Poučne priče

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma?
- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

NASRUDIN I NEZADOVOLJNI PUTNIK
Jednoga je dana Nasrudin išao svojim putem. Ugledao je čovjeka, koji je sjedio na
rubu ceste tužan i smrknut.
“Što je tebi, kakve su ti lađe potonule?” upita ga Nasrudin.
“U životu nema ničega, što bi me radovalo,” protuži taj čovjek. “Tako sam
nezadovoljan sa svojim životom! Ništa me ne zanima.”
“Nezadovoljan si sa svojim životom? Ništa te ne zanima? Reci mi - da li ti nešto
nedostaje? Vidim na tebi lijepu i skupocjenu odjeću, nisi, dakle, siromašan...”
“Ah, ne, ja sam bogat!”
“Da nisi možda bolestan?”
“Ah, ne, zdrav sam, zdravcat!”
“Imaš li obitelj? Ženu, djecu, rodbinu, prijatelje?”
“Ah, imam dobru ženu, dobru djecu, imam i rodbinu i prijatelje, ali eto, ništa me to ne
veseli!”
Tada Nasrudin bez riječi zgrabi putnikovu torbu, i nagne bježati niz cestu. Trčao je
kao odapeta strijela. Putnik se najprije zabezeknuo, a tada se dade u potjeru za Nasrudinom.
No nije ga mogao stići.
“Moja torba!” vikao je zadihan. “Vrati mi moju torbu! U njoj je novac i isprave!”
Kad je već daleko odmaknuo od putnika, Nasrudin zastade, sakri se za drvo, a torbu
stavi ukraj ceste. Kad je putnik sopćući stigao do toga mjesta, on se s radosnim poklicima
obruši na torbu.
Nasrudin mu priñe.
“To je sreća, zar ne?” upita. “Gle, otkrio si da se možeš obradovati!”

(Perzijska, arapska, izraelska, afganistanska priča )

Neki čovek, njegov konj i pas putovali drumom.
Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i
sve ih pokosi. Ali čovek nije shvatio da je napustio ovaj svet, pa
je nastavio put sa svoje dve životinje; ponekad i mrtvima treba
vremena da uvide šta ih je snašlo...
- PUt je bio dug i težak. Stalno su se penjali uzbrdo, po
suncu koje je peklo, i bili su premoreni, znojavi i žedni. Iza jedne
okuke ugledaše velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodi-
la na trg popločan zlatnim pločama, a nasred trga stajala je česma
iz koje" je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čuvaru na
ulazu.
"Dobar dan."
"Dobar dan", odvrati stražar.
"Koje je ovo ovako lepo mesto?"
"To vam je nebo."
"Sreća naša što smo stigli na nebo jer umiremo od žeđi."
"Možete slobodno da uđete i da pijete do mile volje." I
stražar pokaza na česmu.
"Ali moj konj i pas su takođe žedni."
"Zao mi je", reče stražar. "Ali životinjama je zabranjen
ulaz."
Covek je bio strašno razočaran jer ga je morila
neizdržljiva žeđ, ali nije hteo sam da pije. Zahvalio je stražaru i
nastavio put. Još dugo su tako hodali uzbrdo kad naiđoše na
drugu kapiju, ovoga puta trošnu i oronulu, od koje je vodila
zemljana staza oivičena drvećem. U hladu ispod jednog drveta
ležao je neki čovek sa šeširom natučenim preko lica, i verovatno
dremao.
"Dobar dan", reče mu putnik.
Covek samo klimnu glavom.
"Strašno smo žedni, ja, moj konj i moj pas."
"Tamo u steni ima jedan izvor", reče čovek pokazujući
prstom. "Možete da pijete do mile volje."
Covek, konj i pas odoše na izvor i utoliše žeđ.
Putnik se vrati da zahvali čoveku. "Dođite kad god
hoćete", odgovori čovek.
"Samo još nešto da vas pitam. Kako se zove ovo mesto?"
"Nebo."
"Nebo? Ali stražar ispred mermerne kapije rekao mi je da
je ono Nebo!"
"Ono nije nebo, ono je pakao."
Putnik je bio zbunjen. "Treba da im zabranite da se
koriste vašim imenom! Taj lažni naziv sigurno stvara veliku
zbrku!"
"Ni govora; naprotiv, oni nam čine veliku uslugu. Jer ta-
mo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevere najbolje prijate-
lje..."

Svaki put kada ti srce otkuca, blizi si trenutku kada ce zauvek da stane.

