Poučne priče

Jack se budi sa žestokom glavoboljom posle prisustvovanja Božićnoj zabavi u
svojoj kompaniji. Uglavnom ne pije , ali noćašnje piće uopšte nije odavalo
ukus alkohola. Čak se i ne seća kako je stigao kući sa zabave.
Razmišljao je sta je mogao učiniti prethodne noći u stanju u kom se nalazio.
Morao je naterati sebe da otvori oči, i prvu stvar koju je video je
nekoliko aspirina pokraj čaše vode na stolčiću. A pokraj njih crvena ruža!
Jack ustaje i vidi svoju odeću ispred sebe, čistu i ispeglanu. Pogleda po
sobi i vidi savršen red. Takav je bio i ostatak kuće. Uzima aspirin i
prepadne se kad u ogledalu kupatila ugleda veliku modricu ispod svog oka.
Međutim primećuje i poruku u uglu ogledala napisanu crvenim ružom i otisak
usana njegove žene na ogledalu.
“Dušo, doručak je u pećnici, izašla sam ranije da kupim namirnice kako bih
ti napravila tvoju omiljenu večeru.
Volim te, dragi!”
Posrćući po kuhinji proverava da li je doručak spremljen, kad tamo je i s
toplom kafom i jutarnjim novinama. Njegov sinčić doručkuje za stolom.
Jack pita: “Sine , sta se dogodilo sinoć´?”
Sin odgovara: ” Pa , vratio si se kući 3 sata posle ponoći, pijan i
izbezumljen. Pao si preko stola i polomio ga, posle si povraćao u hodniku
i dobio si tu modricu kada si udario u vrata.
Zbunjen pita sina : ” Kako to da je sve u najboljem redu, ruža, doručak.?”
“A, to! Pa, mama te je odvukla u spavaću sobu i kad je pokušala da te skine,
ti si povikao “Ostavi me ženo, oženjen sam!”
Polomljen sto – 399$
Topli doručak – 4.20$
Dva aspirina – 0.18$
Reci pravu stvar u pravo vreme — NEPROCENJIVO

Emerson je sa sinom jednog dana pokušavao uterati tele u štalu.
Ne misleći na tele i njegove trenutne želje, napravili su uobičajenu grešku.
Silom su hteli nametnuti svoju volju.
Sin je vukao tele, a Emerson ga je gurao otpozadi.
Tele je tvrdoglavo ostajalo pri svome i nije se dalo oterati sa livade.
Videvši taj prizor, u pomoć im je priskočila jednostavna seoska devojka koja nije znala pisati mudre knjige ni rasprave, ali je osetila što tele želi.
Nežnom, gotovo majčinskom kretnjom gurnula mu je prst u usta, pa je tele, sisajući djevojčin prst mirno i zadovoljno ušlo u štalu.

Ne molim Te Gospode, za čuda i vidjenja, nego za snagu u svakodnevnom životu.
Nauči me umeću malih koraka.
Učini me sigurnim u razdoblju vremena.
Obdari me osetljivošću da odredim šta je
veoma važno, a šta manje važno.
Molim Te za razum da odredim suzdržanost i meru,
da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni
raspored, da zapazim svetlost i vrhunce,
da s vremenom na vreme nadjem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko.
Pomozi mi da dobro delujem neposredno,
da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proticati.
Obdari me treznom spoznajom da su teškoće neuspesi i
udarci stalni pratitelji života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum.
U pravom trenutku mi pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore.
Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana.
Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem
dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku,
na pravu adresu uputim paketić dobrote uz propratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene čovjeka koji će brazdati duboko poput broda,
kako bi dotakao i one koji su ispod.
Oslobodi me straha da propuštam život.
Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.

