Poučne priče

Pre mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici Stenford, upoznala sam devojcicu po imenu Lizu, koja je bolovala od jedne retke bolesti. Pokazalo se da je jedina mogucnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da krv njenog petogodisnjeg brata, koji je na neki neobjasnjiv nacin uspeo da prezivi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmu stvorila antitela koja mogu da savladaju tu opaku bolest.

Lekar je njenom malom bratu objasnio kakva je stuacija i pitao ga da li
zeli da da krv za svoju sestru. Decak je posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao :
- Da, spreman sam ako ce to spasti Lizu .

Dok su vrsili transfuziju, lezao je u krevetu pored sestre i smesio se. I ostali su se smesili gledajuci kako se devojcici vraca boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa njega je nestalo smeska. Pogledao je u lekara i drhatvim glasom upitao:
- Hocu li odmah poceti da umirem?

Posto je bio mali, decak je pogresno shvatio doktora, mislio je da ce sestri dati svu svoju krv.
Ja sam tada naucila sta je hrabrost.


--------------------------------------------------------------------------------

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.

Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."


--------------------------------------------------------------------------------

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.


--------------------------------------------------------------------------------

Na dobrotvornoj gala-veceri, na kojoj su se prikupljala sredstva za skolu za
decu sa posebnim potrebama, otac jednog od ucenika je podelio sa
uzvanicima pricu koju nece zaboraviti nitko tko je tada prisustovao
dogadjaju. Nakon sto je zahvalio skoli i njenom predanom osoblju, postavio
je sledece pitanje : "Ako nije ometena vanjskim utjecajima, sve sto
priroda stvori je savrseno stvoreno. Ali moj sin Shay ne moze uciti one
stvari koje mogu druga deca. Ne moze razumeti stvari kao druga deca.
Gde je prirodni poredak stvari, kada se radi o mome sinu? "
Publika je utihnula nakon tog pitanja.

Otac je nastavio. "Verujem da se, u trenutku kada dete telesno i umno
invalidno poput Shaya dodje na svet, prilika za iskazivanje istinske
ljudske prirode sama pokaze i ponudi,
u obliku nacina kako drugi ljudi tretiraju to dete. "

Tada je ispricao sledecu pricu :

Shay i njegov otac su setali pored parka, gde su neki decaci koje je Shay
poznavao igrali baseball. Shay je upitao oca : " Mislis li da bi me pustili
da igram sa njima ? "Shayev otac je znao da vecina decaka ne bi zelela da
netko poput Shaya igra za njihovu ekipu, ali je isto tako znao koliko bi
njegovom sinu znacilo da mu dopuste igrati te koliko bi mu to podarilo
toliko potreban osecaj pripadnosti i samopouzdanja, da je prihvacen
usprkos svom invaliditetu.

Shayev otac je prisao jednom od decaka na terenu i upitao (ne ocekujuci
previse) da li bi Shay mogao zaigrati sa njima. Decak se u neverici
okrenuo oko sebe i rekao : Gubimo za 6 optrcavanja, a igra je u osmoj
izmeni (inace, po pravilima igre, ima 9 izmena). Pa, moze igrati za
nasu ekipu, pokusat cemo ga postaviti na poziciju udaraca u devetoj izmeni."

Shay se malo namucio hodajuci do ekipne klupe i, sa sirokim osmehom je
obukao majicu svoje ekipe.Otac ga je gledao sa majusnom suzom u oku i
osecajem topline u srcu. Decaci su videli srecu toga oca, gledajuci
kako mu sin biva prihvacen . Pri kraju osme izmene Shayeva ekipa je
osvojila par bodova putem nekoliko optrcavanja, ali je jos uviek bila u zaostatku
za tri. Na pocetku zadnje, devete izmene, Shay je navukao rukavice i zaigrao
na desnom polju. Iako nikakvi hici lopte jos nisu krenuli u njegovom pravcu,
bio je ocito u euforicnom raspolozenju samo jer ima priliku BITI u igri i na
polju, razvukao je osmeh od uha do uha dok mu je otac mahao sa tribina.
Na kraju devete izmene, Shayeva ekipa je opet osvojila bod i optrcavanje.
Sada, sa dva izbacivanja i punim bazama, smiesilo im se pobednicko
optrcavanje i dosao je Shayev red da bude udarac.

