Poučne priče

Siromašni seljak, nakon što se veoma dugo zadržao na tržnici, sjetio se da nije sa sobom ponio molitvenik. Dio puta prolazio je kolima kroz šumu, i već se gotovo pomirio s činjenicom da će dan završiti bez molitve.
Onda moljaše na ovaj način: «Napravio sam, Gospode, veliku glupost. Jutros sam krenuo od kuće bez mog molitvenika, a znaš da slabo pamtim i ne mogu sročiti nijednu jedinu molitvu. Ali evo što ću napraviti: Polako ću pet puta recitirati abecedu na čast Tebi koji poznaješ sve molitve. I Ti posloži slova na način kako je u molitvama kojih se ne mogu sjetiti."
Gospod na to reče svojim anđelima: «Od svih molitava koje sam danas čuo, ova je svakako najljepša, zato što je rođena iz jednostava i iskrena srca.»

Kakva jabuka

Svakog jutra, u malom Kraljevstvu Blagostanja, neki je prosjak bez riječi donosio kralju jednu jabuku, a onda bi otišao. Kralj, koji je bio navikao primati mnogo skupocjenije darove od tog voća što je jutrom stizalo, volio se narugati na račun prosjaka, kad bi ovaj otišao.
Svi su na dvoru oponašali kralja: jer zaista ne bi bilo prikladno ne postupati ili ne misliti kao kralj.
Prosjak se nije obeshrabrio i svakog je jutra dolazio i predavao kralju u ruke svoj dar. Iako mu je to bilo već dosadilo, kralj je ipak primao dar, uz hinjeni smješak i odlagao ga u jednu košaru. Bila je već krcata i jedva je u nju stalo sve voće koje je prosjak s ljubavlju, pažnjom i strpljivošću donosio.
Jednog dana najdraži kraljev majmun uzeo je jedan komad tog voća i zagrizao ga, a onda ga je odmah bacio pred kralja. Kralj je, sav u čudu, ugledao usred jabuke dijamant.
Istog trena je dao otvoriti sve voće koje je bilo nagomilano u košari i u svakom je našao dijamant.
Sav u čudu, kralj je dozvao neobičnog posjetitelja i zatražio objašnjenje. Ovaj je odgovorio: "Donosio sam ti ove darove da shvatiš da ti život svakoga jutra nudi poseban dar na koji ti zaboravljaš radi silnog ovog bogatstva kojim si okružen. Taj dar je novi dan koji započinje."
Mnoge stvari izgledaju prevažne, ali postoji jedno dobro koje sve nadilazi i koje je kao dijamant skriven u našem srcu - to je osmijeh što ga darujemo onome kome je potreban. Nosim li svakoga jutra nekome svoj dar?

Koliko nas ljudi svakodnevno izluđuje i naljuti?
Da ih pokušamo osvojiti i zavoljeti?
Neki čovjek odluči urediti svoj vrt pred kućom: posije englesku travu i uskoro iznikne lijepa zelena površina. Puno je vremena i pažnje posvećivao vrtu, ali se na proljeće začudi i naljuti, jer je u gustoj travi pronašao nekoliko žutih cvjetova. Požurio ih je iščupati. Ali su već sljedećih dana nicali novi cvjetovi, cvjetovi maslačka. Ode u trgovinu i kupi otrov za poljsko cvijeće. Nije pomoglo.
Od tog vremena njegov rad u vrtu pretvori se u bjesomučnu borbu protiv žutog cvijeća, koje je svakim danom sve više raslo i cvjetalo. „Što mogu još poduzeti“, povjeri čovjek brigu svojoj ženi. „A zašto ne pokušaš zavoljeti to cvijeće?“ odgovori mirno žena.
I čovjek posluša. Uskoro su mu divni uzorci maslačaka postali najljepši ukras zelenoj podlozi vrta. Od tada je mirno i zadovoljno živio.