Antoan De Sent Egziperi

Bio jednom car. Ostario je i znao je da je došlo vreme razmišljanja o svom nasledniku. Umesto da izabere nekog od svojih podredjenih ili nekog od svoje dece, odlučio je napraviti nešto sasvim drugačije. Jedan dan pozvao je sve mlade ljude iz carevine.
- Došlo je vreme da se povučem i izaberem novog cara. Odlučio sam izabrati jednog od vas.
Mladići su bili iznenadjeni, ali car je nastavio:
- Danas ću svakom od vas dati po jednu semenku. To je vrlo posebna semenka. Želim da je odnesete kući, posejete je u zemlju i zalevate je. Vratiti ćete se ponovo ovamo kroz jednu godinu kako bih vidio šta ste napravili od toga. Procenit ću šta ste mi doneli i tada ću odlučiti ko će biti novi car.
Medju mladićima je bio i dečak po imenu Ling. I on je toga dana kao i ostali dobio svoju semenku. Vratio se kući i uzbudjeno ispričao svojoj majci celu priču. Ona mu je pomogla da izabere saksiju, pripremi zemlju, poseje semenku i zalije je. Trebao je zalivati svakog dana i pratiti je li počela rasti. Kroz otprilike tri nedelje neki mladići su počeli pričati o svojim biljkama koje su počele rasti. Ling je redovno zalivao i pratio pokazuje li njegova semenka znakove klijanja. Tri nedelje, četiri nedelje, pet nedelja… Ništa.
Sad su već svi pričali o rastu njihovih biljki ali Ling je još nije imao. Počeo se osećati gubitnikom. Prošlo je šest meseci i u njegovoj saksiji još nije bilo ničega. Jednostavno je znao da je svoju semenku vjerojatno ubio. Svi su već imali drvca i odrasle biljke, on nije imao ništa. Stoga nije svojim prijateljima govorio ništa, samo je čekao da njegova biljka proklija. Konačno je prošla godina i svi mladići iz carevine donijeli su svoje biljke do cara. Ling je rekao majci da neće caru nositi praznu saksiju. Ona ga je ipak ohrabrila da ode, uzme svoju praznu saksiju, i da iskreno prizna šta mu se dogodilo. Ling je osećao komešanje u želucu, ali znao je da je njegova majka u pravu. Otišao je s praznom saskijom u palatu. Kad je stigao, bio je oduševljen različitim biljkama koje su uzgojili ostali mladići. Bile su prekrasne, svih veličina, boja i oblika. Ling je stavio svoju praznu saskiju na pod i mnogi su mu se mladići podsmevali. Neki su ga čak i sažalevali i govorili: – Hej, dobar pokušaj!
Kad je car stigao, prošetao je dvoranom i pozdravljao mlade ljude. Ling se pokušavao sakriti u pozadini.
- Kakve prekrasne biljke! Kakvo prelepo drveće i cveće ste uzgojili. – rekao je car. –Danas će jedan od vas biti proglašen za novog cara!
Iznenada, car opazi Linga u pozadini dvorane s njegovom praznom saskijom i naredi stražarima da ga dovedu napred. Ling je bio prestravljen: – Car zna da sam ja promašaj. Možda će me ubiti!
Nakon što je bio doveden napred car ga upita za ime.
- Ime mi je Ling. – odgovori on
Svi ostali su se grohotom smejali i pogrdno ga nazivali. Car je zatražio da se stišaju i objavio:
- Pozdravite novog cara! Njegovo ime je Ling!
Ling nije mogao verovati. Pa on čak i nema svoju biljku. Kako može postati car?
I tada car reče:
- Pre godinu dana, svakom od vas sam dao semenku. Rekao sam da je posejete zalevate i donesete mi je natrag kroz godinu dana. Ali dao sam vam prokuvane semenke koje ne mogu niknuti. Svi vi, osim Linga, doneli ste mi drveće i cveće. Kad ste vidjeli da semenka neće niknuti, zamenili ste je sa drugom semenkom. Ling je bio jedini dovoljno hrabar i iskren da mi donese praznu saskiju sa mojom semenkom u njemu. Zato će on biti novi car!

Razgovaraju ćurka i bik ispod drveta. Ćurka reče biku kako bi volela da može da se popne na vrh drveta ali da nema snage za to. Bik joj reče da kljucne malo njegove balege, koja je puna hranljivih sastojaka, kako bi dobila snagu. Ćurka odluči da proba i stvarno: odmah je uspela da se popne na prvu granu. Drugi dan je pojela još malo balege i uspeka da se popne na drugu granu. Tako je ćurka svakodnevno ponavljala postupak sve dok se nije popela na sam vrh. Ali…ubrzo ju je ugledao farmer i odstrelio puškom s drveta.
Pouka: sranje te može dovesti do vrha, ali te ne može održati gore

Jednoga dana počela je trka žaba. Cilj je bio doseći vrh visokog stuba. Skupio se i veliki broj gledalaca i takmičenje je počelo.
Niko nije verovao da će ijedna žaba dostići vrh stuba.
Vikali su: »Kakva besmislica!!! Nikako vam to neće uspeti!«
Tako su jedna žaba za drugom počele odustajati.
Jedino nije odustajala jedna koja je istrajno išla napred. Gledalište je i dalje vikalo:
»Nikako vam to neće uspeti!«
Žabe su konačno priznale da ne mogu dostići cilj: popeti se na vrh stuba.
Ona jedna je i dalje napredovala… i na kraju je dostigla vrh stuba !
Ostale žabe želele su saznati kako joj je to uspelo. Jedna od poraženih joj se približila i upitala je za tajnu njenog uspeha. Na svoje iznenadjenje otkrila je da je gluva!

Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita:
- Šta mislite, koliko je teška ova čaša?
- 50 gr,…100 gr, … 125 gr… – nagađali su studenti.
- Istina je ustvari da ni ja sam ne znam. I dok je ne izvagamo, ne možemo biti sigurni. – rekao je profesor. Ali ja sam htio da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo, nekoliko minuta?
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu cijeli jedan sat? – ponovo zapita profesor.
- Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim ovako cijeli jedan dan?
- Ruka će početi da vas jako boli, a od takvog napora moguće je da će vam se ukočiti mišići, pa čak i da će vam se ruka paralizovati. I vrlo je vjerovatno da ćete osjetiti potrebu da hitno odete kod ljekara.
- Vrlo dobro. – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dešava, šta mislite da li se je promijenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi u glas.
- Pa šta je onda uzrok boli u ruci i grčenju mišića?!
Studenti se nađoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku i svi zdušno počeše da traže odgovor.
- Šta ja treba da uradim, da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.
- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.
- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor. – To isto se dešava i sa vašim problemima u životu i sa vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vrijeme, osjetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osjetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju da radite bilo šta drugo. Vrlo je važno je da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i da izvodite zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana…da ih “pustite da padnu” prije nego što utonete u san. Tako ćete sebi uštediti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi svježi, vedri i odmorni. Osjećaćete se ispunjeni novom snagom i lakoćom da prevazilazite sve životne izazove, bez obzira u kakvoj se situaciji našli.
I zato upamtite: PUSTITE ČAŠU NA KRAJU SVAKOG DANA!