U tom trenutku, da li da daju Shayu palicu za udaranje i priliku da igra i
da time odustanu od sanse za pobedu?
Na opstee iznenadjenje, Shayu je dana palica za udaranje. Svi su znali da je to
bila nemoguca misija jer Shay nije ni znao ispravno drzati palicu, akamoli
pravilno i precizno udariti lopticu.

Ipak, kad je Shay krocio na bazu, protivnicki bacac se, uvidevsi da
Shayeva ekipa reskira poraz za taj jedan trenutak u Shayevu zivotu,
malo priblizio kako bi bacio loptu neznije da Shay barem dotakne palicom loptu. Dosao je
i prvi udarac i Shay je zamahnuo nespretno i promasio. Bacac se opet malo
priblizio i bacio nezno loptu prema Shayu. U tom trenutku Shay je
zamahnuo i pogodio sporu, prizemljenu loptu, bacivsi je prema bacacu.

Igra bi u ovom trenutku bila gotova. Bacac je podigao sporu loptu i, mogao

je lako dobaciti loptu prvom svom igracu sa baze, kako bi Shay ispao i
kako bi bio kraj igre i laka pobeda.

No, umesto toga, bacac je bacio loptu iznad glavu prvog igraca sa baze,
van dosega svih svojih suigraca u ekipi. Svi su sa tribina i igraci obadve ekipe
zavikali : " Shay, trci do prve!! Trci do prve !! "
Nikada pre u svom zivotu Shay nije toliko daleko trcao, ali uspeo je stici do prve baze.
Doteturao je do bazne linije, sirom otvorenih ociju, upitnog pogleda.

Svi povikase, "trci do druge, trci do druge!!!" Uhvativsi dah, Shay je
nespretno potrcao prema drugoj bazi, ocito se boreci naprezuci da stigne do nje.

Dok je Shay pristizao drugoj bazi, igrac desnog polja uhvatio je
loptu.najmanji momak u ekipi, kojem se pruzila prva prilika da bude
ekipni heroj. Mogao je baciti loptu cuvaru druge baze, ali je shvatio bacacevu
nameru da pa je i on, takodjer, bacio visoku loptu iznad glave i van
dosega cuvara trece baze. Shay je trcao prema trecoj bazi, kao u nekom delirijmu
dok su se igraci ispred njega okupili oko zavrsne baze.

Svi su povikali, "Shay , Shay, Shay, sve do kraja, Shay !!!"

Shay je dosegao trecu bazu jer mu je protivnicki igrac pritrcao da mu
pomogne i usmeri ga prema njoj vicuci - "Trci do trece! Shay, trci do
trece!!!"

U trenu kada je Shay dotakao trecu, decaci iz obe ekipe i gledaoci su
skocili na noge vicuci - "Shay, trci do zadnje! Osvoji i zadnju!"
Shay je utrcao na zadnju bazu, stao na plocu, svi na terenu su ga zagrlili i bio
je slavljen kao heroj koji je osvojio pobedu utakmice i time osigurao i
pobedu svoje ekipe.

"Taj dan"- rece otac nezno, dok su mu se suze kotrljale niz lice,
"decaci obadve ekipe su pomogli donosenju komadica prave ljubavi i
humanosti u ovaj svijet".

Shay nije prezivio do sledeceg leta. Umro je jos iste zime, nikad ne
zaboravivsi kako je bio heroj, kako je radi toga njegov otac bio srecan,
kako je svog malog heroja docekala odusevljena majka, grlivsi ga i
placuci od srece !