Bogataš i siromah


Živio jednom neki bogat čovjek. Bio je široke ruke i rado je pomagao drugima. Do njega je imao kućicu siromah koji se u životu nije nagledao obilja, nego što je imao, raspoređivao bi tako da što bolje poveže kraj s krajem.
Jednom zgodom bogataš, zanesen svojim dobročinstvima, navede pred ljudima razgovor o tome tko je koliko vrijedan pa u želji da pecne svog siromašnog susjeda, reče:
- Vidiš kolikima ja pomažem? A ti, kako živiš, nemaš dovoljno ni za sebe samoga.
Siromah ga pogleda, pa odgovori:
- A kad bi ti znao koliko puta sam ja ljudima u nevolji dao sve što sam imao, do posljednjeg novčića? Hajde, ti to učini samo jedanput!

Bogataš tada spusti pogled i šutke se udalji osjećajući mnoge poglede na svojim leđima.

Bog postoji


Čovjek je otišao u brijačnicu ošišati svoju kosu i skratiti bradu kao i obično. Počeo je pričati sa brijačem. Pričali su o mnogim stvarima i raznim temama. Iznenada dotakli su temu o Bogu. Brijač je rekao: "Pogledaj čovječe, ja ne vjerujem da Bog postoji kao što si ti to rekao." "Zašto si to rekao?" - upitao je čovjek.

"Pa to je tako jednostavno, samo moraš izaći na ulicu da shvatiš da Bog ne postoji. Reci mi da Bog postoji; bi li bilo toliko bolesnih ljudi? Bi li bilo napuštene djece? Da Bog postoji, ne bi bilo patnje i boli. Ja ne mogu zamisliti Boga koji dopušta ove stvari." Čovjek je zašutio jedno vrijeme misleći se jer nije želio odgovoriti bez argumenata.
Brijač je završio svoj posao, i čovjek je izašao iz brijačnice. Ubrzo nakon što je izašao ugledao je čovjeka sa dugom kosom i zapuštenom bradom (izgledao je sav neuredan). Onda je čovjek ponovo ušao u brijačnicu i rekao brijaču: "Znaš što? Brijači ne postoje: "Kako ne postoje?" - upitao je brijač. "Ne!" - čovjek je uzvikuo. "Oni ne postoje, jer da postoje ne bi bilo neurednih ljudi, kao što je onaj na ulici: "Ma brijači postoje samo što ljudi ne dolaze k njima." "Točno!"- potvrdio je čovjek i nadodao: "Isto tako i Bog postoji samo ljudi ne dolaze k Njemu!"

Neki je čovjek živio neprestano s crnim oblacima na duši. Nije vjerovao u dobrotu, osobito u Božju dobrotu i ljubav.
Jednoga dana dok je, zadubljen u svoje crne slutnje tumarao brdima iznad sela, susretne pastira.

Pastir, dobar čovjek bistra oka, osjeti strančevo očajničko raspoloženje i upita:
"Što te toliko muči, prijatelju?"

"Neizmjerno sam usamljen."

"Ja sam također sam, ali nisam tužan."

"Možda zato što je Bog s tobom..."

"Pogodio si."
"Ja, naprotiv, nemam Boga, ne mogu vjerovati u njegovu ljubav. Kako Bog može voljeti ljude svakog pojedinog? Kako je moguće da mene voli?"

"Vidiš li ono naše selo u dolini?", upita pastir. "Vidiš svaku kuću, zar ne? Vidiš li prozore svake kuće?"
"Vidim".
"Onda nemoj očajavati! Sunce je jedno, pa ipak ono obasja svaki prozor u gradu, i onaj najmanji skriveni prozor tijekom dana ono obasja. Možda si ti očajan zato što ti je prozor zatvoren?"

Na satu filozofije profesor je stajao pred grupom studenata i držao neke predmete
iza sebe. Kad je sat počeo, bez riječi je podigao veliku, praznu staklenku od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis.
Zatim je pitao studente je li staklenka puna. Složili su se da je.

Onda je profesor podigao kutiju punu kamenčića, ubacio ih u staklenku i malo protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazni prostor između loptica. Ponovo je pitao studente je li staklenka puna. Ponovo su odgovorili da je puna.

Sljedeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna pijeska. Kada ga je usuo, pijesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u staklenci.
Pitao je još jednom je li staklenka puna. Studenti su skrušeno odgovorili da je.

Onda je profesor ispod stola izvadio dvije šalice kave i ulio ih staklenku. Kava je natopila pijesak. Studenti su se smijali.

Sad!, rekao je profesor, dok je smijeh zamirao, 'želim da shvatite da ova staklenka predstavlja vaš život.
Loptice za tenis su važne stvari u vašem životu: vaša obitelj, vaša djeca, zdravlje, vjera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo.
Kamenčići su ostale važne stvari u životu: posao, kuca i auto...
Pijesak predstavlja preostale stvari. Male, nevažne stvari. Ako staklenku napunite pijeskom, nema mjesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako svoje vrijeme i snagu potrošite na male stvari, nikad nećete imati mjesta za važne stvari.

Zato: - Igrajte se s djecom.
- Nađite vremena za odlazak liječniku.
- Izvedite dragu osobu na večeru.
- Ponašajte se ponovo kao da vam je 18.
- Uvijek će biti vremena za čišćenje i popravke.
- Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su zaista važne.
- Izaberite svoje prioritete. Sve ostalo je pijesak.

Jedna studentica digla je ruku i pitala što predstavljala kava.
Profesor se nasmijao. 'Drago mi je da ste pitali. Nju sam ulio, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život ispunjen, uvijek imajte vremena za kavu s prijeteljem.

Jedan je čovjek jedne noći sanjao kako hoda sa Gospodom duž plaže.
Na nebu su se prikazivale scene iz njegovog života.
U svakoj sceni je primjetio dva para otisaka stopala u pijesku:
jedan par otisaka je pripadao njemu a drugi Gospodu.

Kad mu se pred očima prikazala druga scena njegovog života,
osvrnuo se ponovo na one otiske stopala u pijesku.
Primjetio je kako je mnogo puta na svom životnom putu zapravo
postojao samo jedan par otisaka stopala.
Isto tako, primjetio je kako mu se uvijek to dogadalo u najtežim i najtužnijim
trenutcima njegovog života.

To ga je počelo mučiti pa je upitao Gospoda:
- "Gospode, jednom si rekao da ako te odlučim pratiti da ćeš biti uz mene cijelim putem. Ali primjetio sam samo jedan par otisaka stopala u najtežem periodu svog života. Ne razumijem zašto si me ostavio onda kad sam te najviše trebao."

Gospod odgovori:
-"Moje drago dijete, ja te volim i nikada te ne bih ostavio. Tokom tvog perioda iskušenja i patnje, kad si vidio samo jedan par otisaka stopala, to je bilo onda kad sam te JA nosio."

Jedan covjek je dugo radio i stedio i tako sakupio veliko bogatstvo, mastajuci kako ce lijepo da se provodi, godinu dana, kada nista nece da radi, vec ce samo da uziva i smislja kako najbolje da ulozi novac.
Najednom pred njega je stupio andjeo smrti koji je dosao po njegov zivot.
Covjek je zaplakao, ocajan, i istakao hiljadu razloga da jos malo produzi svoje postojanje ali andjeo je bio neumoljiv.

- podari mi jos samo tri dana i dacu ti polovinu mog bogatstva -

preklinjao ga je covjek ali je andjeo ignorisao njegove rijeci i povukao ga za ruku.

- pokloni mi samo jos jedan dan, molim te, i sve ono sto sam stekao s toliko napora i znoja bice tvoje.-

Medjutim, andjeo uopste nije obracao paznu na njegove rijeci.
Covjek je na kraju uspio da izmoli za ustupak od nekoliko minuta da bi napisao sledecu poruku:

-Ko god nadje ovu poruku, ako ima dovoljno za zivota neka ne gubi vrijeme na gomilanje blaga, vec neka uziva.

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? - pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.

Trčeći kroz dvorište farme, upozoravao je ostale vičući: " U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!"

Kokoška, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže: "Prijatelju Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posljedice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati."