Jednog dana profesor na fakultetu je odlučio
da sa studentima započne raspravu.
Pitao je: “Da li je Bog stvorio sve što postoji?”
Studenti su u glas rekli da jeste.
“Baš sve?”, pitao je profesor.
“Da, sve.”, bio je odgovor studenata.
“U tom slučaju, stvorio je i zlo, zar ne?
Jer, zlo postoji.”, rekao je profesor.
Studenti su zaćutali, nisu imali odgovor na to pitanje.
Profesor je bio oduševljen jer je pokazao
da je vjera samo mit.
Odjednom, jedan student je podigao ruku i pitao:
“Mogu li ja nešto Vas da pitam, profesore?”
“Naravno”, odgovorio je profesor.

“Da li postoji hladnoća?”
“Naravno, kolega. Zar nikad niste osjetili hladnoću?”
“Zapravo, profesore, hladnoća ne postoji! Prema onome što smo učili iz
fizike, hladnoća je odsustvo toplote. Može se samo posmatrati da li
objekat ima i da li predaje energiju i svoju toplotu na druge objekte.
Bez toplote, predmeti su inertni, ne reaguju. Znači hladnoća ne postoji.
Mi smo stvorili termin HLADNO da bismo objasnili odsustvo toplote.”
“A tama?”, nastavio je student.
“Ona isto postoji.”, rekao je profesor.
“Opet griješite, gospodine. Tama je potpuno odsustvo svjetlosti.
Možemo proučavati svjetlost i osvjetljenje, ali ne i tamu. Nikolsova
prizma pokazuje mnoštvo različitih boja na koje se svjetlost razlaže u
zavisnosti od talasne dužine.TAMA je termin koji smo mi stvorili da
objasnimo potpuno odsustvo svjetlosti.”
I konačno, student je pitao:”A zlo, profesore, da li postoji zlo?”
Profesor je ćutao.
Student je nastavio:”Bog nije stvorio zlo!
Zlo je odsustvo Boga u čovjekovom srcu,
ono je odsustvo ljubavi, čovječnosti i vjere.
Ljubav i vjera su kao toplota i svjetlost. Oni postoje.
Njihovo odsustvo dovodi do zla.”
Sada je profesor umuknuo.
Student se zvao Albert Ajnštajn.

Studenti počeše da zapitkuju svog profesora:
“Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju i da vas slijede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvijek niste oženili?”

Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se je snebivao, ali ubrzo poče da se otvara i da priča:
“Vidite, ja sam uvijek tražio Savršenu Ženu! I u tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam volio jednu prelijepu djevojku. Bila je nevjerovatno, nevjerovatno lijepa. Nijedan muškarac nije mogao da odoli njenoj ljepoti. Ali nažalost, njena duša nije imala takvu ljepotu, pa smo se nakon izvjesnog vremena i razišli. Poslije toga sam sreo još jednu mladu djevojku. Ona je bila i lijepa i pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno različiti i morali smo da prekinemo našu vezu.
Vidio sam od tada mnogo predivnih žena, ali ja sam još uvijek tragao za onom svojom Savršenom.”

“I šta se desilo, zar niste nikada sreli takvu?”

“Jesam. Sreo sam je! Jednoga dana pojavila se baš takva: Savršena Žena – pametna, lijepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim riječima: samo savršenstvo!”

“I tada ste se oženili?!” – oduševljeno i nestrpljivo uglas upitaše studenti.

“Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži SAVRŠENOG MUŠKARCA!!!”

Nedavno sam od prijatelja čuo priču o slavnom naučniku iz područja medicine. Neki ga je novinar upitao zašto je on toliko kreativniji od prosječnih osoba. Šta ga je to toliko uzdiglo od svih drugih?
Odgovorio je da je, po njegovom mišljenju, uzrok tome jedan događaj koji se desio u njegovoj drugoj godini.
Naime, pokušavao je da dohvati plastičnu bocu mlijeka iz frižidera, ali boca je bila klizava, pa mu je ispala iz ruku, a sve se mlijeko prolilo po podu. Čitavo more mlijeka!
Kada je mama ušla u kuhinju, umjesto da viče ili ga kazni, samo je rekla: “Roberte, kakav si veliki i prekrasan nered napravio! No, šteta je već učinjena. Želiš li da se malo poigraš u mlijeku prije nego što ga počistimo?!”
To je i učinio. Nakon nekoliko minuta mama je opet predložila: “Znaš, Roberte, svaki put kada napraviš ovakav nered, moraš ga i počistiti i sve vratiti kako je i bilo. Šta misliš da to sada i uradimo? Uzećemo sunđer, peškir ili krpu. Šta bi ti najviše volio?”
On je izabrao sunđer, pa su zajedno počistili nered.
Mama je zatim rekla: “Znaš, ovo što smo vidjeli je propali pokušaj nošenja velike boce mlijeka dvjema malenim ručicama. Hajdemo sada u dvorište da napunimo bocu vodom i da vidimo da li možeš da otkriješ kako da je nosiš bez prolivanja.”
Maleni je dječak naučio da je to moguće ukoliko objema rukama uhvati bocu pri vrhu.
KAKVA DIVNA LEKCIJA!
Naučnik je dodao da je još u tom trenutku shvatio da se ne treba bojati grešaka. Već suprotno od toga – da su greške samo dobra prilika za saznavanje nečega novog.
To je i suština naučnih eksperimenata. Čak i ukoliko eksperiment “ne upali”, uvijek možemo naučiti nešto vrijedno iz toga.
Nepoznat autor

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svijet. Ako treba nekom ili nečemu da budem vjerna u životu, prije svega moram biti vjerna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrijednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posjedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vrijeme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog života.