Tako mnogo, naizgled beznacajnih suceljavanja izmedju dvoje ljudi stavlja
nas pred izbor : Preneti malu iskru ljubavi na drugoga ili
izbeci datu priliku, ostavivsi tako svet jos malo hladnijim?

Neki mudrac je jednom rekao da se svako drustvo prosudjuje po tome kako
tretira svoje najunesrecenije pojedince.Zapitajte gde smo tu svi mi - ponaosob?!
Bilo bi lepo ziveti u okruzenju gde razliciti dobijaju empatiju i mesto u nasem zivotu, a ne ravnodusnost i okretaje glavena drugu stranu.


--------------------------------------------------------------------------------

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.

Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.

"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."


--------------------------------------------------------------------------------

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"

Ruke su se podizale u vazduh.

On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.

Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.

"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.

Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.

Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!


--------------------------------------------------------------------------------

Jedna stara zena dospela je posle svoje smrti pred Bozji sud. Kopajuci po registru, Sudija nije mogao da pronadje ni jedno delo milosrdja osim jedne sargarepe koju je udelila nekom prosjaku.

Ipak, moc jednog jedinog cina ljubavi bila je dovoljna da je posalje u raj.

Sargarepa je doneta na sud i urucena je zeni. Kako ju je uzela, pocela je da se dize uvis, kao da je vuce nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okacio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okacio se neko treci, i ubrzo se formirao citav niz ljudi koji su se peli ka raju, okaceni o sargarepu.

Zena nije osecala nikakav teret, a posto nije gledala nanize, nije ni primetila sta se desava.
Peli su se sve vise i vise, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, zena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe citav niz ljudi, okacenih o nju.

Kako je pobesnela!
Pripretila im je rukom i viknula: "Mars! Dalje od mene! Sargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, sargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa citavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"


--------------------------------------------------------------------------------

Dva monaha peru u vodi svoje zdjelice, kad primijete škorpiona koji se utapa. Jedan od njih ga izvuče na suho, ali škorpion ga prilikom spašavanja ubode. Monah mirno nastavi prati svoju zdjelu, no nakon nekoliko minuta isti škorpion ponovno upadne u vodu. Monah ga opet spasi. Škorpion ga i prilikom ovog spašavanja ubode.
- Pa, zašto ga nastavljaš spašavati iako znaš kako je u škorpionovoj naravi ubadati? - drugi monah upita prvog. -Zato što je u mojoj naravi spašavati. - mirno odgovori prvi i nastavi prati svoju zdjelicu od hrane.


--------------------------------------------------------------------------------

PORUKA ANĐELA

1. Budite strpljivi!
Pritiskom na gumb ne
Može se riješiti sve.
Korak po korak – iz
Trena u tren bit ćete
Bliže cilju.

2.Ne glumi jadnika, ako jadnik nisi.
Ne izigravaj moćnika ako nisi moćan.
Ne pokazuj svoju sreću onome tko pati.
Svoju veličinu pokaži iskrenom I
Pravom predanosti, nekome – nečemu!
Budi iskren, pažljiv, skroman I
Jednostavan.
Budi poseban.

3.Misliš da je biti savršet imati
Zlata, novaca I stado ovaca?
Biti savršen znači osjetiti
Postojanost Boga, anđeosku
Prisutnost I vjerovati!

4.Danas nasmij nekog uplakanog.
Sutra nasmij nekog usamljenog.
Prekosutra nasmij nekog mrzovoljnog.
Trudi se druge uveseljavati!
Trudi se biti nasmijan!
Uživaj u svemu/svakome
Tko? Što? – te okružuje.

5.Čovječe!
Uživaj u miru I tišini koju
Dobiješ kao poklon od Boga svoga.
Ne lebdi, spusti se na zemlju.
Dok si na zemlji, uživaj u svemu
Što te okružuje, te uživaj u
Svakom tko te okružuje!

Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lijepu djevojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

"Dođi, djevojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lijepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"

"Ja sam djevojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvijek nosiš?"

Ono što se dugima čini da je istina na osnovu onoga što radimo ponekad i nije prava istina.


--------------------------------------------------------------------------------

Učitelja zena Hakuina su komšije hvalile kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega je živjela jedna lijepa japanska djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je djevojka u drugom stanju.

Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe djevojka imenova Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", bijaše sve što on reče.

Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. Do tada je on već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Nabavljao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.

Poslije godinu dana djevojka-majka nije mogla više izdržati. Rekla je roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici. Majka i otac djevojke su odmah otišli do Hakuina da ga mole za oproštaj, da se iskreno izvinu, a i da uzmu dijete nazad. Hakuin je bio predusretljiv. Davajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Osjećati unutrašnji mir čak i kada je čitava okolina okrenuta protiv nas je zaista sami vrh duhovne mudrosti.



--------------------------------------------------------------------------------

Devojka se jadala svom ocu kako ima sve manje snage da se suprodstavi zivotnim problemima i teskocama, zato sto se stalno pojavljuju novi problemi. Uvek kad bi se oslobodila jednog pojavio bi se drugi i tako stalno.

Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo je u kuhinju, uzeo tri lonca, napunio ih vodom i stavio na vatru. Za kratko vreme voda uposudama pocela je da kljuca. U prvi lonac stavio je sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe. Zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme. Nesto kasnije, iskljucio je sporet, izvadio sargarepu iz vode i stavio je u po-sudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom.

Pogledao je kcerku i upitao sta vidi?

- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.

Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je ista jako meka i krhka. Onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da
je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.

-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj kceri moja da su i sargarepu i jaje i kafa prosli kroz isto stanje boreci se sa istim neprijateljem - 'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin. Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje. Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela da primeni vodu!

A ti?
- Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, al, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis gubis snagu?
- Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska se ne menja ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce ostaje tvrdo, jako i gorko?
- Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris.

- Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoca i problema.

Razmisli, kceri moja kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta: kao sargarepa, jaje ili zrno kafe ?


--------------------------------------------------------------------------------

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu zivotnu istinu.
U dusi svakog coveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U dusi svakoga od nas.

Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, zaljenje, pohlepu, aroganciju, samosazaljenje, krivicu, greh, srdzbu, inferiornost, laz, lazni ponos, egoizam.

Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono sto pruza uzitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdacnost, darezljivost, istinu, saosecanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;

-Koji vuk na kraju pobedi?

Deda odgovori sa smeskom na svom starom licu:

-Pobedjuje uvek onaj koga hranis.

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas mogu staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.

Jedan covek i njegov sin su jednog dana isli sumom.
Odjednom,decak zape i osecajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, cu glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!"
Znatizelja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi bese: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!"
Glas odgovori: "Kukavico!"
Decak pogleda oca i upita ga: "Tata, sta se ovo desava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju."
Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!"
Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas rece: "Predivan si!" Decak je stajao iznenadjen, ali jos uvek ne shvatajuci sta se desava.
Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'zivot'.

Zivot ti uvek vraca ono sto ti dajes. Zivot je ogledalo tvojih dela.
Zelis li više ljubavi, podaj vise ljubavi.
Zelis li vise dobra, podari vise dobra.
Zelis li razumevanje i postovanje, tada razumevaj i sam postuj.
Ako zelis da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat zivota.
Zivot ti uvek vraca ono sto dajes.
Tok tvoga zivota nije slucajnost, on je ogledalo tvojih dela.