Miš se okrene prascu i vikne: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Prase je saosjećalo, ali reče: "Vrlo mi je žao, moj prijatelju Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama."

Miš tada krene prema kravi: "Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!"
Krava reče: "Oh, moj prijatelju Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.Vidim kako ti je teško ali ne mogu se ja tu uplitati,to nema nikakve veze sa mnom"

Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.

Te noći začuo se čudan zvuk u kući - kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je vidjeti šta se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom.

Znamo da se vrućica liječila svježom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokoš.

Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posjetiti prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.

Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njenu sahranu, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.


Zato, kad idući put čuješ da se netko (bilo ko) suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, sjeti se - kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano "život". Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da odbranimo i ohrabrimo nekog od nas.

Konvencija satana

Satana je pozvao sve demone sveta na svetsku konvenciju. U svom uvodnom obraćanju rekao je svojoj satanskoj bratiji:

- Ne možemo sprečiti hrišćane da idu u crkvu-
- Ne možemo ih sprečiti da čitaju svoju Bibliju i tako otkrivaju istinu-
- Ne možemo ih odvojiti od njihove vere u Spasioca-
- Kada jednom uspostave vezu sa svojim Hristom, naša moć nad njima biće uništena-
- Zato braćo, pustimo ih da idu u svoje crkve, pustimo ih da imaju svoje slavske ručkove, ali ukradimo njihovo vreme kako ne bi stigli da uspostave vezu sa Isusom-
- Zato morate da uradite sledeće: Maksimalno ih odvratite od razmišljanja i ne dozvolite im da imaju vezu sa duhovnim ocem ni jednog trenutka tokom čitavog dana-

Ali kako ćemo to uraditi - zapitaše demoni.

Ovako bratijo;

- Održavajte ih što više u radu, u svemu i svačemu što je marginalno i beznačajno, da potpuno okupira njihov um.
- Gradite im supermarkete. Mamite ih da troše pare, da kupuju, da kupuju, kupuju, troše, pozajmljuju, uzimaju kredite, kupuju, troše, pozajmljuju ...
- Terajte i njihove žene da rade što više, neka se to zove emancipacija, muževe terajte da rade najmanje 6 do 7 dana u nedelji i to po 10 ili 12 sati. Neka im život bez posla postane prazan i nepoznat.
- Neka što manje vremena provode sa svojom decom
-Za prijatelje u nevolji da nikad nemaju vremena,i uvek smislite nešto zbog čega bi se doživotno naljutili na njih...
- nek uvek misle da su u pravu,ma ne dajte im ni slučajno da saslušaju a kamoli uvaže tuđe mišljenje
- Neka im porodica nikad ne bude na okupu, tako da im dom ne može biti nikakvo utočište od napornog rada i mesto za opuštanje i razmišljanje.
- Toliko im okupirajte misli da dečije želje uopšte ne stignu ni da čuju.
- Potpuno im zaposednite sva čula. Podstaknite ih da svaki put kada uđu u automobil upale radio ili CD i napajaju mozak stupidarijama.
- Neka im je u kući stalno uključen TV, video player, CD ili kompjuter. Potrudite se da svaka prodavnica i svaki restoran ima muziku koja ih neće duhovno povezati sa Bogom.
- Treba im potpuno zakrčiti mozak i slomiti svaku eventualnu sponu sa Hristom.
- Kafiće napunite magazinima i novinama sa lakim sadržajem.
- Punite im glavu kojekakvim vestima 24 sata dnevno.
- Neka se na svakom ćošku grada i duž puteva nalaze reklamni bilbordi, tako da im misli ni jednog trenutka ne odlutaju ... znate već gde.
- Napunite im poštanske sandučiće reklamama, potrošačkim katalozima i svim mogućim oglasima sa uslugama i lažnom nadom.
- Magazine napunite napirlitanim lepoticama kakve nigde ne postoje, tako da podstaknete njihovo konstantno nezadovoljstvo njihovim ženama. Neka u mislima stalno traže izmišljene lepotice iz filmova i magazina.
- Održavajte njihove žene umornim i nesposobnim za bilo kakvu ljubav sa muževima.
- I dajte im svakodnevnu glavobolju.
- I kada se rekreiraju, neka u tome preteruju. Neka beskonačno naduvavaju i zatežu svoje mišiće.
- Neka se iz teretana i sa dzoging staza vraćaju potpuno iscrpljeni.
- Neka svako veče idu na zabave, koncerte, neka bulje u televizore, neka idu u restorane, diskoteke, pozorišta ...
- Neka što više prate sport.
- Neka nikada ne stignu da odu u prirodu, gledaju u nebo i ni slučajno da ne počnu da se dive božjoj kreaciji.
- Neka im deca na ušima stalno nose slušalice i neka ogluve od Walkman-a i I-Pod-a.
- Neka im se deca igraju petardama i neka se zaglupljuju video igricama koje će ih navići da stalno nekoga love, ubijaju i neka im prst navikne da okida na džojstiku kao na orozu.
- Neka im deca voze rolere i skutere i sve ono što će ih naterati da se naviknu da nose na glavi kacigu.
- Ne dajte im da se igraju sa psima lutalicama, mačkama, miševima, pticama, biljkama i svim onim što je kreator stvorio. Neka se plaše pasa lutalica, mačaka, miševa, mrava, buba i svega ostalog što je kreator stvorio.
- Dajte im Deda Mraza kako njihova deca nikada ne bi shvatila šta je zaista Božić.
- Dajte im uskršnjeg zeku kako nikada ne bi pričali o uskrsnuću i snazi bezgrešnih i životu mrtvih.
- Neka se dive automobilima, motorima, jahtama, avionima, kućama ...
- Ni jednog trenutka im ne dozvolite da budu opušteni,da počnu da saosećaju sa prirodom, da uđu u harmoničan odnos sa stvoriteljem, da se međusobno pomažu i da počnu da misle da je snaga kreatora u njima samima, te da svet mogu krojiti po sopstvenim željama i potrebama.
- Zapamtite, braćo demoni, naša filosofija je da Bog nije stvorio čoveka, već čovek Boga.
- Ne dajte im da žive po Hristovom učenju i Božijem zakonu .. ili je sa nama gotovo