Ljubav je uvijek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvijek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrijećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smjelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gdje ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedjelje razočarenja i tuge.
Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret!
I spasava nas.
Koeljo

Hodao čovjek plažom i odjednom ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od pijeska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već ide dalje. Ali ovo je već treći put ovaj mjesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovjek se duboko zamisli i reče:
- Evo već dvadeset godina živim u Americi i volio bih da posjetim svoj zavičaj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmija:
- To je nemoguće. Zamisli samo koliko ljudi treba da se most izgradi. I kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika!
Zamisli drugu želju.
Čovjek se opet duboko zamisli i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvijek govorile da ne marim za njih i da sam bezosjećajan. Volio bih da mogu da razumijem žene…da mogu da znam šta one osjećaju, šta misle kad iznenada zaćute…da znam zašto plaču…da znam šta one zbilja žele kad kažu “ma ništa”… da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dvije ili četiri trake?
***
Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe glasi: ŠTA ŽENA HOĆE?! – Sigmund Frojd

Hodao čovjek plažom i odjednom ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od pijeska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već ide dalje. Ali ovo je već treći put ovaj mjesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovjek se duboko zamisli i reče:
- Evo već dvadeset godina živim u Americi i volio bih da posjetim svoj zavičaj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmija:
- To je nemoguće. Zamisli samo koliko ljudi treba da se most izgradi. I kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika!
Zamisli drugu želju.
Čovjek se opet duboko zamisli i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvijek govorile da ne marim za njih i da sam bezosjećajan. Volio bih da mogu da razumijem žene…da mogu da znam šta one osjećaju, šta misle kad iznenada zaćute…da znam zašto plaču…da znam šta one zbilja žele kad kažu “ma ništa”… da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dvije ili četiri trake?
***
Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe glasi: ŠTA ŽENA HOĆE?! – Sigmund Frojd

Vjetar je sreo prekrasan Cvijet i zaljubio se u njega. I dok ga je nježno milovao, Cvijet mu je uzvraćao sa još više ljubavi izražavajući je bojom i mirisom.
No Vjetru se to učini nedovoljnim te on riješi:
- Ako dam Cvijetu svu svoju moć i snagu, on će mi uzvratiti sa još više ljubavi.
I Vjetar zaduva ka Cvijetu moćnim dahom svoje ljubavi. No Cvijet ne izdržao tu burnu Vjetrovu strast i slomi se.
Vjetar kad to vidje pokuša svim silama da ga podigne sa zemlje i oživi, ali mu svi napori ostadoše uzaludni. On onda odluči da se smiri i zaduva ka Cvijetu nježnim dahom svoje ljubavi, no Cvijet je već lagano venuo tu pred njegovim očima.
Zaurla tada Vjetar:
- Dao sam ti se svom snagom svoje ljubavi, a ti se slomi! Očigledno je da u tebi nije ni bilo dovoljno snage da mi uzvratiš ljubav. Znači, ti me nisi ni volio!
Ali Cvijet ništa ne odgovori…jer je već bio mrtav.
***
Svi vi koji volite, treba da zapamtite, da se ljubav ne mjeri snagom i strašću, već nježnošću i brižnim odnosom prema onome koga volite.

Očajanje nije neposredna posljedica događaja i okolnosti, već odnos između nas i onoga što nas pogađa. Slične, ponekad istovjetne prilike i zbivanja neke ljude bacaju u očajanje, druge, međutim, ne. Nije tu riječ o nekoj mističnoj snazi, koju jedni imaju a drugima nedostaje, već o različitom odnosu prema sebi i prema životu. Neko će, na primjer, očajavati kada ostane bez posla. Neko drugi će pribrati sve svoje snage kako bi našao novi. Neko će se prepustiti očajanju zbog propalog odnosa koji mu mnogo znači. A neko drugi će izgraditi nove odnose. Neko će pasti u očajanje zbog neuspjeha na fakultetu ili u školi, dok će se neko drugi bolje pripremiti kako bi bolje prošao.

Očajnici su skloni da lako klonu. Da se predaju bez borbe. Ne zato što nisu dovoljno jaki, već zato što podsvjesno vjeruju da im sve mora biti pruženo na dlanu, da moraju biti posebno tretirani, pošteđeni problema i nevolja koje druge pogađaju, jer su oni nešto posebno, nešto drugačije.

Očajnici su skloni da preuveličavaju vlastite probleme. Ili da ih vide tamo gdje ih, realno posmatrano, nema. Tako će, recimo, neko očajavati ako nije u centru pažnje ili što ne posjeduje ovu ili onu stvar, kao da se bez toga ne da ljudski živjeti.

Očajnik misli da je sve izgubljeno, sve propalo, da više ništa nema nikakvog smisla, da više nema razloga za život. Život, međutim, ne pita za razloge. Život nastavlja dalje. U tom životu očajnik trune, svenuo, smrvljen.