Jedan covek od devedeset dve godine, mali, dobrodrzeci i ponosan, koji je svakoga jutra bio kompletno obucen, sa kosom moderno namestenom i savrseno obrijan, iako je skoro slep, danas se doselio u staracki dom. Njegova sedamdesetogodisnja supruga nedavno je umrla, a time selidbu u dom ucinila neophodnom.
Posle mnogo sati strpljivog cekanja u holu doma, ugodno se nasmesio kada su mu rekli da je njegova soba spremna. Dok je upravljao svojom setalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, ukljucujuci i roletne koje su bile na prozoru.

“Svidja mi se”, rekao je sa entuzijazmom osmogodisnjaka kome su upravo pokazali novo stene.
“Gospodine jos niste videli sobu. Sacekajte jos malo!”

“To nema nikakve veze”, rekao je. “Sreca je nesto o cemu odlucujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je rasporedjen namestaj, vec kako ja rasporedjujem svoje misli. Vec sam odlucio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakog jutra kada se probudim. Ja imam izbor : mogu da provedem dan u krevetu brojeci teskoce koje imam sa delovima tela koji vise ne rade, ali mogu da ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji jos uvek rade. Svaki dan je poklon, i dok su mi oci otvorene mislicu na novi dan i na sve srecne uspomene koje sam odlozio. Bar za ovo doba svog zivota. Starost je kao bankovni racun: sa njega podizete ono sto ste tu ulozili. Moj savet vam je da ulazete mnogo u banku secanja. Hvala vam za vas deo u banci secanja. Ja jos uvek ulazem.”


--------------------------------------------------------------------------------

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala".


--------------------------------------------------------------------------------

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:
“Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
“A jesi li ti vidio sve spefikacije, koje sam napravio da je formiram?"
Evo, vidi:
“Ona mora znati prati, ali ne smije biti od plastike, imati više od 200 pokretnih zglobova,a svi moraju imati mogućnost za zamjenu, i usput svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje četvero djece… u isto vrijeme treba znati dati poljubac, izliječiti od jednog povrijeđenog koljena do slomjenog srca, i sve to mora raditi samo sa dvije ruke.”
Anđeo se začudio svim tim zahtjevima:
“Sa samo dvije ruke?….Nemoguće!“
I ovo je samo standardni model ?!
Pa će Bogu:
“To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.
"Ne želim to!", protestirao je Bog. "Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago.
Kad se razboli,sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno."
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
“Bože, kako si je napravio taku meku?”
“Je, mekana je”, kaže Bog, "ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš vjerovati što sve može učiniti i izdržati.”
“A može li misliti?" pita Anđeo.
Bog odgovara:
“Ne samo da može misliti, ona može i surađivati i dogovarati se."
Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju..., pa dotakne ženino lice..
“Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju..."
“Nije to nikakav propust…to je jedna suza”, ispravi ga Bog.
“A zašto to, čemu služi?" upita Anđeo.
I Bog kaže:
“Suza je njezin način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos.”
Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
“Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”
To je istina!
Žena ima snagu, zato joj se čovjek divi. Ona podnosi teškoću, nosi tugu, ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smije, kad želi vrisnuti.
Žena pjeva, kada želi plakati. Plače kad je sretna i smješka se kad je nervozna.
Bori se za ono u što vjeruje.
Ona je protiv nepravde.
Ne priznaje “ne” za odgovor, ako ima drugi i bolji način za rješenje. Sve od sebe daje za svoju obitelj. Ona prati prijateljicu liječniku, zato što se ova boji.
I žena voli bez granica...
Ona plače od sreće kad joj djeca nešto novo u životu dožive, raduje se dobroti svojih prijatelja.
Sretna je kad čuje za neko rođenje ili vjenčanje.
Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe.
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama, ali je jaka i kad nema više ništa za što bi se borila.
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj može izliječiti slomljeno srce.
"ALI....", Bog će zabrinuto:
zena ima i jednu gresku:

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VREDI! ! !

Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam pre nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.

Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smejete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.

Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.

Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, neprimetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.

Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

Avelj i Kain se susretoše posle Aveljeve smrti. Hodahu pustinjom i prepoznaše se iz daljine, jer obojica behu vrlo visoki. Braća sedoše na zemlju, založiše vatru i obedovaše. Ćutahu kako čine umorni ljudi na izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvezda koja još ne beše dobila ime. Pri svetlosti plamena Kain primeti na Aveljevom čelu beleg od kamena, ispusti hleb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zločin.
Avelj odgovori:
-Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne sećam se više; opet smo ovde zajedno, kao nekada.
- Sada znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znači oprostiti. I ja ću pokušati da zaboravim.
Avelj reče sporo:
- Tako je. Dok traje griža savesti, traje i krivica.

Dzoni Lingo bio je veoma zgodan mladic i sposoban trgovac. Sto god da je kupovao ili prodavao ostvarivao je dobru zaradu. Ziveo je na ostrvu na kome je bio obicaj da se zene kupuju kravama.
Pristojnu zenu mogli ste kupiti za tri ili cetiri krave, a za pet - izuzetnu.

Jednog dana Dzoni je objavio da se zeli ozeniti Mahanom. Mahana nije imala nikakve vrednosti ni ugleda u ocima drugih ostrvljana. Otac se prema njoj odnosio kao da je neki porodicni otpadak. Govorio je da u glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mrsavi kravu samo da je se resi.

Kad su seljani culi da Dzoni planira njome da se ozeni, mislii su da je to zbog toga mozda sto je moze dobiti besplatno. Bio je tako lep i popularan da bi mogao da dobije svaku devoku sa ostrva. To sto zeli Mahanu jednostavno nije imalo smisla.

Dosao je dan trgovine, Mahana je bila toliko uplasena, zbunjena i posramljena da nije cak ni izasla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac trazio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani culi tu njegovu visoki cenu, svi su se glasno smejali . U zivotu nisu culi nesto smesnije.

Medjutim, Dzoni je umirio seljane i rekao: "Dati tri krave za zenu je mnogo, ali nedovoljno za moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu." Svi su ostali bez daha.

Moki je skoro pao sa stolice od iznenadjenja. Niko nikad u proslosti na ovom ostrvu za zenu nije dao osam krava. Zasto je Dzoni ucinio tako nesto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su mislili da sujetni Dzoni zeli da svi znaju kako je on prvi i jedini dao vise krava za zenu od ostalih.

Najzad je dosla svadba, posle koje su Dzoni i Mahana odmah napustili ostrvo i otisli na duzi medeni mesec. Vratili su se, naime, posle nekoliko meseci. Stari trgovac doneo je u njihovu kolibu poklon za Mahanu koji je Dzoni narucio.

Starcu je zastao dah od onog sto je video. Tu je Mahana. To vise nije ona stidljiva, ruzna i zapustena Mahana iz oceve kolibe. Sada je izuzetno lepa. Smesi se i govori umiljato. U njenoj je sjajnoj dugoj kosi divan crveni cvet. U svojoj cistoj crvenoj haljini lici na kraljicu.

Kad je Mahana otisla po vodu, trgovac je upitao:
- "Sta se dogodilo s Mahanom?"
- "To je zbog krava," - odgovorio je Dzoni.
- "Zbog krava?" - zacudio se prodavac, "Kako to mislis zbog krava?"
- "Mozete li zamisliti" - odgovorio je Dzoni - "kako se oseca zena koju prodaju za jednu ili dve krave kad cuje da je neka druga zena prodata za cetiri ili pet krava. Tako nesto ne bih mogao uciniti mojoj Mahani.
Zeleo sam da ona bude zena vredna osam krava i zato sam za nju dao osam krava. Najvaznije je je kakvu vrednost zena ima u sopstvenim ocima" - nastavlja Dzoni.
"U ocevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi vise od ijedne zene na ostrvu. Kad covek oseca da vredi za osam krava, tek tada on to moze i biti."