Spavao bih manje, a sanjao vise
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede,vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok drugi spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog podario komadic zivota,oblacio bih se jednostavno,izlagao potrbuske suncu,ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom,na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze sazama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica... Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestaju da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila,ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas,ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog coveka odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...

Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!
(Charles Schultz)

Trazio sam . . .

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tijelo i smežurana krila. Čovjek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama, nije razumio da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čahure da bude spreman letjeti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli letjeti.

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.

“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti.

Čovjek na magarcu jaše svojoj kući, a njegov sin trči pored njega.

Sustiže ih jedan putnik i reče:
„Pa to nije u redu da vi jašete, a vaš sin da trči za vama. Vi ste ipak snažniji.”
Otac odmah (kao po naređenju) siđe s magarca i prepusti mjesto sinu.
No, ne prođe dugo, naiđe i drugi putnik i reče:
“Dječače, nije u redu da ti jašeš, a tvoj otac da pješači. Ti ipak imaš mlađe noge. Poštedi svoga oca.”
Dječak razmisli. Shvati da je putnik u pravu i napravi mjesta i za oca, te i jedan i drugi zajašiše magarca.
Naiđu pak na sljedećeg putnika koji im isto reče:
„Kakva sramota! Vas dvojica na toj jadnoj životinji. Trebalo bi uzeti štap i obojicu vas išibati!”


Tada i otac i sin siđoše i nastaviše ići pješice.
Utom naiđe i četvrti putnik pa i on reče:
“Hahaha, baš ste mi smiješni. Trojica vas idu pješke! Zar ne bi bilo normalnije da jednoga poštedite hodanja, a samo dvojica da pješače?”
Tada i otac i sin napraviše kolac na koji svezaše magarcu noge te ga zajedno ponesoše. Njih dvojica su hodali, a magarca su nosili.

TAKO JE TO KADA ČOVJEK SLIJEPO I NEPROMIŠLJENO SLIJEDI TUĐE PRIJEDLOGE.