Svaki put kada setas sumom, zao ti je sto na kraju ipak moras da se vratis asfaltu.

Svaki put kada trepnes okom, proci ce nekoliko trenutaka dok to ne ucinis ponovo.

Svaki put kada nekog nasmejes, smisljas nacin da to uradis jos jednom.

Svaki put kada sa prijateljima popijes casicu dobre rakije, razmisljas da popijes jos koju.

Svaki put kada na radiju cujes neku dragu pesmu, otpevas refren naglas.

Svaki put kada svog psa pomazis po dlakavom stomaku, raste poverenje izmedju dva bica.

Svaki put kada se obrijes, svestan si da te ista nevolja ceka vec sledeceg jutra.

Svaki put kada te devojka nezno dodirne, prijatni zmarci spuste ti se lagano niz kicmu.

Svaki put kad ujutru ustanes, neko sanja najlepsi san.

Svaki put kada se rastajes od nekoga, iznova ti bude tesko.

I SVAKI PUT JE PRVI.

Mladi kralj Artur je bio iznenadjen i uhvacen od susednog Kralja, dok je kradom lovio u njegovim sumama. Kralj ga je mogao ubiti na licu mesta jer je to bila kazna za sve one koji bi krali na monarhovom imanju, ali se on pokolebao pred Arturovom mladoscu i simpaticnoscu, i ponudio mu je slobodu u zamenu za odgovor na jedno tesko pitanje.

Sta ustvari zele zene?

Ovakvo bi pitanje ostavilo bez reci i najstarije mudrace i mladom
Arturu se cinilo da je prosto nemoguce odgovoriti na njega.

Kako god bilo, bolje je i pitanje nego umreti obesen, tako da se vratio u svoje kraljevstvo i poceo ispitivati svoje podanike. Razgovarao je s princezama, kraljicom, prostitutkama, casnim sestrama, mudracima, pa cak i sa dvorskom ludom .jednom recju, sa svima. Ali, niko mu nije dao zadovoljavajuci odgovor. Medjutim, svi su mu savetovali da potrazi odgovor kod stare vestice, jer ga je ona jedina i znala.
Cena bi bila visoka, jer je stara vestica bila nadaleko poznata po svojim basnoslovno skupim uslugama.

Dosao je najzad i zadnji dan godine i Artur nije imao drugog resenja vec da razgovara sa vesticom. Ona je pristala dati odgovor, ali u zamenu za sledecu cenu: zelela je da se uda za Sir Gawain-a, najplemenitijeg viteza Okruglog stola i Arturovog najboljeg prijatelja.
Mladi Artur je prestravljeno gledao; bila je grbava i uzasno ruzna, imala je jedan jedini zub, sirila je oko sebe takav smrad koji ga je terao na povracanje i ispustala je neobicne krike i zvukove.
Nikad Artur nije u svom zivotu video odvratnijeg stvorenja. Pri samoj pomisli da zamoli svog prijatelja da ozeni ovo storenje, uplasio se i posustao.

Ali Sir Gawain je saznao sta se dogodilo i odlucno rekao da je zrtvovanje za zivot svog prijatelja i za ocuvanje Okruglog stola vredno toga
Najavljeno je vencanje, nakon cega je stara vestica u svojoj paklenoj mudrosti rekla:
"Svaka zena zeli da bude vlasnica svog zivota!"

Cim je to izgovorila, svi prisutni su odmah priznali da je izrekla veliku mudrost i da je potpuno u pravu. Isto tako, da je i mladi Artur spasen.
Tako je i bilo.

Cim je cuo odgovor, monarh susednog kraljevstva je vratio Arturu slobodu i pravo na zivot. Vencanje je obavljeno i to gala; prisustvovali su svi dvorjani i niko vise od Artura nije osecao i olaksanje i tezinu u isto vreme.

Sir Gawain je bio nasmesen sve vreme, ljubazan i pun postovanja, po svom starom obicaju.
Stara vestica je napravila pravi skandal svojim najgorijim nacinom ponasanja: zdrala je kao zvjer, bez koriscenja pribora za jelo-rukama i uz to proizvodila zastrasujuce urlike i zvuke, a da ne spominjemo nepodnosljivi smrad.

Konacno je doslo i vreme prve bracne noci i dok je cekao svoju novovencanu mladu da mu dodje u krevet...Gawain je ugledao kako mu prilazi najlepse zensko stvorenje koje je ikad u zivotu mogao zamisliti. Sav ocaran je upitao sta se dogodilo, na sta mu je mlada devojka odgovorila da je to ona, vestica, ali da ce pola vremena provesti s njim kao vestica, a pola kao mlada devojka i to sve zato sto je on bio dobar prema njoj sve vreme. Isto tako, upitala ga je koji njen aspekt zeli preko dana, a koji preko noci.