Bilo je potrebno da Dzoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona shvatila svoju pravu vrednost. Svako od nas vredi, da se posluzim izrazom iz Mahaninog zivota, osam krava samo ako ima ljubav u sebi.

“Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;

ili, ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš da me ubjeđuješ;

ili, ako osjećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;

ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.

Ne zahtjevam od tebe da me potpuno razumiješ, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osjetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....

Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osjećanja ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ...

Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjećeš da u tome kakva sam postoji mnogo lijepog. I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mijenjaš da bih bila kao ti, nego da me cijeniš, priznaš, podržiš i voliš....”

Posmatraj stablo. Razmisljaj o njemu kroz godisnja doba. Videces kako nailazi na mnoga iskusenja.

U prolece, radovaces se gledajuci ga kako mu cvetaju pupoljci. Mozda i neces zapaziti kako tesko podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Svidja ti se stablo kako se lagano njise na toplom letnjem suncu? Ali mozda neces shvatiti kako je zedno u susnim razdobljima. Mozda neces cuti vapaje za toplom letnom kisom kako bi utolilo zedj.

Svidjaju ti se sjajne sarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uzivati u prelepom predelu? Ali primecujes li njegovo ukoceno telo na hladnoj kisi u ledenom januaru? Uocavas li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list ?

Zimi ce ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoca stvaraju na njegovim granama. Ali cujes li kako mu grane pucaju od studeni i tezine snega?

Promatraj stablo. Razmisljaj o njemu od jednog do drugog godisnjeg doba. Pored lepote uoci patnju.

I reci sebi: slicno mi je. Ima svoja godisnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kusnje. Jer zivot, coveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suse…

Ne postoji zivot bez iskusenja. Nemoj misliti da zivot nije zasluzio zivljenje. Suprotno. Svako iskusenje skriva jedan trezor. Otkrices ga ako razbijes skoljku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono ce promeniti tvoj zivot u blistavi dragi kamen.

Iskusenje te moze srediti. Matirati. Moze se sruciti na tebe kao sto se prirodna nepogoda sruci na stablo. Ali iskusenje je poziv na uzdignuce. Zamisli sta bi bilo od leptira da ne zeli izaci iz caure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskusenje promene.

Covek raste menjajuci se: od razdora u susret, od napustanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajuci mnoga umiranja citavoga zivotnog veka, umiranja vode u nova radjanja.

Ne trci prema iskusenjima. Pusti godisnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskusenja isprece na putu, ne bezi. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godisnja doba. I uci se od njega.

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona bejaše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Od toga dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro oseća. Lekari se i dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lekovi tako brzo izlečili.

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna. No, bi li se ti ikad umorio slušajući voljenu osobu koja ti to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«. Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

Žabice

Bila je jedna grupa žabica koje su se želele takmičiti. Želele su izaći na veoma visoku kulu pa je došlo mnogo gledaoca da daju podršku žabicama.

Utakmica je počela...
Ali...
Niko od prisutnih gledaoca nije verovao da će neka žabica uspeti doći do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada neće uspeti!”
ili:
”Ma neće uspeti, kula je veoma visoka!”
Žabice su počele da zaostaju...
...osim jedne, koja je brzo puzila, sve više i više...

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguće je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, žabice su odustajale i okretale se natrag...
osim jedne koja je istrajno išla napred... i uopšte se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale žabice, kao i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona uraditi ono što su ostali smatrali nemogućim.
Jedan gledaoc je pristupio žabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage I volje da izađe do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je... pobednička žabica gluva!!!

Naravoučenije?
Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimisti . . . jer ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši!
Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš utiče na tvoja dela!
Dakle:
Budi UVEK OPTIMISTA!
i šta više…
jednostavno budi “gluv” kada ti neko kaže da ne znaš i ne možeš ostvariti svoje snove!
Pomisli:
U svemu možeš uspeti kad to stvarno želiš!