Stvori Bog magarca i reče mu:
- “Bit ćeš magarac, radit ćeš od zore do mraka, teglit ćeš na svojim
leđima sve što ti stave i živjet ćeš 30 godina.”
Magarac odgovori: (pročitajte nastavak...)
- “Neka bude volja tvoja, Gospodine, ali…30 godina je previše. Zar ne
bi bilo bolje 10?”
I usliši Gospodin magarca i načini ga takvim.
Zatim stvori Bog psa i reče mu:
- “Bit ćeš pas, čuvat ćeš kuću čovjekovu, jesti ćeš što ti ostave i
živjet ćeš 25 godina.”
Pas odgovori:
- “Neka bude volja tvoja, Gospodine, ali…25 godina je previše. Zar ne
bi bilo bolje 10?”
I usliši Gospodin psa i načini ga takvim.
Onda stvori Bog majmuna i reče mu:
- “Bit ćeš majmun, skakat ćeš sa stabla na stablo i činiti majmunarije
za zabavu okoline svoje i živjet ćeš 15 godina.”
Majmun odgovori:
- “Neka bude volja tvoja, Gospodine, ali…15 godina je previše. Zar ne
bi bilo bolje 5?”
I usliši Gospodin majmuna i načini ga takvim.
Konačno stvori Bog čovjeka i reče mu:
- “Bit ćeš čovjek, najinteligentnije stvorenje na zemlji, gospodarit
ćeš svijetom i svime u njemu (osim ženom, to ti nikad neće uspjeti) i
živjet ćeš 30 godina.”
Čovjek odgovori:
- “Hvala ti i neka bude volja tvoja, Gospodine, ali…30 godina je
premalo.
Zar mi ne bi mogao dati 20 godina što neće magarac, 15 sto ih je odbio
pas i 10 što ne želi majmun?”
I usliši Gospodin čovjeka i načini ga takvim.
I tako, čovjek živi 30 godina kao čovjek, zatim se oženi i živi 20 godina kao magarac, radeći od zore do mraka i tegleći na svojim leđima teret obitelji. Potom ode u mirovinu i živi 15 godina kao pas, čuvajuci kuću i jedući što mu daju. I na kraju, živi još 10 godina kao majmun, skačući od stana do stana svoje djece kreveljeći se da zabavi unuke.

Ne tako davno na jednoj Paraolimpijadi, devet atletičara, svi sa mentalnim i fizičkim nedostacima, stajalo je na startnoj crti na trci od 100 metara. Startni pištolj dao je signal za početak trke, i trka je počela.

Nisu svi trčali, ali je svako htio učestvovati i pobijediti. Trčali su kako je ko mogao, a onda se je jedan dječak spotaknuo i pao, te počeo plakati. Ostalih 8 trkača je čulo plač, neki su usporili i vratili se, a neki dotrčali do njega. Svi do jednoga.
Djevojka s Daunovim sindromom sjela je i zagrlila dječaka koji je plakao i upitala ga: “Je li ti sada bolje?”
Zajedničkim snagama uzeli su ga u naručje, a zatim su svih devet trkača rame uz rame došetali do ciljne crte.
U tom trenutku svi gledaoci su ustali i počeli da aplaudiraju, a aplauz je trajao dugo…vrlo dugo…

Zašto?

Zato što negdje duboko u svima nama svi mi znamo da najnužnija stvar u životu nije naša vlastita pobjeda. Najvažnija stvar u ovom životu je pomoći drugima da pobijede, čak ako to i znači usporiti ili izmijeniti svoju vlastitu trku.
***
Svijeća ne gubi svoj sjaj ako pali drugu svijeću.

