto tebe cekati tamo
da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u vecnosti.