Koje okrutno pitanje!
Gawain je pozurio sa razmisljanjem. Da li da preko dana ima divnu devojku koju ce moci svima pokazivati bez straha i srama, a nocu u intimnosti svog kreveta imati monstruoznu vesticu???
Ili pokazivati prijateljima preko dana vesticu, a trenutke bracnog sladostrasca provoditi sa divnom devojkom???

Plemeniti Gawain joj je rekao da joj pusta na volju da sama odluci.

Cim je to cula, vestica je rekla da ce uvek biti u obliku mlade devojke, i danju i nocu, jer ju je on postovao i dozvolio joj da bude vlasnica svog zivota.

Iskušenja...

Došao je jednom, jedan mladić, svome učitelju i požalio mu se na svoje stanje. Rekao mu je: "Nevolje su me pritisnule se sa svih strana. Sve mi u životu ide naopako. Mnogo sam tužan zbog svega toga sto me zadesilo. Osjećam veliku tjeskobu u grudima zbog svih problema...."

Učitelj ga je pažljivo slušao, a kada je mladić završio sa svojim jadanjem, htio je učitelj, praktičnim primjerom, da ga utješi i nasavjetuje. Uzeo je jednu čašu i nasuo u nju vode.Zatim je prosuo pepela u tu čašu. Voda se odmah zaprljala pepelom i zamutila se.
Tada mu je učitelj rekao:
"Ova čaša s vodom, koja se zamutila pepelom, si ti i tvoja iskušenja."

Zatim ga je odveo do mora, i postupio na isti način. Prosuo je pepeo u more. Međutim, pepel se ubrzo utopio u vodu i potpuno nestao, a more je, naravno, ostalo potpuno isto. I onda ga je učitelj nasavjetovao:
"Zato ne budi poput one čaše s vodom - nego budi poput mora."

Dakle, nemoj biti primjer vode u čaši, pa da te svaka sitnica nasikira i rastuži, nego budi poput mora pa budi i ti jak i nepokolebljiv, gledaj svako iskušenje malim, jer je ono zaista malo u odnosu na nekog drugog kome je još gore.

Vas je prijatelj odgovor na potrebe vase.
On je njiva koju zasijavate s ljubavlju,
i koju zanjete s zahvalnoscu.
On je vase kuciste i ognjiste vase.
jer vi mu dolazite gladni,
a i da potrazite od njega uspokojenje.
Kad vam prijatelj kaze otvoreno sta misli,
ne bojte se njegovog "ne" u svome duhu,
i ne zazirite od njegovog "da".
A kada suti,
nek vase srce ne prestane osluskivati njegovo,
jer i bez rijeci, medju prijateljima, sve misli,
sve zelje, sva iscekivanja, radjaju se i dalje,
s radoscu koja ne trazi povladjivanje.
Kad se rastajete od nekog prijatelja,
ne tugujte zbog toga.
Jer ono sto u njemu ponajvise volite,
moze za njegovog odsustva biti jos jasnije,
kao sto putnik planinu s podnozja jasnije vidi.
I nek u prijateljstvu ne bude drugog cilja
sem produbljivanja duha.
Jer ljubav sto trazi ista osim razjasnjenja
osobne tajne,
i nije ljubav nego bacena mreza:
hvata se samo ono sto je nekorisno.
Nek ono sto je u vama ponajbolje
bude za prijatelja vaseg;
ako zna dokle uleze vasa oseka,
nek zna dokle doseze i vasa plima.
Jer sta je za vas prijatelj
kog trazite samo da ubijete vrijeme
Trazite ga samo da biste
to vreme odista prozivjeli.
Jer njegovo je da vam ispuni zelje i potrebe,
a ne vasu prazninu.
i nek u dragosti prijateljstva bude i smijeha,
i zajednickih radosti.
Jer u rosi sitnica srce nalazi svoja jutra,
i biva okrijepljeno.

Neki stariji bracni par godinama je vodio malu radnju u jednom selu u Novoj Engleskoj. Umoran od dosadne svakidasnjice, vlasnik je jednog jutra u izlog stavio oglas : "Na prodaju."