Bila jednom jedna osoba koja je jako volela da se gleda u ogledalu svakog dana. I pitala je stalno svoje ogledalo: 'Ogledalce moje žudnje na tom svetu belom, reci ko je najbolji u kraljevstvu celom'? A ogledalo, jadno i izmučeno tom svakodnevnom torturom, odgovaralo je: 'Najbolja si, je'l ti milo, ali sad je dosta bilo'!
Jednoga dana, na nesreću, ogledalo je palo i razbilo se. Naša osoba bila je tužna i neutešna. Činilo joj se da je ostala sama na svetu. Svakoga dana osećala se sve umornijom, nedostajao joj je neko ko bi je gurao napred. Zatim je došlo leto i stvari su krenule nabolje. Pošto je shvatila da joj ogledalo ne može više biti pokazatelj sopstvenih vrednosti, počela je da se meri u odnosu na ljude. Sklopila je mnoga nova prijateljstva, ljudi su je ubrzo zavoleli i svi su želeli da se druže sa njom. I tek tada je shvatila koliko je bilo pogrešno zatvarati se u sebe. I suviše često je tražila sopstvenu sliku u tuđem liku i nije se puno udubljivala u posmatranje ljudi.
Kada je posle dugo vremena ponovo pronašla svoje razbijeno ogledalo, opet ju je obuzela stara želja za ogledanjem. Ali, sada je kroz polomljene komadiće jedino mogla da sagleda mnogobrojne odsjaje, a ne samo jedan jedini - svoj, kao ranije.

Priča se da je jednom davno, jedan čovek odlučio sam da osvoji jednu tvrđavu. Umesto da se osloni na diplomatiju i politiku, odlučio se da primeni 'jači način'. Napravio je džinovskog bika i počeo kao lud da nasrće na vrata grada, ne bi li ih razvalio.
Odmah ga je okružila grupa ljudi, koja je urlala oko njega, ali on to, gotovo da nije uopšte čuo, jer je bio zaokupljen žestinom i zaglušenošću jačine udaraca. Na kraju, iscrpljen i iznemogao, pao je na zemlju maksimalno očajan.
U tom momentu počeo je da razaznaje glasove oko sebe. Naročito ga je privukao glas jednog dečaka, koji mu se približio i rekao: 'Zašto si zapeo da upropastiš ova vrata? Bilo je dovoljno da pitaš nekog od nas: svako bi ti rekao da je grad napušten i da se može veoma lako ući okrenuvši, samo, ključ u bravi'!
Sa nevericom, čovek se približio, okrenuo ključ i velika vrata su se istog momenta otvorila. Tada je zamucao: 'Ali, ovde nema ništa što se može osvojiti i uzeti, sve je napušteno. Ah, samo da sam se osvrnuo oko sebe i poslušao šta mi ovi ljudi govore'!

Odagnajte lake iluzije i nagle i nepromišljene odluke... Najvažnije je, najpre, dobro razmisliti, pa tek onda reagovati. Jedino tako će, naizgled, nesavladive prepreke biti prevaziđene sa najmanje napora!

Nekada davno živela je devojčica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu. Prvi dan je morala zabiti čak 37 eksera! Tokom sledećih nekoliko nedelja kako se je učila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan. Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.
Napokon, stigao je dan kada devojčica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savetovala da svaki takav dan koji prođe u miru - izvuče jedan ekser. Stigao je dan kada je devojčica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi! Majka je uzela kćer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj: 'Dobro si učinila kćeri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada neće izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: 'Žao mi je'..rana je ipak još uvek tu. Povrediti nekoga rešima je ponekad gore nego fizički.Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih čuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce.'
ČUVAJTE SVOJE PRIJATELJE! I IZVINITE IM SE AKO STE IKADA NAPRAVILI KAKVU RUPU U NJIHOVOJ OGRADI !!!