Sam je sebe osudio na očajanje. Iz nemoćnog bijesa što život ne može da podredi svojim zahtjevima. Iz jeda što se na svakom koraku sapliće o jednostavnu istinu da nije ništa više nego što zaista jeste.

To je onaj prvi, uočljiviji sloj očajanja.

Postoji i onaj dublji, tiši, neprimjetniji ali utoliko razorniji.

To je očajanje zbog toga što smo napustili sebe, pokušavajući da budemo ono što nismo.

Tako čovjek očajava iz dva razloga. Što nije više ono što jeste i što odbija da bude ono što jeste.

Prije mnogo i mnogo godina, toliko mnogo, da smo i zaboravili kada, u jednom selu u južnom Brazilu živio je sedmogodišnji dječak po imenu Žoze. Dječak je prerano ostao bez roditelja te ga je usvojila njegova tetka, velika škrtica od žene, koja mu, i pored toga što je imala mnogo novca, nije kupovala gotovo ništa.

Kako je živjela u susjedstvu sa bogatim ljudima, tetka je iskoristila svoj uticaj da natjera direktora škole da prihvati njenog nećaka u školu za jednu desetinu mjesečne takse. Zaprijetila je da će se žaliti županu ako joj to ne učini. Direktor nije imao izbora i primio je Žozea, ali je zato uvijek, kad bi mu se pružila prilika, tjerao učitelje da ponižavaju malog Žozea. Sve se nadao se da će se dječak početi loše ponašati, pa će tako imati razlog da ga izbaci iz škole. Ali Žoze, koji nije znao za ljubav, vjerovao je da je život takav, i nije patio zbog toga.

Bilo je Badnje veče. Svi učenici trebali su da prisustvuju misi u jednoj crkvi prilično udaljenoj od sela, jer je lokalni sveštenik bio na odmoru. Usput su dječaci i djevojčice sa oduševljenjem pričali o tome šta će naći za poklon pored svoje obuće sljedećeg jutra: modernu odjeću, skupe igračke, čokolade, trotinete, bicikla…Svi su bili lijepo obučeni, kako to i biva za praznične dane. Samo se je mali Žoze razlikovao…i dalje je nosio svoju otrcanu odjeću i stare sandale, koje su mu bile pomalo i tijesne (tetka mu ih je kupila kad je imao četiri godine i rekla mu da će dobiti nove kad napuni deset). Neka djeca su ga zapitkivala zašto izgleda tako jadno i prigovarali mu da ih je stid što imaju za prijatelja nekoga ko je tako bijedno obučen i obuven. Ali pošto mali Žoze nije znao za ljubav nisu ga ni opterećivala njihova pitanja.

No kada uđe u crkvu i začu zvuk orgulja i vidje sve te zapaljene svijeće, i sve te ljude obučene u najljepšu odjeću koju je ikad vidio…ljude koji su došli sa svojim porodicama i roditelje koji su grlili svoju djecu, Žoze iznenada osjeti da je najnesretniji dječak na svijetu.

Poslije pričešća, umjesto da se vrati sa ostalim đacima, on sjede na prag kapele i zaplaka. I mada nije znao za ljubav, on tada shvati kakav je ustvari osjećaj biti sam, ostavljen od svih…bačen sudbini na volju.

U tom trenutku Žoze ugleda pored sebe jedno bosonogo dijete, bijedno kao i on sam. Budući da ga nikada prije nije vidio, pretpostavio je, da je došlo izdaleka i da je dugo hodalo, da bi stiglo dovdje. Pomislio je:“Jadno dijete, sigurno ga mnogo bole noge…..Daću mu da obuje jednu moju sandalu, da makar ublažim polovinu njegovog bola.“ Jer, iako nije znao za ljubav, mali Žoze znao je za patnju i nije želio da je i drugi proživljavaju. Ostavio je djetetu jednu sandalu, a sa drugom na nozi krenuo nazad u selo. Obuvao je sandalu čas na jednu, a čas na drugu nogu da ne izranjava previše svoje tabane od kamenja na putu. Čim je stigao kući, tetka vidje da mu nedostaje jedna sandala, i zaprijeti mu da će ga, ako je ne nađe do jutra, surovo kazniti.

Žoze je otišao u krevet sa strahom, jer je znao kakve je kazne primjenjivala njegova zla tetka. Cijelu noć se tresao od straha, jedva uspjevši pred zoru malo da se umiri i zaspe. I samo što je zaspao, začu mnoge glasove iz gostinjske sobe. Tetka dotrči do njegove sobe i upita ga, šta se dešava. Žoze bunovan, otide u gostinjsku sobu, i vidje na sredini sobe sandalu koju je ostavio djetetu u kapeli. Oko sandale nalazile su se raznorazne igračke, bicikli, trotineti, odjeća…Susjedi su ogorčeno vikali da su im djeca opljačkana, jer nisu našla ništa od poklona kada su se probudila.

Tačno u tom trenutku sveštenik iz crkve, u kojoj su đaci bili na misi, uleti bez daha u sobu. „Na pragu kapele pojavio se kip djeteta Isusa“, reče „odjeveno u zlato, ali obuveno sa jednom jedinom sandalom“.

U trenu zavlada tišina, ljudi počeše zahvaljivati Bogu i njegovim čudima, zla tetka se rasplaka i zamoli za oproštaj, a Srce MALOG Žozea ispuni se Ljubavlju i on spozna njen smisao.