- "Zeno" - rekao je - "mozda ce neki mladi ljudi sa vise novca nego zdravog razuma doci i kupiti je. Tada se ti i ja mozemo otseliti u Floridu gde cemo bolje ziveti."

Medjutim, sedmice su prolazile, a takav kupac nije se pojavio. Jednog jutra u selo je stigao neki stranac natovaren slikarskom opremom. Usao je u radnju i rekao vlasniku:
- "Da li mi dozvoljavate da slikam vasu radnju?"
- "Da", - odgovorio je starac, - "ali ovde ne vidim nista sto bi moglo da pivuce slikara."

Stranac je namestio svoj pribor i marljivo radio celog dana. Sledeceg dana nastavio je svoj posao. Kada je zavrsio, zahvalio se vlasniku i otisao. Nekoliko sedmica kasnije isti stranac ponovo je usao u radnju. Starom bracnom paru poklonio je ulaznice za umetnicku izlozbu u obliznjem gradu. Slikar je pored ulaznica poklonio domacinima i novac za autobuske karte do grada.

Starac je mislio da je sve to samo "gomila gluposti", ali je na navaljivanje supruge ipak pristao da poseti izlozbu. Stari bracni par dosta zbunjeno, prolazio je kroz galeriju Iznenada muz je zastao i uzviknuo:
- "Draga, to je nasa radnja!"
Priblizili su se i sa srtahopostovanjem posmatrali privlacnu sliku.
- "Nikad nisam primetio da ti siroki brestovi tako uokviruju nasu zgradu!" - rekao je on.
- "Nisam znala da prozorska okna tako svetlucaju!" - uzviknula je ona.

Slika njihove radnje privlacila ih je kao magnet. Posto su jos malo postojali, starac je uhvatio ruku svoje zene i rekao:
- "Draga, hajdemo kuci. Cak i prozorska okna svetlucaju kada je srce u redu!"
Cim su stigli kuci izvadili su oglas iz izloga. Kada je srce u redu sve drukcije izgleda!

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, vidio sam jednog dečka
iz mog razreda kako ide kući.] Zvao se Kyle.
Izgledalo je, da nosi kući sve knjige.
Pomislio sam: "Zašto bi tko nosio sve svoje knjige kući u petak?
Ovaj zaista mora biti štreber.
Sam sam imao lijepo isplaniran vikend (tulumi i nogometna utakmica
s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje.
Hodajući, vidio sam da prema onom dečku ide grupa djece.
Potrčali su k njemu,,srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato.
Njegove naočale su odletjele i vidio sam kako se zaustavljaju desetak stopa od njega.
Pogledao je prema gore i vidio sam mu tugu u očima.
U srcu sam suosjećao s njim.
Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočale, ugledao sam suzu u njegovim očima. dodajući mu naočale, rekao sam: "oni dječaci su budale. Zaista bi već morali odrasti.
Pogledao me i rekao: "Hej, hvala!" na njegovom je licu bio velik osmjeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost. pomogao sam mu pokupiti knjige i upitao ga gdje živi.
Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to da ga nisam prije viđao. Rekao je, da je prije išao u privatne škole. Prije se ne bih nikada družio s nekim, tko je pohađao privatnu školu. Cijeli put do kuće. išli smo pješice i pomogao sam mu nositi dio knjiga. Pokazalo se da je zanimljiv dečko. Upitao sam ga bi li htio s mojim prijateljima igrati nogomet. Rekao je da želi.
Družili smo se cijeli vikend, i što sam bolje upoznavao Kyle-a, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji bili su istog mišljenja. Došao je ponedjeljak jutro i tamo je opet bio Kyle s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: "Ti ćeš zaista nabildati mišiće s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!"
Samo se nasmijao i dao mi polovicu knjiga.
Kroz slijedeće četiri godine Kyle i ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo razmišljati o faksu. Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke. Znao sam da ćemo zauvijek biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. Kyle je htio postati liječnik, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć nogometne stipendije. Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Cijelo vrijeme zezao sam ga da je štreber. Morao je pripremiti govor za maturu. Radovao sam se što ja nisam morao ići na binu i govoriti. Na dan mature vidio sam Kyle-a. Izgledao je fenomenalno.On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao u naočalama. Imao je više spojeva nego ja i cure su ga obožavale, tako da sam ponekad bio ljubomoran. Danas je bio jedan od onih dana.Vidio sam kako je nervozan zbog svog govora.
Zato sam ga lupio po leđima i rekao:
"Hej, veliki čovječe, bit ćeš odličan!"
Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmijao se.
"Hvala", rekao je.
Nakašljao se i počeo govor.
"Matura je vrijeme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tijekom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ... ali najviše svojim prijateljima. Ovdje sam, da vam kažem, da je biti nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi možete dati. Ispričat ću vam priču. Gledao sam u svog prijatelja u nevjerici, dok je on pričao priču o danu
našeg prvog susreta., Preko vikenda se namjeravao ubiti.Govorio je o tome, kako si je ispraznio ormarić, da poslije njegova mama ne bi morala doći i nositi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi mali smješak. "Hvala bogu, bio sam spašen. Moj prijatelj spasio me od smrti. Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečko pričao o svom najgorem trenutku.Vidio sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smješe mi se onim istim zahvalnim osmjehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.
Nikad ne potcjenjuj moći svojih djela.
Jednom malom gestom možeš nekome promijeniti život. Na bolje ili na gore.
Bog nas "daje" u naše živote, da na neki način utjećemo jedni na druge.
Tražite Boga u drugima.
"Prijatelji su anđeli, koji nas
dižu na noge,
kada naša krila zaborave kako letjeti.