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu djecu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspijevaju da shvate ljepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspijeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Žive u košmaru.
Jedan čovjek lupa na vrata sobe svoga sina.
„Čarli“, kaže,“ probudi se!
„Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli.
Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!“
„Neću da idem u školu!“, kaže Čarli.
Otac ga pita „A zašto nećeš?“
„Iz tri razloga,“, kaže Čarli.
“Kao prvo, škola mi je dosadna;
kao drugo, učenici mi se rugaju;
i kao treće, mrzim školu.”
Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sada ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da ideš u školu.
Kao prvo, to je tvoja dužnost;
kao drugo, jer imaš četrdeset pet godina
i kao treće, jer si direktor.“

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dječijeg vrtića, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh.“
Buđenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umrijeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: „Probudite se.“ Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.
Antoni De Melo

Bila je nedelja i cijela porodica je bila na ručku kod bake. Tada je morala imati već četrnaest godina i žalila se da ne može da uradi neki zadatak za školu i da sve što započne ispadne skroz pogrešno.
“Možda te greške nečemu uče”, rekao je otac. Ali Brida je insistirala da je ničemu ne uče; da je krenula pogrešnim putem i da sada ništa nije moglo da se učini.
Otac ju je uzeo za ruku i odveo u sobu u kojoj je baka gledala televiziju. Tamo je bio jedan veliki stari sat koji već godinama nije radio jer nije bilo dijelova da se popravi.
“Ne postoji ništa skroz pogrešno na svijetu, kćeri moja”, reče otac pokazujući joj sat.
“Čak i sat koji ne radi uspije da bude tačan dva puta dnevno.”
Paolo Koeljo – Brida

U zabitoj kineskoj provinciji živio je siromašni Kinez koji je cijeli život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmjerno volio. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno prije nego što je izdahnuo, otac je izvadio dvije kutijice: jednu crnu, a drugu bijelu i rekao sinu:
“Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti – dobro ih čuvaj. Kada ti jednog dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori bijelu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro.”

Mladić je dostojno ispratio oca, a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dvije kutijice te krenuo u svijet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali, spavao napolju… Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoći na zemljanom podu zajedno sa stokom. Ubrzo je postao umoran, nesrećan i beznadan. Poslije par godina takvog života, još uvijek je imao samo zdjelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigdje nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i vidio da mu je neko ukrao jedino što je imao – zdjelu za pirinač, pamučnu košulju i dva juana… Potekle su gorke suze i mladić je riješio da se ubije. Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za predstojeći čin, i dok ih je spuštao niz tijelo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dvije kutijice naslijeđene od oca.

Otvorio je bijelu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je:

“Ovo će proći!”

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umio da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starješine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolaze neznani seljaci kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starješina je bio pravedan čovjek i znao je uzvrati svom pisaru. Dobro ga je nagrađivao a vrlo brzo mu je odvojio i dio u svojoj kući gdje je mladić počeo da živi.

Sve se promijenilo. U godinama koje su uslijedile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo, radio je sve više umjesto samog gradskog starješine koji je star i onemoćao povjerio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i slozi, njih dvoje su rodili mnogo djece i uvećali svoje bogatstvo do neslućenih razmjera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohlađenim prostorijama svog prelijepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili učeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfučija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, sjetio se cijelog svog života koji je prohodao od najgore bijede do kompletne sreće. Sjetio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, sjetio se oca. Sjetio se one druge kutije koju mu je otac dao…

Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bili smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano:

“I ovo će proći.”

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki
čovjek kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je
izgubila neku vrlo dragocjenu stvar, a novaca je
u ono vrijeme bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Djevojčica je donijela malu kutiju
na poklon i rekla: “Tata, ovo je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, jer nije očekivao od
ćerke bilo kakav poklon, a kada je otvorio kutiju
i zavirio u nju, vidio je da unutra nema ničega!
Jako se naljutio. Ćerku je strogo prekorio i rekao
joj: “Ako već nešto poklanjaš, onda se potrudi da
nešto i staviš u kutiju. Ne možeš tek tako poklanjati
praznu kutiju!!”
Djevojčica ga je tužno pogledala i sa suznim
očima rekla: “Ali tata, kutija nije prazna. Do vrha
sam je napunila poljupcima samo za tebe.”
Tata je bio ganut do suza. Kleknuo je pred ćerkicu,
snažno je zagrlio i zamolio za oproštaj. Do kraja
života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvijek kada
se osjećao izgubljeno i očajno, uzeo bi je, otvorio,
i iz nje uzeo jedan poljubac i sjetio se ljubavi koju
je ćerka spremila unutra. ********
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi. Šta čekate!!!