***

Po priči Fransoa Kope iz 1903. godine.

Paulo Koeljo

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvijek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osjećaji kažu da po njoj ne smiješ putovati, ne smiješ na toj stazi ostati ni po koju cijenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živjeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.
Upozoravam te. Provjeri svaku stazu temeljito i promišljeno. Provjeri toliko puta koliko misliš da je potrebno.
Ovakvo pitanje samo star čovjek postavlja. Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigdje ne nalazim. Ima li ova staza srce? Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrijednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Jedna te jača druga slabi.
Prije nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.
Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovjek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mjestu rijetki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je volio.
Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.
Staza bez srca će se okrenuti protiv čovjeka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovjek umre a tražiti smrt je traženje ničega.
Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vrijedni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem – i gledam, gledam bez zraka.
Karlos Kastaneda

Studenti počeše da zapitkuju svog profesora:
“Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju i da vas slijede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvijek niste oženili?”

Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se je snebivao, ali ubrzo poče da se otvara i da priča:
“Vidite, ja sam uvijek tražio Savršenu Ženu! I u tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam volio jednu prelijepu djevojku. Bila je nevjerovatno, nevjerovatno lijepa. Nijedan muškarac nije mogao da odoli njenoj ljepoti. Ali nažalost, njena duša nije imala takvu ljepotu, pa smo se nakon izvjesnog vremena i razišli. Poslije toga sam sreo još jednu mladu djevojku. Ona je bila i lijepa i pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno različiti i morali smo da prekinemo našu vezu.
Vidio sam od tada mnogo predivnih žena, ali ja sam još uvijek tragao za onom svojom Savršenom.”

“I šta se desilo, zar niste nikada sreli takvu?”

“Jesam. Sreo sam je! Jednoga dana pojavila se baš takva: Savršena Žena – pametna, lijepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim riječima: samo savršenstvo!”

“I tada ste se oženili?!” – oduševljeno i nestrpljivo uglas upitaše studenti.

“Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži SAVRŠENOG MUŠKARCA!!!”

"... Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom životu, lepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove isprepletene grane i pevajući, nabode svoje telo na najduži, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepšu od pesme slavuja ili ševe. Cena te predivne pesme je život, ali čitav svet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaže..."

Padao je snijeg (zimi je to jedna
jako normalna pojava!). Vrijeme je bilo tiho i spokojno…nije bilo
vjetra, a bijele paperjaste pahuljice lagano su lebdjele u svom
čudnovatom plesu, postepeno se približavajući ka zemlji.

Dvije pahuljice, leteći jedna pored
druge, riješiše da započnu razgovor. Od straha da se ne izgube iz vida,
uhvatiše se za ruke i jedna od njih veselo progovori:
- “Kako je lijepo letjeti i uživati u letu!”
- “Mi ne letimo, mi prosto padamo.” – tužnim glasom odgovori druga.
- “Uskoro ćemo se sresti sa zemljom i pretvoriti se u bijeli
paperjasti pokrivač!” – nastavi veselim tonom prva.
- “Ne! Mi letimo u susret smrti, a na
zemlji će nas samo gaziti.” – prigovori druga.
- “Postaćemo potočić i krenuti ka moru. Živjećemo vječno!” – uzvrati
radosno prva pahuljica.
- “Ne, već ćemo se istopiti i iščeznuti zauvijek.” – zaključi druga.
Tu dvije pahuljice završiše svoj razgovor i odvojiše svoje ruke.
…i svaka od njih poleti baš ka onoj sudbini koju je sama sebi
izabrala.
Kornelija Visarionova

Novcem se ne moze kupiti.......

Sreću na licu nekoga kome si dala poklon.
Uživanje s prijateljicom koju baš dugo nisi vidjela.
Rečenicu: “Zdrava si!” iz usta tvog doktora.
Kad uspiješ u nečemu za šta su te uvjeravali da si nesposobna.
Osluškivanje kucanja njegovog srca.
Miris čiste posteljine nakon tuširanja i napornog dana.
Kad se neko počne smijati od srca pa i
tebe nasmije.
Piškenje u kadi.
Kad ugledaš zaljubljene starce.
Bosonogo hodanje po mokroj travi i blatu.
Kad te neko počeše po leđima tačno gdje treba.
Pucketanje vatre u hladnoj noći.

Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni
šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti…
Ne…
Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa
planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju
narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem),
zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se
uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno
pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i
ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki…
Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže
Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da
je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati
na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš
tornjeve u daljini…
Prostorija je obično puna šarolikog sveta, koji kao da pristiže iz raznih epoha, brkaju se kubure
i helebarde, mundiri i krinoline, sve to pomalo podseća na bife holivudskog studija u kom se
istovremeno snimaju četiri spektakla, ali neprimereno je tiho, nekim čudom, i, ne samo da ne
razaznajem reci, nego ni jezike na kom su izgovorene?
Krčmarica se žustro promeće, dobroćudni klopavi pas njuška oko onih koji mu dopuštaju,
ušunja se, tu i tamo, starac u rubaški, sa sekiricom zadenutom za kožni pojas, i obazrivo ubaci par
cepanica u kamin, ali očekivana larma svejedno izostaje? Da li se U To Vreme živelo tiše, da li su svi
premoreni od celodnevnog truckanja, ili ih ja jednostavno svaki put zateknem baš u zatišju između
večere i počinka, nije ni tako važno…
Štaviše, bar mogu mirnije da ih zagledam…
Gazda je, na primer, prilično oznojan, kao i svi Vredni, mada na njegovom čelu (kao i kod
svih Vrednih), ima i rezervnih bora u koje bi se graške znoja mogle sasvim komotno rasporediti.
Doduše, vrlo je moguće i da se vlasnik krčme na takvom mestu znoji iz stotinu drugih razloga?
Krčmarica, recimo, za svakog Husara koji naiđe otkopča po jedno presvučeno dugme na sve tešnjoj
platnenoj bluzi, a večeras su ih tu čak trojica? Jedan od njih, onaj sa kudeljnim brkovima i dve zlatne
pruge na rukavu, posle svake čaše sve više je okrenut ka njoj, a sve manje ka svojim pajtašima za
stolom, možda je baš u bokalu koji Gazda upravo toči i ona kap koja će se preliti?
Starac Sa Sekiricom, zatim, radi sve i svašta za tanjir čorbe i komad pite sa suvim grožđem, ali
on odavno ne pomišlja da bi išta mogao steći, jedina mu je briga da ne izgubi i to malo što ima. Čiča
jedini zna da Krčmara vidno uznemiruje i prisustvo Konjokradice Sa Zlatnim Zubom, puno su njih
dvojica već trgovali, a par vrsnih vučnih dorata u inat je baš odjutros u štali. Da li su vojnici zaista tu
samo u prolazu, ili se nešto kuva? Na to pomišlja i Lopov, nema sumnje, ali on je pribran i naoko
nezainteresovan (kako to i priliči dobrim lopovima), no, crne uljane okice svaki put iskoriste dim
keramičke lule da provere jesu li husarske sablje još na vešalici, da još jednom trasiraju najkraći put do
vrata, i da usput drsko namignu buckastoj seljančici, koja izviruje kao tekunica iza muževljevih
ramena…
Taj Seljak je od svoje ćurkaste ženice očinski stariji. Svečano somotsko odelo sašiveno je
solidno, “da potraje”, pre dobrih dvadesetak godina, a izgleda da nije mnogo više puta ni oblačeno?
Tek povremeno on svoj bistri čestiti pogled skrene ka Cvikcrašu (jedinoj pričalici za stolom), a onda
ga ponovo vrati na kamin, kao da želi da na žeravici otopi brige koje su se za njega nahvatale? Muči li
ga velika suša, parnica oko međe sa rođenim bratom, ili šlajpik pun para za kupovinu vola na
sutrašnjem vašaru, ne dospevam da pogodim? Onaj Cvikeraš mi uporno skreće pažnju na sebe
iskašljavajući se u ogromnu kariranu maramicu, neuverljivo, bez dovoljno “danfa”, onako kako to
uostalom i čine oni koji baš i nisu jako bolesni, a duboko su ubeđeni da jesu…
Taj čovečuljak mogao bi biti neki činovnik, notar ili učitelj, ali, šta bio da bio, očito je da traga
za službom više no što služba traga za njim? Iskrzana kožna torba, sklupčana kraj njegovih nogu kao
umoran pas, mnogo bolje prepoznaje svet sa krovova diližansi, i nesumnjivo da jedva čeka nastavak
putovanja? Citirajući nešto iz kožne knjižice (od koje je u čitavoj gostionici izlizaniji jedino njegov
smeđi žaketić?), on se zalud udvara radoznaloj popovskoj kćeri kojoj oči plove oko glave kao zlatne
ribice, dok njen Papa (uspavan lepetom krila jata pečenih pataka u svojoj velikoj bibi), drema između
njih dvoje tako vešto i mimikrično, da to pod prevrtljivim svetlom petrolejke deluje kao preslišavanje
nedeljne propovedi, ili, još bolje, kao jedna smerna večernja molitvica koju ne bi bilo pristojno
prekinuti…
To ipak nije razlog što par putujućih glumata tako bešumno vesla drvenim kašikama. Oni
jednostavno nastoje da ostanu neprimećeni, znajući da se komedijašima ne dešava ništa dobro kad ih
primete van pozornice. Ona je lepa (ulogu kraljice igra bez previše šminke), i vidi se da ga zaljubljeno
voli, a on je i Pesnik i Fakir, i Žongler i Smehotvorac, ali je ne bi umeo odbraniti od grubosti. Srećom,
masivni potporni direk ih delimično skriva od grupe raspojasanih svinjarskih trgovaca, zaokupljenih
turnirom u prostačenju, na kom je glavna nagrada naklonost Tri Vesele Gospojice Koje Očito Ne
Putuju Da Se Zakaluđere, i tako redom, kao uhoda, zavirujem od stola do hoklice, od lika do siluete,
od žene do muškarca, pa sve nanovo…
Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ah naše Porodično Stablo vidim samo kao
mladicu na obodu Velike Šume…
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i
Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne…
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje
embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i
tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne…
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve…
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi…
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku…
Kada mu je umoran zakucao na Nebo…

Đorđe Balašević

Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.

Putevi su nam bili različiti.

Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.

Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi: njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.

Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo . . .

A kad je prošlo šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:

— Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!

— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?

— Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.

— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?

- Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.

Uze reč zatim onaj što je plakao:

— Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!

— A jesi li bar iskupio ljudske bolove?

— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.

— A jesi li bar poznao i video život taj?

— Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći, što se smejao:

— Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i u životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Branislav Nušić, „Autobiografija“

Za smijeh je, prije svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smijeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smiju pakosno. Iskren i nezlobiv smijeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vrijeme veselosti i umiju li ljudi da budu veseli? Veselost čovjeka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovjek bar jedanput nasmije sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov cijeli karakter odmah kao na dlanu.

Samo čovjek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka umije da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o cijelom čovjeku. Na taj način, ako želite da prozrete čovjeka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smije. Ako se dobro smije, znajte da je to dobar čovjek.

Ja zato dobro znam da je smijeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dijete: jedino djeca umiju da se dobro smiju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

Dostojevski

Nedostajao mu je jedan komadić, i to ga je činilo nesrećnim. I tako, krenu on u potragu za komadićem koji mu je nedostajao. I dok se kotrljao putem, pjevušio je pjesmicu:

“Tragam za komadićem koji mi nedostaje, Da, tragam za dijelom koji mi nedostaje. Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svijetom bijelim U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!”

Ponekad mu je bilo pretoplo na suncu… A onda, opet, pljusnula bi svježa kišica. Ponekad bi baš bilo hladno kada bi snijeg sve zasuo, ali bi se sunce opet javilo i ponovo ga zagrijalo. Bez nedostajućeg komadića nije se moglo brzo kotrljati, te bi povremeno zastalo, da poneku riječ prozbori sa crvićem…

Ponekad bi, opet, zastalo da pomiriše cvjetak…

Desilo bi se, s vremena na vrijeme, i da pretekne poneku bubicu a ponekad bi, bogme, i neka bubica njega pretekla! Ali, ponajljepše bi bilo kada bi na njega sletio leptirić! Zabrodio je, čak, i preko okeana…

“Za komadićem tragam što mi fali, Preko brda, dolina i mora plava, Nek’ korak mi bude prav i bistra glava, Jer tragam za komadićem koji mi fali!”

Pa kroz močvare i divlje šume, uz planine i niz planine. A onda jednog dana, gle!

“Nađoh svoj nedostajući komadić”, oglasi se ono. “nađoh, napokon, komadić koji mi fali Poslije koraka čvrstog i glave bistre Nađoh svoj…”

“Čekni, malo”, prekide ga komadić.

“Uprkos tvom koraku pravom i bistroj glavi… Ja nisam, znaš, tvoj nedostajući komadić. Ja nisam ničiji nedostajući komadić. Ja sam ti, brale, svoj sopstveni komadić! I čak i da jesam nečiji nedostajući komadić tvoj sigurno nisam!”

“Oh”, dođe žalostiv odgovor, “oprosti mi što sam ti bio na smetnji”.

I nastavi da se kotrlja dalje. Naiđe, potom, na još jedan komadić ali je ovaj, očito, bio premalen. Sljedeći je, opet, bio prevelik. Onaj na kojeg naiđe potom imao je odveć oštar vrh, a naredni, opet, bio je ćoškast! Potom mu se učinilo da je naišao na savršen komadić ali se ni on nije potpuno uklapao te ga, na daljem putu, neprimjetno izgubi. Zatim naide na komadić koji se savršeno uklapao… Ali, pošto je bio pretvrd, na kraju se sav izlomio na sitnu parčad. I tako nastavi sa kotrljanjem. Doživljavajući svakovrsne pustolovine zapadajući u svakojake jame i lupajući glavom o tvrde, kamene zidove. I napokon, susrete se sa komadićem koji je, kako se činilo, bio po pravoj mjeri.

“Zdravo!” oslovi ga ono.

“Zdravo!” odvrati komadić.

“Da li si ti, možda, komadić koji nekome nedostaje?”

“Ne, nisam, bar koliko mi je znano”.

“Pa, možda onda želiš da budeš svoj sopstveni komadić?”

“Mogu biti nečiji komadić, a opet ostati svoj”.

“Možda, ipak, ne bih želio da budeš moj komadić?”

“Možda i bih”.

“Možda, ipak, ne odgovaramo jedno drugom…”

“Pa…”

“Mmmmmmmm?”

“Mmmmmmmm!”

Uklapa se! Savršeno se uklapa! Najzad! Najzad!

I nastavi da se kotrlja dalje, ali sada, posve zaokruženo, kotrljalo se brzo i sve brže. Da, kotrljalo se brže nego ikad ranije! Toliko brzo da, čak, ne stiže da porazgovara sa crvom. Ne zastade ni cvetak da pomiriše. Kotrljalo se tako brzo da ni leptir ne ugrabi priliku da ne njega sleti! I sada je, najzad, moglo da zapeva svoju pjesmicu, da, napokon ju je moglo zapjevati:

“Ah, pronašao sam komadić koji mi je nedostajao!”

I ono stade pjevati…

“Tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali, Glave bistre i koraka pravog Da, tra-la-lagam za komadićem koji mi fa-ali… Uf, uf!”

Oh, jadan ja, sada kada sam najzad potpuno zaokružen ne mogu više da pjevam!

“Aha”, dosjeti se on napokon,

“Znači, U TOME je stvar!”

I trenutak potom prestade da se kotrlja. i nježno položi pristajuci komadić na tle i lagano se otkotrlja dalje. I dok se kotrljalo dalje, ono tiho zapjevuši:

“Ah, tragam za komadićem koji mi nedostaje, Da, tragam za komadićem koji mi nedostaje. Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svijetom bijelim U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!”