Kad bih samo mogla videti svet - udala bih se za tebe


Bila jedna devojka koja je samu sebe mrzila zbog toga što je bila slepa.
Mrzila je svakog osim svog voljenog momka.
On je uvek bio tu za nju. Rekla mu je:
"Kad bih samo mogla videti svet - udala bih se za tebe."...
Jednog dana, neko je donirao par očiju za nju.
Kada su joj odstranili zavoje mogla je videti sve,
uključujući i svog dečka.
On je upita: "Sad kad vidiš svet - hoćeš li se udati za mene?"
Ona ga pogleda i uoči da je on slep.
Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka je šokira.
Nije to očekivala.
Sama pomisao da ih mora gledati čitav svoj život povede je da odbije da se uda za njega.
On ode u suzama i nekoliko dana kasnije napisao joj je pismo:
" Dobro čuvaj svoje oči, draga moja,
jer pre nego što su postale tvoje - te oči su bile moje :()

Ne znam, da li sam do juče ja bila dete, ili se čitav moj svet za kratko vreme pretvorio u jednu veliku laž...

Ne znam, da li se borim protiv toga, ili se pridružim...

Ne znam, da li da išta postoji Sveto u svetu bezdušnih smrtinka...

Ne znam, kada su ljudi prestali da se plaše Boga...

Ne znam, koliko stradanja treba da natera čoveka da razmisli o sebi...

Ne znam, koliko treba nekog na voliš, da bi mogao da ga izdaš...

Ne znam, kako oteti pod, onom, koji ti ga izvlači ispod nogu...

Ne znam kako ostati pošten, čestit i moralan u svetu mržnje... moru prevara, vulkanu laži, planeti bezdušnika...

Ne znam gde da počnem, a ne znam ni gde je kraj...

Ali, znam...

Da neki ljudi smeju sve...
Ne zato što se ničeg ne boje... nego zato, što se ničeg ne stide...

TAJNA VJEČNE LJUBAVI

Postoji jedna stara indijanska priča koja govori o dvoje mladih indijanaca: o mladiću i djevojci.
Jednom se njih dvoje uputiše do velikog poglavice svoga plemena i rekoše mu odlučno:

“Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala vječno.”

“Dobro”, – odgovori im poglavica. “Reći ću vam, šta da učinite. Ali prvo pođite sa mnom gore u planinu, no prije toga pronađite mi dva orla i ponesite ih sa sobom, a poslije ćemo vidjeti šta dalje.”

Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada stigoše na vrh planine, poglavica im ovako reče:

“Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu.”

Zaljubljeni ga poslušaše i vezaše noge pticama.

“Sada ih pustite da lete!” – reče poglavica.

Mladić i djevojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi ne mogoše da polete, jer im noge bijahu međusobno vezane. Oni padoše na zemlju i počeše da kljuju jedan drugoga, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani. Tada stari indijanac reče:

“Sada presjecite uže!”

Mladi izvršiše i tu naredbu, presjekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice se brzo izdigoše u visine, zavrtiše se par puta u krug pa uzletiše ka snježnim vrhovima obližnje planine. A mudri poglavica im reče:

“Eto, to je tajna vječne ljubavi i sreće: ako su ljudi zavezani jedni za druge, nikada im neće uspjeti da polete. Vi možete slobodno da letite i zajedno, ali ne da budete vezani. A ako se ipak vežete, nikada nećete moći da spoznate ni ljubav ni sreću.”